Čudo

Ispostavlja se da da se zna od 2009. da ima vode na Mesecu! Ni-sam i-ma-la pojma. Pa cela stvar oko vode je da je najređi fenomen u Svemiru jer je osnova života. Šta ćete ređe od nas, naguranih ovde, jedni drugima pod nos. Tragaju za vodom po celoj Galaksiji, i šire. A nisu znali da je ima na Mesecu do 2009. Pa kad su Amerikanci otišli, sleteli, prošetali – pred kamerama, naravno – pokupili par kamenčića, i vratili se, ispada da su uzeli pogrešno kamenje. Šarlatani! Jer 50 godina niko nije iscedio iz njih ni kap vode. A evo pre par dana su potvrdili ne da Mesec ima MALO vode – o ne, Mesec je PUN vode!  Toliko pun da je ona svuda, i u kamenju!

Toliko su srećni naučnici oko ovog otkrića, da su vodu već potrošili; svu tu nemerljivu, do prekjuče nevidljivu vodu. Jedino ne mogu da se odluče da li da je dovlače u kofama na Zemlju za piće, pošto je ovde fali, ili da od nje prave raketno gorivo za okupaci – oops! – eksploraciju Svemira! Kakvi genijalci.

Pitam se da li ga je neko već kupio. Mesec. Mora da je! Sve je drugo na prodaju. Uskoro ćemo imati Lunarne Ratove, Prvi pa Drugi, i zatim će nas neko konačno otkriti, što će neizbežno odvesti do Zvezdanih Ratova. Genijalci, svi od reda.

Lekcije naučene od životinja

Kad smo klinka i ja bile u Londonu pre sada davnih sedam godina, ona još uvek klinka i na kraju jednog lepog putovanja koje je uzbudilo emocije, kao što svako putovanje vredno truda uspe, ona je jednog dana zaključila bila da sam ja slika i prilika merkata (prevod sam našla na jednom sajtu jer u mom prethodnom životu na drugom jeziku su mi ove zverčice bile nepoznate). Merkati – gomila njih, pošto su uvek u pitanju velike porodice – su bili na jednom billoboard-u kao reklama za telekomunikacije pa sam razumela sličnost koju je ona jasno videla: okrugle oči širom otvorene i isti poluosmeh koji bi mogao da bude izraz konspiracije, ili samozadovoljstva. Smejale smo se, ona jako zadovoljna da je konačno pronašla moj životinjski avatar, i ja srećna iz previše razloga da bih brojala.

Mali mungosi su od tada bili pominjani dosta često, uvek izmešani sa lepim uspomenama i smehom. Kad sam jednom nedavno pročitala bila jednu listu (naslov mi je privukao pažnju) o najvećim zločincima među životinjama, ispostavilo se da su moji merkati na vrhu – broj 1! po ubistvima drugih merkata. Oko 25% padnu žrtve merkatcida, daleko više i od ljudskih statistika. Kad sam podelila bila izveštaj sa klinkom, smeh je bio gromoglasan – njen. Ja sam se i dalje smešila na isti način. I objasnila da je sada njihov polusomeh mnogo jasniji – tanko prekriven strah. Kad smo klinka i ja dobro raspoložene, a često jesmo u društvu one druge, smeh i priča su laki i lepo teku. Sa tim dodatnim informacijiama (iz neproverenog izvora, koje sam svejednom uzela zdravo za gotovo, što potvrđuje zašto je dobro staviti ljude na sve liste rangiranja životinjskog ponašanja), i  iz ospstvenog iskustva, zaključila sam da netrpeljivost koja se nakupi kod prolongiranog života skupa među socijalnim životinjama je najveći razlog za sve anomalije u ponašanju.

Merkati nisu često u mojim mislima, ali drugi ljudi jesu. I ponekad su sličnosti tako jasne da se setim i drugih priča, i kako su basne oduvek dobro služile kao ilustracije. Međutim, sve priče imaju svoju publiku, naročito kad su instruktivne. Posle izvesnog broja godina, iskustvo i životna škola preuzmu, i svi se nađemo na vanrednim časovima.

Danas sam se setila početka priče sa merkatima, što je bilo lepo. Ostatak misli bih radije izbegla, ali nedeljom mi to ne uspeva lako. U poslednje vreme se često zagledam u sopstvene izbore i okolnosti, i osećaj da živim na tankom ledu me preplavi. Dosta mog ponašanja je rizično; ništa u smislu sinematične drame već običan život u kome boravim. Projekti u koje ulazim, za koje mislim da mogu da otvore bolje mogućnosti, su dobar primer velikog rizika koji nije prošao bližu inspekciju. Moj posao, postalo je očigledno poslednjih meseci, nije siguran. On zavisi od moje šefice, i to nije pozicija koju bih preporučila bilo kome, sigurno ne sebi. Situacija je delom posledica jednog izbora – i rizika – koji sam napravila pre godinu i po, dve, i moje sumnje se sada pokazuju kao stvarne. Obična kocka i blef na mestu gde oni nisu preporučljivi, naročito jer nemam kontrolu, ni plan B.

Sve je to verovatno posledica moje ponekad neizdržive potrebe za promenom, i nečim boljem, tj. moje prirode. Zašto ta ista priroda završi tako često na pogrešnom mestu je misterija koju nisam još rešila. Koliko truda ulažem u razmišljanja na temu, nečega bih se setila, ali sve što ovde vidim je slučaj mačeta koje mjauče i zamišlja da je lav. (Verovatno se dešava mačićima redovno, samo što neki među njima poveruju).

Klinka je odrasla. To je jedan lep kontinuitet, i bila sam spremna. Zašto sam se odjednom prošle godine našla na ivici nepregledne pustoši je verovatno dokaz da sve ide svojim tokom i u životu nema ni prečica ni prevare, iako ih je tušta i tma među ljudima. Zato što ljudi ispune dobar deo budnog stanja lažima. Dobar deo toga ode drugim ljudima, ali daleko najveći broj laži je rezervisan za sebe. Ne znam čak i da ih krivim za to toliko (kao što jesam ranije). Činjenica je da je život često puta podnošljiviji sa lažima, i desi se svakome da zaboravi gde je izlaz.

Klinka je srećna i zaljubljena, i videti je u takvom stanju je kao topli zagrljaj najlepšeg dana u godini. Ona ide ka svom životu, i ja se trudim da ispunim svoj projektima, idejama, planovima, Netfliksom… ali nijedna serija ne traje nonstop. Sve češće zastanem, sagledam i preračunam situaciju, prihvatim sopstvene izbore i greške, više čak i nisu teret – i uvek završim na istom mestu: na ivici široke, beskrajne pustoši, kojom moram krenuti kad-tad. Ne sumnjam da je veliki broj ljudi koji doživljava sve to isto, ili vrlo slično, i da i oni stoje na tom istom mestu, ali ovo su sada naše paralelne realnosti, nedodirljive. Ovo svako mora sâm, pre ili kasnije. Boravak na tom mestu me retko kada ostavi ravnodušnom; nisam spremna, i uposlim sve moguće samoprevare koje znam. Ali moram da priznam i ovo: realizacija da je sva svrha kulture da prekrije laži i nedostatke, ubedi nas da smo bolji nego što jesmo, da će nam se desiti lepše stvari od ovih koje gledamo pred sobom, da baš na nas čeka nešto posebno – izmami osmeh. Mungoski, ali svejedno, pronaći i toliko snage za jedan osmeh, ili tri akorda, nije malo. Jer hodati širokom ravnicom po tankom ledu nije bilo pokriveno u basnama.