Tajni put do uspeha

‘Gotovo, gubimo ovaj program,’kaže Kortni. Nije čak ni besna više. Svest o neizbežnom razvoju je sigurno sa njom već danima, i ljudi se na sve priviknu; na poraze svakako. ‘Ja ovu cenu ne mogu da ni pokažem klijentu,’ govori Hozeu, koji je odradio preliminarnu cenu projekta. On je samo službenik koji sledi zadatu formulu proračuna. Ta formula se strogo krije od svih drugih nivoa u korporaciji. U njoj leži profit, i glavni čovek koji vuče poteze je finansijski šef firme; predsednik i CEO su figure u izlogu. Projekat je masivan, i firma koja je na silaznoj liniji bi po svakoj logici poslovanja skočila na priliku i pronašla način da spusti cenu dovoljno da bude prihvatljiva za klijenta sa takvim obimom. Ne u našoj zgradi.

Projekat je postao vrlo ličan za mene, ali svaki je takav. Krenula sam bila da radim na formulaciji prošle jeseni, i od početka su me svi prekidali i govorili šta da radim, pritiskali, vukli, tapšali po ramenu i zabadali nož u rebra, podmetali nogu… – projekat je školski primer korporativnog ludila čiji su simptomi redovniji od izlaska sunca. Ne sumnjam da ima više ljudi koji veruju u tu postavku sveta od planetarne.’Svi’ su šefovi različitih nivoa, i uključuju trijumvirat od R&D-ija, marketinga i prodaje. Rezultati sa toliko ‘stručnjaka’ su bili očekivano loši, ali krivica je uvek bila samo moja. Početkom godine sam napravila preokret i krenula iz drugog ugla. Rezultati su se popravili. Napravila još jedan preokret pre mesec dana i – uspeh. Klijent je potpisao i prihvatio formulaciju.

Od tada do juče radila sam još više – na organizaciji sledeće faze, optimizaciji, kontaktima, nabavci… Ništa od toga nije moj posao. On je trebao da se završi, bar zvanično, onim potpisom iznad. Niko drugi ništa nije uradio, niti će. Očekujem da sleće nedelje Kortni i zvanično objavi da je program izgubljen. Ona je, kraj mene, jedina uložila trud. Njoj će gubitak projekta značiti i monetarni gubitak, pretpostavljam; ona je u prodaji. Na mom nivou, uspeh donese samo nove glavobolje. Dobar broj drugih departmana tovari i posao i krivice na naša leđa, to je standardna praksa. Da sam ja svoj deo posla uradila više nego dobro, i da smo u nadmetanju sa dobro poznatom italijanskom firmom pobedili u prvom krugu, mi nije donelo ni stisak ruke, pa ni obično ‘hvala’. Projekat će propasti zbog krajnje cene. Iako je formula proračuna stroga tajna, i galebovi koji lete oko zgrade znaju zvanični stav te tajne: da je krivica za visoku cenu i svaki izgubljeni projekat iz bilo kog drugog razloga uvek u formulaciji, dakle u meni u ovom slučaju. Ja sam kriva da ćemo izgubiti projekat. Koji smo dobili mojom zaslugom.

Niko mi ništa neće reći javno. To bi mi bar pružilo priliku da odgovorim. Ne, sve će se odvijati kao i uvek, iza mojih leđa. Samo će odjeci stizati do mene, distorzije početnih šaputanja i podsmeha. Da ne čujem ništa, ne vidim ništa, ne znam ništa, bi deset sati svakog dana od ponedeljka do petka učinilo podnošljivijim. Ali ja znam. Jedina nejasna stvar u ovoj maloj zatrovanoj lokvi, ili puno većoj, je paradoks u kome talenat, zalaganje i inteligencija postanu najveći neprijatelj pojedinca. Nije nemoguće da postoji formula koja će to objasniti. Možda je to ona koja otvara tajni put do uspeha. Ne ovakvih polovičnih, smešnih, koje ja viđam s vremena na vreme.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s