San Francisko

SAN FRANCISKO

ILI STA PONETI SA IVICE SVETA

 

Uvod

Bice kratak jer gorim da krenem sa pricom. Ne znam zasto bas sada. U to vreme sam u Severnoj Americi (koju cu nadalje zvati ‘Amerika’ jer kontinent podeljen izmedju dve drzave, sa repovima zapalim Meksiku, to moze da podnese) bila jedva par godina. Neke od ovih epizoda su se pojavljivale ranije u odlomcima ili slikama i u drugim pricama, ali niti ja znam gde su one sada, niti to ima neke vaznosti u ovom trenutku kada je sve doslo na pravo mesto. Ono sto sam zelela da kazem je da tek sada uvidjam da je put u San Francisko bio jedno misticno putovanje u dolinu koja je moja, i samo moja. Nisam joj zapamtila koordinate, ali ne mari.

S.F. Chinatown                                   Kineska cetvrt

Za put sam skupljala pare preostale nakon placanja svega sto se mora platiti za zivot. Mom stanu je trebalo jos namestaja, meni je trebalo… ili mozda nije. Niceg optimisticnog nije bilo u takvoj jednoj svakodnevici, ali optimizam nikada nije bio moja neizleciva boljka. Glad za novim mestima i iskustvima verovatno jeste. Ni tu nije bilo neceg nesvakidasnjeg, cak nije bilo nista narocito, i ne treba se na tome zadrzavati. Racunica je obuhvatila avonsku kartu, koja na relaciji Toronto – San Francisko nikada nece biti jeftina, troskove sa smestaj i ishranu, cisto da prodjem bez gladi, i malo viska. Kartu sam lako nasla; po smestaj sam otisla bila u knjzaru. Kako moj budzet nije uracunao troskove za knjigu o putovanju u San Francisko, skinula sam sa polica par i smestivsi se po strani citala o mestima koja se zovu ‘budget accommodations’. Na papir sam nazvrljala imena, telefone, adrese, i cene za noc, i to je bila sva priprema. Imala sam pasos, i karta je bila povratna. Rezervaciju sam napravila tog istog dana, i ostatak vremena do polaska 20. juna sacekala u uzbudjenju o kakvom sada razmisljam kao slatkoj opijenosti.

Izmedju ostalog, interesovalo me je kakve je boje zemlja u Kaliforniji. Uglavnom sasuseno oker. Sitno zbunje tu i tamo, i gola zemlja za koju odmah znas da se mrvi, bilo u rukama ili pod nogama. Dolaskom iz zelene, mucno prevodnjene Kanade u kojoj vazduhu kaplju iz nosa kondenzovane kapi, nudizam zemlje na jugo-zapadu kontinenta je bio nesto kao susret sa elementima odbeglim od kuce i koji vise nikome ne polazu racuna.

To sam sve videla u voznji od aerodroma. Tipicna glupost za turiste, uzela sam bila taksi. Koji me je ostavio usred Kineske cetvrti, rekavsi mi da ne zna adresu koju sam imala nazvrljanu u notesu. Srecom pa sam za nedelju dana ponela malo prtljaga. Pitajuci prolaznike, i svesna da se vrtim u krug, kao i da u radijusu od jednog kvadratnog kilometra verovatno govorim najbolji engleski, pri cemu vecina ne govori nikakav, nasla sam se sat vremena kasnije pred hotelom. Bio je opisan kao raj za studente i druge putnike bez para. Kakva je tu sumnjiva kontradikcija necu dalje analizirati (kad se vec nisam setila da je proucim na vreme). Fasada je bila malo zivlja varijanta oker boje od zemljista, sa narandzasto-crvenom ciglom na krovu par spratova iznad, koji je na krajevima imao izvijene linije u imitaciji istocnjacke arhitekture. Tamno zeleni zmajevi su se vijugali po strani, i slagali po boji sa zaluzinama. U foajeu golog poda, s leva su bile nasumice poredjane stolice i poneki stocic, za kojim su sedeli muskarci, svi od reda Kinezi, od zgoljavih do glomazno debelih, u raznim stadijumima drustvenih igara – Mah Jong, checkers?. Nad njima se viojorio duvanski dim. I oni koji su me pogledali i oni koji nisu, su me uocili, u to sam bila ubedjena iz nekog izvora koji je dolazio iz predela stomaka. Iako se ja nisam usudjivala da gledam u njih, i okrenute glave znala sam da tu nisu cista savremena-kasni-20ti-vek posla. S desna je bio dugacki pult recepcije. Prijavila sam se devojci koja me je jedva pogledala. Dala mi je kljuceve i pokazala na svoju desnu stranu, treci sprat.

Spolja je zgrada izgledala dovoljno siroka i visoka za dvadesetak soba. Iznutra joj nije bilo ni pocetka (jer da mi je neko platio mnogo boljim hotelom ne bih znala vise gde je ulaz) ni kraja. I nista nije bilo pravolinijsko, ili je to moj strah krivio vrat i okretao se unezvereno oko sebe, bez ideje sta me to i kuda vodi. Hodnici su bili neopravdano dugacki. Povremeno bi se na njima pojavili ljudi, uglavnom mladi, pretpostavljam studenti opisani u onoj knjizi ilegalno citanoj u knjizari. Svakog sam pitala za uputstva, i nikada nisu bila u skladu sa pravcem u kome sam isla. Mozda je prosao dan, mozda i dva ili samo jedan dugacak sat, i kad su istekli nasla sam vrata koja su odgovarala i broju i kljucu koji sam dobila. Unutra je bio bazican namestaj kakav se i ocekuje, i to je bilo olaksanje. Prozor i staklena vrata su se otvarali na pozarne stepenice izukrstane sa drugim pozarnim stepenicama, u okviru unutrasnjeg pravougaonika ciji su zidovi svi bili deo jedne zgrade, i peli se bar jos pet-sest spratova vise. Od onog mesta gde sam usla u ovu gradjevinu do te sobe mozda sam prosla kilometar krivudavih hodnika, ali znala sam da je nemoguce vratiti se istim putem, bilo do recepcije, ili onog mesta gde sam jos bila puna entuzijazma.

Nisam imala bog zna sta za raspakivanje, niti sta da radim u toj zapustenoj sobi, ali nisam se usudjivala da iz nje izadjem. Kad sam bila dovoljno ogladnela, sat ili dva kasnije, otvorila sam vrata i opet stupila u hodnik koji je mozda isao levo, mozda desno, ali meni neznano kuda. Nije bilo nista strasnije od prvog puta. I opet su se nasumice pojavljivali mladici i devojke iza okuka i davali mi uputstva kako stici do izlaza. U foajeu se vreme nije ni premestilo s noge na nogu u medjuvremenu a ja sam, ili moja projekcija, hodala kao da mi iz utrobe viri desetoro dece. Niko na to nije obratio paznju, i sasvim neocekivano iskoracila sam na ulice San Franciska.

Grad je lep. Od surovih pocetaka do urbane sofistikacije nije proslo tako dugo, i ljudi su to ovde lepo izveli. Tog prvog dana u San Francisku sam zalutala u Kineskoj cetvrti, a to je zemlja kao nijedna druga. Nisam tako zamisljala San Francisko, ali to sam zaboravila – kako sam ga zamisljala. Malo omadjijana hodala sam bez plana i cilja.

Vratila sam se u hotel pre mraka. U hodnicima su vec bila upaljena sitna svetla, priljubljena negde uz vrh zidova, i u njima nije bilo ni manje ni vise ljudi nego ranije, taman dovoljno da stignem do moje sobe. U njoj je svetlo bilo kao i svako drugo svetlo, otvoreno za interpretacije i dovoljno jako da pokaze detalje sva tri elementa – poda, zidova, tavanice. Uz lampu iznad jastuka prelistala sam lokalne novine i pre 10 zakljucila da bih sada trebala da spavam. Samo sto nisam mogla. Ni do ponoci a ni kasnije. Zvuci su imali neobicnu putanju u toj zgradi, i one stepenice napolju su odjednom bile tu da bi se njima spustali i uspinjali svi kojima bi to palo na pamet – od duhova Kineske cetvrti do trgovaca robljem, i mandarini su mogli da se klizu niz banistere, a priguseni krici ili nesto nalik njima kitili su noc zivopisnim uzasom.

Sledeceg jutra rekla sam im na recepciji da necu ostati duze. Ne verujem da su me culi, ali nisu ni zamerili. Muskarci iza mojih ledja su bili u istom polozaju kao i juce. Na ulici sam disala nesto lakse. Sada je u nepoznatom gradu trebalo naci mesto za noc, ali posto je bilo tek negde posle 10, nisam brinula. Oko 2 je to vec bilo drugacije a i ruke su mi bile umorne od prtljaga koji je odjednom otezao. U jednom kaficu pitala sam ljubaznog posluzitelja da li zna za jeftin ali pristojan hotel. Da, rekao je, hotel ‘Stratford’ je odmah tu blizu, na Powell Street-u. Zahvalila sam mu, i istrcala napolje pa usla u tramvaj. Dok je isao uzbrdo disala sam kroz otvorena usta. Na nizbrdici sam spazila sa leve strane slova: ‘Hotel Stratford’, i izasla na sledecoj stanici.

Hotel ‘Stratford’                                Hotel ‘Stratford’

Zgrada pred kojom sam zastala nije licila na hotel nista vise ni manje nego sto bi bilo koja druga neugledna zgrada, ali je pisalo da je tako i sada je vec bilo oko 3 popodne. Unutra je jedan covek oronuo sto vremenom sto nemarom sedeo iza pulta koji ga je ogradio i citao novine. Kad sam usla podigao je pogled i pre nego sto me i spazio kako treba vec se nasmesio. A kad me je spazio onda se osmeh rasirio preko celog lica, sve do obrva i usiju.

“Dobrodosla u “Stratford” hotel,” docekao me je. I ja sam se nasmesila. Ovaj foaje je bio manji, bazican, i par stepenika od tamnog drveta je vodilo u uski hodnik koji je opet vodio negde u nepoznato, iako je u jednom hotelu nagadjanje dosta suzeno, ali mi se osmeh portira svidjao, ili je prosto ovde bilo jasno da nema lavirinta. Portir se predstavio kao Roy i radoznalo me je posmatrao. Na pitanje da li ima sobu za mene zustro je potvrdio. Uveo me je u knjigu pazljivo zagledajuci moj jugoslovenski pasos sa kanadskom vizom, i pitao kako sam to dosla ovako daleko.

“Oduvek sam zelela da vidim San Francisko,” odgovorila sam tipicno, ali njemu se dopalo.

“Ti si prva u nasem hotelu za koju ja znam iz tog dela sveta,” rekao mi je, naglasavajuci da je vaznost moje posete ‘Stratford’ hotelu bila vise od tek turisticke. Jer je i “Stratford” bio vise od tek svratista za posetioce, kao recimo veci, bolji i skuplji hoteli u kraju. “Hotel je postojao i pre zemljotresa, i nastradao je, kao i ostatak ulice. Ponovo podignut u prvom talasu obnove, evo ga stoji jos od 1907-me.”

U tom trenutku je iz mracnog hodnika na svetlost izasao covek nesto stariji od Roya ali slican po drzanju, vodeci macku na uzici. Pozdravili su se, i Roy mi je cim je ovaj zamakao kroz ulazna vrata objasnio da je Morty jedan od stanara. On zivi u ‘Stratford’ hotelu vec 15 godina.

“U vecini soba su nasi stalni gosti. Ali uvek imamo mesta za turiste iz Jugoslavije i Kanade’,” objasnio je, pruzajuci mi kljuc.

Poseta jednom gradu o kome se puno citalo ili gledalo u filmovima je uvek pomalo kao izlet u stranice knjige. I dimenzije se bas tako i pobrkaju. Iz bliza, i drugacije perspektive, boje su snaznije i mirisi ne lazu, a sve ipak tezi da se slozi u slogove i pasuse, ukljucujuci novi karakter u liku slucajnog turiste. Sve je ili zivo ili ce upravo da zazivi, i takva jedna knjiga u procesu metamorfoze u film uzrokuje pravu pravcatu vrtoglavicu, ali malu. Taman da sve bude uzbudljivo cak i da nema niceg drugog osim gledanja u zid.

Zid u mojoj sobi u ‘Stratford’ hotelu je bio bez boje, best-seller medju bojama kad su u pitanju hotelske sobe. Namestaj je bio taman kako i prilici namestaju. Postojao je i televizor samo sto nije imao puno kanala i one koje je imao prekrivao je gusti sneg, i krevet je bio sirok i skripav. Prozor je gledao na drugu stranu ulice, koja je uglavnom bila tmurna. Zivot u takvoj sobi je bio za druge ali romantika je bila sva moja. Da je ‘Stratford’ bio obican hotel, pa i boljeg kvaliteta, ne bi imao nikakvog narocitog uticaja na mene, ali u njemu su ljudi ziveli – mizerija i usamljenost umnozene bukom tramvaja koji se spustao niz Powell Street kao da ce poleteti, i otvrdle kao skorena hrana u tiganju…i sve to na domak, kroz zidove oko mene. Strava je bila nepatvorena i bezrezervno uzbudljiva. I soba mi se svidjala onako ruzna, i pomalo tuzna. ‘Stratford’ hotel i San Francisco oko njega su bili moj prvi pravi ukus necega sto cak ima i ime – Amerikana.

Roy je tu imao ne malu zaslugu. On se tako iskreno obradovao svaki put kad bi me video svojim bledo-plavim ocima, i svesrdno mi davao savete sta ne treba propustiti, kojim putem tamo stici, pa bi na kraju, obicno popodne – izjutra ne bi bio toliko pricljiv – sve nafilovao pricama o gradu iz vremena kad je on u njega dosao, pre 25 godina. Ja sam slusala i samo gutala.

Odmah na izlasku iz hotela, sa leve strane, bila je prodavnica elektronike i svakakvih stvari (nisam usla nijednom), ciji je vlasnik bio jedan sredovecni Arapin kome niko nije promakao ko se spustao niz ulicu. Narocito sto je on cesto stajao na otvorenim vratima svoje radnje, besposlen, ili zadovoljan prethodno obavljenim poslom. Kao tipicni arapski trgovac, ni ovaj nije prestajao sa pricom, bilo da nudi svoja dobra, ili da salece musteriju. Sa mnom se nije mnogo trudio oko prodaje, ali me je vec drugog dana pitao da ostanem u San Franciscu – kod njega. Svakog dana bi dodao nesto svojoj ponudi, i slikao zivot koji bih vodila. Bilo bi mi jako dobro, garantovao je.

“Ostani u San Francisku,” govorio je. “Ovakav grad ne postoji nigde drugo.”

City Lights Bookstore                                 City Lights Bookstore

Drugog dana sam otisla. Knjizara je bila blizu onog mog prvog svratista, na koje iz sujeverja nisam htela ni slucajno da naletim opet, jer nista mi nije garantovalo da se necu odjednom probuditi zatvorena unutar onih zidova. Jedna polu-ulicica polu-sokak odmah iza ledja zgrade se sada zvala po Jack Kerouac-u. Dosta pateticno, ali osim novih ulica u predgradjima, ovde stare ulice nisu cesto menjale imena, i to je u sustini bio dobar znak. Ovako su knjizara i Jack mogli skupa da se podsmevaju neizbeznoj sudbini koja zadesi svakoga kome ime zapocne nezavistan zivot, daleko uspesniji od originalnog.

Knjizara je izgledala negde na pola puta do postovane institucije, i kao puno drugih knjizara koje sam videla. Verujem da je samo od poseta turista mogla dobro da zivi. Pomalo stidljivo, svesna da sam jedna od bezbroj, pitala sam za sekciju bitnika. U trecoj sobi pozadi. Na polici je bilo svega. Nasumice sam skidala knjige, otvarala ih bez reda, procitala neki red ili citavu stranu i vratila nazad. Kupila sam njihovo izdanje od Neal Cassady-ja, kompilaciju kojekakvih zapisa kojoj se dodavalo kako je legenda rasla, i koja se verovatno dostampava bas zbog tavih kao ja. Ni do danas je nisam procitala. Na naslovnoj strani su on i Jack Kerouac, zagrljeni, slikani 1949. godine. Jack je bio lepsi.

Tog dana sam otisla i do okeana. Izula se na obali i umocila prste. “Stigla sam najzapadnije od svega,” posvedocila sam sebi. Bio je to dobar osecaj. Neopisiv, u stvari. U daljini se video Golden Gate, velicanstven i delikatan od celicnih kablova i nosaca, zive boje rdje sa svojim linijama kao na razglednici neba i vode. Alkatraz nesto dalje, Girardelli, tramvaji i ljudi. I ptice, naravno. Na uglu je jedan crnac svirao na necem cudnom. “Got a stick – will travel,” je bio njegov moto i prodao mi je kasetu sa svojim instrumentalizacijama. Toronto je ovde zvucao egzoticno, verujem da mnogi nisu znali gde je, ne zato sto su bili neznalice vec ih nije interesovalo. Ja nisam imala moto. “Will do anything, will go anywhere – if I want to,’ sam pokusavala da usvojim.

S.F. Krajem juna je vreme promenljivo u San Francisku. Moze da bude hladno ili vruce, vlazno ili suvo. Kuce su obojene pastelnim bojama i imaju velike prozore. To je bilo najlepse iznenadjenje. Davalo je kucama nesto nalik na lice; mozda je izrazajnost bolji izbor. Blaga, otmena narav u nekim kvartovima, cudljiva i vesela u drugim. Magle su legendarne i iskoriscene za mnoge film noir produkcije. Ulice su neverovatno strme, i neverovatan broj ih je takav. Nagib od 45 stepeni u stvarnosti izgleda u stvari nestvarno. Ko bi na takvom mestu sagradio grad?
Ne samo sto su ga sagradili vec ga i vole. Neobicno je doziveti takav osecaj u jednom gradu. Mogao bi da se zamisli u Firenci u 15-om veku, ili Veneciji, ali danas kada su gradovi preveliki I narocito u Americi, toga nema. U San Francisku se time otvoreno ponose. Iako je retko ko od ljudi koje sam tamo srela u njemu rodjen.

Jos jedna od endemskih pojava koje vaze samo za S.F. su muskarci koji flertuju. Oni to rade svuda i vrlo veselo. Valjda je iznenadjenje koje dobiju za uzvrat toliko smesno da oni onda flertuju jos vise. U prolazu, na klupi, u restoranima, prodavnicama svih vrsta – u tramvajima retko jer su u njima jedino turisti – muskarci San Franciska flertuju kao da je ono Republika Flerta, poluostrvo u magli, high na maglenim isparenjima, i na njemu grad. Kad sam spazila prvi put zube i pogled jednog tipa u onoj nepogresivoj kombinaciji, okrenula sam se bila zatecena, da vidim da li je bilo namenjeno nekom drugom iza mene. U San Francisku sam ja bila (jos) jedna obicna provincijalka iz ostatka sveta, ali mi to nisu uzeli za zlo.

Haight – Ashbury

Buena Vista je cest motiv u San Francisku. Roy me je slikao polaroidom jednog dana i rekao da ce staviti moju fotografiju na zid da ljudi vide kako u “Stratford” dolaze i takvi gosti. Ne znam sta je time mislio – ‘Stratford’ nije bio los, ni ja nisam bila neobican turista, ali njemu je znacilo. Dao mi je uputstva kako da stignem do Haight & Ashbury-ja, samo me je upozorio da to vise ne lici na onaj nekadasnji kraj. Bilo mu je zao da cu da se razocaram, ali ja nisam nista ni ocekivala. Nisam htela da ga razocaram pa mu to nisam rekla. Za Haight-Ashbury sam samo cula i bila radoznala da i to obidjem.

Isla sam zaobilaznim putem i cesto svracala usput. Tako sam u jednoj radnji africkih rukotvorina provela sat vremena u razgovoru sa tandemom vlasnika, majka i sin, i posmatrala fascinirana u zadnjem delu radnje, gde je bio improvizovani frizerski salon, kako uvijaju one sitne pletenice i cavrljaju satima (jer toliko traje to uplitanje). Samim cudom nisam kupila jaknu koja mi je bila prevelika ali rukom bojena i unikat, kako su mi objasnili. Nesto dalje sam usla u radnju koju je drzala zena kojoj bih ja odmah dala da vodi neki hram, jer je svojim impozantnim drzanjem i velikom kosom licila na visoku svestenicu opskurnog okultnog reda. U svojoj radnji je prodavala hiljade sveca, i pricala mi je sve ono sto sam vec cula, bilo od Roy-a ili nekog drugog, ali opet sasvim novo. Kad sam stigla u Haight-Ashbury, on zaista nije bio nista narocito, i bilo je dosta mamurnih, neopranih likova na ulicama. Zato sam opet usla u jednu radnju za narocito sarenim izlogom. Unutra sam kupila neku prozirnu krpicu sa ljubicasto-zeleno-plavim prelivima kao pod infuzijom LSD-a, i opet slusala price. Te nedelje se u gradu odrzavala Gay Parada. Jedna od najvecih na svetu. Ja sam je vec videla u Torontu prethodne godine, i jako mi se dopala. Ova u San Francisku je bila izvan poredjenja, bilo mi je receno. I trebala bih da se vratim i za Halloween, jer su ta dva dogadjaja najveci provodi u gradu, a i na svetu. I svi ucestvuju. Halloween sam pribelezila za buducnost, ali paradu sam obecala da necu propustiti – nedelja je bila moj poslednji dan. (Onu acidnu krpicu sam obukla bila jednom prilikom za Halloween, u Torontu.)

Roy-u sam pokazala sta sam kupila kad sam se vratila, i slozila se sa njime da Haight-Ashbury nije vise ono sto je bio. On je sa odobravanjem klimao glavom, zadovoljan da sam se dobro provela. U svojoj sobi sam poredjala po krevetu sitnice koje sam skupljala na svojim izletima po gradu, i bila jako zadovoljna sobom.

old-sf-8.jpg

Jazz

Roy mi je rekao za dobro mesto, i u sigurnom delu grada. Klub je tu vec decenijama i video je mnoge druge kako dolaze i odlaze. Kvalitet ce biti dobar sto god da je na programu za taj cetvrtak vece. Preporucio mi je da uzmem taksi ako se budem vracala kasno.

Klub je bio mesto kao preslikano sa omota stare ploce. Trojica muzicara i pevacica su nastupali te veceri. Zid od ogoljene cigle, uglacan pod, mali okrugli stolovi, i polukruzna bina na jednom kraju. Pevacica je bila lepa crnkinja u crnoj haljini koja je pri pokretima diskretno blistala. Imala je dobar glas, i pod reflektorima je njena koza bila glatka, kosa sjajna i usne siroke i pokretljive nad belim zubima i dugackim vratom. Muzicari su bili u drugom planu, iza nje. Tokom nastupa u publici je vladala tisina. Skoro na prstima, prisla sam baru i popela se na visoku stolicu. ‘Scotch on the rocks,’ rekla sam barmenu. To je bio jos jedan od noviteta u mom americkom zivotu, da narucim ‘odraslo’ pice i mucim se sa njime. Ukus je bio i ostao pozitivno odvratan, i vezbala sam jos uvek da odradim sve bez mrstenja.

Klub je bio pun, ali bez guzve. Na pauzi je pevacica prosla kraj mene, i nize niz bar porucila casu vina od barmena. Onda je na stolicu do mene seo, ne preblizu, jedan visoki crnac, zgodan i lepo obucen. Pogledao me je, klimnuo glavom u znak pozdrava i nasmesio se. Imao je lep osmeh. Derek je bio redovan na tom mestu. Imao je zenu i troje dece, i dobar posao u marketingu. Ponudio je da mi kupi pice, ali je meni i to jedno bilo dovoljno. Derek je uzivao u muzici, R&B i jazz prvenstveno. Imao je svoja mesta za nabavku ploca, pratio je lokalne muzicare i druge nastupe, i to su bili njegovi privatni izlasci. Van toga, vodio je redovan porodicni zivot u Oakland-u. Pitao me je o Torontu, i Jugoslaviji. Tokom nastupa pricali smo tiho, blisko primaknutih glava. Pevacica je pevala – Cole Porter, Billie Holiday – mi smo pricali. Negde oko ponoci ustala sam da podjem nazad svom hotelu i Roy-u; njemu je bilo vreme da se vrati kuci. Ponudio je da me odveze. Usla sam u crni ‘mustang’, i unutra je mirisalo dobro. Ispred ‘Stratford’-a je izasao sa mnom, zahvalio se za prijatno vece, i ja njemu, i pruzila sam ruku da se pozdravimo. On je uzeo obema rukama i poljubio u nadlanicu. Crni vitez u crnom mustangu se potom odvezao niz strmu Powell ulicu, a ja sam usla u hotel da ispricam sve Roy-u. U sobi sam dugo ostala budna.

Berkeley & Nappa Valley

U petak je vreme bilo oblacno i kad sam izasla napolje pocela je da pada kisa. Ni sto metara nisam presla kad su me zaustavili Amy i Mike. Ona je bila kustrave kose, okruglog vrska nosa, pegava, i gledala je kroz naocare kao da sam se pojavila u poslednjem trenutku. Mike je bio srednje visine, lepog osmeha, i izgledao je skoro podjednako srecan da sam naisla. Morala sam da stanem. Pricali su naizmenicno i o necemu sto mi je zvucalo kao ‘mir u svetu’, ‘mladost za buducnost’ ili tako nesto, bas po mojoj internacionalistickoj meri. U zgradi pored imali su svoj centar i kasnije tog dana odvijao se seminar negde u gradu. Unutra bi bilo suvo, i oni su bili toliko pristojni i simpaticni, da sam vec posle dva minuta stajanja na kisi i price rekla: “Gde je taj Centar?”

Na petom spratu u velikoj sobi sa udobnim foteljama i visokim prozorima. Nekolicina manje pricljivih ali svejedno vrlo ljubaznih likova je tu provodila vreme, uz veliki portret postarijeg Kineza na zidu, koji je gledao na nas u stilu koji od Da Vincija svi dobrocinitelji cine – pola se benevolentno smesi a druga polovina se dostojanstveno drzi. Rekli su mi kako se zove, ali ja to ni po treci put ponovljeno nisam zapamtila. Ponudili su mi Koka-kolu, i nastavili smo s pricom, koja se, meni se bar cinilo, vrtela oko teme sveta u miru ili mira u svetu, samo sto nisam bila nacisto kako se do tog stanja stize. Ili kakav su oni predlog imali. Cesto su pominjali dostojanstvenika na zidu, koji je izgleda radio nesto izuzetno vazno po tom pitanju. Kako ja o tome nisam nista znala, pitala sam se.

Posle pola sata vreme se napolju razvedrilo i ja sam obecala da cu ih sresti na istom mestu u 4, ali da sam taj dan vec isplanirala – isla sam u Berkeley. Tu nije bilo moguce menjati planove. Amy je izgledala malo razocarano, pa sam ponovila da cu obavezno doci jer me mir u svetu neizmerno zanima.

U Berkeley se islo metroom, koji je bio drugaciji od ovog u Torontu i licio je vise na voz koji putuje u nepoznatom pravcu, pomalo postmodernisticki u kombinaciji boja i oblika. Kao oglasi licne prirode koje sam citala u lokalnim novinama. Sve je to obecavalo. I onda sam izasla u zelenilo koje se zove Berkeley. To su proplanci manikirane trave, sumice pitomog drveca i zgrade koje se uklapaju u okolis bez veceg truda, osim sto je to bilo najlepse moguce okruzenje za univerzitet koji sam ikada videla. Oh, kako sam ja u Berkeley-ju pozelela mir u svetu i svet s mirom, u kome bi ovako idilicna mesta bila dostupna svakome ko voli da seta i razmislja, uci pomalo o ozbiljnoj materiji, i sve to proveri kod Starih Grka koji su prvi naisli na pravu stvar. Ne poricem da su se tamo tukli tek nekoliko decenija unazad, i da se mozda i danas tuku, da je moguce kako je od progresivnog mesto postalo leglo konzervativizma, i da je iza kulisa sve to dosta trulo, ali kakve je to veze imalo sa mnom? Ja sam dosla da vidim nesto, i to nesto me je sacekalo jos lepse nego sto sam ocekivala.

Disala sam lepo tog zelenog popodneva i vratila se na vreme za okupljanje. Amy mi se bas obradovala, i Mike, i svi su se drugi neusiljeno smesili. Otisli smo u drugi deo grada, nas desetak, sto Amerikanaca sto stranaca, i tamo nasli bar jos toliko njih. Sedelo se za dugackim stolom, i prvo je doslo posluzenje. Bas domacinski, i provereno se do mira lakse dolazi preko punog stomaka, svuda u svetu. Posle toga se pevalo, i tapsalo u ritmu, i opet se pricalo o miru u svetu. Raznezena ovako sarenim performansom razmisljala sam kako toga ipak ima samo u Americi (iskustvo bazirano na prethodna cetiri dana, i nebrojeno filmova). Tu su nam saopstili i da tog vikenda, u njihovom ekoloskom centru usred Nappa doline, imaju dvodnevni seminar. Spava se u kolibama, odlicno se jede, i imaju raznovrsne aktivnosti. Sve to za vrlo malo para. Videti Nappa Valley za malo para? Pa to je fantasticno! Kakva avantura je ceo ovaj put ispao!

Svratila sam u “Stratford’ da pokupim par stvari. Roy je rekao da ce mi sacuvati sobu, i pozeleo lep provod. Kad smo se u kolima nasli Amy, ja, Mike, pa neki ozbiljan tip, te jos jedan slican meni koga su zaustavili na ulici tog dana, a napolju poceo da se spusta mrak, u meni se konacno probudio razum. Tj, strah. Prekasno doduse, jer sam sedela stesnjena u sredini, na zadnjem sedistu i San Francisko je nestajao brzo iza nas. Nervozu sam prikrila pricom. Na pitanja gde to idemo, kraj kog je to mesta, koga i koliko ljudi ima tamo, saznala sam da njih desetak tamo stalno zivi, da je mesto usred Nacionalnog parka i prelepe sume, da su zenske kolibe odvojene od muskih koliba, i da ima i par porodica sa sitnom decom. ‘Sitna deca’ mi uvek probude veru u ljude, i tu mi je laknulo. Valjda zato sto ona mogu sve, i da oteraju Baba Roge i da isprave gluposti odraslih. Nakon sto sam potvrdila sa njima da se vracam u nedelju, jer imam let u ponedeljak, na sta su oni rekli “pa da, naravno”, nije mi preostalo nista drugo nego da se zavalim i zaspim, umorna od toliko utisaka.

Ekoloski studentski centar je bio udaljen dva sata voznje, i dobro osvetljen, obzirom da je bio podalje od svakog nastanjenog mesta, i malo ispod uzanog puta, i uopste je izuzev bezbrojnih zvezda imao samo sumske zivotinje i evo, mene, za svedoke da su ovo bili vrlo civilizovani ljudi. Amy i ja smo otisle u jednu kolibu, a ostali su se rastrkali. Gde god da je ovo mesto bilo, stigla sam. Unutra je bilo par soba sa krevetima na sprat, veliko kupatilo, i dosta devojaka u raznim stadijumima razodevenosti. Na kupatilu su postojala vrata, bar pretpostavljam da jesu, ali do njih nikada nisam stigla jer se saobracaj na relaciji sobe-kupatilo nonstop odvijao, bez ikakvog zastoja. Dok sam ja sedela na solji, Amy je prala ruke, jedna druga je prala zube, treca se tusirala, i kad su zavrsile, neke druge su ulazile i preuzimale te iste aktivnosti. Amy je sve vreme bila uz mene, i smeskala se, divila svakom mom pitanju i beskrajno strpljivo odgovarala. Ja u ovakvom svetu nikada nisam bila, i posto je to bila moja prva poseta Americi, mogla sam da zakljucim jedino da su oni svi blesavi ali vrlo simpaticno. I nije bilo moguce da ne spustim pantalone i sednem na solju pred potpuno nepoznatim licima, ja koja sam dosla najzapadnije moguce, i evo me sada u Nappi, u kolibi usred sume.

Sledeci dan je zapoceo rano. Nesto se mantralo u krug, pa doruckovalo, i otislo na ucenje. Predavao nam je Svedjanin u iznosenoj ali cistoj odeci, koji je pricao i pokazivao dijagrame. I tu je bila fotografija onog istog Kineza, kome i dalje nisam hvatala ime, ali se zavrsavalo na ‘Moon’. Imao je isti izraz lica ali drugaciju odecu. Jeste bilo pomena o miru u svetu i svetu u miru, tu nije bilo prevare ali ja svejedno nisam kapirala o cemu se ovde stvarno radi. Sa mnom u ucionici sedelo je njih nekoliko, u godinama uglavnom 18 do 22. Svi smo se predstavili sa malom pricom o sebi i sta ovde trazimo. Ostali djaci su imali bas ozbiljne pretenzije, ja nisam uspela da smislim nista bolje od “zanima me da naucim nesto novo”. I Amy je bila tu, tik uz mene. U to doba sam vec pocela da se pitam da li ona ima neku vrstu benigne patologije, i mada se potvrdilo tokom nedelje u San Francisku da su oni tamo izuzetno osetljivi na moj sarm, pocela je bila da mi dosadjuje prateci me neprekidno.

Dan je prosao u grupnim aktivnostima. Hrana je bila zaista dobra. Kuvala je jedna mlada Svajcarkinja, koja je dosla u Ameriku da studira prethodne godine, pa je malo pocela da luta, upoznala zanimljive ljude, dosla sa njima ovde i ostala evo vec pet meseci. David, koji je bio sa mnom u razredu, imao je 19 godina, divlju kosu i slican pogled, i mrzeo je svog oca. On je tek stigao prethodne nedelje i zanimalo ga je o cemu se ovde radi. Imao je nesto, i pametno i senzibilno istovremeno, i postavljao je dobra pitanja na casovima.

Do popodneva je ucitelj konacno poceo da prica o necemu konkretnom. Radilo se o uredjenju sveta po onom postovanom sa blagim ocima i cupavim obrvama, i o Bogu, te miru u svetu i svetu u miru. Tu mi je malo laknulo, na gluposti sam vec bila navikla. Vredelo je doci u ovu lepu sumicu, na svez vazduh, ako su i hteli da gube vreme sa takvom pricom.

Posle casova igrala se odbojka; ja sam resila da prosetam. Amy je krenula za mnom. Tu sam se okrenula i rekla joj: “Slusaj, draga Amy, ja sada zelim da budem malo sama.” Nema problema, naravno. Ja sam krenula u sumu po uzanoj stazi, a Amy me je sledila na pristojnom rastojanju. Za nama je krenulo i veliko crno kuce, pitomo kao plisani zec. Suma je bila od tankih visokih stabala, sa srebrno-zelenim liscem i dan prozirno cist. Mogla sam da nastavim da hodam, prepesacim Ameriku, hodam i po okeanu ako naidje u tom pravcu. Setila sam se brojnih americkih filmova, koji obicno ukljuce sumu kad se u njoj treba izgubiti i naici na neko cudoviste, ali to je bilo nezamislivo na tom vazduhu i sa onakvim svetlom, cak i da sam se stvarno potrudila da zacrnim misli. Osim toga, Amy je bila tu – sta je lose moglo da se desi. Kad sam resila da se vratim ona se iskreno obradovala. Nisam imala srca da je zamolim da izadje iz kupatila kad sam opet sela na solju, kad joj je vec to pricinjavalo zadovoljstvo.

Posle smo odsetale do potoka koji je proticao sredinom improvizovanog sela, cist i pun zubora. Tu je sedeo Klint. Rodom iz Ohaja, dosao je bio pre dva meseca i planirao da ostane mozda jos neko vreme, jer nije znao tacno sta ce sa sobom. Malo pomalo shvatila sam da se niko ne vraca u grad sledeceg dana, ili u skoroj buducnosti, i da ja ne znam gde sam, ni kako da se vratim sama. Postojao je put nedaleko odatle, ali autostopiranje u sumi je zvucalo kao narocito los scenario. Odmah sam otisla do Danny-ja, koji je tu bio glavni, i ziveo sa zenom i onom sitnom decom s pocetka, da ga pitam kako cu se vratiti u grad. “Ne brini,” rekao je Danny. Be happy nije dodao, to se ovde podrazumevalo.

“Ne, Danny, ne razumes,” nisam se predavala, tankim glasom koji je sigurno mirisao na paniku. “Ja moram da se vratim, jer u ponedeljak letim nazad, i meni je bilo obecano da cu imati prevoz nazad.”

Danny me je tu odmerio cutke nekoliko trenutaka, i slozio se. “Organizovacemo nesto sutra,” rekao je. Moje olaksanje je bilo vidljivo, pretpostavljam, ali to mi je bilo svejedno. Ja cu ipak stici da vidim Gay Paradu. Osim toga, dan u prirodi je bio sasvim dovoljan za mene – nedostajao mi je grad.

Kad je pala noc sedelo se oko vatre. Jedna antipaticna Jennifer je svirala na gitari u duetu sa Danny-jem, i gledala ga pohotljivo, sto je mozda promaklo njegovoj zeni a mozda i nije, i tako smo bili na istom rastojanju od mira u svetu kao i na pocetku ovog dela price.

Sledeceg dana nas je Danny odbacio do malog mesta sa autobuskom stanicom i otisao nazad bez pozdrava. Nas, kazem, jer se i Amy vracala sa mnom. Tu smo usle u Greyhound kome je kao destinacija pisalo ‘San Francisko’ i ja sam izdahnula sa olaksanjem. Pomislila sam bila na Davida, i bilo mi je zao. Njemu tamo nije bilo mesto; mozda je i on sest meseci kasnije pricao da ce ostati jos malo, pa jos malo. Kad smo stigle u grad, okrenula sam se Amy, stegla joj ruku, zahvalila na svemu i rekla jasno rastavljajuci slogove: “Ja dalje nastavljam sama.” Okrenula sam se bila posle dvadesetak metara da vidim da li me prati. Nije, ali je jos uvek stajala na istom mestu. Roy mi se obradovao. A tek ja njemu. Istusirala sam se brzo, presvukla, i istrcala na Paradu.

(Kinez kome nisam uspevala da upamtim ime je bio u stvari Korejanac – Sun Myung Moon. Moonies kult je jedan od najmocnijih i najomrazenijih u Americi).

Parada

Parada u San Francisku je imala sve elemente grotesknog i komicnog koji su neophodni jednom javnom slavlju. Najsimpaticniji su bili gay penzioneri u starom tramvaju vucenom konjima, koji su nam odande mahali. Guzva je bila ogromna, deca su sedela na ramenima roditeljima, sve zgrade tik uz ulicu su bila nacickane glavama po prozorima, balkonima ili krovovima, mahalo se zastavicama, jeo se junk i ispijala cola. U publici je bio zastupljen ceo svet, po bojama, stasu i uzrastu, i bilo je vrlo veselo i miroljubivo. U potrazi za dobrim mestom gde je bila malo razredjena guzva, stala sam bila kraj jednog mladog homoseksualca koji se udvarao jednom zgodnom muskarcu i u svom oznojenom naporu upucivao u gomilu mizogine komentare. Nista od mira u svetu i sveta u miru, i ja sam se sklonila. Ako sam ostavila sumski raj da bih dosla na paradu, nece mi ugodjaj pokvariti ozlojedjeni gay bimbo. Drugo mesto na koje sam stala je bilo mnogo bolje. I odatle sam posmatrala ucesnike parade i one po strani, i bilo je lepo, i pomalo tuzno. Stajala sam sama u nepoznatoj gomili, u nepoznatom gradu, smejala se, propinjala na prste, i zapitala se neocekivano – sta ja trazim ovde? Ne dolazi se do ivice sveta da bi se od njega pobeglo vec da bi se tamo nesto naslo. Ali ja nisam znala sta to trazim, jedino da je u pitanju fundamentalna, velika potreba. Utom se okrenuo momak ispred mene, mrsav, androgin, u majici na kojoj je pisalo ‘Pride’, pogledao me i rekao iznebuha: “You are so pretty.” I to je poslednja scena koju pamtim. Podjednako misteriozna i neocekivana kao i cela ta nedelja krajem juna. Zasto mi je on to rekao a da me je jedva i video, zasto mi se Roy tako obradovao, kako su se u sve to uklopili Derek, Amy, i svi ostali koji su sa mnom pricali, flertovali ili samo razmenili pogled, kao i oni koji me nisu opljackali ili ubili a mogli su, jer ja nisam nesto narocito pametna, ni lepa, ni nista posebno sve skupa, ali je tada, u San Francisku, sve bilo i bolje i lepse i vise, i prosto magicno, i ja sam trebala da skocim sa ivice sveta, verovatno, u vrli novi svet. Ali nisam.

Advertisements

9 thoughts on “San Francisko

  1. Ovo me je podstaklo da zapišem svoje putovanje u UK. Nečeg malo ima na mom blogu, ali hoću baš sve da zabeležim, u slučaju da me jednog dana drmne amnezija, pa da mogu iznova da uživam u svemu tome.

    Prelepo si sve ovo opisala. Ne mislim samo na deševanja, nego na preplitanje osećanja i razmišljanja sa svim tim. Odoh sad i o San Diegu da čitam… 🙂

  2. A meni se ovaj tvoj razlog za pisanje mnogo dopao:)
    Kao sampion u zaboravljanju doro znam sta imas na umu. Samo mi se odnekud pojave slike i secanja i sve naidje u talasima. Iznova uzivati – da, to je bas to. Hvala 🙂

  3. sjajna prica
    i lepo opisan San Francisko
    ja sam ga posetila u novembru i za razliku od mnogih gradova u CA, koji lice jedan na drugi SF je poseban i negde sam u njemu nasla slicnosti sa Bgdom
    opravdano ili zbog nostalgije ne znam ali tako je 🙂
    tnx za lepu pricu 🙂

  4. Ne znam da l’ ćeš to smatrati pohvalom ili će te rastužiti, ali kad sam najcrnje raspoložena obavezno dođem ovde. Ovako i kojekako – nekad nemam vremena, nekad zaboravim, nekad kod mene ima komentara u koje se zapletem, nekad završim na petom mestu. Sve to nadoknadim time štO nedeljno svratim da pročitam ono što u međuvremenu objaviš, ali, rekoh ti, mimo toga, kad god sam mnogo loše volje, dođem jer… jer ne znam, nešto lepo mi se ovde uvek desi i odem manje neraspoložena.

  5. Hvala, Laluve. Zanimljivo ti je to sa Beogradom. Ja nigde nisam to dozivela na ovom kontinentu, osim sto sam pre par godina ovde, u centru grada, prosla jednim delom ulice oko koje ili na kojoj sam bila mnogo puta ranije, ali nikad bas na tom delu, i odjednom me je udarilo, bukvalno, da sam glasno odreagovala: ovo je toliko evropski! I mogao je da bude Beograd ili neki drugi grad, u delu koji nije za turiste nego sasvim obican, normalan deo, a opet lep i stvarno je to bio neobican susret, i zapamcen. I bilo mi je jako drago da sam ga otkrila.

    atajlo, ja ovo vidim jedino kao nesto tvoje, intimno i podeljeno ovde, i to je stvarno mnogo lepo. Znam o cemu pricas. Znam i koliko je vazno, i sve znam ali ne znam bas kako da odgovorim, osim da je dobro sto je tako, i jos mi je i drago, i – hvala.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s