Iluminacija & Co.

Poslala je baka mom detetu email – i prosledila ga i njenom ocu i meni da bi nas uputila u svoje planove – i u njemu joj je prvo beskrajno obozavajucim recima napisala kako su fotografije iz skole koje je dobila prelepe, i kako je nemoguce odluciti se i izabrati samo jednu, da bi nastavila istim tonom o tome kako ce ipak uspeti da dodje na proslavu za kraj skolske godine, jer je to uradila i sa drugim unukama, i cak se doci i njena sestra, predivna Aunt Dorothy, i u tih desetak redova je ona upakovala toliko lepote, i elektromagnetizma koji privlaci sve sto ima srce, kao da joj je najvise 19 godina, jer tu negde, rekla bih, pocinju iz ljudi da se gube te lepe reci ljubavi i zamenjuju ih sve vise neke druge reci, cutnja, i ne znam sta jos, ali nije vredno pamcenja.
Kad sam ustala nakon procitanog maila bila sam prosto ozracena, obasjana, i u cvetu iluminacije unutrasnjim zadovoljstvom. Pri susretu sa takvim prirodnim fenomenima zaista nema svrhe birati, jer je svaki nemoguce fantastican i lep, a ovde su putovali u grupi.
I tako sam, pored mog deteta, uzela jednu dozu krajnje opojnog napitka, i ne mogu jos uvek da se povratim. Kad sam sebe zapitala malo kasnije sta mi se u stvari desilo, jedino sto je iz mene izaslo je jedan osmeh prepoznavanja – to je to.

Degrees & Anxiety of Separation

DanceMakers me imaju na svojoj mailing listi, i redovno stizu obavestenja i pozivi na predstave od nekoga ko se zove Anahita. Ja uvek procitam, pomislim ‘mozda’ i zaboravim. Ovog puta su podsecanja stizala svakih par dana, i uzbudjenje se stvorilo pod uticajem reci kao ‘playful, spirited’ i sl. i – resila sam da ne smem da ih propustim. Predstava je bila kolaboracija dvoje koreografa i pred predstavu u petak vodio se razgovor na neiscrpnu temu – sta je umetnik hteo da kaze, i jos jednu: sta umetnost cini za svet. Sto je ono sto je umetnik hteo da kaze, pretpostavljam. U dvoranu se moglo uci direktno, ili indirektno – kroz ulaz za izvodjace, pa iza scene i odjednom: nadjes se na sceni. Scena je lepa, sa finim drvetom na podu, zaobljeno isturena u gledaliste, siroka i jarko osvetljena. Neocekivano omamljena tim istupanjem na scenu a da se nisam pripremila, videla sam kako mi prilazi jedan zgodan mladic.
„Hi, I am Ben,“ rekao je. Benjamin je filipinskog porekla, sa brcicima, zalizane kose u koznoj jakni, lici na James Dean-a.
„Welcome to our party,“ dodao je, jos uvek me drzeci za ruku. To je verovatno afterparty, zakljucila sam u sebi i nasmesila se Benjaminu siroko. „Glad to be here.“
„Party“ je bila koreografija u kojoj njih petoro imitiraju isecak iz filma ‘La Dolce Vita’ unazad i unapred, sa trcanjem, mesanjem uloga, pa onda sve to iz pocetka, i jos jednom, i sve se odigrava na ekranu, prvo nama iza ledja pa onda ispred nas, i… bilo je simpaticno.  Besmisleno ali simpaticno. Sta je umetnik time hteo da kaze ne znam, ali bilo je zabavno, sto je krajnja svrha jedne zurke.
Druga koreografija se bavila autoritetom, i za tako ozbiljnu temu su se svi uozbiljili. U publici su vecinom bili prijatelji igraca, familija, drugi studenti baleta, i retko ko jos, a verovatno niko ko ne voli moderni balet. Osim mene. Ja odem povremeno, ne znam cemu se nadam, da cu ga zavoleti valjda, ali to nikako da se desi.

Balet je apstraktno lep, a osmisljen tako fizickom manifestacijom nad svim fizickim manifestacijama – ljudskim telom. Izuzetan spoj, zaista. Kao da poteku iz tebe reke i ruke. Liquid. Nasuprot baletu su ritmicni plesovi koji imaju najbolju stvar na svetu: ritam. Izmedju njih, u prostoru koga nema, bez vazduha, ritma i estetike, zivi moderni balet. No liquid, no rhythm.. – sta oni hoce? Ne razumem ih, ali pokusavam, i zbog toga povremeno odem. I vidim koliko se trude, i da im je vazno, i da je to teska umetnost koju su izabrali, i kako prirodni impuls tela da se izrazi lepim zaustave trzajem koji prenosi emociju od koje udovi padaju u neskladu. Mucno. Ali ja pokusavam i dalje. Ne znam bas zasto. Mozda… – ne znam, mozda zato sto se vidi kako disu s naporom, i oznoje se, i gipka tela uporno traze novi ugao pod kojim da se iskrive, i sve to im puno znaci. Neka onda.
Kad me je Ivan pre neki dan podsetio na V.U. pa dalje Nico, procitala sam kako je ona omrzla bila sopstvenu lepotu, i uzivala je kad je propalitet od zivota kojim je zivela poceo da je narusava. Ima neceg duboko tragicnog u tome. Nico je bila moderni balet. Moderni balet se lakse nadje u svakodnevici nego na sceni. Umetnost na kraju.
Nico je pala bila s bicikla i umrla. I ja sam tog popodneva pala s bicikla. Ali tu nema nikakve slicnosti, ja sam samo katastrofalni biciklista. Bez umetnosti, molim!

Neoprostivo

Zapocelo je banalnom epizodom. Negde na netu, citajuci nesto o filmovima, jedan od onih anonimnih junaka koji sve kazu bez dlake na jeziku tako nevidljivi je izjavio ‘filmove gledaju samo luzeri’. Nevaspitani klinac. Sledeceg dana, i onog nakon toga, i nedeljama kasnije, fraza se uporno vracala. Mada je pocetak krenuo nekih par godina unazad. Gledala sam, a i nisam, pocetak nekog nepoznatog filma, snimljenog bez budzeta (i to mu se videlo), koji je pretendovao na avangardne lovorike trenutno popularnog ‘nezavisnog’ filma. U pvih par minuta mladic i devojka dolaze u posetu njenoj majci, i te noci, dok bi svi trebali da spavaju, on masturbira u kuhinji, majka naidje, upali svetlo, i ima sta da vidi. Tip koji masturbira, ili glumi, kako god, je film napisao i rezirao. Film tu zaleprsa u pokusaju da uhvati zamah neshvacenog artista i masturbatora, ali sam ja ugasila TV. Na putu do kreveta pitala sam se da li je izvikana kompleksnost ljudske psihe ipak samo jedan obican hype. Izmedju egzibiconista i voajera, pa onih koji lazu i sve to prodaju, pronaci malo hladovine od bullshit-a postaje najteza stvar na svetu. Pitala sam se jos i da li ja zaista ne znam sta bih sa svojim zivotom kad sam voljna da otvorim vrata kompletnim strancima, koji su uz to mediokriteti u najboljem slucaju i kao masturbatori, i pustim ih unutra. Ono sto su me roditelji ucili da ni pod kojim uslovima ne radim. I sto je trebalo da bude davno savladano. Od tada je to postajalo sve cesce, da iznervirana iskljucim monitor – iznervirana zato sto uhvatim gomilu pretendersa kako se trude iza kamere i scenografije da lazu, poturaju ideje i slike koje cak nisu ni polusvarljive, i ja sedim, i gledam. Ma ni to nije bio pravi pocetak. Ne znam, eto, kad je pocelo, ali ‘luzeri’ pomenuti od strane anonimca su bili dobro smesteni i zapoceli su reakciju.

Svaki film, ukljucujuci dokumentarne, je neko napisao. Oni postave kameru ovako, i sve sto se vidi nije ono sto kamera snima vec sto oni zele da kamera snimi. Posledicno, ja gledam ono sto neko zeli da vidim. Kvantitativno – to su godine gledanja u ono sto neko drugi zeli da vidim. Ljudi uvek misle da su pametniji nego sto jesu. Tu nema greske. Svako ko je proveo godine gledajuci ono sto drugi zele da vide je postao puno drugacija osoba od one sa kojom je krenuo. Programiranje i reprogramiranje u neprekidnom procesu, velikom brzinom, procesovanje informacija, slika, zvukova, karaktera, je igrarija u poredjenju sa onim sto se stvarno desava. Pricam o tome da se bojim da nisam vise stvarna. Nisam cak ni lik u nekom filmu. A lik iz knjige sigurno nisam – ovih dana je za lik jedne knjige neophodno da bude vrlo dramatican. Sve drame koje poznajem su blede imitacije. Sve herojine koje znam isto tako – ne znam u stvari ni jednu, van filmova i knjiga. Ljudi, pravi, od krvi, mesa i koji ne vole da se tuku, su izbledeli u banalnost.

Evo, na primer, ja: zivot koji sam zivela do sada je bio svedok jednoj mirnoj egzistenciji. Videla sam vrlo malo nasilja. Nikada nijedno ubistvo. Nisam cak ni tip koji trazi neki surovi thrill. Stvari koje su meni uzbudljive obicno imaju veze sa inspirativnim scenama, lepotom, i idejama. Ponekad glasna muzika ili casa vina postignu efekat.
Moj mentalni sistem svedoci medjutim da sam videla na stotine, verovatno i hiljade ubistava. Silovanja, tuce, ljude spaljene zive, deca zlostavljana na nacine za koje nisam mogla da pomislim da je moguce uopste izmisliti, nasilje nad zenama, vredjanje zena, verbalno i mentalno ponizavanje, torture, porodice koje se zovu porodice vajda zato sto zive na istoj adresi, i u kojima ljudi tuku druge ljude do krvi i slina razmazanih po zidovima i namestaju, katastrofe za ljudima zverima i zverima koje vrlo lice na ljude, pesnicenja koja traju i traju sa povodima koji su dovoljan razlog da se ugasi Big Bang pre nego sto je sav ovaj shit krenuo. Gledala sam sta bi sve ljudi uradili zbog para, ili seksa, a mnogo bih volela da nisam. I videla lose ideje, lose zube (ovo poslednje vrlo retko u americkim filmovima), lose oci i ruke, lose, lose ljude. Kaze nedavno Anthony Lane, filmski kriticar u Newyorker-u, kako zaista niko nije vise zainteresovan za unutrasnje muke serijskog ubice. Anthony, covece, to sam i ja pomislila kad sam poslednji put gledala onu lepu Ashley Judd kako bezi sva izmodricena od manijaka koji kasapi zene, sto spada u omiljene motive filmskih pregalaca – izmodricene zene i kasapljenje zena. Gledala sam vise seksa nego sto sam ga imala, ili cu ikada imati. Mnogo puta sam pomislila da seks nikada vise necu imati nakon sto sam videla to sto sam videla. Provela sam vise vremena sa popularnim glumcima nego sa mnogim ljudima koje racunam u prijatelje. Podjednak broj puta sam bila svedok i zrtva nasilju u koje sam gledala da bi mi verovatno dali besplatni pristup i terapiju na Victims Anonymous. Ali pouzdano znam da mi nesto iznutra nece nikad oprostiti. Miran zivot, pitoma narav, i zena na ivici nervnog sloma ne idu jedno s drugim. Kakva masovno prodata laz. I ja sam je kupila.

I tako me je filmska industrija, jos znana i kao sedma umetnost, dovela do toga da ako se karakter u americkom fimu nadje uvece na gradskoj ulici ili putu, moj imuni sistem pocinje da luci kortizon u pripremi za neki uzas, napad, ili klanje, jer to je sve sto se radi po americkim putevima i ulicama uvece. Pretpostavljam da ni sve zadnje namere filmadzija nisu mogle da predvide sta ce se svetu zaista desiti gledajuci njihove filmove (ne tvrdim da se tome ne raduju). Neko je to radio zbog para, neko zbog umetnosti, ili srca, i ja sa njima saosecam jer prezivljavanje danas nije o korici hleba vec o necem sto se zove megalomanska masturbacija umotana u demagogiju koju hrani baterija velicine Jupitera, a to ne moze da bude lako.
I ja zaista ne znam kako je sve zapocelo, ali znam da je neoprostivo.

B.l.o.grr.

U lutanju po blogovima – jedan me odvede do drugog pa drugi do treceg, i tako dalje, i to samo na nasem jeziku, odnosno jezicima – dosla sam do jednog otkrica: Gospo moja, koliko ih ima! Dobro izgledaju, dobro su i pisani. Ako se to pomnozi sa drugim jezicima, relativnim materijalnim blagostanjem, i brojem stanovnika drugih zemalja: Gospo moja, kakav uzas! Milioni ljudi. ispred monitora. tastatura. ispisuju. svakodnevno. milione reci. da neko cita. da ih neko voli. da sve zaboravi. da sve zapamti. umesto suza. umesto resenja. umesto ljubavi. ili drzanja za ruke. nije dovoljno. nije dovoljno. nije dovoljno

Inteligencija je bila najredja pojava u Univerzumu kad sam bila mala. Slagali su me bili – nije uopste retka. (A nije retkost ni da su me lagali). Samo ljudi ima preko sest milijardi. Namnozili su se kao sto se i svaki drugi organizam namnozi kad mu se moze. Inteligencija sa tim nema veze. Ne, mnozenje se vrlo strogo drzi podalje od inteligencije. Cemu onda inteligencija, nas ponos nad drugim zivim bicima, i izgovor?
Pogresno pitanje. Inteligencija je slucajnost, ali kad je vec tu –
– postoji nesto za sta je inteligencija apsolutno idealna: depresija. Pre pojave inteligencije depresija nije postojala. Valjda ce neka fondacija odvojiti pare za takvo jedno istrazivanje pa da se i zvanicno potvrdi. Da je inteligencija beskorisni talenat. Kao beskorisni talenat inteligencija mora da se dokaze, i posto joj to ne uspeva, prikaci necemu, i ona se najbolje slaze uz depresiju. Idu savrseno jedna uz drugu.
Inteligencija nije uvek beskorisna, medjutim broj ljudi koji zaista cini korisne stvari i za to koristi inteligenciju je neverovatno mali.
Inteligencija je trece oko, na koje niko ne vidi narocito dobro kuda ide, ali moze da gleda uvis recimo, sto zaista nema neke prakticne primene u svakodnevici.
Inteligencija izmislja igracke kojima se sama zabavlja. Jer, inteligenciji je dosadno.
Inteligencija je juicy. Iz nekoga izadje med, iz nekoga otrov. I jednog i drugog ima puno. Ulice su lepljive, klizave, prljave od izmesanog otrova i meda.
Inteligencija je usamljena. Ona se ogleda u svakom ogledalu i ocima drugih ljudi i zivotinja, i ima sta da vidi, ali to nikad nije dovoljno.
Inteligencija je trofej. Kao zene izvesnih uspesnih muskaraca. Ona moze vise od toga sto se od nje ocekuje, ili trazi, ona umire od zelje da pokaze vise od toga sto se od nje ocekuje, ili trazi, medjutim njena uloga je napisana za predeo ispod vrata, i tu nema mnogo price.
Inteligencija je uplasena. It gets bullied a lot.
Inteligencija poseduje emotivni zivot koga ona voli ali on nije inteligentan, jos je retko kada voli za uzvrat. Neretko je i lenj. U njemu lezi izvor njene najvece tragedije, zakljucila je Inteligencija.
Inteligencija pati. Zato sto je depresivna i usamljena, i boli je trece oko, i puna je otrova i meda, i najcesce bespomocna, i nesrecno zaljubljena, i zato sto biti Inteligencija nije lako. Slavljena, beskorisna, promasena, i prazna.
Ovih dana put Inteligencije je put blogera. Za gledanje uvis, ili u sebe – ista stvar.
Kakva steta. Kakva koitirana globalna steta.

 

Prica o Lauri – pokusaj

Laura je bila inteligentna, lepa i pomalo luda, i to se videlo u jednom pogledu. Onom koji se zakacio za sliku i kad se okrenula prema meni, sporo – prvo telom, pa posle glavom, i na kraju ocima – pogled se predstavio: Hi, ja sam Laura, inteligentna, lepa i pomalo luda. Niko nije ocekivao od mene da uzvratim predstavljanjem i ja sam precutala. Ali trebalo je uzvratiti necim, samo nisam imala cime. Umesto da gledam u Lauru pogledala sam u sliku. Lauru sam smesta zaboravila, i ona mene, jer je neko povukao za pufnasti rukav od zguzvanog materijala, i sa rukavom se i cela haljina pomerila 5cm u desno. U slici su se kvadrati skupili na dnu, u sredini je visila prazna ljuljaska, i srecom te se slikar setio da stavi malo crvene. Nisam znala zasto tako dugo stojim pred tom slikom, ali Laura je tu stajala i stajala sam i ja. Videla sam da je u pitanju dvoriste. I da su kuce oko dvorista siromasne. Deca su se krila iza vrata i prozora, i svi su sedeli unutra a napolju je zalazak sunca bio topao, zlatan i crven, i utom je mladi kelner zastao kraj mene i ponudio me sirom, jagodama i grozdjem. Uzdahnula sam duboko i pitala ga da li je negde ostalo jos krekera. On se nasmesio i pokazao u pravcu odakle se glasan smeh mesao sa muzikom.
Laura i ja smo se opet nasle jedna ispred druge. I ona tu rece: Hi, ja sam Laura, inteligentna, lepa i pomalo luda. Ja sam klimnula glavom i ponudila joj saku punu krekera.

Prica o Lauri

Na otvaranju izlozbe bilo je sireva. Znala sam da ce ih biti. Bilo je i cokolade. Nje se nisam setila, a trebala sam. Belo i crno vino, naravno. Voce kao garnir, ali ne samo jagode i grozdje – niko vise ne moze da zamisli sir bez jagoda i grozdja. Krekeri leze izvaljeni na ledjima i guraju se sa tanjira uz sir, jagode i grozdje. Ovo im je ko zna koji po redu gig. Kad izadju iz skladista gde sabiraju sir, jagode i grozdje, te krekere, ako i izgube adresu nikad nece stici na pogresno mesto – svi na njih cekaju. Sa cackalicama. Da ne verujes, jos su u upotrebi cackalice. Volim kad me stvari iznenade.
Kao recimo Laura. Cim se malo rascistilo, prisla mi je i zapocela hrabro: sta mislis da je umetnik hteo da kaze? Slika je bila apstraktna, na sta je Laura sigurno racunala, jer je to znacilo da cemo moci da pricamo i pricamo. Naizmenicno smo pricale Laura i ja, obisle sve slike, popile po casu vina, i njoj je pripalo da govori o tehnici i bojama a ja sam svakoj slici zakacila pricu, posto ne umem da crtam. Ne znam gde je bila pre nego sto sam ja dosla, ali otkad me je spazila drzala se na istom rastojanju – 5cm od mene. Mnogo blizu.
Laura nije bila neko koga bih ocekivala da vidim na otvaranju izlozbe. Umetnica je, nije da nije. Obucena je bezveze, ali prica sa iskrenim zanosom. Svi oko nje su obuceni bolje ali ne pricaju sa zanosom. Naprotiv. Ima cudne, malo previse ispupcene oci, sto je moguce od nedostatka nekog vitamina, ili ljubavi, ali ima lepo lice, jasno, otvoreno, i predano objektu u koji gleda. Sto smo naizmenicno bili okacena platna i ja. Nisam ni ja bila obucena nesto narocito dobro, ali meni se svidjalo, i tako me je spazila Laura. Imala je, dakle, lepo jasno lice, ali nije bila lepa. Mozda zato sto je izgledala kao da je luda. Ne mnogo, ali dovoljno da pokvari lepotu. Nije ta lepota bila bas neka narocita, ali dosta je sramotno ocenjivati lepotu – bar ja tako mislim – medjutim, steta je bila videti lepo lice koje nije umelo da bude lepo. Mozda je bilo i straha na tom licu. Da, sigurno je bilo straha.
Pricom i polako koracajuci ka izlazu, pa dalje uz ulicu, Laura uvek na 5cm od mene, shvatila sam da je Laura siromasna. Poznaje mnoge tehnike, uci i zeljna je jos umetnosti, ima klavir kome treba dobro stimanje, i uzasno je uzasno siromasna. Nije se Laura zalila, samo ja umem da prepoznam te ponizavajuce znake dugotrajnog siromastva. I sama sam bila siromasna, ali mislim i da se meni ne vidi siromastvo. Ili oni oko mene to nisu hteli da mi kazu. Ali dosta o tome, Laura me ceka.

Sve vreme sam se pitala da li ce me pitati kako se zovem. Ali nije. Nije smela, ili.. – nisam ni ja nju pitala, ona mi je sama rekla, umotano u neku pricu, ali ja nisam pitala zato sto nikada ne pitam, a ona nije smela da pita. Laura i ja smo bile iste visine otprilike; meni je izgledalo da sam visa od nje. Ili je ona tako gledala u mene, kao da sam jako velika. Laura je bila inteligentna, lepa i pomalo luda, i da sam ovom izjavom zapocela ovu pricu – ko zna, mozda bih o njoj napisala pesmu umesto price, u stvari verovatno ne bih jer bi ona bila u drustvu drugih ljudi, i fotograf bi je slikao, i neko od prisutnih umetnika bi je zapamtio i naslikao u buducnosti i ona bi to znala, jer takve Laure ovek znaju, i ona bi se usudila da mi kaze ono sto je zaista htela da kaze kad je prisla, jer bi ona prisla da mi to saopsti a ne da precuti – ali ostaje da sam napisala ovu pricu i sada je necu zaboraviti, i mislim da je to dobra stvar.

Umetnik ljubavnog zara

Brother Sun & Sister Moon
Svako sledi svoj put
S vremena na vreme
naprave pomracenje
kao navlacenje zavesa
popodne
Postoje simboli, znacenja…
Znas li ti
ishta o mud-rosti
Zvuci kao kadenca
davljenja ribe u gleceru
Usta puna praznine

Hi, my name is Afiz
>Shit!< Zvacu te Alfa
Ja sam liberalan
Ali ja nisam
Sister Moon!
Moram da idem
pisem ti sa posla
vreme je molitve
Aahhhhhh!
Anahroni orgazam
To je steta

Hej Charlie
jel’ si tu
Brown, Charlie Brown
Cime se bavis Charlie Brown
Ja sam umetnik ljubavnog zara
A ti
Ja sam uzela zavet siromastva
Svakodnevno stavljam gladnima u usta
zalog praznine

 

Mudrost

Nize je naveden svestenikov primer za hrabrost. Za mudrost se uputio najmudrijem od mudrih – samom Solomonu. I prica on tako deci i odraslima prisutnim u crkvi kako su dosle dve zene koje obe tvrde da su majke malom detetu, pa da Solomon presudi i dodeli dete jednoj. Premislja mudri Solomon kako resiti takvu dilemu, i seti se: Nista, meine damen, kaze on njima, ako ne mozete da se dogovorite da mi lepo presecemo dete na pola pa svakoj jednako. Na to se uzruja strasno jedna od njih i kaze – neka, mudri Solomone, neka dete ide njoj. I tu se Solomon nasmesi sebi u brk jer je mudro prepoznao majcinsku ljubav, koja bi se deteta radije odrekla nego ga gledala macem prepolovljenog. Prica je prezivela evo vec pet-sest hiljada godina. I svi joj se i dalje dive.
Dete pored mene okrene uzasnute oci ka mom licu, ne zna da li je dobro cula, pa pita: „O cemu oni ovde pricaju!“ Logika je urodjena sposobnost ljudskog mozga, i detetu prica nikako ne daje 2+2=4. Ko bi predlozio da se dete presece? Ah, ljubavi, Solomon je stari lisac, i zna sve o majcinskoj ljubavi, nije on to bukvalno mislio. Ali, insistira ona i dalje, koja bi zena, ili uopste ziva osoba, pristala da se dete presece na pola, sve i da nije detetu majka ili otac? To je drugi deo poente, ljubavi. U kojoj Solomon poznaje druge zene, one koje nisu majke, i koje su sve od reda zavidljive, gadne, otimaju tudju decu, i pristaju da ih pred njima raseku na dva dela, pa od pola deteta jos uvek mogu da naprave dobru supu… ceo svet ti je pun takvih mudrosti i mudraca o gnusnoj prirodi zena. Osim toga, nije Solomon mogao da ispadne glup. Inace se to hiljadama godina zove nekad mudrost nekad istina, u sve se uvukla kao radioaktivna prasina, ne mozes pocistiti ni najboljim usisivacem, i samo grize.  Danas poneko to zove mizoginija, ali vrlo stidljivo, najcesce ih uopste i ne cujes. Osim toga, bio je tada mali svet, tesko se zivelo, ko je mogao i da sanja da ce takva jedna skaska preziveti da je milioni ljudi citaju, prepricavaju, i po njoj zive i upravljaju se. Ali sta je sve prezivelo…

Nakon priredbe, komentarisu dve zene kako je bilo krajnje neprimereno da je svestenik kao ilustraciju hrabrosti naveo devojcicu koja je tako uzasno nastradala. Devojcica je zaista bila hrabra, i blizu je uzrasta dece na koju se tog dana primenio lep izraz ‘coming of age’. Svestenik je istupio iz dogme, malo nespretno doduse, naveo primer koji njega licno ocito duboko potresa, i mislio je da ce ga deca razumeti. Deca manje-vise ali odrasli nisu razumeli, i zameraju.
Primer za mudrost, upakovan sve skupa sa biblijskom mizoginijom i slikom Solomona na dan kad je ispao glup, niko nije komentarisao.

Untitled

Dan se brze potrosi kad sedis na stolici. Potrosi kao baci. Dan proveden na nogama – cak i da nista ne radis nego se samo premestas s jedne na drugu – nije bacen. 

Lose vesti uvek dodju kad si sama. Ne znam za dobre, o njima ne razmisljam cesto.

Planovi ne postoje. Ni sutra ne postoji. Doci ce, planetarno, ali mnogima nece. I tako i za dana u dan, postava se uvek menja. Zato je najbolje ukinuti sutra kao koncept. Prekosutra je realnije, i zove se Maybe.

Price u nekim magazinima podele na pola, ili cetvrt, i onda okace jedan deo. Pocnes da citas, i kad dodjes do kraja vidis da nisi na kraju. Saceka te obavestenje da za ostatak price moras da kupis magazin. Magazin nije skup, ali osecaj prevare jeste.

Citajuci uzastopce naidjem: polu-junak jedne price ima za nevestu devojcicu od 13 godina, i junakinja-i-po jedne druge ima 13 godina i fantazira erotski o kucnom prijatelju kome je cetrdeset. Nikad ne treba zaboraviti da je lepa umetnost obicno smrdljiva kao i ostatak sveta. I sa istinom nema mnogo veze. Iz knjizevnosti narocito nije mnogo istine izaslo. Ali jeste svakakvih smradova. 

U katolickoj crkvi, na ceremoniji konfirmacije, svestenik prica tinejdzerima o mudrosti i hrabrosti. Za primer im navodi zlocin od pre petnaestak godina, kada su dve 15-godinje devojcice bile mucene i zverski ubijene od strane silovatelja/sadiste i njegove zene. Oboje su bili lepi, mladi i uspesni ljudi. Sve su snimili, i sud je dozvolio da javnost vidi te trake. I svestenik ih je gledao, ali nam nije rekao zasto. Prva devojcica je bila ubijena, na drugu je dosao red. I ona je odbila pretnje recima: „Some things are worth dying for.“ Ne znam da li su deca u crkvi mogla da razumeju. Da je dostojanstvo vredno umiranja. Mozda nisu ni slusala. Svestenik je bio monoton i vec smo vise od sata sedeli na drvenim klupama. Moje dete nije nista razumelo, to je najvaznije.

Sinoc sam mogla da gledam dokumentarni film o sudbini devojcica u Demokratskoj Republici Kongo – koje vec decenijama otimaju, prodaju, i za ostatak cu staviti tri tacke:… – ali sam ipak resila da ne gledam. Svet ratuje zbog Boga, nafte, ratuje i zbog zlata, dijamanata, i zbog uglja, grumena zemlje, pamuka, psenice, rase, nacije, boje koze ili zastave, zbog ovaca, kamila, i slonova, zbog svega zaista, ali nijedan jedini rat do sada nije vodjen zbog devojcica. To uvek spada u unutrasnje poslove. Kako ce se podeliti devojcice. Narocito je upadljiv detalj u imenu postovane republike: Demokratska.

Juce smo u metrou videle nalepljen plakat sa fotografijom jedne devojcice, od nekih 13-15 godina, na kome kazu da je nestala pre dva dana. Roditelji i policija mole prolaznike za pomoc da je nadju.

Reklo bi se da su devojcice univerzalna roba. Uvek trazena, lako dostupna, prirast redovan bez obzira na vremenske uslove, po bagatelnoj ceni, ekonomski i na svaki drugi nacin isplative. Od knjizevnosti do modne i brojnih drugih industrija, svetskih demokratija i casnih religija. Ponekad, kao danas, mi bas dodje zao sto nisam zlatna ribica pa da sebi ispunim jednu zelju. A ako budem dobra mozda i cele tri.

Profesionalno

Razmisljam o specijalizaciji i pojedincu. Narocito kod profesija koje zahtevaju da se emotivni sistem otkopca i odlozi negde 8-16 sati dnevno. Policajci, vatrogasci, lekari. Mora da operisu u paralelnim ravnima, gde je jedna profesionalna a druga za skrivanje od profesionalne, nesto kao nesenzorno bure. I sta ako zaglave izmedju tih ravni? Osecam duboku simpatiju prema ovim ljudima, ili onome sto je od njih ostalo.
Jutros se setim novinara. Profesija u kojoj se svakodnevno daju misljenja. Jeste, jeste, cinjenice, istrazivanja, istina i urednicka politika, ali medju svojima smo, slicnim nama – novinar je profesionalni davalac misljenja. Naporan zadatak. Nezavidan, tegoban. Poverovati u sopstveni bullshit, a potom ubediti i ostatak, njih nemali broj koji slucajno ili namerno naidju na njega – nije to nimalo lako. Napraviti karijeru od davanja misljenja. Stvoriti dobar zivot od davanja misljenja. Stvoriti misljenja i kad ti nije do misljenja. Uticati na stvaranje tudjih misljenja. Ne znati sta da mislis a misliti moras. Misljenjima pomoci ili unistiti karijere i zivote drugih ljudi. Ispadati budala redovno a sve zbog misljenja. Smestiti misljenje gde ga ranije nije bilo. Biti vredjan, napadan ili optuzen zbog misljenja kojeg se vise i ne drzis. Uspesna misljenja i neuspesna misljenja. I tako dalje. Fascinantno.

Profesija, ili specijalizacija, je kao da ti naraste jos jedna osoba, manje ili vise strucna u nekom manje ili vise znacajnom polju. Posle nekog vremena pocnes da sumnjas da imate iceg zajednickog, i sto je daleko gore – da te ona uopste voli. Verovatno ce pomisliti da je bolja od tebe, i slicni shit.

Imam iskrenu averziju prema specijalizacijama. Verujem da je ona prirodna, ta moja averzija, da ne moze biti prirodnija. Ja bih, recimo, volela da budem jazz pevacica, i skulptor, nauka me fascinira u brojnim pojavnim oblicima, i pisac putopisa bih volela da budem, i zastitnik zivotinja, i dece, i revolucionar, ili dva revolucionara bih mogla da budem, i uciteljica istorije, i poslasticar, i filozofa-fa-fa… ali nijedno ne bih mogla ni volela da budem stalno. A ako ne mogu stalno, ili bar 35 sati nedeljno 30 godina minimum, necu imati za hranu, vodu i vazduh. O sklonistu da ne pocinjem. Necu imati papira, ili kompjuter za pisanje, ni muziku za ples i pevanje, nece biti knjiga ni umetnosti, nece biti putovanja ni svetlosti kroz prozore… Za prezivljavanje u ljudskom drustvu vec dugo vremena neophodna je specijalizacija. Ovako specijalizovani ne  bi mogli da prezivimo van drustva koje nam je nametnulo specijalizaciju. U specijalizaciji je smrt bica – specijalizacija to sam ja. Zapitam se tako ponekad da li sam po profesiji samo jos jedna mrtva ideja.