Bekstvo iz realnosti

Ponedeljak veče u novembru je kao umorni elastični čovek, i njegove zategnute elastične trake
umorno škripe. Sve je malo crnje nego obično. U mrak bioskopa će sići svetlo i boje sa ekrana, transport za bekstvo iz realnosti. U bioskopu se realizmi smeštaju gusto, kao sardine podignutih glava, i čekaju, skoro se dodiruju ramenima. Sela sam na slobodno sedište medju drugim sardinama. Sa desne strane je lep muškarac, sa leve ružan. Gledam ispred sebe, u vrhove glava i ekran. Na ulazu sam naletela na Martina. On je čekao nekoga. Pozdravili smo se i ja sam otišla dalje, bilo mi je neprijatno. Mislila sam da me niko neće videti. I njemu je bilo malo neprijatno. Svako na svoj način – bilo je to veče za svakoga da negde pobegne. Bioskop je pun ljudi. Lep muškarac s desna ustaje i odlazi na nekoliko minuta. Zamolio je da mu sačuvam sedište. A samo par minuta ranije izgledao je uplašen kad sam sela kraj njega. Možda mu se previše udvaraju – žene, muškarci.. Videla sam ga bila prethodno na ulici. To su samo male slučajnosti, mogla bih da mu kažem, ali možda je od onih koji ne veruju u slučajnosti. Ružan muškarac glasno priča telefonom, izgleda vrlo zadovoljan sobom. Pošto se njemu ne udvaraju, on bira kome će se udvarati – suštinska razlika. Sa mojim kabastim kaputom u sredini, pazim da nikoga ne dodirnem i čekam svoju vožnju.

Film se odvija u Lisabonu. Grad je star i oronuo. O ljudima se nikad ne kaže da su lepi kad ostare a o gradovima, zidovima, automobilima pa i nameštaju se nadmeću. Možda zato što su roba, stari gradovi, zidovi… Stari ljudi nisu roba. Ne, ne sve je roba, samo stare ljude retko ko kupuje. U filmu se pojavljuju jedna trudnica, dvojica lopova, jedan udovac, par intelektualaca, jedna lepa žena sa ludom familijom u kojoj se često smeju, jedan taksista i jedna prostitutka, i još jedan bokser, pa glumci i režiser koji snimaju film u filmu…puno karaktera u jednoj lisabonskoj noći. Taksista je presekao vrat prostitutki. Nije bilo jasno zašto – nikada i nije u bezbroj filmova gde se to isto desilo, možda se očekuje od gledalaca da do sada znaju – osim što je izgledalo da ona voli seks i on joj je to uzeo za zlo. Verovatno je klanju prethodila velika unutrašnja borba ali kako jedan amater-ubica zna da neće zakazati? Možda da prvo proba na sopstvenom vratu? Sa takvim dodatkom u scenariju bilo bi manje klanja prostitutki, garantovano. Bar u filmovima.

Kraj filma je neočekivano lep. Ne znam zašto. Dopalo mi se da je Amerikanac hteo da vodi lepu Lisabonku u Njujork, i nju i celu ludu familiju, iako nije bilo ubedljivo. Tek kad su zaćutali poverovala sam da tu postoji jedna lepa mogućnost. I u portugalskom filmu računaju na Amerikance da spašavaju dan. Oni su oprobani heroji, i ovako spetljani kao ovaj iz filma. Napolju je i dalje ponedeljak veče u novembru i elastični čovek visi na nekom drvetu – vibrira, odmara se, ili umire, njegova jednokratna upotreba završena, ko zna. Ovaj grad nije lep. Ima šarma ponekad, i dobre energije, ima i puno robe, ali večeras je prazan i otužan, ulice preširoke i podseća na Lisabon ili bilo koji drugi grad – ko-produkcija sa milion učesnika. Film se nastavio na ulici. Svi beže od realnosti, i niko nigde nije pobegao. Lokali su otvoreni i većinom prazni. Iz tramvaja izlaze dve devojke, nose urolani tepih među sobom. Na drugoj strani ulice pogurena Kineskinja gura kolica i prilazi đubretu, razgleda ga, traži vredne komade. Taksisti prolaze, traže znak podignute ruke. Nije lako napraviti dobar film.

Advertisements

Izložba

PIETA SA MRAMORNIM RUKAMA POLOŽENIM PREKO SRCA
Skulptura

Godine dve hiljade i pete Gospojine, u ravnici južnog Ontarija uzdigle su se prepreke kao planine, i nagnule preteći nad stolom za doručak i mojim životom. I bolelo me je srce. Ovo poslednje je trebalo samo metaforički, ali bolelo je kao razbijeni prozor na organskoj, živoj kući. Rupa po sredini i srča zabijena u okolna meka tkiva za dodatni efekat. Uprkos tom nesrećnom vandalizmu i reljefnoj kataklizmi, gajim iskrenu naklonost prema broju 5. Broj 5 spada u čiste brojeve; poseduje preciznost bez pedanterije. Uvek dolazi fino usklađen sa desetkom, brojem koji je apsolutni vrhunac elegancije. Njihov ritam je odmeren i egzekucija besprekorna. Iz tog razloga, možda i nekih manje važnih, moja očekivanja za dve hiljade i petu godinu hrišćanskog brojanja su bila iskreno i prostodušno velika. Tokom ekstremno hladnih dana januara i februara živela sam na ubeđenju da će od ove godine biti nešto.

Dok ovo pišem, prvi dani decembra spakuju tezgu već oko pola pet popodne i povuku se negde toplo i skriveno da izdrže najmračniji deo godine. Dve hiljade i peta je bila još jedno razočarenje, ako je suditi po mom bankovnom računu, osetljivosti srčanog mišića i tenziji u stomaku.

Samo zbog broja 5, i slobodnog vremena ove subote, dok čekam da mi neko pokuca na vrata, napraviću retrospektivu. Jos jedna godina nestrpljivog življenja u slikama.

Čaj od mente u nedeljna jutra, Javaville i Cabbage Town. Amélie sedi za koncertnim klavirom u jednoj lepoj sobi niz ulicu, mrzi ga i izvlači se tako što kaže da joj se piški. Popne se na sprat i luta po zabranjenim sobama. Učiteljica sluša njene korake i nestrpljivo čeka. Svima je žao sto od lekcija ništa neće biti, ali ja imam 45 minuta. Stolice i sofe su udobne, muzika me podseća na dobra vremena cija god ona bila danas, listam lokalne novine… – i to ništa ne objašnjava. Možda su rukom umotani listovi čaja – ne znam. Ja sam zbog tog raspona vremena između 11 i 11:45 žurila u Javaville svake nedelje kao na tajni i dugo čekan susret.

Prestali su časovi klavira u kasno proleće, ali nešto me još uvek čeka na uglu Parliament i Carlton ulica, a ja ne znam šta.

AKT
Skulptura

Zima u Torontu, 2005.

Završio se Picasso
sa svojom keramikom
riba, lubenica i devojaka
Oslobođeni genije
Otima se kikot i prekrivam ga rukom
Smešne su i staklene vitrine
kao da bi nas mogao zaraziti
ako bi jeli prstima sa tacni
i pili direktno iz bokala
ispod pazuha davne lepotice
Volim oblinu keramike
i vrućinu u kojoj se peče

Modigliani je presvisao
pred hiljadama očiju
reciklirana platna
portreti naopačke
bele afričke skulpture
i Victoria sa bordo očima
Modigliani i ona
i ja
u oronuloj pariškoj sobi
Kad se završi izložba
slike kao raširene butine
se sakupe i odahnu

Radnim danom u galeriji
savršeno oblikovane ruke
skulpture anatomije
posežu za nebom
Volim simboliku propinjanja
Tako sam još kao dete pokušavala
da vidim više od dozvoljenog
Sada bih da odem dalje
od pretpostavljenog
I svako ko podigne ruku u vis
posegne za nečim više od same sebe

Daliesque portret na zidu
Curi mu obraz
i ja skupim dlanove
nalik na uljanu lampu iz Indije
za siromašne
Slika nije na prodaju
ali ja sam sakupila dovoljno
razmazaću ga po obrvama
i utrljati malo u jagodice
Tu može da sačeka jutro
ono je uvek pametnije
Seks delim sa sobom
Mirišem muškarce u prolazu
Hmmm

Slajdovi na ciglenom zidu
kratka istorija ljudstva
i sve vuče na jazz
Burleska bez stila
i moj šal
kao predimenzionirana kravata
Hladno je
banke ćute na dnu grada
moje dete raste
između dilema i odluka
Ja sam na trenutke srećna

Ovaj copy&paste je bio neophodan. Asimetrična skulptura sporog protoka. Kad god joj priđem, sa bilo koje strane, preplavi me posesivnost. Ovo je moja godina neostvarenog broja 5. Osim toga, tada je još uvek bila zima i kao i svi melanholici, mogla sam da sležem ramenima u beskraj čekajuci svoje idealno leto.

Napisala sam bila roman tokom te duge zime. Nije bio o meni, hvala Gospi, treba nekad izaći iz svoje kože i prepustiti je drugima.
Izašla mi je i knjiga poezije. Martin jos uvek insistira da je trebao da me slika in the nude za naslovnu stranu. Kaže da bi knjiga do sada već bila internacionalni bestseler. Za knjigu poezije, na srpskom, trebaće mnogo više od bestidnog ženskog mesa – sve je to vec viđeno. Nije, tvrdi on i dalje, ali to su muška posla, oni su uvek optimisti po pitanju seksa.

FANTASTIČNO SLIKARSTVO
Mixed media

Iako sam realno mogla da poziram gola i osvanem na tvrdim koricama pet stotina primeraka jedne knjige, nisam ni pogledala muškarce sve do leta. Ni kad sam eksperimentalno pokušavala, nije išlo. Ili su oni bili klizavi, ili je moj pogled izgubio bio onu neophodnu težinu zbog koje bih ga ispustila i zalepila baš na pravom licu i pravom mestu – mislim da sam jednostavno pala mrtva.

Pošto je prerano zatvoriti izložbu, neizbežno sledi bar jedno vaskrsnuće. To publika voli. Bila je julska noć u kući na dva nivoa, prostor ispunjen do maksimalnog kapaciteta lepim ljudima oba pola i DJ je puštao dobar funk. Reč ‘mrtva’ dok muzika svira je traćenje sasvim dobrog prideva.

Kad sam otvorila oči, ispred mene su se našli ne jedan, ni dvojica, već trojica muskaraca. Što bi značilo šestoro očiju, još toliko ruku, i nogu. Mnogo. I to nije bilo sve. Sva trojica su bili sa različitih kontinenata – i svi muslimani. Ja sam predstavljala Evropu – kao feministkinja. Pleased to meet you. Izgovorili su moje ime kako treba.

Možda se novi svetski poredak desio dok sam ja bila uspavana, pitala sam se u čudu. Ali ozbiljno ovog puta, ko može da praktikuje religiju van sela u kome je izmišljena? Budimo pragmatični, ovde zima traje osam meseci, pauza za kafu se daje dva puta u toku dana, seksualne fantazije se pojavljuju frekvencijom od dva-tri minuta, radio se ne gasi, ni Internet…ako je Muhamed pravio raspored onda ga je po sebi skrojio, za ljude sa puno slobodnog vremena, koji žive u pustinji.
Ispod zvezdane prašine zalepljene po nebu te večeri, i koja se krunila na nekim mestima, priznala sam im da se radujem što muškarci još uvek postoje. Oni su se složno nasmejali, ali ne znam da li su razumeli.
Sva trojica su bili lepi, fino vaspitani, i mirisali su dobro. Više od toga bi bilo protivno i razumu i religiji. Ali to nije bilo sve. Jedan je bio džentlmen; drugi je postavljao teška pitanja; treći je pisao satirične priče i bio pun iskričavog smeha. Ja sam sakrila bila ruke iza leđa u neko doba, i brojala na prste šta je sve ono beše Muhamed zabranio u svom selu: ne može da se pleše, ni peva, nema slikanja, ni smejanja…zabranio bi bio i žene ali ih nije ni napravio pa ko ga pita – i ja sam plesala, pevala, i smejala se, i neko je sve to slikao.

Posle svih ovih godina, okružena gustim belim zubima, bilo mi je jasno da u ovoj metropoli rastu magične bundeve, miševi jedva čekaju da se preobraze u heroje, kao i dečaci, i da je svaka žena čarobnica. Kad smo prelazili ulicu u neki sat, daleko posle ponoći i mnogo pre svitanja, sve je bilo spremno. Na točkovima kočije koja se kretala uz tiho brujanje, uočila sam krajičkom oka da svaka ulica u ovom gradu zna najduži mogući put do moje adrese. Udobno zavaljena na zadnjem sedištu, bacala sam mrvice za sobom da bi oni znali kako da se vrate. Iako je to bilo neoprezno čak i po pustim ulicama u to doba, sva trojica su se okrenuli ka meni i tražili da im pričam još. I ja sam pričala. Glasom kojim bih pričala sebi, o dobrim stvarima i lošim stvarima, o umoru i neumornom nadanju… Počelo je sve to da liči na uspavanku i čas kada se kaže sve što se zna i ostaće negde pohranjeno, pa se javljati kasnije kao slike ili reči i kad sve drugo bude zaboravljeno.

Sve je to bilo lepo, ali par dana kasnije me je opet prekrila otvrdla skrama novih razočarenja u ljude; ništa me više ne iznenađuje osim uvek sveže neprijatnosti u stomaku.

NARACIJA STIHIJE I TIHOG PRISUSTVA
Akrilik

U avgustu sam ponovo otkrila, na sopstveno iznenađenje, kako je moguće provesti nedelju dana u slušanju priča. Uživo, priče su najlepši domet jezika. Posebno mesto među njima zauzimaju spontane priče – one koje su ljudi sakupili tokom svojih života, lične, proživljene i sačuvane. Mnogi pravi pripovedači nisu svesni svog dara. Možda nisu tako dobri uvek i sa svakim, ali kad se priča pojavi u pravom trenutku i u pravom društvu, ona je svedok jednog postojanja. Koliko god još trajali kao vrsta, pripovedanje ostaje naša jedina prava baština. Iz njega su se rodile sve umetnosti. Demokratije, filozofije i ljudska prava mogu da se zavuku pod cađavi poklopac, nisu ni za kompot od starih šljiva.

Tokom godine sa peticom na kraju nakupila sam puno priča. Koja je svrha tolikih priča to još ne znam. Osim što smo svi mi svedoci postojanja jedni drugima. Veća svrha od toga mi ne treba.

U avgustu sam opet videla moje dete posle duge posete baki. Porasla je bila, a i ja. Sada sam postala prava majka. Ne znam kako mi je to uspelo ali uspehe ne treba meriti, već isključivo u njima uživati. Oni često ne traju dugo.

GRACIJA JE BILA ON
Reljef

Požurila sam. Pre svega toga, ali posle zime, sišla sam bila u jedan podrum koji su zidovi od stare cigle i pregrade od šperploče pretvorili u pećinu. Ne znam šta sam tu tražila, ali moglo se pronaći svašta. Moglo se i hodati okolo kroz oskudno osvetljen prostor, proći iza odrpanih zavesa od različitih materijala, u frižideru je bilo velikog izbora pića i leda u kesama. WC se nalazio na samom kraju, iza debele teške zavese i svako bi se najavio uljudno pre nego što bi je povukao u stranu.

Tokom ove godine otkrila sam nešto što nisam očekivala. Nisam čak ni sumnjala da postoji. Blagost u ljudima, u grupama većim od dvoje. Iznenadila me je više od svih loših stvari na koje sam već davno trebala da se naviknem, ali znam da neću nikada. Teško je opisati takav kvalitet, blagost, kad si među manje ili više nepoznatim ljudima, koji su pijani ili naduvani, a najčešće oba, među kojima postoje manje ili više tajne veze želje, preljube, zavisti, interesa, a sve što nije između nalazi se unutar jedne jedine osobe.

Ljudi su dolazili i odlazili, poznati i nepoznati, bučni i tihi. Razgovori su bili nalik na razgovore bilo gde drugo; ljudi pričaju o istim temama, svuda i na svakom jeziku. Mala soba sa strane je bila muzički studio. Postojao je i program te večeri. Desetak prisutnih je činilo tri benda u različitim kombinacijama, a svi ostali su u pauzama isprobavali instrumente po želji i obavezno koristili mikrofon. Poslednji bend je bio najnoviji projekat četvorice muzičara. Nije to bio ni rock ni punk tipičan za bele muškarce u izvesnim godinama, nije bio ni blues. Bila je u njihovoj muzici još jedna vrsta duboke blagosti, koja nije pitoma, ili mlitava, nije ni bezvoljna, naprotiv, nešto bogatije nisam dugo čula. Ceo nastup je bio jedna duga improvizacija. Imali su planove da naprave pesme, nađu lepu pevačicu – uobičajeno, što je šteta, već su imali sve što im treba. Dave me je pozvao da dođem i recitujem dok su oni svirali. Ne umem da recitujem i oni su jedino bili dobri. Svejedno sam uživala. Dobili smo veliki aplauz.

Da, Dave. Nisam mogla da zaboravim enigmu iznenadno otkrivene blagosti danima nakon prodrumskog happening-a. Svi tragovi su vodili do njega. Nikada nisam srela muškarca koga je prostodušna dobrota izabrala za svoj dom. To se ne nalazi često ni kod žena, ali kod muškaraca je raritet. Dave nije imao nijedan adaptivni mehanizam preživljavanja. Ništa u njemu nije upozoravalo na opreznost. Kretao se sporo, nemaština ga je prisvojila odavno, nikada se nije žalio i za svaki problem bi našao rešenje pa ma koliko trebalo. On nigde nije žurio. Radio je niz projekata u isto vreme, uvek na isti način, sa blagošću. Privlačio je ljude kao Isus. Kad bi ih pozvao, svi bi došli, i doveli i druge ljude. Oko njega, oni su svi postajali mnogo bolji nego što jesu, i kao takvi sviđali su se sami sebi.

Pozvao me je bio jednom na snimanje videa, sa jednim od njegovih bendova. Režiser je bio tek izašao iz filmske škole, dopala mu se muzika i imao je ideju kako da iskoristi podrumski prostor. Dave je samo trebao da pozove ljude. Take 1, take 2…take 32. Trajalo je dugo, i niko nije morao da glumi, samo ponovi iste pokrete kao i prethodni put, što je zahtevalo veliki napor posle par sati, jer je frižider opet bio dobro snabdeven pićem. Moja uloga je bila da priđem i ležerno poljubim u obraz glavnog glumca, koji se usamljen i izgubljen kretao u gomili ljudi koji mu ništa ne znače, jer … – zaboravila sam priču, ali je bit bila u usamljenosti. Nakon poljupca, ja bih polako krenula kroz polumračan hodnik u kome su nasumice poređani stajali nepoznati ljudi, oslonjeni o cigleni zid, svako sa pićem u ruci, i mi bi razmenili osmehe. Uprkos istinitosti te pesme koju sam zaboravila, ja se nisam osećala ni usamljenom ni izgubljenom. Čitav jedan film se odmotavao u tom hodniku, bez prisustva kamere, usred ljudi koji stoje sami, i svako je sam. Pa šta? U tom hodniku nije bilo mesta za više.

Režiser je bio neumoran, glavni akter sve manje sumoran kako je vreme odmicalo, i pošto bi mu svaki put neko tutnuo novu flašu piva kad bi ispraznio prethodnu, on je počeo i da se smeši. Ja sam razmatrala ideju da ga konačno poljubim kako treba, fotograf nas je slikao iz raznih uglova… ali jasno pamtim jedino taj hod kroz stari hodnik od ciglenih zidova.

SAFRON
Ulje na platnu

Tokom dve hiljade i pete godine zemaljske na Zapadnoj Hemisferi otkrila sam opet vrednost tišine. Kao i muzike. Naučila sam i da moje granice nisu velike kao Rusija. Nisu čak ni kao Srbija. Osim adikcije na Javaville, bilo je još puno neobjašnjivih fenomena u ovoj godini. Moja fizička aktivnost se uglavnom svodila na odmahivanje glavom i sleganje ramenima.

Kad sam ono progledala bila u julu i videla muškarce kako to red nalaže, nije usledilo ništa tipično za ljude i otkrivanje novih teritorija – invazije, pošasti, ratovi, i sl. Bilo je to više kao neočekivana poseta Euforije, moje omiljene rođake. Kratko i slatko. Seks se vratio polako, baš negde sa dolaskom jeseni. Nisam mu se naročito obradovala, niti mi je smetao. Ništa od toga nije tačno, ali mi smo stari znanci. U svakom slučaju desio se i Halloween kad sam se obukla kao neko mrtav (tema se provlačila cele godine) a svi su mislili da je originalno predstaviti se kao pantomimičar. Marcel Marceau, insistirali su – enchanté. Možda zbog francuske beretke, bez koje mračnim danima ni mrtva ne izlazim iz kuće. I svi drugi su bili originalni, i niko nije bio mrtav uprkos velikim količinama crvene boje po koži. (Smrt nije uopšte originalna, niti je originalnost mrtva, i njihovo zajedničko pojavljivanje ovde je čista slučajnost). Pola sata kasnije delila sam fotelju i još nešto sa nekim ko je i bez kostima ličio jako na Freddy Mercury-ja. To nije bilo ni blizu značajno kao pitanje smrti ili originalnosti, ali je neverovatno prijalo. Kad sam sledećeg popodneva pila čaj od lavande i limuna shvatila sam da je žuto popodne jedina boja koju bih mogla da podnesem na popodnevu, osim plave, i…to bi bilo to. Moram sada da idem.

 

Neuspeh

(Ovo je unapred osuđen
mnogo puta zgužvan i bačen
neuspešan pokušaj
Nikada od ovoga neće ispasti
ništa .ubav.o
samo jedan unapred osuđen
neuspeh)

Kad pomislim da si još uvek u ovom gradu
zgrozim se nad mogucnošću da
atomi moje pljuvačke nalete na tvoje
Zalepili bi se jedni za druge
verovatno negde u downtown-u
i naočigled sveta
usledila bi fuzija, fisija, ili tako neki besmisleni
projekat cepanja realnosti
I ja ne bih bila prisutna da to vidim

Sledeće što bi se moglo desiti
je da se otisci mojih prstiju
pomešaju sa tvojim na nekom stolu
Tako isprepleteni zavukli bi se ispod
i pipajući kružne linije crtali kalendar
plodnosti ili opet jedan besmisleni
projekat brisanja realnosti
I ja..
Ništa

Mogla bih da se naslonim na otisak tvog tela
dok pričam ili me neko drži za ruku
Moglo bi se desiti i dok sam pijana
Toga se iskreno bojim
Znam da ću zatvoriti oči
zategnuti ramena i istegnuti vrat
i osoba preko puta će me omrznuti
zbog izraza na licu i ništa neće biti od osmišljenog
projekta građenja realnosti
I ja ništa od toga ne bih videla

Puno puta pomislim da ćemo se možda sresti
To bi se moralo desiti kad sam ispavana
očešljana i dobro raspoložena
Volela bih i da bude lepo vreme
jer mi na hladnom vetru uvek pocrvene oči i nos
Nikada jedan slučaj
nije bio tako dobro isplaniran
I tada, kad bih te videla
ja bih zapušila uši i zapevala ‘la-la-la-la!’
da ne čujem kad me pitaš kako sam
Ili bi ceo projekat bio besmislen i realan
neuspeh

Miz

Zivim pod opsadom
Bezvolja i njena olovna garda
levitiraju uspesno pedeset metara iznad zemlje
Dosada cveta kao budj
Koracam sitnim koracima
po parketu svoje baste
preskacem namestaj
i guram ga na nova mesta
Sada je sve kako treba i izlazim u grad
Susret sa prolaznicima osvezava
Pucaju sasuseni cvetovi mikro-flore u uglovima usana
i padaju na ulicu
vec kod prvog osmeha

Cekam na ugovorenom mestu
i podozrivo gledam glasnu grupu tinejdzera
Medju njima
razmaknutih nogu u cizmama do pola listova
stoji Amazonka u beloj trikotazi
zategnutoj preko najsavrsenijih guzova
na sve cetiri strane sveta
Dve perfektno zaobljene polulopte
kao rasecena dinja
Mogla bi da obori svetski rekord u trcanju
ili obori svet
snagom takve simetrije
Ali ona galami kao i njeno drustvo
i jedini razlog za egzibiciju njenog voca
je atletska disciplina seksa

Opisala sam je svom prijatelju par minuta kasnije
Njemu ce takva socnost poboljsati ukus dana
On je profesionalni motivator slabih ljudi
i pokazuje im put do srece
a slep je
Savrsen paradoks
kao sveze ohladjena dinja
To nije paradoks
ali savrsena guzica iz podzemne zeleznice
zasluzuje omaz
uzviseniji od kratkovecne sirove seksualnosti
obicnog dupeta

Svejedno sam lose raspolozena
Izlazim da bih prevarila usamljenost
na par sati
tu kosmicku glad
kojoj svako gaji ekolosku bastu
u cetvrtastim pregradjenim kutijama
prakticnog post-postmodernizma
Imam nepogresiv osecaj da je tako oduvek bilo

U tramvaju
od Yonge-a do McCaul-a
nacrtala sam mu sta me je nerviralo danas
Ljudi
kao i obicno
Lepo je biti napolju
medju svetom
zakljucujem svoju prezentaciju sa uzdahom
Smeje se
toplo i zivotno
i prica o sebi
Slusam ga i zamisljam kako je to putovati svetom
kad si slep
Nepoznati mirisi i nepoznati jezici na znakovima
kraj ulica koje ne vidis
Ni svet ne vidis
ali svejedno putujes
Kad po prvi put iznajmis stan
i prospes caj
Obrises pazljivo pipajuci
i onda ugazis u toplu baru
Presvuces carape i opet obrises
Oko Bathurst-a
jedino sto me sprecava da budem srecna
je navika

Nasli smo se u velikoj sobi sa mekanim jastucima
Puni se ljudima sporo
Ne znam sta oni ovde traze
ja samo premestam svoju mizeriju
Napravila sam joj mesta na koznom kaucu
Devojci pored nije pravo
Gura se i zamahne dugackom kosom povremeno
zapahne nas mesavina parfema i omeksivaca za kosu
Kraj nje sedi njen decko
do njega njegov drug i njegova devojka
Beli se u polumraku fin olovni prah dosade na njima
Lice na lep reljef koji ce u buducnosti
zagledati sa interesovanjem oci gladne gledanja
u nesto drugo osim svoje
svakodnevice
Tri crnke sa leve strane pricaju animirano
a jos je rano
Dve lepe plavuse preko puta
promene temu i izraze lica kad im pridju
jedan muskarac svetle koze
i jedan tamnoputi
Sada se svi smeskaju
naginju jedni ka drugima
bez poverenja
ili interesovanja
i blago ljuljaju
Crnkama niko ne prilazi
glasno se smeju i narucuju drugu turu pica
Velika sala je sada ispunjena
i graja se lomi u struku i ekvilibrira kao break-dancer
nad glavama svetlim i tamnim
Nedostaje mi moj prazan stan

Mozda tako treba, Ivana
sapuce jedan od glasova sa losim ozvucenjem
u unutrasnjem uhu
Navedi jedan jedini razlog zasto bi bilo drugacije
nastavlja
Mobilne mase tela se krecu i sudaraju sa drugim mobilnim masama..
Ne cujem ostatak
Neocekivani udarac ritma mi izbija koncentraciju
izvinjavam se svom unutrasnjem glasu
a drzala sam u ruci jedan dobar razlog
bas za takva glupa pitanja

Zasto ti ovo pricam?
Zato sto sam sat vremena kasnije
sve zaboravila
Nasli smo se na ulici
i ja sam se iznenada setila
programa za decu
koji moja devojcica gleda
‘Peep and the Big Wide World’
Opisujem mu karaktere i animaciju
i smejemo se
cicimo od smeha
Iz nasih usta ispadaju zvuci kao vrhunske borbene jedinice
obucene za spasavanje lose napisanih karaktera jos jedne urbane
noci
Guramo se
oslanjamo jedno na drugo
i hladan vazduh se zalece u nas
u otvorena usta i ruke
usi i ispupcene obraze
Niko nece preziveti ovaj rat!
dovikujem mu i vrtim se
vrtim i njega
Oh dear, kako je velicanstveno dobrodusan!

Poslednji dan putovanja

Poslednji dan putovanja doveo nas je opet u Pariz. Posle godinu dana bilo nam je važno da vidimo da li ljubav traje. Uz tako veliki koncept bilo je prikačeno puno radosti, nestrpljivih očekivanja i nešto nervoze. Odnosno, ja sam bila odgovorna za nervozu a klinka je, verujem, sve to svela na jednostavne stvari – radovala se neizmerno i pravila velike planove.

Smeštene u hotelu blizu aerodroma, imale smo celo popodne i veče da odemo u grad. U hotelu su nam rekli da usled štrajka shuttle do grada dolazi ali ne zna se kada. Do tog trenutka nisam znala da shuttle uopšte postoji. Od tog trenutka sam se i zvanično osecćala oštećenom. Kako to mislite? Trebale bi da čekamo ovde celog dana pa kad naiđe? – pitala sam sa dozom nestrpljenja i neverice u glasu. Concierge je slegao ramenima – on zaista nije mogao ništa više da kaže. Gde je najbliža stanica metroa? – nastavila sam sa pitanjima. Na aerodromu (sa koga smo upravo stigle). Ili…rekao je nešto što mi nije ništa značilo – i kako dotle doći? Taksijem, koji je bio naš prvi plan ali je počeo da liči na jako lošu opciju B kojom sam sada s pravom bila nezadovoljna. Za deset minuta, obavestio nas je ljubazno Monsieur na recepciji nakon što je pozvao izvestan broj.

Sele smo da sačekamo. Na TV monitoru zakačenom ispod tavanice prikazivali su izveštaj uličnih nereda, policiju, tuče i haos loma civilizacije i kostiju. Ispod je pisalo ’Paris, 18h’ i još nešto što mi je promaklo jer sam već u sledećem trenutku bila opet ispred recepcije, panika u glasu možda preterana kad je sve u hotelu bilo mirno i avion će nas sutradan odvesti kući, ali svako ima svoje razloge, a ja i celu gomilu. Nije u Parizu, kaže concierge, ne brinite. Ali piše ispod! Nije, budite bez brige, insistira. Klinka prati smene emocija i izraza lica na mom licu i zabrinuto pita šta je to na te-veu. Politika, rasizam, fašizam, fudbalske utakmice – razloga ima puno, a ponašanje je uvek slično… – ne znam, odgovaram. Ali nije prvi put. Ni u Parizu, ni u gradovima širom sveta. Sa tako započetom lekcijom iz istorije, sedimo, gledamo na ekranu kako momci trče, razbijaju, bacaju nešto što izgleda i teško i tvrdo na policiju ali ko zna gde to pada u onoj gužvi – i jasno je da oni ne bi bili nigde drugo. Tu se dešavaju stvari, istorija, budućnost, šta li, i oni to ne bi propustili nizašta. Pomenula sam bombe u pariskim kafeima iz prethodnih decenija, i bas sam stigla do savremenih problema integracije afričkih imigranata kad sam osetila kako mi tlo izmiče pod nogama. Ni reči me nisu više slušale. Uporno sam pokušavala da napravim poentu oko nečega – valjda mira u svetu i miroljubive koegzistencije – i nije išlo. Klinka je delovala snuždeno i prestrašeno, ali ništa nije rekla.

Taksista nam je naplatio manje od astronomske sume koja se pojavila na taksimetru, što je bila izvesna uteha jer uopšte nisam znala kuda vozi, da bi nas ostavio ispred zgrade koja je nosila naziv Paris Nord 2. Zabeležile smo naziv stanice i svega drugog sto smo videle sto će nam pomoći kad se budemo vratile tu, pa potom i do hotela, i kako mi nismo naivni likovi iz priče za decu koji bacaju mrvice za sobom u nadi da će tako pobeći strašnoj sudbini, klinka i ja smo obe dobile jedinu normalnu reakciju usred te suburbije – pravu, masivnu nervozu koja grize. Po pitanju suburbije nisam znala da li je ona ista ili vrlo blizu onoj u kojoj su se ne tako davno razbijali nemiri a i kad nije nemira niko normalan tu ne zalazi ni danju ni noću – a klinka je sve to čitala sa mog lica, i uplašila se vrlo ozbiljno. Ne, ne, ljubavi – pokušavala sam – ja samo imam malu paranoju kad su suburbije u pitanju, jer su prazne, ne možeš nigde da pođes i nikoga da pitaš za pravac, niti znaš gde je koja strana sveta a i u kojoj si državi ako je već do neophodnih znanja… ivice realnosti se čudno ponašaju u ovakvim predelima, uočila sam a realnost je jedna konstrukcija oko koje se previše petlja i svi misle da sve znaju o njoj dok svako ko ima jednu dobro zna da pojma nema ni o svojoj a tek o tuđim da ne počinjem, i meni to prosto ne prija – to je sve, ništa više, zaista. Ali srećom, imamo puno gotovine u tašni i, ako nas niko ne opljačka, uvek možemo da uzmemo taksi. Ako ih ima, naravno, ali ovo ovde je taksi stanica – vidiš? Eto, sve je u redu.

Unutar stanice je dosta prazno, a najpraznije je za šalterom gde se prodaju karte – nikog nema. Karte se mogu kupiti jedino iz automata, i automat prihvata jedino metalne novčiće. Mi nemamo dovoljno. Ni obilazak cele stanice nam nije pokazao automat za menjanje para. Ali su u jednom uglu staklena vrata vodila u restoran, u kome je puno ljudi u to vreme ručalo – kakva sreća.  Držeći se za ruke ušle smo unutra i pravac kod konobara – izvinite, Monsieur, mi nemamo sitno a pokušavamo da dođemo do grada, da li biste nam razmenili? Ah no, Madame, nikako – odgovorio je ravnodušno konobar sa lošim zubima i nastavio da ide za svojim poslom. Ali mogle bismo nešto da kupimo? – pitam u nadi da on neće reći „ah no, Madame, mi ništa ne prodajemo.“ Kako da ne, kupiti se može. Doneo nam je flašu vode, uzeo novčanicu od dvadeset eura, i dok se vratio sa kusurom ni klinka ni ja se nismo usuđivale da dišemo, jer on je mogao sasvim realno da nam ne da dovoljno novčića i ne znam šta bi se tada desilo – možda bismo kupile još jednu flašu vode, pa još jednu, sve dok ne potrošimo sve pare, i onda ne bi imale dovoljno za taksi i… Ali ne, nasmešio nam se na kraju, sasuvši gomilu metala u moju ispruženu ruku. Nazvao  me je ’missaz’, i pokazao još jednom krnjave zube. Mislio je da sam Amerikanka, pretpostavljam.

Nazad kod automata, sledimo upustva i ubacujemo novčiće pažljivo. Dobijamo jednu kartu, pa opet isti proces da bi dobile još jednu… i jedan novčić nikako da prođe, a on nam je poslednji. Izbacuje ga mašina i posle desetog puta. Iza nas je u red stala jedna sredovečna crnkinja i osećamo da počinje da diše nestrpljivo nad našim upornim pokušajima na isti način sa istim novčićem a u nama otkucava panika kao veliki sat i obe smo samo par otkucaja od raspada sistema. Izmucala sam nekako molbu da nam zameni taj novčić za drugi ako ima – molimo, molimo Vas, Madame – jer ne izgleda verovatno da ćemo doći do grada, a moguće je i da nema taksija ispred stanice više i mi ćemo ostati ovde zarobljene a kad se zatvori restoran i konobar sa lošim zubima ode kući ostaćemo i zaključane, i mi se sada otvoreno bojimo jer poenta zivota je da ništa nije nemoguće, naročito kad krene po lošem. Fina francuska dama je imala novčić i mi smo dobile i našu drugu kartu, pa smo uz duboke zahvalnice uspešno prošle automatizovani checking karata, za koji smo brinule da nas neće pustiti jer će baš tada krenuti sa nekom malfunkcijom, ili će prosto rešiti da nas ne pusti, a izgledalo nam je, bile smo ubeđene da je na drugoj strani Pariz i mi moramo da dođemo do njega kako znamo i umemo!

Na drugoj strani pa uz stepenice je bio peron prigradske železnice, skoro kompletno pust. Posle deset minuta pojavila se jedna osoba, pa za njom još jedna. Mi smo gledale u signale, tračnice, travu koja raste između zarđalih železnih poluga, držale se za ruke kao da neko pokušava da nas razdvoji, i pričale o tome kako nam se ne sviđa ovde, ali bilo je mirno i dan lep, sunčan, i ja sam se setila još jedne zgodne lekcije koju bih mogla baš tad da održim i ona se zvala ’kako se snalaziti sa neplaniram situacijama u životu, a naročito na putovanjima’. Sebe smatram ekspertom u snalaženju uprkos dugoj listi nes(p)retnih pokušaja, ali imam osećaj da klinka ima svoje sumnje po tom pitanju. Kad je voz stigao i mi ušle u jedan od vagona, on je bio pun različitih ljudi, uglavnom umornog izgleda, i većinom tamnoputih, i ruka koja je držala nešto manju ruku je osetila kako je ona nervozno steže. Ja sam nosila glomazni foto-aparat i ten koji smo dobile na Mediteranu je odjednom izgledao kao da smo ga utrljale u neveštom pokušaju da ne odskačemo i davao je nekome pravo da nas upita ne naročito ljubazno „šta vi tražite ovde?“ Ovo je lekcija iz realizma, ljubavi – šaputala sam u glavi još jedno predavanje, ali njega sam prećutala. Umesto toga, pokušavala sam da pričam o nečemu što ni ona ni ja nismo slušale niti zapamtile, možda zbog optimizma koji sam pokušavala da uguram na silu. Napolju su promicale stanice, gradnja je postajala sve gušća, stiglo se do Gare du Nord, prešle smo s prigradskog voza na metro nakon lavirintskih prolaza i hodnika i krenule dalje ka srcu grada. Posetu Parizu smo htele da započnemo u našem starom kraju. Ta misao nam nije više pružala toliko zadovoljstva kao par sati ranije ali nismo imale bolju ideju. Izašle smo na stanici ’Louvre-Rivoli’.

Kad smo iz podzemlja izašle na rue de Rivoli sa njenim razvučenim nizom kolonada i na suprotnoj strani videle Luvr euforija nam je probila grudi. Moguće je i da smo vrisnule ali zaglušene eksplozijom obožavanja ništa nismo čule. Gledale smo u Luvr, pa jedna u drugu, grlile se i stisle usne da ne vrisnemo opet, jer stajati tu posle svih ovih dana, i posle godine za nama, je bilo lepše i veće nego što smo mogle i da zamislimo. Povratak u Pariz je nešto sasvim drugo od putovanja u Pariz – i neuporedivo bolje, voljne smo da potvrdimo i pred zvaničnim licem. Nad svim tim, nad nama, neprekidno nebesko putovanje belih oblaka na svetloplavoj pozadini pariskog neba me je podsetilo da je u ovom gradu i nebo izložbeni eksponat.   Ostale smo tu par minuta da se prilagodimo novim uslovima. Izjavile smo Luvru da ga volimo zauvek.

Zagrizle smo u Pariz tog popodneva kao u jabuku.

Put nas je vodio ka Tiljerijama koje su u istom pravcu kao i ’Angelina’. Divile smo se detaljima koje ne vidimo po prvi put ali ih sada gledamo drugačije: mozaici na pločniku ispod lukova, fasade sa elegantnim detaljima, svetiljke u preciznom dugačkom nizu sužavaju perspektivu i deluju kao neobično lep muzički instrument  – mi imamo tek nekoliko sati ovde. Suveniri nam izgledaju mnogo lepši nego prošle godine. I Luvr nas prati na drugoj strani.  Uživamo u lepoti i skladu svega, i trajanju. Zbog toga se dolazi u ovakve gradove, zar ne – da se vidi kako su to drugi izveli pre nas, i neki drugi pre njih, i… Stižemo pred ’Angelinu’. Unutra je gužva, kao i uvek. Ali nikad preterana, kao skriptom osmišljena. Dekor se otvara pred očima u svom luksuznom vraćanju na davni period. Rekla bih da dok su klasna društva i njihova brutalna arhitektura nepovredivo muški sport, luksuz je domen zena. Možda zbog ranog shvatanja značaja udobnosti. Odatle do luksuza je tek kratka šetnja, kao niz rue de Rivoli do ovde.

U“Angelininim“ velikim ogledalima se ogledamo samozadovoljno, u bojama koje nam lepo stoje, uočavamo s pažnjom ljude koji sede do nas – elegantni Parižanin sa sinom s leva, dve žene koje liče upravo poručuju dezert s desna – i doživljavamo ih kao deo dekora. Smešimo se jedna drugoj širokim sjajnim osmesima i razumemo koliko nam je bilo važno da dođemo ovde.

Plavo grčko nebo i bele kuće beli zid ni metar visine unisoni vrisak dece „Get out of the car! Get out of the car!“ i svi smo van. Ne znam kako. Možda su se vrata otvorila od udarca. Dezorijentacija čula nešto nije u redu u mojoj glavi. Automobil je ubrzavao mozak je usporio i stao. Deca su dobro trče ka nama i unutra se nešto dimi treba se udaljiti. Lucidne su ali ne mogu da se snađu. Histerija i nekontrolisani užas možda je to. Krv se spušta polako vijugavom linijom sa strane mog lica i to je previše plaču visokim glasovima uplašene dece. Grlimo svaka svoju.  Grčki seljaci su istrčali iz okolnih kuća dodiruju nas pažljivo i vode što dalje. U hlad. Donose stolice vodu sokove i rastvor joda. Deca plaču gledaju jedna u drugu u drugu mamu pa u svoju. Mame pričaju glasovima iz rezervnih baterija. Sve će biti u redu niko nije ozbiljno povređen to je samo malo krvi sve će proći. Gledamo jedna u drugu njene oči su previše velike. Deci je jasno šta se umalo desilo. I da se to tako dešava. Ne postoji baterija koja to može da izdrži. Grčki jezik teče preko nas ljubaznost i toplina ljudi probijaju zid traume. Sedimo ćutke zapljuskuju nas talasi užasa i ganutosti. Izneli su iz automobila sve što su našli i doneli nam. Očistili su posekotine doneli hladna pakovanja i led. Krše ruke od brige nad tako strašnim iskustvom maze devojčice po glavama. Svakoj nebrojeno puta kazu ’kukla’. Smiruju kao melem. Devojčice vecć uzvraćaju osmehe. Otplakale su višak straha i sada su pribrane sede čvrsto priljubljene uz nas. Pričam rasčlanjujem smirujem ne znam otkud toliko pretvaranje. Moj glas živi na vrhu kule odande leleče i govori. Pokvario se. Da pokrijem usta rukom pokrijem sebe nečim i čučim u nekom praznom kutku prazna olupina. Osećam veliki stid. Glava i druga mesta na telu gde sam udarila ne znam šta sam udarila trepere ništa ne boli. Vidim da mi ruke drhte. Moje dete zagleda i nežno opipava svoja kolena baca brižne poglede ka mom čelu sve izgleda u redu. Druga devojčica je samo malo ugruvana. Kolosalna Grkinja ima malu posekotinu na glavi drži na tom mestu krpu s ledom. Priča neprekidno pokušava da ispuni svoju praznu sobu. Žao mi je trebala bih da joj kažem. Stidim se i žao mi je iako nismo krive.  Prevodi reči seljaka koji sedi do mene da sam ja najsmirenija. ’Bila bi dobra u ratu’kaže on ozbiljnim glasom i klima glavom. Nema više od 65 previše je mlad za ratove koji su prošli ovim delom sveta ne zna šta priča. Rekao je to s poštovanjem. „Bila bi dobra u ratu“. Vraćam pogled na decu i Grkinju. Smiruje me kad gledam u njih.

U „Angelini“, desetak dana nakon udarca u glavu u grčkom selu, na desnom obrazu ispod oka stoji velika ljubičastocrvena mrlja. Svi je čitaju drugačije. Ja na nju zaboravim najčesšće, osim kad sam okružena ogledalima, kao ovde. Podseća me na lekara u Hitnoj – you were very lucky. Konobar u „Angelini“ izvodi svoju tačku prinošenja širokog pladnja sa dezertima i čokolade u bokalu sa velikom teatralnošću; ne verujem da često ima ovako zahvalnu publiku. Nudi se da pozira uz klinku a zatim i uz mene za jednu nezaboravnu fotografiju. Čučnuo je kraj stolice i obgrlio mi ramena, u svojoj besprekornoj uniformi, sa fotogeničnim izrazom nameštene konobarske nadmenosti i indiferencije. Sačekajte, govorim, da stavim naočare za sunce i pokrijem mrlju ispod oka. „Ah ne, Madame,“ uzvraća neodoljivo pariški uz ozbiljan izraz lica „nisu Vam potrebne – izgledate savršeno.“ Klinka i ja smo ganute, i ona klima glavom entuzijastično – u pravu je, mama. Priznajem joj kasnije da bih između dva komplimenta izabrala onaj pariški. Ona misli da ima puno više veličine u grčkom. „Hrabrost je hvale vredna, ali ja bih radije svakog dana na ručak u „Angelinu“ da mi konobar laska. I bez rata i na vestima.“ Najlepše od svega, pričam dalje, je da su oni prosto bili velikodušni. I ja tek sada razumem, možda ćeš ti ranije shvatiti – zbog toga se putuje. Zbog šanse da ćeš sresti velikodušnost drugih ljudi.

Do Place de la Concorde nastavile smo kroz Tiljerije. Sedela sam na klupi dok je ona otišla na tri vožnje karuselom. Bilo je puno male dece i par devojčica starijih od nje. Sve je poznato i blisko, i sveže i novo. Sledeće godine kad opet dođemo… – priča dok nastavljamo dalje. Klimam glavom i smešim se.

Bez žurbe smo prešle veliki trg i nastavile uz Jelisejska Polja. Bila sam neoprostivo gruba prema njima prošle godine. Lepo je ovde, na ulici, u pasažima, i mimolazu sa ljudima, pod fasadama. Parfimerija ’Guerlaine’ je otvorena ovog puta. I sama kitnjasta masivna vrata su lepa studija ali unutra prezentacija je savršenstvo stila kroz epohe. U kombinaciji zlata i artizanskih bočica, poređanih besprekorno kao elegantna parodija vojničke discipline, uz diskretno prisustvo osoblja – vitkih ženskih prilika u jednostavnim crnim kostimima – ovo mesto opstaje više od sto godina bez ikakvog stvarnog razloga osim sopstvene lepote. Parfemi se mogu kupiti svuda, globalna distribucija postoji odavno, ima i nižih cena… – možda upravo zbog toga.

Polako napredujemo ka Trijumfalnoj Kapiji. Sustiže nas umor – krenule smo tog jutra rano. Na njenom ostrvu usred gustog saobraćaja  nema previše ljudi i neobična pariška svetlost, promenljiva ali uvek jedinstvena, pada blago na reljefe, bronzana slova i kamene klupe. Kako je to lepa konstrukcija – luk i kapija koji se ne zatvaraju. Ljudi prolaze i grad diše. Klinka broji stepenike do vrha da proveri da li je natpis na ulazu tačan. Vidik je prekrasan. Fotografije u ovoj kratkoj poseti će ispasti još lepše.

Dan polako prelazi u sumrak dok sedimo na klupi na dnu, tik uz jedan zid Kapije. Gledamo niz ulicu i u grad poslednji put pre nego što siđemo opet u podzemlje koje će nas odvesti do Gare du Nord. Već sam obećala da nećemo ići nazad do hotela putem kojim smo došle – uzećemo taksi. Kad smo izašle kod železničke stanice već je bio mrak. Puno je živosti u tom kraju, ali ne poznajemo ga i odjednom opet sve izgleda zastrašujuće. Uopšte mi ne uspeva da zaustavim taksi, zato što sam umorna i ne pratim znake kako treba, i jedan ljubazni crnac nas upućuje ka drugoj strani gde ćemo sigurno naći jedan, ali ne, mi prvo stojimo tu pet minuta i čekamo njega. Vratio se i insistirao, madame, ja ću biti zauzet još neko vreme, slobodno pređite tamo. I zaista, ljudi stoje u redu i taksisti dolaze jedan za drugim. Dete nervozno stišće moju ruku, ljubim je po kosi – ne brini, ljubavi. Malo sam izbačena iz ravnoteže, ali biće sve u redu. Ne zaboravi koliko su svi bili ljubazni prema nama. Ovo putovanje je jedna dugačka niska velikodušnih, ljubaznih gestova koje jedino vredi zapamtiti. Taksista je mladi Vijetnamac. Ima svu savremenu tehniku i nalazi lokaciju hotela bez problema na navigacionom sistemu. Fina nepoznata muzika izlazi iz zvučnika, i mi gledamo kako grad prolazi kraj nas, noć je, sve izgleda nepoznato. Dobro će biti vratiti se kući.

Lonesome Journey South

We came onto a well-maintained highway, not too early on Saturday morning. Once, years ago, endless rivers of automobiles ran through this valley, on route to Aegean Sea. The humming of engines domed over the landscape day and night. Civil wars and unrest forced travellers to seek out different routes since, but the river of dark asphalt, hardened and ghostly, continues its lonesome journey south.

The cooling system in the car wasn’t working yesterday. Today, refreshing air blows out of the three small boxes, thankfully. On this, last day of August, forecast promised the hottest day of the sweltering summer.

Behind we left the divided city. The chasm between two sides runs deep. Yesterday, near the hospital where I was born, a makeshift bomb exploded. One more city under the siege of terror. The black, sweaty highway seems a more deserving heir to this land.

The girls are chatting away in mixed languages, I am mostly silent. When I was a child, my small family came every summer down this highway, from the north. Often I stayed with my grandparents for the entire summer. I don’t know if I came too soon this time. The year before I immigrated to Canada, I came to say goodbye. Perhaps waiting until I was old would have made this journey more symbolic. But there is a hidden agenda as well. I want Isabella to smell the authentic, mystical breath of the south, so that she will forever search for it anywhere she goes, just as I have. She doesn’t know it yet. Only 6 years old, her round face and bright eyes are windows on her effervescence, here or anywhere – she is a happy child. 

The rivulets of my bloodline have produced new children over the years, and some of the older, bigger streams have dried up and gone on to the other side of life. In the car there is one new, fresh vein, Julija, and on went her grandmother Lepa, my beloved aunt. Julija’s mother Lile married this man I’ve never met before and now they look as if they have spent a hundred years together, twenty of that too much, perhaps. She has aged in a fashion life often stores for passionate women; he is still a boy, with round cheeks, rotund belly and even disgruntlement over the way life has turned out. 

We are driving towards the southern end of Macedonia, to a small town where our family is from. It is a long-awaited journey through a beautiful land. Many hills fill the terrain with wide valleys between, where distant red roofs cap the white walls beneath in straight lines. Soon we join the flow of river Vardar as it rushes towards the sea. I look out the window, losing my breath at every curve of the road. 

Before entering Valandovo, we decide to take a detour and go uphill. There is a tiny monastery there, perched on the side of the massive hill, surrounded with gigantic maple and oak trees. In truth, it hasn’t been a monastery for at least a hundred years. The old tales tell of its wealth and monks who raised herds of goats. Elaborate network of pipes carried the milk downhill to the markets and the people of the valley. An old couple always lived in the quarters right across; they tended to the building and its humble grounds. The old stone tiles have not cracked any more since I was here last.

There is a water current that runs through this part of the hill, which has been tapped into with many open drinking fountains at the monastery and in places downhill. Without a drop of rain for at least six months during long, hot summers, this corner of Eden rescues its vineyards and orchards only because of the few streams coming down the hills, and the murky waters of Vardar. That is not the only magic bestowed by this water. It is believed to cure blindness, lift off veils of misery from the eyes of unhappy people, and prevent all future ailments that may be tempted to inflict the sight of those who visit. So we all wash our faces and eyes in the ice-cold water. Children shriek and we spray each other merrily. 

Vlad wants to show me everything (although from Skopje, he adopted this land like his own), I want Isabella to experience it for the first time in all its glory, Lile, always a mother, is warning me intermittently of all the changes, making sure I don’t get my heart broken because things are not what they used to be, and the children, including Vlad, are simply happy. The three of them climb one magnificent maple and yodel in unison, pounding their chests. After descent from the vertiginous branch thick as a tree trunk in a young forest, they run over and climb another to scan the valley below. Lile and I sit in the shade quietly. I interrupt the beatific peace with little chants: “Oh, it is so beautiful!” every now and then. 

After we pay our respects inside the tiny church and light candles for the living and the dead, we get in the car again and drive into town. First we come upon the cemetery, on the steep side of the hill. It is Saturday afternoon and cemetery as busy as a promenade. The little white church at the end of the long climb has a bell tower of moderate height and, like everything else in the valley, inhabited since ancient times, is only a tad over 70 years old. The earthquake of 1931 levelled everything that people ever built in this area. There was only one life lost then, a young shepherd, whose death became a legend since. The miracle of such material devastation at one pole of the universal balance, with everybody’s life spared but the young boy’s, at the other, mystified to this day those with warm tickle of curiosity and wonder still in them.

The busy coming and going crowd at the cemetery goes on about the usual business. Older women wear black dresses but I spot a few with tiny white polka dots, occasionally a dark shade of gray covers their thin bodies; older men in neat, well-worn pants and shirts, with dull colours of earthy, dark spectrum. Lile knows everybody and she dispenses greetings over her shoulder while quickly empties the vase with wilted flowers on her mother’s grave, puts back fresh flowers we brought in the car with us, cleans up the deep gray marble of the headstone. It says in engraved letters that Lepa Kostadinova died at age 71. There is a porcelain daguerreotype of her broad beautiful face and by her side, one of her husband, with his date of birth awaiting another date to be added in the years to come. I look at Lepa’s face for a long time. There is sadness but mostly deep calm. It is the order of life, for old people to leave and young ones to remain in their place. My mother died young and that is why, perhaps, I am peculiarly sensitive to imbalance around me. I glance at faces as they pass by, wondering if I’ll recognize some of them. Valandovo is a town of only a few thousand souls. They look back at me, curious at the sight of an unfamiliar face. Isabella is chattering noisily with Julija, syllables of English like soap bubbles bouncing softly around her. It is surprising how both of us are enduring the heat so well. It is late in the day and still well over 40 degrees. 

A tall woman of around 80, her back curved, approaches Lile. She glances at me frequently and I join them. Lile gives her compliments on her beauty and she, in a manner of seasoned coquette, tilts her head and concedes that she once was a celebrated beauty, with evidence of that visible to this day, as many would attest. A pristine smile lifts her lined cheeks. I ask her to pose for my camera and her eyes sparkle. 

We visit our grandparents, Marija and Nikola, and Lile quickly repeats her cleaning routine, miraculously producing another bouquet of flowers she has brought. I feel ashamed, never having thought of it.

After the cemetery we follow the road further into town. The first house to visit is uncle Jovan’s. It was built next to our grandparents’ old house. The garden in front of the two houses was always cared for with great affection. Every year, I remember, worries about the grim prospects of rain at the sight of impeccably azure sky dominated conversations among townsfolk, but at the end of each day, the water from the hills eased the blistering trail of the Sun on their gardens. Neatly arranged between concrete paths, or in carefully positioned stone urns, they added to the fragrant air that always hung above this valley. Canopy of grapevine over them created welcome shade.

The house is still painted white. The row of pomegranate trees to the far side grew thick and tall over the years. Instead of the hanging grapevine, there are tight brown clusters of kiwi. People of Valandovo are experimental lot; they firmly believe that theirs is the most fruitful land on earth and so they will grow virtually everything – the more exotic the better. Kiwi, as it turns out, is the latest craze in this green-thumb town. 

Out of the house come the familiar figures of uncle Jovan and his son Nikola – one tall and round in the middle section, the other tall and skinny like a grapevine. They are both balding, the father more advanced and gray, the son dark-haired and tanned from working outside. Behind them follow my cousin’s wife and son, neither of them I’ve met before. Beautiful woman with dark eyes and honey-blond hair; the boy is only 10, fair and shy, he keeps closely to his grandfather. We greet; give them small gifts we have brought. Soon nine chairs are assembled and a little folding table. Daughter-in-law lays plates with thickly sliced white cheese, olives and grapes.

The conversation ebbs and stretches like an unaccustomed muscle at work. We exchange the usual questions, and then halt. Vlad and Lile help. I look around; that is all I really want to do. Isabella wants to see everything, and especially the house. She’s been fascinated with houses since we arrived. They take her in for a tour. My grandparents’ house is dark. It belongs now to our middle uncle who lives in Skopje. That is the house I wanted to see. Uncle Jovan unlocks the door for me, but I only step in and step right out. It isn’t there. I don’t know what it is that I am looking for, but it isn’t there.

Nikola lifts Isabella to touch the kiwi. “They are fuzzy like little animals!” she is delighted. He breaks off a cluster of ‘fuzzies’ and gives it to her. Her face beams with gratitude, as she poses for the camera.

It is a short visit; Lile reminds us that we still have another uncle to visit. We say ‘good-byes’ and pack into the car again. A hundred yards down the road, our youngest uncle is sitting outside, in a plastic chair with colourful stripes, awaiting our visit. Lile telephoned yesterday to announce our arrival. His wife comes out of the house and they greet us with customary kisses on the cheeks. As soon as we sit down, out comes a traditional glass dish encased in a chrome base, filled with homemade fig jam, polished spoons, and glasses of water for everyone. Isabella wants to see the house; my aunt takes her inside. They both look very much like uncle Jovan, portly and grayer, otherwise unchanged. The youngest among that generation would be around 70, eldest over 80, but it is the younger generation that withered under the pressures of the times. 

The evening cover takes over the skies and the countless stars light up. Uncle Momo tells us how he watched the meteor shower few summers ago, from that very spot, his favourite – the western side of the sky ablaze with streaming colours, he said waving his arm in a broad gesture. 

My excitement has levelled off. I like the story about the meteors. Three quarters of an hour later we are back in the car. Two youthful elders standing side by side in the garden look on as we drive down the road. Lile’s face is tense. She turns to look at me and explodes: “They couldn’t at least pretend to be happy, could they!” And she falls into a barrage of words, enraged. Dear, sweet Lile. I feel relieved, and place my hand on her shoulder: “It doesn’t matter. I’m happy to be here.” 

We drive across town to her father’s house. The streets are familiar but nothing looks the same as we pass by. It really doesn’t matter. It’s not here. 

It is in the old house where her mother lived and died that the magic suddenly comes to life. Right at the bottom, in the dark and damp atrium, then up two flights of stairs – everything is the way I remembered it. The old man who outlived his vivacious wife never moved a thing, and so this shrine welcomes us fully preserved. Now I want to see the entire house. With Isabella and Julija in tow, I open every door: the basement room where aunt Lepa toiled in her youth raising three daughters, while her vicious in-laws luxuriated upstairs, ringing their brass bell for her to come up and serve them; the room on the middle floor where she spent another number of years sewing dresses for young and old women in town; the dank bathroom with metal tub on rusty feet; the musty storage room with merchant tools a hundred years old; the black peeled-off Singer sewing machine, which she pedalled with swollen, tireless feet; thick layers of linens in tall, creaking chiffoniers; the bed where Lile and I, often other cousins too, lay muffling giggles late into the night – Isabella and Julija jump right onto it – this is where they will sleep tonight. From every nook, off the uneven walls, up the curved staircase, the loving ghost of my aunt Lepa comes out hurriedly, carrying a coffer filled with memories. Swift and bouncy, smiling even while screaming in exasperation, always saucy, she waited for me. 

Lile’s voice, still angry and laced with tears, speaks to Vlad in the other room: “As if she were here only yesterday! Old selfish farts!” His soothing voice mutters unintelligibly. She is so much like her mother; she doesn’t even know it.  I will tell her in the morning that I’ve found what I came to see. The spirit still lives here.

 

 

Sentimentalno putovanje

Ne znam tačno kako sentimentalna putovanja počinju. Možda već izlaskom iz kuće. Kao neko ko je jednog dana izašao i nije se nikada vratio, poznajem ih – nema u njima puno sentimentalnosti.

Iako putujem sa uvek overenom polisom osiguranja protiv sentimentalnosti, došla sam na Rodos sa njegovom istorijom debelih zidova  u potrazi za  nečim novim. Drugog dana po sletanju, polisa je postala bezvredni komad papira, što, bilo mi je objašnjeno kasnije, nije retka pojava kod osiguranja. Valjda tako biva kad se kupuje budućnost za sitne pare. Bilo je to sentimentalno putovanje. Ali ne moje – nije moglo da bude, na Rodosu nisam nikad bila – sentimentalni putnik je bila kolosalna Grkinja. I ona to nije znala. Možda joj je to bilo prvo putovanje takve vrste, ne znam, nisam mogla da pitam. Bila je izgubljena, omamljena i opčarana njegovim efektima i trebao joj je neko ko će slušati, neko ko će zapamtiti i jos neko da primi sve to kao dar.  I tako sam, ne znajući i bez prethodnog dogovora, postala svedok tuđem sentimentalnom putovanju, po prvi put u svojoj dugoj karijeri večitog stranca.

U četvrtak smo krenule u kraj grada gde je odrasla. Njihova stara kuća je na prodaju već neko vreme, niko u njoj ne živi. Do nje ćemo doći sokacima i prečicama kojima je prolazila kao klinka, i niko za njih ne zna osim onih koji tu žive. Nastavićemo dalje ka Starom gradu, pa do Mandrakija i plaže – ceo dan je u detalje isplaniran.

Prošle smo kraj njene stare škole koja je sada napuštena i čeka rušenje već godinama, zašle za ugao, pa još nekoliko, hodajući sredinom uskih betonskih staza koje su po sredini malo ulegnute, od teških koraka vremena pretpostavljam. Prođe kraj nas neko na skuteru, ili izađe iz dvorišta, pogleda nas obučene za plažu očigledno zalutale, i mi smo ih pozdravljale ’yassas’ i osmesima a kad je neko izgledao baš besposlen ili radoznao, zastale bi da kolosalna Grkinja popriča malo sa njima.

Kad smo stigle do kuće, dvospratne, sa terasom na drugom spratu koja ide oko kuće i malim dvorištem, ogradom na kojoj je stajala tabla ’na prodaju’ i u koju nismo mogle da uđemo – nije imala ključeve iako verujem da ne bi volela da je vidimo u napuštenom stanju – ona je nastavila da priča bez prekida, samo bilo je velike razlike u tonu njenog glasa, i u očima. More se nije videlo, nebo je bilo neprolazno rodosko plavo, i uspomene kao gomila dečurlije su je okružile, odvukle od nas i ona je pričala i gledala i molila za pomoć, jer na takvim mestima svako okleva – da li da se prepusti ili su ovo samo iluzije. Ali to svako mora sam. Dok se ona držala za kapiju kuće u kojoj je rasla, sa mnom se dešavalo nešto drugo. Odjednom je sve izgledalo poznato. Kao da sam već bila ovde! Ne u toj ulici i njenoj kući, niti su kuće baš u istom stilu, ni boje nisu sve iste, i ulice su malo drugačije, ali jeste isto! Pomalo magično pomalo strašno, započelo je pred tom kućom jedno paralelno sentimentalno putovanje, samo moje, nikad prethodno viđeno, započeto kao produkcija nezavisnog nemog filma o kome im neću reći ništa jer ovde smo na snimanju jednog drugog filma. Slikala sam kolosalnu Grkinju i klinke u različitim kombinacijama ispred kuće, pred drugim kućama u kojima su rasle njene drugarice, zatim smo krenule polako ka crkvi u kojoj je krštena, i koju su posećivali svake nedelje. Ja sam se do tada već povratila i prihvatila ono što se moralo prihvatiti – ja sve ovo znam.

Grčke crkve liče na torte koje je moja mama pravila – blistavo belih zidova kao umućeni šne, na vrhu krov boje karamela, sa visovima postignutim viljuškom umočenom u rastopljenu čokoladu i izvijenim veštim pokretima ruke. Nikada nisam videla nikog drugog da to radi. Ne pamtim im više ukus.

Mandrakijem se šetalo nedeljom popodne. Tu je bila glavna promenada za porodice s decom, mlade i stare, svi obučeni u najlepša odela. Prvo su je dovodili u kolicima, najmlađe dete u porodici, pristiglo kad su njeni brat i sestra bili već poodrasli, a kasnije ih je držala za ruku, ili trčala sama. Uvek bi dobila sladoled.  Na drugoj strani, na ivici plaže Egejskog mora, bila je škola u kojoj je njen otac predavao. Jedva nesto više od kućice, nema je više. Nekad je dovodio na posao, i ona se zabavljala sama u zadnjem redu ili se igrala napolju, na plaži, poslušna da ne prilazi moru. Posle je i sama krenula u školu a nešto kasnije su otišli za Kanadu. Ulica u kojoj su živeli se zove OΔOC Kanada. Ko bi ikada pomislio, priča dok čekamo da nam jedna mama Ciganka i njena devojčica naprave sok od isceđenih rodoskih narandži, pa krećemo dalje.  Devojčice se okreću, gledaju u onu malu kako važna pomaže majci. Ulice sa hotelima liče na neke koje sam videla ranije, iako ne znam tačno gde, ali prepoznajem ih, kao i sve drugo.

Kod kuće, u stanu, izvlači stare kutije sa svojim radovima iz škole. Vežbanke, herbarijum sa presovanim cvetićima, sve pribeleženo urednim rukopisom, složeno i sačuvano. Klinke gledaju zbunjene, svesne da se nešto dešava a ona ništa ne primećuje. Izgubila je majku pre dve godine. Rodos je nije ranije vukao, ne voli ništa staro, i sada se sve promenilo. Dolazi na ostrvo drugo leto za redom, i traži nešto čega više nema. Misli da će ga ipak naći, zar ne izgleda kao da je na dohvat svuda. Da, upravo tako izgleda, slažem se iako ona ne čuje.

Njen brat se vratio iz Kanade i živi na selu i svojoj jahti. U selu je stara kuća njihove majke, ona se tu rodila i odrasla, a kraj kuće su druge kuće u kojima žive rođaci i deca sa kojima se igrala; sada oni imaju decu. Kolosalna Grkinja i njena devojcica su već bile u selu pre nego što smo mi stigle, ali ako ja ne bih imala ništa protiv… – ne, naprotiv, lepo bi bilo videti i rodosko selo. Deca se raduju jer u selu ima mačića. Selo je u brdima, vidi se more u daljini, plaža je na deset minuta vožnje. Brat kolosalne Grkinje je originalnu kuću sačuvao sa njenim tamnim drvenim gredama koje drže tavanicu, i prozorima koji ne propuštaju zaslepljujuće svetlo. Nad njom je izgradio moderna dva sprata, sa komforom i jacuzzi kadom, pa kad je jednom hteo da obraduje svoju devojku celo selo je ostalo bez vode. U selu nema hiljadu ljudi, ali imaju etnografski muzej. Kolosalna Grkinja priča sa nevericom kako su nekada nosili odeću od debelog sukna, pokriveni od glave do pete, radili po celi dan na suncu… – neverovatno smo razmaženi danas, kaže. Selo je besprekorno čisto, sa velikim brojem novih kuća i ponekom starom koje su se većinom sastojale od jedne velike sobe. Kreveti su bili podignuti na stubove, ispod tavanice, da ne uzimaju mesta dnevnom životu. Vrata su često otvorena i u prolazu se zaviri unutra ovlaš; sve izgleda kao iz starog vremena, samo televizori odudaraju. Danas seljani dobro žive, priča dalje, izgradili su staklenike i snabdevaju voćem, povrćem i maslinovim uljem nadaleko i naširoko. Sve kuće na Rodosu imaju panele za hvatanje solarne energije. Nema ribara. To je težak posao i sada se retko ko njime bavi, zato su riba i morski plodovi skupi u restoranima. Oni koji danas ribare dobro zarađuju. Ja slušam i upijam sve.

Brat ima egzotične ptice i pigmejske kokoške. U bašti rastu masline, limunovi i narandže. Kruške i jabuke su zrele, deca i ja beremo i jedemo –sve je kiselo. Kuća pored je bila njihovog ujaka i dok je njihova kuća bil prazna on se proširio, prisvojio deo bašte. Posvađali su se ujak i nećak i sada familije ne govore. Kolosalna Grkinja ne poštuje takve antički-zacinjene drame, i nada se da će tvrdoglavost popustiti, naročito sada kad ujaka više nema.

Ovog vikenda svi su se okupili u selu, i oni koji žive u gradu i još dalje – praznik je, Velika Gospojina. Grci slave danima nekad i nedeljama, objasnila je kolosalna Grkinja, samo im treba povod. Uveče će na trgu biti proslava i igranka, i svi živi će se okupiti. U nedelju je pozorišna predstava. Selo ima svoje pozorište i cele godine pripremaju veliku predstavu. Glumci su lokalni, čak je i autor lokalna devojka a tekstovi su satirični, scenografija šarena i veselih boja i sve što može da hoda i sedi ugura se u moderni amfiteatar pod otvorenim nebom; gusto zbijeni gledaju, smeju se, i tapšu.

Zalazak sunca gledam sa krova kuće, sama. Kuća je najviša na brdu, sve leži pod nogama a u daljini se vide obrisi tvrđave na grebenu iznad mora. Još dalje je more u koje su bačeni zaobljeni bregovi, ostrvca bez imena. Na kraju dana izgledaju kao pospani divovi koji će tu zanoćiti i s jutrom nastaviti dalje.

Idemo u posetu rođacima. To su tetke, sestre njene majke, koje celog života žive u kući jedna kraj druge. Sitne starice, poznate su mi. Izborana lica, osmesi i poljupci. Sve miriše na prošlost – ruke, haljine, dvorišta i kuće. Iznosi se odmah posluženje i stolice kako ko pristiže. Žali se na muža jedna među njima, još je luđi u starosti, zaboravlja lekove i onda se ljuti na nju. On izlazi iz kuce, sa štapom, krut i visok, pozdravlja se i nestaje negde unutra opet, među stare zidove; ne voli društvo.

Veliki broj mačaka se mota po dvorištu. Jedna od starica ih hrani; ne trpe ih u selu i one se okupljaju kod nje. Zaziru od ljudi. Jedno mače ima crveno, ošteceno oko. Devojčice gledaju užasnute – šta se desilo. Prevodi devojčica koja zna grčki – uhvatili su ga bili neki dečaci i povredili ga. Majka je i sama jedva više od mačeta, mršava, umorna, ovo su joj prvi mačići, nespretna je sa njima. Devojčice se kriju po strani i brišu suze. Grupi prilazi još jedna starica. Ima ushićeni izraz na licu, kao da se sa velikom pažnjom obukla za praznik. Priseća se mladosti i godina kad su bile devojke, ona, njena sestra, majka kolosalne Grkinje…kad im je bilo 16 godina, priča kako su se spremale za izlazak na isti taj dan. Beatifikovana, ne izgleda kao da je od ovog sveta. U svojim 70-im, i ona i njena sestra smeše se kao deca kad govore o tom vremenu, ali ona – ona ni o čemu drugom i ne priča. Možda tamo provodi dane, među uspomenama, i srećna je. Izađe svakog 15. avgusta iz prohladnog mraka svoje kuće i iznese svoje uspomene, da im pokaže, da vide da je sve nepromenjeno i vreme stoji. Posmatram ih, slušam i ništa ne razumem – ne moram, svaku reč mogu da rekonstruišem. Na osnovu njihovih lica koja sede blizu jedno drugom i dele svetlost večite vatre, na osnovu onoga što sam ja slušala, na osnovu onoga sto svako zna.   

S vremena na vreme me neko od mlađih pita nešto na engleskom, stariji se obrate na grčkom, i ja im stavim do znanja da mi je sasvim udobno na stolici, i ne, ne mogu više grozđa ni lubenice ali hvala najlepše, i verujem da niko nije video kako mi se slomilo srce u tom dvorištu tako nalik drugim dvorištima iako ih dugo nisam videla i nije ni važno da ih ponovo vidim, zar ću ih zaboraviti, zar se išta zaboravlja. Noć izbodena zvezdama se nadvila nad ostrvo i selo u brdima, tačkice srebrne krvi visoko na nebu sjaje i niko ih neće upiti komadom gaze, staviti hanzaplast preko bolnih mesta, niti će pasti po nama kao svetlucava kiša. Iz noći u noć, iz života u život, to su iste rane.

Ustala sam, povela decu ka trgu. Ostavile smo kolosalnu Grkinju da luta sama mladošću svoje majke; ja sam poželela da prođem malo ulicama u noći i vidim da li liče… – liče.

Sledećeg jutra ustajemo rano, samo nas dve. Celo selo spava osim male grupe žena posvećenih jednom bogu – one su već u crkvi. Hodamo ulicama u tom kratkom periodu jutra pre nego sto nas sunce zaspe avgustovskom vatrom, kolosalna Grkinja priča, ja slušam. Nestvarno je bilo silaziti polako u tišini sveta koju remeti samo njen glas, gledati u more u daljini, talase brdovite zemlje i tihe kuće. One stare liče na njenu tetku od prethodne noći; meni su lepe. Jedna razrušena stoji na najlepšem mestu – vidi se svet u celokupnoj svojoj perfekciji, a neko je odatle otišao u potrazi za nečim boljim. Kolosalna Grkinja traži jednu prastaru crkvicu, zna da je tu negde. Lutamo, čudim se kako se crkva ne vidi iz daleka i nakon što smo je promašile tri puta, prolazeći kako nam je izgledalo istim putevima, pojavila se kao niotkuda: na čistini stoji, mala i sama nalik na starice koje su neprolazni motiv ovih krajeva, jedva sobičak belih neravnih zidova. Nije mogla da ponese ni zvonik a kroz vrata se ulazilo pognutih glava i savijenih leđa. Zaključana je, kraj nje bdi gorostasni bor. Deda kolosalne Grkinje je došao u selo kao mlad učitelj i doneo im prve knjige. Nisu to zaboravili, i trg nosi njegovo ime; danas imaju svoje pozorište. Ponosimo se obe, ko ne bi.

Idemo kasnije na plažu – voze nas, ugošćuju, nude deci voće, vode nas na ručak. Taverna uz more, hobotnice hvataju u stenama, i minijaturne škampe, pa i veće i manje ribe, lignje, zeleniš zovu ’horta’ i nešto je između spanaća i blitve ali ni jedno ni drugo – sve se deli iz činija u sredini i pije se ouzo. Vlasnica prilazi, da se pozdrave, popričaju, u zadnjem delu njena ćerka drzi bebu od par dana u naručju. Ceo život na istom mestu, na obali mora, u neprekidnom kretanju talasa, generacija i jata riba. Na kraju ručka je dogovoreno – u utorak ćemo u gradu doći na večeru kod rođaka na sve to isto samo još veće.

Osećam se voljenom ovde, govori mi kolosalna Grkinja, ali ne gleda u mene. Znam da se boji da će izgubiti nit, jer to je sve što ima i sledi, i ne zna koliko će trajati a volela bi da je upiše kao večnost u svoje knjige i svoje klinke i sve druge dece koja će doći nakon njih, i ne zna, ne zna, ne zna ništa drugo osim da je ovaj osećaj najpunije postojanje na svetu. Ćutim i gledam u more, smešim se. Sentimentalna putovanja su samotna putovanja, čak i kad si okružena ljudima i pažnjom. Putuje se u posebnoj klasi, čuvaju kartu samo za tebe -poslednje, jedino sedište, izvoli. Smesti se gde voliš, uvek imaš najbolje mesto. 

Image001_1A

Image009_9A

Image000_1A

Image002_3A

Vacation 2009 103.small

Vacation 2009 141.small

Vacation 2009 144.small

Vacation 2009 149.small

Vacation 2009 155.small