Rodos & Pariz

Ova strana sadrzi individualno objavljene tekstove o letovanju na Rodosu u leto 2009. i poslednjem danu u Parizu na povratku kuci. Tekstovi slede hronoloski red kojim su objavljeni na blogu. Originalni postovi sa komentarima se mogu potraziti u arhivi.

Grcki fragmenti

Putovanje prstom po atlasu od Toronta do Rodosa se prekida na ivici desne strane, usred Atlantika, saceka okret lista, prelazi na sledecu stranu i nastavlja ka donjem desnom uglu Evrope. Prst je nesrazmerno veliki prema svetu zbijenom na stranice jedne knjige.  I sam kao da je izasao iz neke knjige, i pokazuje velicinu poduhvata.  Ni komercijalni letovi ni nebo izukrstano avio linijama ne umanjuju velicinu, prst istice.  Vazne su takve perspektive. Velicina sveta i velicina pojedinih poduhvata zahtevaju malo tisine i refleksije s vremena na vreme.

Na Rodos smo isle na poziv jedne kolosalne Grkinje. Mozda bi Rodos bio predaleko i mi ne bi prihvatile poziv da se na hiljadu kilometara od njega ne nalazi Srbija, sto nije dugo putovanje prstom, a ni avionom, ali pozivi takve vrste otvaraju vrata koja su najcesce zatvorena, i propustiti priliku je nalik praznim rukama koje grade kule u vazduhu i one im stalno padaju.

Nisam vise sigurna, nije ni vazno sada, ali mislim da smo na Rodos stigle umorne – ja jesam. A nismo tu dosle da bi se odmarale. Naravno da na Rodos nismo dosle da bi se odmarale. Mi smo dosle.

Rodos je najvece ostrvo u najjuznijoj grupi grckih ostrva – Dodekaneska ostrva, na kojima i onako dugo grcko leto traje jos duze – najduze. Na Rodosu se nikad ne prica o vremenu, uputila me je bila kolosalna Grkinja pred put – jer je uvek lepo! Meni je ta njena izjava prostrla veliki osmeh preko lica vec u Torontu a imala je isti efekat i na moju klinku kad sam joj prenela sta sam cula. Rodos na ostrvu Rodos je grad koji je nama koji smo fascinirani slusali o svetskim cudima Starog Sveta na casovima istorije bio poznat po Kolosu sagradjenom u anticka vremena (koga sam, priznajem ovde, zamisljala kao egipatsku Sfingu) – jos jedan od megalomanskih projekata tipicnih za period, iako se od tada revnosno sledi primer ’kad su mogli oni sto ne bi i mi’ svuda po svetu.  Turizam ga je davno otkrio, da li zbog pomenutog Kolosa, plaza, hrane, sunca i svega sto u razlicitim epohama prolazi kroz rec ’provod’, i vazi uz Santorini i Mikonos za najpopularniju ostrvsku destinaciju u Grckoj. Sta sve znaci rec ’turizam’ razlicitim ljudima pocela sam da shvatam kad sam naisla na sajt izvesnog Matt-a koji jeposvecen Atini ali ima informativni deo i o ostrvima. On je naime prvi put posetio Rodos kao srednjoskolac u periodu dok je ziveo sa roditeljima u Atini, dete diplomatskog osoblja americke ambasade. U ’70-im, uz muziku Pink Floyda, duvanje trave i jedinu ali zato gigantsku misao u glavi – seks – Rodos je isao kao mitologija uz…pa, seks. I Rodos nije izneverio tih razuzdanih godina kada su srednjoskolci iz grckih i turskih gradova sretali skandinavske boginje zeljne provoda. Matt sve to priziva vrlo simpaticno, i mada bi voleo da je on i njegov libido odgovoran za navalu turista koja je usledila, veruje da su glavni krivci Lawrence Durrel i Henry Miller uz dvojicu gorostasnih Grka – Seferisa i Katsimbalisa – koji su pred pocetak kataklizme Drugog svetskog rata napravili malu turu po ostrvima. Red mitova, red legendi… – formula je neunistiva.

Uz malo citanja o istoriji ostrva i grada, jasno je da je vec prva polovina 20-og veka videla procvat turizma, a nema razloga za sumnju da su u dugim periodima istorije pre toga, Rhodians i njihovi tlacitelji umeli da uzivaju i sami u lepoti ostrva usred toplog, plavog mora. U stvari, Rodos ima dva mora. Sa severne strane ga zapljuskuje Egejsko a sa juzne Mediteran.

Istorija je duga i uredno pribelezena, ali Rodos je savremen grad. Kolosalna Grkinja ima moderan stan u modernoj zgradi, sve u okolini se uklapa u modernizam, pa su cak u nekoliko poslednjih godina neimari nabacali veliku gomilu zemlje u more, napravili od toga siroku ulicu, nesto kao magistralu kojom se brzo vozi tik uz obalu. Bila sam pripremljena unapred da Rodos nije pitoreskno selo na obali mora sa gomilom fotogenicnih rusevina, ali bilo mi je pomalo zao. Ovako je vreme bilo prekratko. Sledeci kolosalnu Grkinju koja je poznavala ulice, znala kuda svaka vodi u bilo koje doba dana, pricala nam o njemu kao sto moze da prica samo neko ko se tamo rodio, i mi je sledile u stopu kao verna pratnja sve sto sam od Rodosa videla bili su fragmenti.

Uroniti u strani jezik je neobicno iskustvo. U takvim prilikama se najbolje cuje muzika jednog jezika, i moguce je slusati besede ili demagogiju sa jednakim blagim interesovanjem freske. Oni pricaju, ti slusas nasmesena i svima je svejedno.  Grcki je doneo neka iznenadjenja. Sa recima anthropos, kosmos, morphos… zvuci kao da se prisustvuje intelektualnoj debati medju filozofima i kad se prica na pijaci. Ali sam jezik nije lep. Kao jedan od najstarijih jezika Evrope, preziveo je previse, gurali su se i silili razni uticaji i on je ostao jedan ambivalentan primerak arhaicnog, nevoljnog prilagodjavanja ulozi zive legende i matorog cangrizala. Latinski je to izveo elegantnije – prosto je umro i od tada se pojavljuje kao sveprisutni duh.  Ne valja sto prebrzo pricaju – svuda ljudi prebrzo pricaju. Ni to ne daje celu sliku. Iznenadilo me je koliko grckih reci ima u makedonskom. Izmedju razlicitih polimorfizama i makedonskih korena, cinilo mi se da pola razumem a kad smo posle nekoliko dana i klinka i ja glasno sricale i citale skoro bez greske sve sto smo videle, nastala je prava pometnja u lingvistickom smislu – sva filozofiranja su slicna, i sve pijace su slicne, pa shodno i jezici. Ako nisam bas sve razumela, jesam dovoljno, i bilo je u tome nekog neobicnog tihog zadovoljstva.

Rodos ima svoj Stari Grad i Novi Grad. Stari ili Novi, Rodos je izuzetno cist grad. Kad ljudi zive u neprekinutom nizu na jednom mestu vise hiljada godina, i to je pre svega cisto, moze da znaci vise stvari ali jednu sigurno – kultura se prvo gradi, a potom cuva. Ako je to jedino sto su od silnih civilizacija sacuvali, Rhodians imaju pravu stvar.

Klinka je imala svojih problema sa ocekivanjima. Dovoljno je postera videla u magicnoj kombinaciji belo-plavog pa je ignorisala upozorenja da verovatno nema toga bas svuda po Grckoj. Ne, bila je ubedjena, videce izbliza blistavo bele kuce sa plavim kupolama. Rodijanci imaju svoj stil, kao i oni sa Santorinija, i nije dzaba stara Grcka bila sastavljena od nebrojenih gradova-drzava, ovde svako voli da radi svoju stvar. U Novom gradu Rodosu ima starih kuca, neke su napustene i stoje prazne vec decenijama jer ostrvski zivot je bez sumnje jedan od tezih, i onih blistavo novih, belih ili zutih. Iz svih onih koje su nastanjene buja cvece. Ulice su dekorisane oleanderima, koji su toliko stari da su postali drvece. Preko ograda oko kuca ili se naginje niz terase u gustim zbunovima raste jasmin. Po njegovom delikatnom zelenilu nagurani su beli cvetici koji bucno mirisu i osete se vec iza ugla. Slobodno se moze ubrati koji i staviti u kosu – klinke su to radile cesto. Kolosalna Grkinja nam je pokazala jos jedan cvet, njen omiljeni, fine arome koja asocira na bergamot, koji raste na prekrasnom tropskom drvecu tamnozelenih listova. Sa svakim udisajem arome cvet gubi svoju zivotnu energiju, i susi se, objasnila nam je. To je bila cista magija, poverovale su klinke, koje je tesko ubediti u bilo sta jer magija rapidno nestaje iz sveta u kome rastu. Svega par puta smo udahnule aromu, i to vrlo sudrzano, da ne naskodimo necem tako lepom. Ruza Rodosa – crveni cvet hibiskusa – je svetski poznata, objasnila nam je i to. I ona raste svuda. Rodoske baste su prepune rastinja, kao i terase, prozori – svuda gde ima i malo mesta nesto raste i cveta. 

Rodos je star. Anticki Rodijanci su vec uveliko pricali svoju verziju grckog u 5-om veku pre nove ere u svom gradu sa stubovima. Akropolj na brdu iznad grada (koje danas nosi ime Monte Smith po engleskom admiralu ciji je posao bio da odatle budno prati kad ce se pojaviti Napoleon) ima ostatke hramova, Stadiuma i omanjeg amfiteatra pa Gimnaziuma, oko kojih se vrtela tada cuvena Rodoska skola retorike. Rodos jemedju prvim gradovima antike  imao vodovod i kanalizaciju. Cevi od terakote ugradjene u podzemlje su stvarale kompleksnu mrezu koja je efikasno sluzila celom gradu.  Kao vazna luka i mornaricka sila, na Rodosu je stvoren prvi pomorski zakonik u istoriji. Kasnije su ga prihvatili Rimljani i neki njegovi delovi opstaju do danas. Cuvena Nika od Samotrake, krilata lepotica kojoj se svet divi u Luvru, se smatra delom rodoskog vajara Pythocritos-a. Posto je Rodos blizu Egipta a obala Turske se vidi golim okom, na Rodosu su se mesale razlicite religije sve od vremena kad su izmisljene, od istocnjackih kultova do preseljenih egipatskih bozanstava Izis i Ozirisa. Pronadjene su tajne kripte i svetilista posveceni Ozirisu koji su istrajali sve do 12-og veka, a uporedo sa svim tim opstajali su i opskurniji  kultovi. Arheoloski muzej u Starom gradu, u kome je lepo samo prolaziti kroz unutrasnje dvoriste i ulaziti u dvorane zbog same arhitekture gradjevine, je prepun eksponata od samih pocetaka ljudskog prisustva, ukljucujuci lepo sacuvanu statuetu Rodoske Afrodite, a nedaleko od nje je jos jedna, bezglava, koju su pronasli na dnu mora i pretpostavlja se da je bila centar nekog tajnog kulta stare ere.

Kolos po kome je Rodos cuven je obavijen u vise legendi nego cinjenica. Pisali su o njemu u detalje silni savremenici, ali osim da je trebao da bude gigantska reprezentacija boga Heliosa nakon uspesno rasturene opsade Demetriusa, nekog od susednih nadobudnih kraljeva, i ciju je gradnju egipatski kralj Ptolemi dobrim delom finansirao kao saveznik, niko ne zna ni gde je tacno stajao niti je ko opisao kako je zaista izgledao. Sto jedino moze da znaci da ga ti vredni beleznici nisu nikada videli. Danasnje predstave podsecaju na vasarskog misicavog coveka. Tvrdi se da je bio visok 30 metara – jedna od najvisih gradjevina antickog sveta – i pretpostavlja se da je stajao u luci Mandraki, ali ako je i stajao, posle nekih 60 godina srusio ga je jak zemljotres (kojih ne fali ni u savremenom dobu). Cak i nekih desetak vekova kasnije se o njemu pricalo, pa i o tome da su poslednje njegove tragove prodali Arapi – tadasnji vladari ostrva – jevrejskom trgovcu iz Edese kao gradjevinski materijal i tolika je to masa bila da je trgovcu trebalo 900 kamila da materijal odvuce. Kako kamile nisu mogle preko mora sve i da nisu bile pretovarene, verovatno su hteli da kazu da su one cekale na drugoj strani kad su istovarili galije, ali i sa nekim kljucnim delovima koji fale, ukljucujuci kompletno odsustvo fizickih dokaza, legenda se neprekidno obnavljala tokom vekova.

Iako i Stari i Novi grad sede na osnovama helenistickog Rodosa, koji je i po merilima naseg vremena bio veliki grad, Stari grad unutar svoje impresivne tvrdjave sadrzi magican svet. Zasticen kao deo svetske kulturne bastine, on je najstariji jos uvek nastanjeni srednjevekovni grad Evrope. Nimalo ne smetaju gomile turista i prodavnice suvenira, restorani – naprotiv, lepo je videti svu tu guzvu lica i tela na tako jednom prekrasnom mestu.  Ko voli malo tisine, treba samo proci iza, ili skrenuti sa glavne ulice, i videce se otvorena vrata kuca, stolice na kojima ljudi sede i zavese kako se nadimaju na vetru. Grad koji zivi i danas – nije mala stvar nadziveti istoriju. Mi smo se pridruzile gomilama turista tokom par veceri i uzivale u lepo osvetljenim zidinama, prevrtale suvenire i probale japanke u hiljadu varijanti, zagledale mozaike i kaldrmu i divile se dozivljaju tako jednog blistavog prizora, a jednog vrelog dana oko podne ja sam se uputila sama da malo prodjem Starim gradom.  Na Rodosu je vrlo vruce u avgustu uprkos neprekidnom vetru. Vazno je hodati bez zurbe, drzati se senke iako je u podne ona najmanja, i prisetiti se da je ovo jug i Mediteran. Vrlo je malo mesta sa kojih se ne vidi ili more ili neka druga lepota. Narocito sam zastajala pored starih kuca. Nove su lepe, ciste i nezanimljive, kao jednak osmeh duz cele ulice. Nekad je samo fasada nova, sveze okrecena, obnovljena. To deluje kao izraz ljubavi. One stare su kao infuzija caja. Procesi sazrevanja, fermentacije, desikacije ce od pocetnog materijala stvoriti jedan potpuno razlicit, i u dodiru sa svetloscu ili okom slucajnog prolaznika on daje uvek drugaciju aromu. Proces starenja – ili zivljenja – je nista drugo do jedna neprekidna reinvencija materijala. Devojcice su otisle na plazu sa kolosalnom Grkinjom.

U Stari grad se moze uci kroz jednu od sedam kapija. Okruzen je neprobojnom tvrdjavom, koja ima debele spoljne zidove, debele unutrasnje zidove, izmedju njih siroki jarak koji je nekada bio pun vode a mozda i neceg sto grize i vatru bljuje, i sve to je bilo tu da bi grad zastitilo od najezde Turaka. Ne samo grad, niti ostrvo, vec vasceli hriscanski svet.  Vitezovi Svetog Jovana su osnovani kao monasticki red posle Prvog Krstaskog rata i imali su zadatak da zbrinu i pomazu bolesnim, povredjenim i izmucenim hodocasnicima u Jerusalimu – otuda im ime Hospitalci. Vrlo brzo su postali i ratnici i uz Templare najmocniji viteski red. Dolazili su iz redova najvise aristokratije i nije dugo proslo pre nego sto su stekli moc i bogatstvo. Od ranog 12-og veka kad su bili osnovani do 1309. kad su preuzeli Rodos (ne narocito miroljubivo), burno se zivelo. Padom Jerusalima su se povukli u Tripoli pa na Kipar i konacno se skrasili na Rodosu gde su izgradili mocnu tvrdjavu. Odatle su odolevali napadima Turaka. Tokom vise od dva veka koliko su opstajali pao je Konstantinopolj, i ostali su samo vitezovi kao trn u oku turskim sultanima, koji su ih i bukvalno gledali sa azijske strane. Sulejman Velicanstveni je 1522. godine dovukao dvesta hiljada ratnika na 400 brodova pred Rodos, koji je branilo njih sedam hiljada. Odolevali su (navodno su zrtve na turskoj strani bile preko 60 hiljada) i kad su se predali, Sulejman im je na ime pokazane hrabrosti garantovao slobodan prolaz uz bogatstvo koje su mogli da ponesu. Sa vitezovima su mogli da odu i svi hriscani koji su ziveli na ostrvu, a sultan se zavetovao da nece proganjati one koji ostanu. Mnogi su ipak otisli. Oni koji su ostali su bili iseljeni iz Starog grada i zapoceli su sa gradnjom Novog. U Stari grad su usli Turci, nesto srusili, nesto prilagodili svojim potrebama, izgradili dzamije i vreme se nastavilo. Vitezovi su u medjuvremenu presli na Maltu da se odatle opet tuku sa Turcima i drugima koji su nailazili tim putem, i tu postali poznati kao Malteski vitezovi. Verovatno su i sami znali da su poslednji izdanci jednog starog sveta, ne pocetak novog. I to ne zbog nastupajuceg mira u svetu vec brzorazvijajucoj tehnologiji ratovanja nece biti neophodni vitezovi. Zvanicno se red hospitalaca zvao Red Vitezova Svetog Jovana od Jerusalima, Rodosa i Malte. I danas postoji, i deo je katolicke crkve. Sa dolaskom protestantizma, red je u raznim oblicima opstajao u drzavama unutar Evrope. U Engleskoj je u 19-om veku osnovan po ugledu na njih red vitezova Svetog Jovana sa zavetom pomoci bolesnima i jadnima, i traje i danas vrlo uspesno; postoji i u Kanadi, a narocito je dobro znana St. John’s Ambulance koja pomaze svima. 

To je bio kratak pregled duge istorije, ali deo koji se meni najvise dopao je taj prilicno herojski otpor uz nikakve sanse za pobedu, i plemeniti gest turskog sultana.Vitezovi su bili oholi ali i hrabri; Turci su imali svoje junake i svoje ciljeve i neka pravila igre su postovali; hriscani, muslimani, ovi ili oni, otimali su se svi oko zemlje, kamena, mora a svi su mogli da prodju i sa mnogo manje.

U Starom gradu vecinom ulice nemaju imena. To mi je izgledalo kao direktan poziv na gubljenje vremena, sebe, i osecaja za realnost. One koje imaju nose imena antickih filozofa i pisaca. Kaldrma je vrlo specificna, podseca na neku vrstu mozaika i napravljena je od pljosnatih oblutaka slicnih po velicini i obliku vertikalno smestenih u vezivni materijal, koji malim delom vire iznad. Izgledaju kao minijaturna pesadija u besprekornom nizu koja ceka svoja naredjenja. Na jednom mestu smo videle kako prave novi mozaik, istom tehnikom, i to je manuelni posao, na kolenima, sa kojim se ne zuri.

Medju fragmentima o Rodosu dominiraju paradoksi. Univezalna rec starogrckog porekla, paradoks izgleda kao prava bastina njihove velelepne, krvave civilizacije i nesavladiva lekcija. Ljudi sporo zive i brzo voze. Svako je u necemu izgubljen – sopstvenim brigama ili istoriji. Na putevima svakodnevno stradaju, lokalni ljudi i turisti. Modernizam u starim gradovima je kao hronicni bol. Zateci se tu gde si rodjen je pomalo kletva pomalo blagoslov, mozda u Rodosu nesto vise nego u drugim gradovima.  

(nastavice se)

Rodos Novi grad

Novi grad

Image013_13A

Pred kapijama Starog grada

Zidine i more

Stari grad

Mediteran

*****

Grcki fragmenti – nastavak

Na Rodosu smo nasih desetak dana zivele u mirnoj ulici. Ulica je pre osam godina promenila ime i od tada niko ne moze da je pronadje. Par minuta hoda ce dovesti do mora i plaze Zefiros. Odmah iza ugla je jedan hotel, duz ulice kraj mora restorani se nizu jedan za drugim, ali kraj je neobicno tih. Na plazi nikad nema guzve. Isto vazi i za novu magistralu tik uz ivicu mora koja u blagom usponu sledi krivinu obale i izgleda kao da vodi u nebo, cista, bela i prazna. Mozda je sa njom isti slucaj kao i sa nasom ulicom – proci ce decenije ili koji vek pre nego sto se Rodijanci naviknu da je tu. Bio je to neobican ambijent za jedan turisticki grad.  Na malom rastojanju jedna od druge niz ulicu stoje dve radnje suvenira, jedna od njih jedva sobicak, pod nadstresnicom spolja na vetru micu se peskiri za plazu.

Na drugoj strani, prema luci, je ribarnica cistog poda i zatrpanih morskih plodova naslagama leda i do nje pekara. Tu smo kupovale hleb koji se mogao naci samo rano izjutra. S medom i susamom, okrugla teska veknica od tamnog brasna se nosi u crkvu za neku vrstu obreda a mi smo ga jele sa dzemom ili bez icega, uz solju mleka. Ne znam gde su u grckom pravoslavlju napravili mesta za hleb od meda, ali i ja bih stala u red da dobijem svoj komad. Pekaru poslednjih deset godina vode dve sestre iz Chikaga, koje su je nasledile od familije. Jednoj je dosta ostrvskog zivota, kao sto joj je pre toga bilo dosta Chicaga; druga jima potencijala za filozofa novije generacije.

Na putu kuci sa kesom iz pekare prolazi se kraj jednog restorana domace kuhinje. Unutra Grkinje kojima su deca porasla kuvaju kao sto kuvaju kod kuce. Objasnila mi je kolosalna Grkinja da ovako nesto zarade i nahrane puno ljudi, jer savremene Grkinje ne kuvaju. Svega ima da se kupi kad se vrate umorne sa posla. Svakog dana je na izboru par jela, ima pecenog mesa i garnira, hleb se sece na velike kriske, i uvek stave i nesto ekstra. Za ova mesta turisti ne znaju, govori mi kolosalna Grkinja sa velikim zadovoljstvom, a moje je jos vece. Ni mi ne kuvamo.

Iako nam je plaza blizu, idemo autobusom na Faliraki Beach, kilometrima dugu pescanu plazu na kojoj je turizam dosao do svojih granica i granica kitscha. Sve je preglasno, od muzike iz barova smestenih tik uz plazu, do radnji sa suvenirima i mestima zabave po obliznjim ulicicama ukljucujuci mesta za dobijanje tetovaze dok ste pijani i plasticnu statuu grckog boga sa golim slucajem prijapizma koji je nesto reklamirao ali mi je promaklo sta. Sve se to zavrsava na ivici peska, osim muzike koju povremeno pogodni vetar odnese i do Turske. Plaza je uredno ispunjena lezaljkama i suncobranima bez kojih je nemoguce opstati na suncu duze od deset minuta. Kolosalna Grkinja i njena klinka su dolazile redovno tokom par nedelja pre naseg dolaska i upoznale su obojicu Grka koji naplacuju lezaljke i suncobrane – ciji su ciji zna se po boji suncobrana i strani koju su zauzeli u odnosu na malu stazu u pesku od tankih drvenih letvica. Jedan od njih joj je jednom prilikom dao popust pa uglavnom ostajemo na njegovoj strani.

Iza nas je restoran koji vodi jedna postarija Grkinja sa cerkom. I sa njima se upoznala. Sin postarije Grkinje zivi u Kanadi, ozenjen je Kanadjankom a muz je poginuo jednog dana ne tako davno na putu do aerodroma da ih doceka. Upoznajemo se sa svima, pa i sa stricem koji je vozio tog kobnog dana i sam preziveo velike povrede. Postarija Grkinja je sa 60+ naucila da vozi i uzela vodjenje biznisa u svoje ruke ali joj je na licu veciti izraz neprezaljene tuge. Mi imamo poseban tretman i odlazimo na svakih pola sata, ili jedna od nas ili klinke, da se necim snabdemo, a dozvoljeno nam je i da donesemo espreso ili kapucino u finoj solji na plazu za pravo uzivanje u lezaljci. Na odlasku smo se izgrlile i izljubile i zahvalile na ljubaznosti. Takve sitnice puno znace.

More je toplo, plitko i rastopi vrelinu sunca sa koze instantno. Iako su lezaljke i suncobrani ispunjeni i plazi se ne vidi kraj, nema guzve u moru i dovoljno je i peska i barova pa se guzva nigde ne oseca. Ljudi na plazi su opusteni, cute, pricaju, citaju ili spavaju pod svojim suncobranima, izlozeni u svojim kostimima za kupanje koji bez obzira na stilove koji su ili seksi ili nisu pokazuju ih onakvim kakvi zaista jesu. Ili seksi ili nisu.  

Svakog popodneva u 5, cetvorica mladica bi prosli plazom da se pokazu, svaki individualna intonacija muskosti, gurali su se, skakali i privlacili paznju na sebe u tom dvoristu drevnih mitova i klinka, koja je prakticno sve vreme provodila u moru, mi je skrenula paznju koliko su kocoperni i smesni. Kad stignu do kraja, okrenuli bi krug i vratili se istim putem. Bilo je povremeno lepih ljudskih primeraka koji su privlacili paznju skladom, tom misterijom koja se verno prikazuje od antickih vremena ali joj niko ne zna poreklo. Svega je bilo.

Celog dana plazom prolaze Kinezi koji nude masazu. Muskarci i zene, nose u rukama cenovnik, nacrtanu mapu bitnih tacaka na telu, i tako komuniciraju. Na ostrvu ima i Afrikanaca, novi talas migracije siromasnih ljudi sveta koji sada putuje sve dalje i dalje u potrazi za boljim zivotom ili samo zivotom koji se moze podnosljivo ziveti.

Zagledane u pucinu, pricale smo o tome kako kazu da je more plavo zato sto reflektuje nebo. A zasto ne bi bilo obrnuto kad je more plavlje? Pricale smo i zamisljale sta bi bilo da je nebo crveno. Ili zuto. Ljubicasto? Gradjani planeta koje nisu plave ne znaju sta propustaju, zakljucile smo.

Na putu do autobuske stanice lokalne linije gde cekamo da odemo na plazu prolazi se kroz pijacu. Pazarni dani su sreda i subota. Plodovi zemlje pristizu iz okolnih sela i svako izlozi parce kartona na kome pise odakle su. Biramo i mirisemo voce, od dinje do breskve a na nekoliko tezgi prodaju i smokve. Vecinom izgledaju kao da su polu-zgnjecene, i one sitnije su jeftinije od nesto krupnijih, ali meni nista ne smeta, biram ih sa zanosom i velikom paznjom. Moja ljubav prema smokvama, onim spolja zelenim a iznutra hibiskus crvenim, je daleko veca od rodoskog Kolosa. Njih tri su me pustile da ih sve sama pojedem, i ja bih sela sa mojim smokvama za veliki trpezarijski sto, cutala i uzivala u svom svetu, ostavljena na miru od svih.

Na pijaci prodaju svasta. Jedna Ciganka ima gusto upakovane letnje haljine u jarkim bojama koje vijore na vetru. Mi smo kupile nekoliko, odnosno ja jednu a kolosalna Grkinja tri ili cetiri. Ona bi ostala duze svakog puta ali bi je mi odvukle. Decu je jedino interesovala plaza, bilo je istaknuto vise puta od strane iste te dece. Ali ona ima savrseno zenstven nacin uzivanja u kupovini koji se ne secam da sam videla ranije. Zavijori leprsave haljine kad ih skine sa stalka pa pripije sebi ispod brade i zagleda i malo se zanjise s leva u desno i haljina je prati, i zaista, vidi se da bi joj lepo stajala – mora da je kupi.

Lokalni transport staje ispred groblja rodoskim ratnicima iz Drugog svetskog rata. Iznad klupe na koju se smestimo za cekanje uzdize se gorostasno cetinarsko drvo, visoko i siroko, sa sisarkama rasutim po tlu ispod  njega i zaklanja sunce tako mocno, mora da tu stoji stotinama godina. Ima neverovatnog drveca na Rodosu. Oker-crvenkasta zemlja je sasusena i gola duz obale ali kad se krene medju brda van grada, sve je pokriveno zelenim cetinarom. Na Rodosu ima izvorske vode, dovoljno da on snabdeva sva ostala ostrva svog arhipelaga. Ja sam vlasnica jedne neizmerne ljubavi prema drvecu. Narocito sam opcinjena velicanstvenim primercima koji izgledaju kao da su najstarija bica na svetu. S pravom. Ali bilo je jedno drvce na Rodosu koje sam vidjala na razlicitim mestima i koga mi je bilo iskreno zao, jer je retko kada stajalo uspravno, vec uvek povijeno i neretko na pola puta do zemlje. Mislila sam da je to od vetra koji i bez bure duva velikom silinom a drvo slabasno da se odupre. I onda sam cula njegovu magicnu pricu – drvce raste sto godina i na kraju tog ciklusa pocne da se savija ka zemlji i padne a sa njegovog mesta, iz istog korena krene novo drvo. Iz daljine izgleda kao da je nacrtano tankom olovkom: uzano stablo, tanusne grane izvijene malo na krajevima kao ornamentalne sare ili tanki brkovi i uvek stoji samo. Delikatno naspram neba, mora i krsa, mora da stoji tu stotinama mozda i hiljadu godina.

Nekad se dugo ceka na prevoz, pola sata ili vise. Jednog dana u predvecerje sam se tu nasla sama. Isle smo na rodjendansku proslavu, u restoran na pola puta do Falirakija, bila sam poslednja u redu za kupatilo, sve se malo oteglo i poslala sam ih bez mene. Znam kako da dodjem i ne moraju da me cekaju, ubedila sam ih. Stigla sam do klupe i drveta, i tu me je cekao jedan lokalni muskarac na mopedu. Oko 30 godina, vitak, svetle kose i lep ali me je vrlo ruzno gledao i sedeo je na uzanom sedistu svog mopeda sa nekom vrstom nelagode i neopredeljenosti izmedju nadobudnog zavodnika i predatora. Prisao mi je i ponudio voznju pretpostavljam, ili ’provod’, i ja sam odmahnula glavom ’ne, hvala’. On je stajao i gledao u mene, ja sam gledala malo u stranu pa u drugu stranu, dok je prebrzo padao mrak a meni u glavi svanjivalo da uprkos gustom saobracaju niko nece zastati, da ni taksisti na Rodosu ne zastaju na podignutu ruku sa cime sam vec bila upoznata, da u gradu nisam nigde videla prisustvo policije koja ionako nikad nije tu kad zatreba, i da sam apsolutno sama ispod tog drveta dok mi on razgleda dekolte na haljini i kolena kao da sam u izlogu i mrzila sam sebe ali sam narocito mrzila njega i – on je dao gas i krenuo desno niz ulicu. Od plime olaksanja shvatila sam da sam prestala bila da disem. Od autobusa ni traga, i mrak je bio pitanje minuta, kad sam ga spazila opet  sa leve strane. Napravio je krug i vratio se. Ohrabren prisao je malo blize, da me bolje vidi. Opet je ponovio svoju ponudu, za slucaj da nisam razumela pokazao je rukom na zadnje sediste koje je trebalo da me odvede u raj pretpostavljam, a ja sam cutala, i cekala.  Ponizenje i strah su tukli kao cekici za meso, i mozda kad bi se sve poravnalo ne bi vise bilo razloga za njega da stoji tu. On je stajao, gledao i otisao. Da bi se pojavio opet, i opet… pocelo je sve da lici na jedan od onih screamer filmova, narocito deo kad bi se njegov moped pojavio necujno iza ugla, prednji tocak prvo, i ja sam sada vec znala ko je i pre nego sto bih njega videla i nisam se pomerala u svom cekanju, na njega ili autobus. Odustao je bio na kraju, postala sam mu nezanimljiva. Ili ga je kod kuce cekala majka sa vecerom. Mozda mu je trebalo jos vremena da rascisti sa sobom da li je zavodnik ili kriminalac. Kao da je strpljivo cekao kraj scene pojavio se i prevoz. Na rodjendanu je brat kolosalne Grkinje slavio rodjendan svojoj devojci koju jako voli. Ona njega manje voli. I zena od koje se razvodi ga je manje volela, ali on postojano voli. Deca su se dobro provela, ja sam cutala na svojoj stolici i posmatrala ih.

U rodosku luku Mandraki pristaju brodovi koji neretko lice na svemirske krstarice. Umesto Svemirom ove krstare Sredozemljem, celi gradovi na njima, i kod svakog pristajanja na kopno izadju gomile ljudi, zadrze se tu par sati i blagim gibanjem svemirski brod ih odnese dalje, do sledece luke pune starina i shoppinga.

Odos Ippoton, ulica Vitezova, u Starom gradu je jedan od najbolje sacuvanih kulturnih spomenika na svetu iz perioda Srednjeg veka. Ta njena ocuvanost se ne da opisati i treba je videti uzivo. Ona bi po svemu trebala da izgleda bar oronulo, ali naprotiv – svakog jutra vec vekovima budi se otmena, vazna, ne sasvim u ovom svetu iako ocito napravljena od materijala koji traju. Duga 600 metara, izgradjena je na osnovama jedne jos starije ulice koja je nekada vodila od rodoskog Akropolja do luke. U ta viteska vremena privilegije, duz njene kaldrme stajale su rezidencije, svaka predstavnik zemlje iz koje su dolazili vitezovi, sa mesanom ulogom privatnog kluba i gostiona za posete cenjenih i vaznih. Retki su trenuci kad se moze uhvatiti prazna (ili nemoguci), i ja sam stajala u njenom podnozju dugo zagledana ka njenom vrhu i blagoj krivini koja nije pokazivala gde je ulici kraj i bila sam opcinjena.

Na vrhu ulice je Palata Velikog Majstora ili Magistra koja je velelepna i impresivna. U razlicitim oblicima stoji tu od antickih vremena. Grandiozna stepenista, visoki prozori sa lukovima sa kojih ostatak Starog grada izgleda kao pod nogama, fini mozaici u nebrojenim dvoranama… neverovatno je velika i sa velikom paznjom ocuvana. Puno je stradala sredinom 19-og veka od eksplozije municije ali su je zato Italijani, koji su ostrvo preuzeli 1912. obnovili i ulepsali kako oni vole kao da ce tu ostati zauvek, sto je sve skupa trajalo nesto vise od 30 godina. Rodos postaje deo danasnje grcke drzave tek 1948. godine. Musolini i njegova uprava su intenzivno gradili na Rodosu u tom periodu, narocito u Novom gradu koji je fina kolekcija art deco i neoklasicne arhitekture. Posetiocu to izgleda kao jedna zanimljiva vrsta modernog grada tik uz onaj srednjevekovni ciji je modernizam i sam patiniran, iako je sve besprekorno odrzavano.

U setnji duz mora u Novom gradu, cim se prodje centralni deo Mandrakija, pocinju da se nizu hoteli i plaza je ovde sljunkovita, puna ljudi, muzike i seksepila. Plaza vodi ka jednom blago isturenom rtu i sa njegove druge strane je Egejsko more. Prelaz je neocekivan zato sto je sa one prethodne strane more mirno a sa te egejske valovito. Sve drugo je isto, ali siroka povrsina Egejskog mora je kao tapiserija na kojoj gusta pena talasa izgleda kao da iz njega neprestano iskacu bele ribe, na hiljade belih riba koje u blagom luku izrone i odmah potom zarone nazad, a Mediteran je neprekinuto tamno plavetnilo. I sa te strane su hoteli i ima puno ljudi na plazi – sve je zaista isto kao i na drugoj strani, jedino su se mora promenila. Bilo je lepo prisustvovati takvom jednom cudu prirode.

Na Rodosu nisam imala osecaj orijentacije, jedino sam uvek znala da nismo daleko od mora. To je bila fina privilegija jer smo imale licnog vodica u kolosalnoj Grkinji koja je imala svoj ritam i veliku zelju da nam pokaze sto vise. Zbunjenost u prostoru za mene nije prijatna i verujem da ide protiv osnovnih instiktivnih poriva samoodrzanja, i puno se razlikuje od lutanja kome sam sklona, ali bilo je sve to vrlo neobicno na Rodosu, i ja sam se prepustila. Tako smo se jedne veceri nasle a da nisam znala kako u parku na vrhu brda gde je neki bogati filantrop finansirao transformaciju zaboravljenog gradskog parka u igraliste za decu. Bilo je tu neobicnih konstrukcija, mekanih podloga, aktivnosti, nebrojena deca su se pentrala, skakala, ljuljala, padala i ustajala, trcala i zastajala jedino da popiju malo vode ili se konacno odjave roditeljima koji su ih dozivali s vremena na vreme. Roditeljima je bio na usluzi kafe odakle su mogli udobno da posmatraju kosnicu desavanja. Sve se to odvijalo do kasno u noc, medju neverovatno visokim tankim stablima borova. Nase devojcice su se igrale sa drugom decom i niko se nije ustezao – svi su zajednicki gurali onoga ciji je red bio da sedne i ljulja se ili poleti niz stazu ili proba neki drug vid akrobacije i razigranosti. Ne pamtim da sam ikada videla veci domet civilizacije od te samokontrolisane kooperacije, radosti, i ambijenta. Ostale smo do ponoci. Pred polazak pojavila se bila jedna devojcica paraplegicar od mozda 14 godina, koju je u kolicima gurala majka. Smestila je njena kolica usred te gungule i devojcica je posmatrala decu kako trce, zaobilaze je kao kamen u bujici neometani, svemu posvecivala veliku paznju i onda je podigla pogled gore, prema tamnom nebu koje su probijali visoki, visoki borovi koji su se njihali na nocnom vetru ne samo krosnjama vec su cela stabla imala blag pokret gibanja kao da slede neki ritam samo njima znan i sve se to na njenom licu slilo u neopisiv izraz ekstaze.

Kalithea na putu od grada do Falirakija je jos jedan odsanjan italijanski san na Rodosu. Kompleks je izgradjen oko lekovitih izvora, plaza je jedna mala lepa uvala, za kafe je izdubljena jedna stena, a na vrhu malog grebena iznad mora je okrugla blistavo bela gradjevina koja nema vrata ni prozore. Sve je na njoj otvoreno prema moru, prema stenama, i suncu. Okolina komunicira sa gradjevinom i moguce je zamisliti da nekim danima talasi zapljusnu i do samih zidova iako je more daleko ispod, ili ptice prolete kroz nju kad nema previse ljudi , i ona zaista nema nikakav drugi razlog da bude tu osim da posetiocima ostavi neizbrisive slike Mediterana u svoj njegovoj  lepoti. Bilo je to idealno mesto, i hram i skoljka, i vredelo bi vracati se po svakom vremenu i u svako doba godine samo da se odatle posmatra svet.

Poslednje veceri nam je smiraj dana na plazi narocito bio lep. Najlepsa je tada, kad suncobrani ostanu sami i lezaljke prazne, svetlost postane pastelna, pomalo mutna i velika radost se useli u grudi kao da smo nesto vrlo vazno postigle tog dana. Pesak od neizdrzivo vruceg postane svez pod bosim nogama, oblace se haljine ili ko je sta doneo i odlazi u jedan od restorana uz plazu, hotel, grad ili gde vec put vodi. Mi smo vecerale u restoranu u kome smo bile i prve veceri, obisle jos jednom prodavnice suvenira i krenule kasno kuci. Nasle smo sedista u autobusu i on je polako krenuo put grada. Ljudi su naizmenicno ulazili i izlazili, jer tih dvanaestak kilometara su dosta gusto ispunjeni hotelima, tavernama i drugom turistickom ponudom. Nakon jedne stanice je zena u beloj lanenoj haljini prisla vozacu i bez znanja bilo kog drugog jezika osim ruskog uspela da mu kaze kuda ide na sta je on odgovorio da je upravo propustila svoju stanicu. Napolju je bio mrkli mrak presecan jedino svetlima hotela i drugih gradjevina duz puta, i odjednom je izgledala kao da je prepolovljena. Usledila je neobicna reakcija vozaca. Odlucio je da je ne ostavi na putu usred mraka kod sledece stanice, ona sada vec imidz potpune izgubljenosti. Vozeci ka Rodosu, vozac je ukljucio svoju komunikaciju sa centrom, pa vadio i svoj mobilni kad nije bilo dovoljno i tokom nekih deset minuta pricao, molio, pretio onima sa druge strane da mu tacno kazu gde se nalaze i kada ce biti na kojoj stanici, i kako nam je nasa kolosalna Grkinja prevela i mi sve cetiri kao hipnotisane pratile razvoj drame, oni sa druge strane nisu bili voljni da saradjuju i pitali su ga sta mu je i sta mu to treba ali on je insistirao da ne moze da je ostavi u mraku pokraj puta i njegov autoritet se uzdigao daleko iznad pozicije jednog obicnog vozaca autobusa, i kad je orkestrirao celu stvar, zaustavio je vozilo bas na nasoj stanici, okrenuo se ka njoj i pokazao joj rukom da predje ulicu i saceka na tom mestu autobus u suprotnom smeru, koji dolazi za tacno dva minuta i taj vozac joj nece naplatiti kartu i reci ce joj gde da sidje. Ruskinja nije izgledala kao da je ista razumela, ociju prevelikih od straha, ali verovala mu je, a mi jesmo razumele i izasle smo iz autobusa duboko dirnute. Sacekale smo na mestu gde i Ruskinja praveci se da nesto pricamo medju sobom i zaista, autobus je stigao tacno na vreme, i ona je usla unutra bela kao opsena u tamnoj mediteranskoj noci. Na putu kuci smo se cvrsto drzale za ruke i obecale smo jedna drugoj, trecoj i cetvrtoj da nikada necemo zaboraviti cemu smo upravo prisustvovale.

 Kalithea

Kalithea 2

Rodos 3

Rodos 4

Ruza Rodosa

Rodos 6

Rodos 13

Rodos 8

Rodos 7

Rodos 14

Rodos 15

Rodos 16

Rodos 17

Rodos 18

*****

Sentimentalno putovanje

Ne znam tačno kako sentimentalna putovanja počinju. Možda već izlaskom iz kuće. Kao neko ko je jednog dana izašao i nije se nikada vratio, poznajem ih – nema u njima puno sentimentalnosti.

Iako putujem sa uvek overenom polisom osiguranja protiv sentimentalnosti, došla sam na Rodos sa njegovom istorijom debelih zidova  u potrazi za  nečim novim. Drugog dana po sletanju, polisa je postala bezvredni komad papira, što, bilo mi je objašnjeno kasnije, nije retka pojava kod osiguranja. Valjda tako biva kad se kupuje budućnost za sitne pare. Bilo je to sentimentalno putovanje. Ali ne moje – nije moglo da bude, na Rodosu nisam nikad bila – sentimentalni putnik je bila kolosalna Grkinja. I ona to nije znala. Možda joj je to bilo prvo putovanje takve vrste, ne znam, nisam mogla da pitam. Bila je izgubljena, omamljena i opčarana njegovim efektima i trebao joj je neko ko će slušati, neko ko će zapamtiti i jos neko da primi sve to kao dar.  I tako sam, ne znajući i bez prethodnog dogovora, postala svedok tuđem sentimentalnom putovanju, po prvi put u svojoj dugoj karijeri večitog stranca.

U četvrtak smo krenule u kraj grada gde je odrasla. Njihova stara kuća je na prodaju već neko vreme, niko u njoj ne živi. Do nje ćemo doći sokacima i prečicama kojima je prolazila kao klinka, i niko za njih ne zna osim onih koji tu žive. Nastavićemo dalje ka Starom gradu, pa do Mandrakija i plaže – ceo dan je u detalje isplaniran.

Prošle smo kraj njene stare škole koja je sada napuštena i čeka rušenje već godinama, zašle za ugao, pa još nekoliko, hodajući sredinom uskih betonskih staza koje su po sredini malo ulegnute, od teških koraka vremena pretpostavljam. Prođe kraj nas neko na skuteru, ili izađe iz dvorišta, pogleda nas obučene za plažu očigledno zalutale, i mi smo ih pozdravljale ’yassas’ i osmesima a kad je neko izgledao baš besposlen ili radoznao, zastale bi da kolosalna Grkinja popriča malo sa njima.

Kad smo stigle do kuće, dvospratne, sa terasom na drugom spratu koja ide oko kuće i malim dvorištem, ogradom na kojoj je stajala tabla ’na prodaju’ i u koju nismo mogle da uđemo – nije imala ključeve iako verujem da ne bi volela da je vidimo u napuštenom stanju – ona je nastavila da priča bez prekida, samo bilo je velike razlike u tonu njenog glasa, i u očima. More se nije videlo, nebo je bilo neprolazno rodosko plavo, i uspomene kao gomila dečurlije su je okružile, odvukle od nas i ona je pričala i gledala i molila za pomoć, jer na takvim mestima svako okleva – da li da se prepusti ili su ovo samo iluzije. Ali to svako mora sam. Dok se ona držala za kapiju kuće u kojoj je rasla, sa mnom se dešavalo nešto drugo. Odjednom je sve izgledalo poznato. Kao da sam već bila ovde! Ne u toj ulici i njenoj kući, niti su kuće baš u istom stilu, ni boje nisu sve iste, i ulice su malo drugačije, ali jeste isto! Pomalo magično pomalo strašno, započelo je pred tom kućom jedno paralelno sentimentalno putovanje, samo moje, nikad prethodno viđeno, započeto kao produkcija nezavisnog nemog filma o kome im neću reći ništa jer ovde smo na snimanju jednog drugog filma. Slikala sam kolosalnu Grkinju i klinke u različitim kombinacijama ispred kuće, pred drugim kućama u kojima su rasle njene drugarice, zatim smo krenule polako ka crkvi u kojoj je krštena, i koju su posećivali svake nedelje. Ja sam se do tada već povratila i prihvatila ono što se moralo prihvatiti – ja sve ovo znam.

Grčke crkve liče na torte koje je moja mama pravila – blistavo belih zidova kao umućeni šne, na vrhu krov boje karamela, sa visovima postignutim viljuškom umočenom u rastopljenu čokoladu i izvijenim veštim pokretima ruke. Nikada nisam videla nikog drugog da to radi. Ne pamtim im više ukus.

Mandrakijem se šetalo nedeljom popodne. Tu je bila glavna promenada za porodice s decom, mlade i stare, svi obučeni u najlepša odela. Prvo su je dovodili u kolicima, najmlađe dete u porodici, pristiglo kad su njeni brat i sestra bili već poodrasli, a kasnije ih je držala za ruku, ili trčala sama. Uvek bi dobila sladoled.  Na drugoj strani, na ivici plaže Egejskog mora, bila je škola u kojoj je njen otac predavao. Jedva nesto više od kućice, nema je više. Nekad je dovodio na posao, i ona se zabavljala sama u zadnjem redu ili se igrala napolju, na plaži, poslušna da ne prilazi moru. Posle je i sama krenula u školu a nešto kasnije su otišli za Kanadu. Ulica u kojoj su živeli se zove OΔOC Kanada. Ko bi ikada pomislio, priča dok čekamo da nam jedna mama Ciganka i njena devojčica naprave sok od isceđenih rodoskih narandži, pa krećemo dalje.  Devojčice se okreću, gledaju u onu malu kako važna pomaže majci. Ulice sa hotelima liče na neke koje sam videla ranije, iako ne znam tačno gde, ali prepoznajem ih, kao i sve drugo.

Kod kuće, u stanu, izvlači stare kutije sa svojim radovima iz škole. Vežbanke, herbarijum sa presovanim cvetićima, sve pribeleženo urednim rukopisom, složeno i sačuvano. Klinke gledaju zbunjene, svesne da se nešto dešava a ona ništa ne primećuje. Izgubila je majku pre dve godine. Rodos je nije ranije vukao, ne voli ništa staro, i sada se sve promenilo. Dolazi na ostrvo drugo leto za redom, i traži nešto čega više nema. Misli da će ga ipak naći, zar ne izgleda kao da je na dohvat svuda. Da, upravo tako izgleda, slažem se iako ona ne čuje.

Njen brat se vratio iz Kanade i živi na selu i svojoj jahti. U selu je stara kuća njihove majke, ona se tu rodila i odrasla, a kraj kuće su druge kuće u kojima žive rođaci i deca sa kojima se igrala; sada oni imaju decu. Kolosalna Grkinja i njena devojcica su već bile u selu pre nego što smo mi stigle, ali ako ja ne bih imala ništa protiv… – ne, naprotiv, lepo bi bilo videti i rodosko selo. Deca se raduju jer u selu ima mačića. Selo je u brdima, vidi se more u daljini, plaža je na deset minuta vožnje. Brat kolosalne Grkinje je originalnu kuću sačuvao sa njenim tamnim drvenim gredama koje drže tavanicu, i prozorima koji ne propuštaju zaslepljujuće svetlo. Nad njom je izgradio moderna dva sprata, sa komforom i jacuzzi kadom, pa kad je jednom hteo da obraduje svoju devojku celo selo je ostalo bez vode. U selu nema hiljadu ljudi, ali imaju etnografski muzej. Kolosalna Grkinja priča sa nevericom kako su nekada nosili odeću od debelog sukna, pokriveni od glave do pete, radili po celi dan na suncu… – neverovatno smo razmaženi danas, kaže. Selo je besprekorno čisto, sa velikim brojem novih kuća i ponekom starom koje su se većinom sastojale od jedne velike sobe. Kreveti su bili podignuti na stubove, ispod tavanice, da ne uzimaju mesta dnevnom životu. Vrata su često otvorena i u prolazu se zaviri unutra ovlaš; sve izgleda kao iz starog vremena, samo televizori odudaraju. Danas seljani dobro žive, priča dalje, izgradili su staklenike i snabdevaju voćem, povrćem i maslinovim uljem nadaleko i naširoko. Sve kuće na Rodosu imaju panele za hvatanje solarne energije. Nema ribara. To je težak posao i sada se retko ko njime bavi, zato su riba i morski plodovi skupi u restoranima. Oni koji danas ribare dobro zarađuju. Ja slušam i upijam sve.

Brat ima egzotične ptice i pigmejske kokoške. U bašti rastu masline, limunovi i narandže. Kruške i jabuke su zrele, deca i ja beremo i jedemo –sve je kiselo. Kuća pored je bila njihovog ujaka i dok je njihova kuća bil prazna on se proširio, prisvojio deo bašte. Posvađali su se ujak i nećak i sada familije ne govore. Kolosalna Grkinja ne poštuje takve antički-zacinjene drame, i nada se da će tvrdoglavost popustiti, naročito sada kad ujaka više nema.

Ovog vikenda svi su se okupili u selu, i oni koji žive u gradu i još dalje – praznik je, Velika Gospojina. Grci slave danima nekad i nedeljama, objasnila je kolosalna Grkinja, samo im treba povod. Uveče će na trgu biti proslava i igranka, i svi živi će se okupiti. U nedelju je pozorišna predstava. Selo ima svoje pozorište i cele godine pripremaju veliku predstavu. Glumci su lokalni, čak je i autor lokalna devojka a tekstovi su satirični, scenografija šarena i veselih boja i sve što može da hoda i sedi ugura se u moderni amfiteatar pod otvorenim nebom; gusto zbijeni gledaju, smeju se, i tapšu.

Zalazak sunca gledam sa krova kuće, sama. Kuća je najviša na brdu, sve leži pod nogama a u daljini se vide obrisi tvrđave na grebenu iznad mora. Još dalje je more u koje su bačeni zaobljeni bregovi, ostrvca bez imena. Na kraju dana izgledaju kao pospani divovi koji će tu zanoćiti i s jutrom nastaviti dalje.

Idemo u posetu rođacima. To su tetke, sestre njene majke, koje celog života žive u kući jedna kraj druge. Sitne starice, poznate su mi. Izborana lica, osmesi i poljupci. Sve miriše na prošlost – ruke, haljine, dvorišta i kuće. Iznosi se odmah posluženje i stolice kako ko pristiže. Žali se na muža jedna među njima, još je luđi u starosti, zaboravlja lekove i onda se ljuti na nju. On izlazi iz kuce, sa štapom, krut i visok, pozdravlja se i nestaje negde unutra opet, među stare zidove; ne voli društvo.

Veliki broj mačaka se mota po dvorištu. Jedna od starica ih hrani; ne trpe ih u selu i one se okupljaju kod nje. Zaziru od ljudi. Jedno mače ima crveno, ošteceno oko. Devojčice gledaju užasnute – šta se desilo. Prevodi devojčica koja zna grčki – uhvatili su ga bili neki dečaci i povredili ga. Majka je i sama jedva više od mačeta, mršava, umorna, ovo su joj prvi mačići, nespretna je sa njima. Devojčice se kriju po strani i brišu suze. Grupi prilazi još jedna starica. Ima ushićeni izraz na licu, kao da se sa velikom pažnjom obukla za praznik. Priseća se mladosti i godina kad su bile devojke, ona, njena sestra, majka kolosalne Grkinje…kad im je bilo 16 godina, priča kako su se spremale za izlazak na isti taj dan. Beatifikovana, ne izgleda kao da je od ovog sveta. U svojim 70-im, i ona i njena sestra smeše se kao deca kad govore o tom vremenu, ali ona – ona ni o čemu drugom i ne priča. Možda tamo provodi dane, među uspomenama, i srećna je. Izađe svakog 15. avgusta iz prohladnog mraka svoje kuće i iznese svoje uspomene, da im pokaže, da vide da je sve nepromenjeno i vreme stoji. Posmatram ih, slušam i ništa ne razumem – ne moram, svaku reč mogu da rekonstruišem. Na osnovu njihovih lica koja sede blizu jedno drugom i dele svetlost večite vatre, na osnovu onoga što sam ja slušala, na osnovu onoga sto svako zna.   

S vremena na vreme me neko od mlađih pita nešto na engleskom, stariji se obrate na grčkom, i ja im stavim do znanja da mi je sasvim udobno na stolici, i ne, ne mogu više grozđa ni lubenice ali hvala najlepše, i verujem da niko nije video kako mi se slomilo srce u tom dvorištu tako nalik drugim dvorištima iako ih dugo nisam videla i nije ni važno da ih ponovo vidim, zar ću ih zaboraviti, zar se išta zaboravlja. Noć izbodena zvezdama se nadvila nad ostrvo i selo u brdima, tačkice srebrne krvi visoko na nebu sjaje i niko ih neće upiti komadom gaze, staviti hanzaplast preko bolnih mesta, niti će pasti po nama kao svetlucava kiša. Iz noći u noć, iz života u život, to su iste rane.

Ustala sam, povela decu ka trgu. Ostavile smo kolosalnu Grkinju da luta sama mladošću svoje majke; ja sam poželela da prođem malo ulicama u noći i vidim da li liče… – liče.

Sledećeg jutra ustajemo rano, samo nas dve. Celo selo spava osim male grupe žena posvećenih jednom bogu – one su već u crkvi. Hodamo ulicama u tom kratkom periodu jutra pre nego sto nas sunce zaspe avgustovskom vatrom, kolosalna Grkinja priča, ja slušam. Nestvarno je bilo silaziti polako u tišini sveta koju remeti samo njen glas, gledati u more u daljini, talase brdovite zemlje i tihe kuće. One stare liče na njenu tetku od prethodne noći; meni su lepe. Jedna razrušena stoji na najlepšem mestu – vidi se svet u celokupnoj svojoj perfekciji, a neko je odatle otišao u potrazi za nečim boljim. Kolosalna Grkinja traži jednu prastaru crkvicu, zna da je tu negde. Lutamo, čudim se kako se crkva ne vidi iz daleka i nakon što smo je promašile tri puta, prolazeći kako nam je izgledalo istim putevima, pojavila se kao niotkuda: na čistini stoji, mala i sama nalik na starice koje su neprolazni motiv ovih krajeva, jedva sobičak belih neravnih zidova. Nije mogla da ponese ni zvonik a kroz vrata se ulazilo pognutih glava i savijenih leđa. Zaključana je, kraj nje bdi gorostasni bor. Deda kolosalne Grkinje je došao u selo kao mlad učitelj i doneo im prve knjige. Nisu to zaboravili, i trg nosi njegovo ime; danas imaju svoje pozorište. Ponosimo se obe, ko ne bi.

Idemo kasnije na plažu – voze nas, ugošćuju, nude deci voće, vode nas na ručak. Taverna uz more, hobotnice hvataju u stenama, i minijaturne škampe, pa i veće i manje ribe, lignje, zeleniš zovu ’horta’ i nešto je između spanaća i blitve ali ni jedno ni drugo – sve se deli iz činija u sredini i pije se ouzo. Vlasnica prilazi, da se pozdrave, popričaju, u zadnjem delu njena ćerka drzi bebu od par dana u naručju. Ceo život na istom mestu, na obali mora, u neprekidnom kretanju talasa, generacija i jata riba. Na kraju ručka je dogovoreno – u utorak ćemo u gradu doći na večeru kod rođaka na sve to isto samo još veće.

Osećam se voljenom ovde, govori mi kolosalna Grkinja, ali ne gleda u mene. Znam da se boji da će izgubiti nit, jer to je sve što ima i sledi, i ne zna koliko će trajati a volela bi da je upiše kao večnost u svoje knjige i svoje klinke i sve druge dece koja će doći nakon njih, i ne zna, ne zna, ne zna ništa drugo osim da je ovaj osećaj najpunije postojanje na svetu. Ćutim i gledam u more, smešim se. Sentimentalna putovanja su samotna putovanja, čak i kad si okružena ljudima i pažnjom. Putuje se u posebnoj klasi, čuvaju kartu samo za tebe -poslednje, jedino sedište, izvoli. Smesti se gde voliš, uvek imaš najbolje mesto. 

Image001_1A

Image009_9A

Image000_1A

Image002_3A

Vacation 2009 103.small

Vacation 2009 141.small

Vacation 2009 144.small

Vacation 2009 149.small

Vacation 2009 155.small

*****

Poslednji dan putovanja

Poslednji dan putovanja doveo nas je opet u Pariz. Posle godinu dana bilo nam je važno da vidimo da li ljubav traje. Uz tako veliki koncept bilo je prikačeno puno radosti, nestrpljivih očekivanja i nešto nervoze. Odnosno, ja sam bila odgovorna za nervozu a klinka je, verujem, sve to svela na jednostavne stvari – radovala se neizmerno i pravila velike planove.

Smeštene u hotelu blizu aerodroma, imale smo celo popodne i veče da odemo u grad. U hotelu su nam rekli da usled štrajka shuttle do grada dolazi ali ne zna se kada. Do tog trenutka nisam znala da shuttle uopšte postoji. Od tog trenutka sam se i zvanično osecćala oštećenom. Kako to mislite? Trebale bi da čekamo ovde celog dana pa kad naiđe? – pitala sam sa dozom nestrpljenja i neverice u glasu. Concierge je slegao ramenima – on zaista nije mogao ništa više da kaže. Gde je najbliža stanica metroa? – nastavila sam sa pitanjima. Na aerodromu (sa koga smo upravo stigle). Ili…rekao je nešto što mi nije ništa značilo – i kako dotle doći? Taksijem, koji je bio naš prvi plan ali je počeo da liči na jako lošu opciju B kojom sam sada s pravom bila nezadovoljna. Za deset minuta, obavestio nas je ljubazno Monsieur na recepciji nakon što je pozvao izvestan broj.

Sele smo da sačekamo. Na TV monitoru zakačenom ispod tavanice prikazivali su izveštaj uličnih nereda, policiju, tuče i haos loma civilizacije i kostiju. Ispod je pisalo ’Paris, 18h’ i još nešto što mi je promaklo jer sam već u sledećem trenutku bila opet ispred recepcije, panika u glasu možda preterana kad je sve u hotelu bilo mirno i avion će nas sutradan odvesti kući, ali svako ima svoje razloge, a ja i celu gomilu. Nije u Parizu, kaže concierge, ne brinite. Ali piše ispod! Nije, budite bez brige, insistira. Klinka prati smene emocija i izraza lica na mom licu i zabrinuto pita šta je to na te-veu. Politika, rasizam, fašizam, fudbalske utakmice – razloga ima puno, a ponašanje je uvek slično… – ne znam, odgovaram. Ali nije prvi put. Ni u Parizu, ni u gradovima širom sveta. Sa tako započetom lekcijom iz istorije, sedimo, gledamo na ekranu kako momci trče, razbijaju, bacaju nešto što izgleda i teško i tvrdo na policiju ali ko zna gde to pada u onoj gužvi – i jasno je da oni ne bi bili nigde drugo. Tu se dešavaju stvari, istorija, budućnost, šta li, i oni to ne bi propustili nizašta. Pomenula sam bombe u pariskim kafeima iz prethodnih decenija, i bas sam stigla do savremenih problema integracije afričkih imigranata kad sam osetila kako mi tlo izmiče pod nogama. Ni reči me nisu više slušale. Uporno sam pokušavala da napravim poentu oko nečega – valjda mira u svetu i miroljubive koegzistencije – i nije išlo. Klinka je delovala snuždeno i prestrašeno, ali ništa nije rekla.

Taksista nam je naplatio manje od astronomske sume koja se pojavila na taksimetru, što je bila izvesna uteha jer uopšte nisam znala kuda vozi, da bi nas ostavio ispred zgrade koja je nosila naziv Paris Nord 2. Zabeležile smo naziv stanice i svega drugog sto smo videle sto će nam pomoći kad se budemo vratile tu, pa potom i do hotela, i kako mi nismo naivni likovi iz priče za decu koji bacaju mrvice za sobom u nadi da će tako pobeći strašnoj sudbini, klinka i ja smo obe dobile jedinu normalnu reakciju usred te suburbije – pravu, masivnu nervozu koja grize. Po pitanju suburbije nisam znala da li je ona ista ili vrlo blizu onoj u kojoj su se ne tako davno razbijali nemiri a i kad nije nemira niko normalan tu ne zalazi ni danju ni noću – a klinka je sve to čitala sa mog lica, i uplašila se vrlo ozbiljno. Ne, ne, ljubavi – pokušavala sam – ja samo imam malu paranoju kad su suburbije u pitanju, jer su prazne, ne možeš nigde da pođes i nikoga da pitaš za pravac, niti znaš gde je koja strana sveta a i u kojoj si državi ako je već do neophodnih znanja… ivice realnosti se čudno ponašaju u ovakvim predelima, uočila sam a realnost je jedna konstrukcija oko koje se previše petlja i svi misle da sve znaju o njoj dok svako ko ima jednu dobro zna da pojma nema ni o svojoj a tek o tuđim da ne počinjem, i meni to prosto ne prija – to je sve, ništa više, zaista. Ali srećom, imamo puno gotovine u tašni i, ako nas niko ne opljačka, uvek možemo da uzmemo taksi. Ako ih ima, naravno, ali ovo ovde je taksi stanica – vidiš? Eto, sve je u redu.

Unutar stanice je dosta prazno, a najpraznije je za šalterom gde se prodaju karte – nikog nema. Karte se mogu kupiti jedino iz automata, i automat prihvata jedino metalne novčiće. Mi nemamo dovoljno. Ni obilazak cele stanice nam nije pokazao automat za menjanje para. Ali su u jednom uglu staklena vrata vodila u restoran, u kome je puno ljudi u to vreme ručalo – kakva sreća.  Držeći se za ruke ušle smo unutra i pravac kod konobara – izvinite, Monsieur, mi nemamo sitno a pokušavamo da dođemo do grada, da li biste nam razmenili? Ah no, Madame, nikako – odgovorio je ravnodušno konobar sa lošim zubima i nastavio da ide za svojim poslom. Ali mogle bismo nešto da kupimo? – pitam u nadi da on neće reći „ah no, Madame, mi ništa ne prodajemo.“ Kako da ne, kupiti se može. Doneo nam je flašu vode, uzeo novčanicu od dvadeset eura, i dok se vratio sa kusurom ni klinka ni ja se nismo usuđivale da dišemo, jer on je mogao sasvim realno da nam ne da dovoljno novčića i ne znam šta bi se tada desilo – možda bismo kupile još jednu flašu vode, pa još jednu, sve dok ne potrošimo sve pare, i onda ne bi imale dovoljno za taksi i… Ali ne, nasmešio nam se na kraju, sasuvši gomilu metala u moju ispruženu ruku. Nazvao  me je ’missaz’, i pokazao još jednom krnjave zube. Mislio je da sam Amerikanka, pretpostavljam.

Nazad kod automata, sledimo upustva i ubacujemo novčiće pažljivo. Dobijamo jednu kartu, pa opet isti proces da bi dobile još jednu… i jedan novčić nikako da prođe, a on nam je poslednji. Izbacuje ga mašina i posle desetog puta. Iza nas je u red stala jedna sredovečna crnkinja i osećamo da počinje da diše nestrpljivo nad našim upornim pokušajima na isti način sa istim novčićem a u nama otkucava panika kao veliki sat i obe smo samo par otkucaja od raspada sistema. Izmucala sam nekako molbu da nam zameni taj novčić za drugi ako ima – molimo, molimo Vas, Madame – jer ne izgleda verovatno da ćemo doći do grada, a moguće je i da nema taksija ispred stanice više i mi ćemo ostati ovde zarobljene a kad se zatvori restoran i konobar sa lošim zubima ode kući ostaćemo i zaključane, i mi se sada otvoreno bojimo jer poenta zivota je da ništa nije nemoguće, naročito kad krene po lošem. Fina francuska dama je imala novčić i mi smo dobile i našu drugu kartu, pa smo uz duboke zahvalnice uspešno prošle automatizovani checking karata, za koji smo brinule da nas neće pustiti jer će baš tada krenuti sa nekom malfunkcijom, ili će prosto rešiti da nas ne pusti, a izgledalo nam je, bile smo ubeđene da je na drugoj strani Pariz i mi moramo da dođemo do njega kako znamo i umemo!

Na drugoj strani pa uz stepenice je bio peron prigradske železnice, skoro kompletno pust. Posle deset minuta pojavila se jedna osoba, pa za njom još jedna. Mi smo gledale u signale, tračnice, travu koja raste između zarđalih železnih poluga, držale se za ruke kao da neko pokušava da nas razdvoji, i pričale o tome kako nam se ne sviđa ovde, ali bilo je mirno i dan lep, sunčan, i ja sam se setila još jedne zgodne lekcije koju bih mogla baš tad da održim i ona se zvala ’kako se snalaziti sa neplaniram situacijama u životu, a naročito na putovanjima’. Sebe smatram ekspertom u snalaženju uprkos dugoj listi nes(p)retnih pokušaja, ali imam osećaj da klinka ima svoje sumnje po tom pitanju. Kad je voz stigao i mi ušle u jedan od vagona, on je bio pun različitih ljudi, uglavnom umornog izgleda, i većinom tamnoputih, i ruka koja je držala nešto manju ruku je osetila kako je ona nervozno steže. Ja sam nosila glomazni foto-aparat i ten koji smo dobile na Mediteranu je odjednom izgledao kao da smo ga utrljale u neveštom pokušaju da ne odskačemo i davao je nekome pravo da nas upita ne naročito ljubazno „šta vi tražite ovde?“ Ovo je lekcija iz realizma, ljubavi – šaputala sam u glavi još jedno predavanje, ali njega sam prećutala. Umesto toga, pokušavala sam da pričam o nečemu što ni ona ni ja nismo slušale niti zapamtile, možda zbog optimizma koji sam pokušavala da uguram na silu. Napolju su promicale stanice, gradnja je postajala sve gušća, stiglo se do Gare du Nord, prešle smo s prigradskog voza na metro nakon lavirintskih prolaza i hodnika i krenule dalje ka srcu grada. Posetu Parizu smo htele da započnemo u našem starom kraju. Ta misao nam nije više pružala toliko zadovoljstva kao par sati ranije ali nismo imale bolju ideju. Izašle smo na stanici ’Louvre-Rivoli’.

Kad smo iz podzemlja izašle na rue de Rivoli sa njenim razvučenim nizom kolonada i na suprotnoj strani videle Luvr euforija nam je probila grudi. Moguće je i da smo vrisnule ali zaglušene eksplozijom obožavanja ništa nismo čule. Gledale smo u Luvr, pa jedna u drugu, grlile se i stisle usne da ne vrisnemo opet, jer stajati tu posle svih ovih dana, i posle godine za nama, je bilo lepše i veće nego što smo mogle i da zamislimo. Povratak u Pariz je nešto sasvim drugo od putovanja u Pariz – i neuporedivo bolje, voljne smo da potvrdimo i pred zvaničnim licem. Nad svim tim, nad nama, neprekidno nebesko putovanje belih oblaka na svetloplavoj pozadini pariskog neba me je podsetilo da je u ovom gradu i nebo izložbeni eksponat.   Ostale smo tu par minuta da se prilagodimo novim uslovima. Izjavile smo Luvru da ga volimo zauvek.

Zagrizle smo u Pariz tog popodneva kao u jabuku.

Put nas je vodio ka Tiljerijama koje su u istom pravcu kao i ’Angelina’. Divile smo se detaljima koje ne vidimo po prvi put ali ih sada gledamo drugačije: mozaici na pločniku ispod lukova, fasade sa elegantnim detaljima, svetiljke u preciznom dugačkom nizu sužavaju perspektivu i deluju kao neobično lep muzički instrument  – mi imamo tek nekoliko sati ovde. Suveniri nam izgledaju mnogo lepši nego prošle godine. I Luvr nas prati na drugoj strani.  Uživamo u lepoti i skladu svega, i trajanju. Zbog toga se dolazi u ovakve gradove, zar ne – da se vidi kako su to drugi izveli pre nas, i neki drugi pre njih, i… Stižemo pred ’Angelinu’. Unutra je gužva, kao i uvek. Ali nikad preterana, kao skriptom osmišljena. Dekor se otvara pred očima u svom luksuznom vraćanju na davni period. Rekla bih da dok su klasna društva i njihova brutalna arhitektura nepovredivo muški sport, luksuz je domen zena. Možda zbog ranog shvatanja značaja udobnosti. Odatle do luksuza je tek kratka šetnja, kao niz rue de Rivoli do ovde.

U“Angelininim“ velikim ogledalima se ogledamo samozadovoljno, u bojama koje nam lepo stoje, uočavamo s pažnjom ljude koji sede do nas – elegantni Parižanin sa sinom s leva, dve žene koje liče upravo poručuju dezert s desna – i doživljavamo ih kao deo dekora. Smešimo se jedna drugoj širokim sjajnim osmesima i razumemo koliko nam je bilo važno da dođemo ovde.

Plavo grčko nebo i bele kuće beli zid ni metar visine unisoni vrisak dece „Get out of the car! Get out of the car!“ i svi smo van. Ne znam kako. Možda su se vrata otvorila od udarca. Dezorijentacija čula nešto nije u redu u mojoj glavi. Automobil je ubrzavao mozak je usporio i stao. Deca su dobro trče ka nama i unutra se nešto dimi treba se udaljiti. Lucidne su ali ne mogu da se snađu. Histerija i nekontrolisani užas možda je to. Krv se spušta polako vijugavom linijom sa strane mog lica i to je previše plaču visokim glasovima uplašene dece. Grlimo svaka svoju.  Grčki seljaci su istrčali iz okolnih kuća dodiruju nas pažljivo i vode što dalje. U hlad. Donose stolice vodu sokove i rastvor joda. Deca plaču gledaju jedna u drugu u drugu mamu pa u svoju. Mame pričaju glasovima iz rezervnih baterija. Sve će biti u redu niko nije ozbiljno povređen to je samo malo krvi sve će proći. Gledamo jedna u drugu njene oči su previše velike. Deci je jasno šta se umalo desilo. I da se to tako dešava. Ne postoji baterija koja to može da izdrži. Grčki jezik teče preko nas ljubaznost i toplina ljudi probijaju zid traume. Sedimo ćutke zapljuskuju nas talasi užasa i ganutosti. Izneli su iz automobila sve što su našli i doneli nam. Očistili su posekotine doneli hladna pakovanja i led. Krše ruke od brige nad tako strašnim iskustvom maze devojčice po glavama. Svakoj nebrojeno puta kazu ’kukla’. Smiruju kao melem. Devojčice vecć uzvraćaju osmehe. Otplakale su višak straha i sada su pribrane sede čvrsto priljubljene uz nas. Pričam rasčlanjujem smirujem ne znam otkud toliko pretvaranje. Moj glas živi na vrhu kule odande leleče i govori. Pokvario se. Da pokrijem usta rukom pokrijem sebe nečim i čučim u nekom praznom kutku prazna olupina. Osećam veliki stid. Glava i druga mesta na telu gde sam udarila ne znam šta sam udarila trepere ništa ne boli. Vidim da mi ruke drhte. Moje dete zagleda i nežno opipava svoja kolena baca brižne poglede ka mom čelu sve izgleda u redu. Druga devojčica je samo malo ugruvana. Kolosalna Grkinja ima malu posekotinu na glavi drži na tom mestu krpu s ledom. Priča neprekidno pokušava da ispuni svoju praznu sobu. Žao mi je trebala bih da joj kažem. Stidim se i žao mi je iako nismo krive.  Prevodi reči seljaka koji sedi do mene da sam ja najsmirenija. ’Bila bi dobra u ratu’kaže on ozbiljnim glasom i klima glavom. Nema više od 65 previše je mlad za ratove koji su prošli ovim delom sveta ne zna šta priča. Rekao je to s poštovanjem. „Bila bi dobra u ratu“. Vraćam pogled na decu i Grkinju. Smiruje me kad gledam u njih.

U „Angelini“, desetak dana nakon udarca u glavu u grčkom selu, na desnom obrazu ispod oka stoji velika ljubičastocrvena mrlja. Svi je čitaju drugačije. Ja na nju zaboravim najčesšće, osim kad sam okružena ogledalima, kao ovde. Podseća me na lekara u Hitnoj – you were very lucky. Konobar u „Angelini“ izvodi svoju tačku prinošenja širokog pladnja sa dezertima i čokolade u bokalu sa velikom teatralnošću; ne verujem da često ima ovako zahvalnu publiku. Nudi se da pozira uz klinku a zatim i uz mene za jednu nezaboravnu fotografiju. Čučnuo je kraj stolice i obgrlio mi ramena, u svojoj besprekornoj uniformi, sa fotogeničnim izrazom nameštene konobarske nadmenosti i indiferencije. Sačekajte, govorim, da stavim naočare za sunce i pokrijem mrlju ispod oka. „Ah ne, Madame,“ uzvraća neodoljivo pariški uz ozbiljan izraz lica „nisu Vam potrebne – izgledate savršeno.“ Klinka i ja smo ganute, i ona klima glavom entuzijastično – u pravu je, mama. Priznajem joj kasnije da bih između dva komplimenta izabrala onaj pariški. Ona misli da ima puno više veličine u grčkom. „Hrabrost je hvale vredna, ali ja bih radije svakog dana na ručak u „Angelinu“ da mi konobar laska. I bez rata i na vestima.“ Najlepše od svega, pričam dalje, je da su oni prosto bili velikodušni. I ja tek sada razumem, možda ćeš ti ranije shvatiti – zbog toga se putuje. Zbog šanse da ćeš sresti velikodušnost drugih ljudi.

Do Place de la Concorde nastavile smo kroz Tiljerije. Sedela sam na klupi dok je ona otišla na tri vožnje karuselom. Bilo je puno male dece i par devojčica starijih od nje. Sve je poznato i blisko, i sveže i novo. Sledeće godine kad opet dođemo… – priča dok nastavljamo dalje. Klimam glavom i smešim se.

Bez žurbe smo prešle veliki trg i nastavile uz Jelisejska Polja. Bila sam neoprostivo gruba prema njima prošle godine. Lepo je ovde, na ulici, u pasažima, i mimolazu sa ljudima, pod fasadama. Parfimerija ’Guerlaine’ je otvorena ovog puta. I sama kitnjasta masivna vrata su lepa studija ali unutra prezentacija je savršenstvo stila kroz epohe. U kombinaciji zlata i artizanskih bočica, poređanih besprekorno kao elegantna parodija vojničke discipline, uz diskretno prisustvo osoblja – vitkih ženskih prilika u jednostavnim crnim kostimima – ovo mesto opstaje više od sto godina bez ikakvog stvarnog razloga osim sopstvene lepote. Parfemi se mogu kupiti svuda, globalna distribucija postoji odavno, ima i nižih cena… – možda upravo zbog toga.

Polako napredujemo ka Trijumfalnoj Kapiji. Sustiže nas umor – krenule smo tog jutra rano. Na njenom ostrvu usred gustog saobraćaja  nema previše ljudi i neobična pariška svetlost, promenljiva ali uvek jedinstvena, pada blago na reljefe, bronzana slova i kamene klupe. Kako je to lepa konstrukcija – luk i kapija koji se ne zatvaraju. Ljudi prolaze i grad diše. Klinka broji stepenike do vrha da proveri da li je natpis na ulazu tačan. Vidik je prekrasan. Fotografije u ovoj kratkoj poseti će ispasti još lepše.

Dan polako prelazi u sumrak dok sedimo na klupi na dnu, tik uz jedan zid Kapije. Gledamo niz ulicu i u grad poslednji put pre nego što siđemo opet u podzemlje koje će nas odvesti do Gare du Nord. Već sam obećala da nećemo ići nazad do hotela putem kojim smo došle – uzećemo taksi. Kad smo izašle kod železničke stanice već je bio mrak. Puno je živosti u tom kraju, ali ne poznajemo ga i odjednom opet sve izgleda zastrašujuće. Uopšte mi ne uspeva da zaustavim taksi, zato što sam umorna i ne pratim znake kako treba, i jedan ljubazni crnac nas upućuje ka drugoj strani gde ćemo sigurno naći jedan, ali ne, mi prvo stojimo tu pet minuta i čekamo njega. Vratio se i insistirao, madame, ja ću biti zauzet još neko vreme, slobodno pređite tamo. I zaista, ljudi stoje u redu i taksisti dolaze jedan za drugim. Dete nervozno stišće moju ruku, ljubim je po kosi – ne brini, ljubavi. Malo sam izbačena iz ravnoteže, ali biće sve u redu. Ne zaboravi koliko su svi bili ljubazni prema nama. Ovo putovanje je jedna dugačka niska velikodušnih, ljubaznih gestova koje jedino vredi zapamtiti. Taksista je mladi Vijetnamac. Ima svu savremenu tehniku i nalazi lokaciju hotela bez problema na navigacionom sistemu. Fina nepoznata muzika izlazi iz zvučnika, i mi gledamo kako grad prolazi kraj nas, noć je, sve izgleda nepoznato. Dobro će biti vratiti se kući.

  

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s