Scenario

Dvoje razvedenih ljudi – razvedeni jedno od drugog – zive u nekoj vrsti simbioze kojoj za opstanak ne treba onaj drugi, i kao simbioza moze da postoji jedino medju ljudima jer bi se u svim drugim uslovima zavrsila brzom prirodnom smrcu ali u ljudskim crkava godinama i mrcvari i nikako da odumre – dakle film je prica o dvoje ljudi koji su se razisli jer su od pocetka bili pogresni, ali nakon sto su se razisli ispalo je da nisu. Nastavili su da zive blizu, iz razloga da imaju zajednicko dete a deca se ne mogu podeliti ni po pola ni drugacije, i kako svi kazu da detetu trebaju oba roditelja, ovo dvoje su se prihvatili zadatka.

On je slab, uzlazno i silazno nestabilan, sto u okolnostima jednog tipicno ljudskog zivota znaci da se nekad trudi da bude bolji a odmah potom se oda putovanju do dna najkracim mogucim putem. Svoju slabost mrzi kao slabu nogu, recimo – svi je vide. Ona je jaka, i posto se to isto vidi, kao jaki listovi na jakim nogama – on je zbog toga mrzi. Njena stabilnost se svodi na trud oko sto manje padova na neravnom zivotnom putu.

Dva fundamentalno razlicita organizma mogu da opstanu u simbiozi, cak je pozeljno da budu razliciti – x i y – sve dok od toga oba imaju koristi. Ovo dvoje imaju neke koristi jedno od drugog, iako to ne bi voleli da priznaju, ali su fundamentalno nezavisni organizmi kojima je simbioza bila pogresan korak. Cilj simbioze, opisan prethodno, je da se podigne zajednicko dete u okolnostima koje se ovih dana i dalje zovu ‘moderne’ iako je i postmodernizmu vec odzvonilo. Zajednicko dete je prvo izgubilo staromodnu porodicu a potom zapalo u modernu simbiozu. I sve to iz najboljih namera. Cak ima i prave pozrtvovanosti u celoj stvari.

Kako to sve izgleda na obicnom primeru za obicne ljude? Lose. Dvoje ljudi koji su bili kompatibilni u onome gde je biologiji jedino bitno, su uspeli da proizvedu potomka. Kad se to cudo desilo, kao sto je izgleda slucaj sa svim cudima, pokazalo se da su cuda i dalje neverovatna kao sto se za njih oduvek prica, ali i da neverovatno komplikuju zivot. Ono sto se moglo obaviti zatvorenih ociju je odjednom dovelo do situacije koja nije mogla da ispadne dobro cak i da je sve prethodno bilo obavljeno otvorenih ociju. Naime, ni on ni ona nisu znali nista o podizanju dece. Nijedni on i ona to nikad i ne znaju. Podizanje dece je otvorilo oci i na drugim mestima. Kao, recimo, da se on i ona fundamentalno ne slazu ni oko cega. On hoce desno, ona hoce levo. On se brzo umori (sa slabom nogom), ona je sa takvim nogama gradjena kao trkac na duge staze. Ako ga vuce, on ne voli, ako ga ostavi pozadi, ni to ne voli. Ako ga vuce, ona ne voli, ako ga ostavi pozadi, oseca se krivom. A ako stoji uz njega u mestu, pocne da cupka i nervira ih oboje.

Kad su se konacno razisli, slozili su svoju novu simbiozu sa koordinatama: on tamo, ona ovamo. I svima je laknulo. Nije dugo proslo kad su shvatili da sa rastojanjem dolazi efekat amplifikacije. Sve ono sto se prethodno ispoljavalo u manjoj ili vecoj meri usled uzanog, deljenog stambenog prostora i vazduha je sada, u uslovima gde mogu slobodno da disu i drze se striktno selektivnog simbiotickog poslovanja obracanja paznje na zajednicki interes zajednickog deteta, procvetalo u svoju pravu prirodu, i ovo dvoje su verovatno po prvi put zaista videli onog drugog pravim ocima – otvorenim/zatvorenim i onim trecim. Sve se sada pokazalo onako kako jeste: jako lose. Tu su isto shvatili da kod potpisivanja simbioze nisu gledali small print. A on kaze: u staromodnoj porodici se trpi svasta, na malom rastojanju; u modernoj se trpi sve to isto samo puno vece, i rastojanje ne igra nikakvu ulogu. Tu se krije neverovatna demokraticna priroda cuda – kad se promeni svet, promenis se i ti sa svetom. Cudo u rukama je kao oruzje u rukama. Sve od sinematografski fotogenicnog gorile sa koskom mamuta koji je i ne znajuci zapoceo moderno doba (i doba dubioznih simbioza) oruzje oznacava dve stvari: destrukciju i napredak. U uslovima – on, ona, ono – to znaci da ce on i ona verovatno unistiti zivot potomku, da nece na tom mestu stati vec ce unistiti zivot i jedno drugom, da ce im potomak vratiti bar u nekoj meri ako ne i dovoljnoj, da ce potomak kao sada vec jasno definisan on ili ona uci u neku slicnu simbiozu kad i njemu dodje vreme, jer sustina zivota nije da bude neunistiv ili sacuvan ili vrlo fino odgajen, kreativan i lep – to su sve tekovine raznih modernizama – vec samo da bude ziv, i 
Ovo je univerzalni scenario za jedan univerzalni studio, ne neophodno onaj istoimeni, i njegova nadmeno univerzalna bitna tacka je da ne mora nikad da bude snimljen – film su vec gledali milioni.

14 thoughts on “Scenario

  1. Na prvo citanje cu reci samo ovo: odusevio me tvoj tekst, na tesku, pretesku temu. Kako kazes odgledali su taj film milioni, ili ovakav ili onakav.
    I posto je ovo bila mala pauza za rucak, javljam se veceras uz mnogo konstruktivniji komentar 😀
    pozz

  2. Nije mozda dobra tema uz rucak 🙂
    Naporne su ovakve teme, za nosenje daleko teze nego za pisanje, ali treba pocistiti u glavi ponekad. Ili redovno. Kao da izvadis neki dzinovski truli zub.

  3. Slažem se sa Sarah: Ivana, tvoj tekst, odiše istinom i kao da smo svi gledali taj film, lično nisam: mada mi među najblesavije TV priloge spadaju oni pri kraju vesti o 150-toj trilijantnoj godišnjici nekog bračnog para gde dekica ozbiljno, važno i sklerotično zuri u kameru a bakica ga zaljubljeno gledi.. Pa mamicu im (ushićenim reporterkama koje cvrkuću) a da li ste pitali bakicu koliko li je puta tokom braka poželela da dekici zakuca sekirče za vrat? Da li je ikada pijan ugazio od batina i šta li mu je tada mislila, ili on njoj, možda isto pijanoj? Šta bi mogli da kažu okupljena deca, unuci, pra/čukun/sinđeli/bele pčele i kakogodsesvetonaziva i šta su sve oni od viđenih metoda primenili ili će tek na svoje potomstvo?
    Rastao sam kao jedinac, željan brata sa kojim bih se igrao. Čitajući burmanske bajke saznao sam da je jedna tamošnja princeza jela urme i dobila sina, te ubedio strogu baku da u davna vremena relativnog siromaštva kupi mojoj mami urme, i upalilo je (ne baš zbog varijante burma-urma, to sam tek kasnije shvatio 🙂 dobio sam brata, avaj prekasno za igranje, 10 godina mlađeg.. no i taj koga sam voleo najviše na svetu do rođenja moje dece je porastao, oženio se, dobio sina i rastao se ubrzo. Njegov sin je sada maturant koji uzgred svira bluz, a taj moj nekada mali brat (u svojoj 45-toj ima prosedu bradu kao i ja) iz drugog braka ima mališu od 18 meseci, jednog razmaženka koji nas u retkim viđenjima smori šetkanjem i osvoji osmehom. A tamo negde predstoje unuci, svima ko ih dočeka.
    Međutim, u mnogim pee wee hours, poželim da sam saam kao duh, da sa nekim ćutim satima, ali gde naći žrtvu za ćutanje 😦 :-).. a možda su se baš u tom ćutanju, after all, quien sabe (who knows), na kraju i konačno našli i oni dekice i bakice.

  4. Lepo zaokruzena poenta, Gorane, ali verovatno svi mi koji trazimo neku mudrost iza 150-ogodisnjica idemo na nerve bakici i dekici, koji
    1. nas sazaljevaju sto necemo poziveti toliko dugo
    2. nas sazaljevaju sto se necemo nikada opametiti
    3. nam zavide na mladosti.

    Mi ipak vidjamo jedni u drugima samo isecke – still shots. A oni ne bi trebali da trpe nista od toga sto pominjes tako slikovito, i sigurno ima onih koji nisu kroz to prolazili. Ne bi smelo da bude bez njih.

    Urme iz Burme su fantasticna prica 🙂
    I kakav uspeh! Kako si samo morao da budes ponosan na sebe. Ja bih pomislila da sam Og, a mozda i nesto bolje 🙂
    Da, okrece se, tu nema dileme. I ide u jednom pravcu. Zanimljiv je taj osecaj usamljenosti kod jedinaca. Ja sam jedna, moja klinka isto. Ona jako voli da ide u posetu drugaricama, ostane preko noci, i uglavnom su vece porodice od nas – komada 2 sve skupa – i to nije mala stvar. Velika neka ceznja plemenska, o sigurnosti se radi vereovatno, glasovima, smehu, ko zna. Redje se cuti, sigurno, ali…

    Lepo je kako je od tebe jednog decaka krenulo i vidi koliko vas sada ima 🙂

  5. “Mi ipak vidjamo jedni u drugima samo isecke – still shots.“
    ..e ovo je istina, velika, a još veća, najveća, ono gore što si napisala:
    “sustina zivota nije da bude neunistiv ili sacuvan ili vrlo fino odgajen, kreativan i lep – to su sve tekovine raznih modernizama – vec samo da bude ziv“
    Kraj priče: tu-tuuu…

  6. ‘Ono sto se moglo obaviti zatvorenih ociju je odjednom dovelo do situacije koja nije mogla da ispadne dobro cak i da je sve prethodno bilo obavljeno otvorenih ociju.’
    Ovo govori sve i misao mi se vrzma danima po glavi…jedna recenica je objedinila sve, po meni.

  7. To je prilicno bezdusna recenica, zelena, jer ti bas nekako izvuce dusu iz grudi, i ostavi te da se gusis i smisljas gde pobeci. A nema se kud. Mozda ima nacina da sve to bude drugacije, samo meni nije poznat. A ni drugima, koliko znam.

  8. Ti si Majstor u izrazavanju. Al ne kucam to da bih te pohvalio. Mada i to.
    Nacin na koji „pricas“ moze ovu tesku temu da ucini pitkijom, na prvi pogled. Ali samo na prvi.
    Onda udara. Ne u losem smislu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s