Deset-petnaest

Nije mi se dolazilo. Delom zato sto sam se nedavno setila koliko je ovde hladno tokom zime, i u kuci i napolju. Poslednji put sam Bozicne praznike provela ovde pre deset godina. Navikla sam u medjuvremenu da nemam nikakvih obaveza tokom praznika i sa visine posmatram one koji se oko njih znoje pretrpanih ruku i otezalih dugova u dzepu. One koji su o meni brinuli da sam previse sama tokom ovog najvaznijeg porodicnog slavlja sam ubedjivala da mi nije nista, jer obicno vidim neke prijatelje, ili citam i ne radim nista – meni Bozic nije bitan pa se nikakva ozbiljnija psihologija ne zateze u mojoj glavi. Ne samo da mi nije nista, vec imam privilegiju da se ne uzbudjujem dok su svi uzbudjeni. Uzbudjenja volim kad naidju a ne po kalendaru. Za to treba imati deciji duh, koji ja nemam. To malo sacuvanog se kod mene javlja u drugacijim oblicima.

Nije mi se dolazilo i iz jednog osecaja nepostenja. Naime, sin ove porodice mi nije omiljena osoba na svetu i poslednjih dana mi je narocito isao na nerve. Imam situaciju u rukama koju ne znam kako da razresim, a moracu, i kad bi Deda Mraz stvarno ispunjavao zelje, narocito nama koji nismo ni dobri ni losi vec tako, prosecni, od ovog ispunjenja bi mu se zavrtela glava kao na ringispilu a mozda i odletela. Bye-bye… A u ovoj kuci je rodjen. Neposteno, kako rekoh.

Ni to nije sve zbog cega mi se nije dolazilo. Dovoljno je tesko kupiti jedan poklon, dva su vec teza muka od grumena plutonijama, a deset-petnaest…. nisam probala ali razmisljam da li je ubistvo laksi teret. Ni kao klinka nisam razumela zasto je Raskoljnikova toliko tukla savest. I tako svake godine. Niko ne pamti poklone iz prethodne godine, niko nista ne pamti, svi smo mi ovde jedni zbog drugih u neprekidnom podsecanju da ne vredi pamtiti jer smo se dovoljno zamerili jedni drugima da bi deset-petnaest poklona godisnje pre ili kasnije zamenilo deset-petnaest ubistava… da, da, u tom pravcu nije pametno ici. Pre ili kasnije neko ce to ozbiljno shvatiti. Ne volim da mi iko izvlaci tlo pod nogama, pare s racuna, volju iz duha… neprekidno mustranje na koje se svodi socijalizacija je zamorna prinuda koju ne opravdava potreba za drustvom. Ne opravdava je nista, ne u ovom obliku ponude i potraznje. Kad smo klinka i ja bile u trznom centru proslog vikenda, verujem da je bilo pravo iznenadjenje za nju da shvati da njena mama rezhi. Kao pravi besni pas kome fali nesto da rastrgne. Tome ne pomaze sto u svakom prolazu kraj neke radnje, a ovde je milion kilometara radnji, kao ono klupko koje kazu moze da se obmota oko zemlje sto puta, ona pita: mama, kupi mi ovo, mama, kupi mi ono. Hijerarhija potreba savremene devojcice u severnoamerickim uslovima je najbrzi put do ludila za jednu ovakvu kao sto sam ja. Ako prezivim do njenog 18. rodjendana napravicemo zaista veliki celebration. A kad sam juce ujutro, pred polazak, eksplodirala u predsoblju, verujem da je to zvucalo vise kao urlik lava u malom stanu, sigurno sudeci po izrazu njenog preplasenog lica. Izvinila sam se kasnije, i jos me boli stomak na tom mestu sa koga je urlik potekao. Izvinjenje sam zavrsila jednim upozorenjem: ne guraj me do ivice, ti pojma nemas sta me sve vuce na tu stranu.

I tako smo doputovale, ukus u ustima kiselo-gorak. A kad smo stigle…docekane smo bile od strane tople fine dame koja nam se jako obradovala. Kuca je lepa, uredjena, praznicna i svuda su tragovi prijatelja i rodbine koji su poslali svoje cestitke, lepe zelje i podsecanja da je vazno imati ljude u svom zivotu koje pamtimo po dobrom, na koje je lepo misliti i u dobra i u losa vremena, i koji stavljaju na frizider slicice nase dece i unuka, porodicne fotografije i dolaze na svako vencanje, nikad ne odbiju poziv, jer takve stvari su prosto vazne.  U poredjenju – nista od onoga sto sam nabrojala iznad nije vazno. Moj dom nije ni sredjen ni praznican. Mozda bih bila manje divlja zivotinja kad bih sredila kucu. Potreban mi je jedan proces civilizacije, ili deset-petnaest.

Advertisements

4 thoughts on “Deset-petnaest

  1. Polazim od toga da ja volim ukrašenu kuću, stan, prostor gde živimo, volim okićene ulice i prodavnice, ali but…Ne volim preterivanja, ne volim kada to neko radi zato što to drugi rade, volim kada je to iz srca. Nije količina ukrasa odraz osećanja, nije količina lampica odraz zadovoljstva, nisu čestitke odraz broja prijatelja. Život svih ostalih 360 i kusur dana je odraz svega toga. Sve je ovo samo put da malo obeležimo jedan praznik kome je svrha da okupi porodicu. Nekoga to usreći a nekoga rastuži, jer shvati da nema svojih bližnjih uz sebe. Opusti se i uživaj u onome što tebi prija, ne što masa nosi sa sobom.

  2. Hvala, Sanja. Opustenost se vec uselila u ovo moje iscrpljeno telo, iscrpljeno neurozama najvise 🙂
    O tome da se zivi za sebe i zbog sebe bi svi vec trebali da znamo. Ova fina dama je zaista prijatna, i njen zivot je iz nekog drugog vremena, iako ona i danas izgleda lepo i negovano, nimalo starovremenski. ALi taj deo iz drugog vremena prija. Da ne ispadne kako se svi mostovi ruse za nama i prenose se samo gadosti kao infekcije.

    Danas je malo toplije, sto znaci da cu pomoliti nos napolje. Nije lose za jedan lenj dan 🙂

  3. Meni je drago da je ishod neočekivan.
    To potvrđuju i naredna dva posta. Bez obzira na okolnosti tebi je lepo. Neočekivano.

    Ipak, razmišljam, kako bi izgledao post da dama nije prijatna?
    Iz tvog uvek smirenog pera.

    Želim ti da u 2010. žviš po svom, sa ili bez socijalizacije.
    Tvoj mir i zadovoljstvo je najvažnije.

  4. Dobro ti je to pitanje, Suske. Verovatno ne bih isla da nije prijatna :))
    Ali i da jesam…pa, znas vec, uvek se moze naci ugao iz kog posmatranje objekta pruza neke zanimljivosti i uvide u ljude i nas same. Ne treba nikad potceniti vaznost finih, prisotjnih ljudi u nasem okruzenju. Zaista ih je malo.

    Meni je u Otavi uvek bar pristojno ako ne i lepo, tako da to nije bilo sasvim neocekivano, ali sam bila previse umorna,napeta i ratrzana pred polazak pa sam bila ubedjena da ce to sve pokvariti. Dobro je da jos uvek umem da iznenadim sebe.

    Hvala za tako lepe zelje! Sjajna si.

    Uzvracam dobrim i zelim ono sto je, po meni, uvek najvaznije: punim srcem ici napred. I ziveti to sto imamo do ivice legalnosti.

    Sve najbolje,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s