Susreti sa Skotom

Smrt je došla po jednog čoveka u utorak. Utorak je loš dan, uočila sam pre par godina, ali baš da se umire… – to bi i od petka napravilo grozan dan. Skot je bio od onih ljudi koji nisu lako vidljivi, ali kad ih vidite ostane utisak pitomosti. Ima tu materijala za više, uvek ima, ali nisam ga često sretala a kad jesam, susreti su uvek bili slični: on bi se javio ‘Hi Ivana’, uz osmeh malo poguren, i on sâm malo poguren, i nastavio dalje sledeći posao koji ga je tu doveo.

U petak se nije osećao dobro, ali se od njega tražilo da dođe na posao u subotu. Retke su firme – u doba mojih roditelja zvale su se ‘preduzeća’; ovaj novi trend engleske nežne okupacije po ugledu na Hune stvara budućnost i kad niko ne gleda – u kojima se postiže od ponedeljka do petka. Toliki ljudi zaposleni (nezaposlenost je ispod 10% trenutno) i ništa ne stižu. Možda zbog toga što ceo svet vibrira jednom posebnom hitnošću: ovo je odlučujući trenutak sadašnjosti koji će odrediti našu budućnost. Odrediti, sigurno. Skota su odrednice i putokazi doveli do konačne tačke. U utorak pre podne je nakon upozorenja od nekoliko dana naišao lom srca, krvnih sudova i svega pratećeg, i Skot je prestao da postoji kao individualno biće.

Vest sam čula u utorak oko pola 6. Ostala sam bila prekovremeno, kao što svi rade, u pokušaju da završim nešto iako je to kompletno besmislena konstrukcija u uslovima savremenog poslovanja kao što sam pokušala da pomenem prethodno (ne i objasnim, to ne zaslužuje), i našla se tako u društvu specifičnih ljudi: onih koji uvek ostaju prekovremeno. Neki među njima deluju zdravo, neki ne. Skot je stalno ostajao prekovremeno. Dženi mi je prišla i pitala me da li znam Skota. Da, naravno. ‘Umro je danas’.

Dženi i dobrim danima izgleda unezvereno. Ona je talentovana, obrazovana osoba sa bogatim iskustvom, koju nešto goni. To što je goni je toliko bezobzirno da ona iz dana u dan deluje sve manje od ovog sveta. Ako ta vrata ka drugom svetu koja se otvaraju nude nešto bolje od ovoga ovde, nadam se da će i Dženi i svako drugi krenuti tim putem, što pre. Od drugih sam čula da se dobar broj opsesija koje gone Dženi svodi na novac. Od 24 sata u jednom danu, Dženi verovatno radi 16-18. Jedan deo je posao na kome se srećemo, drugi su investicije, kombinacije, pretumbacije… Veliki strahovi pokreću ljude. Nikad ih ne napuste, je jedna od osobina strahova. Zašto bi. Kao što svako ko nađe dobru stvar, ne pušta. Odnosno, ima budala koje se nadaju boljem. Strahove niko nikad nije mogao da smesti u tu grupu.

Vest o Skotu je slomila Dženi, koja poslednjih meseci deluje slaba. I nju i ostatak kineskih zaposlenih, koji su poznati kao ‘Kineska mafija’, jer sve znaju pre drugih, i čak i kad ne sede skupa tokom pauze za ručak, do njih putuju bitovi informacija, jedni o drugima i o svima drugim. I druže se na taj čudan osmotičan način pripadništva. Paola, mlada devojka koja nam se pridružila prošle godine, je ridala kad je šefica zvanično objavila vest. Dejzi isto tako. Skot je bio u srednjim 40-im i imao je jednog sina, maturanta, i ženu. Oni sada imaju uspomenu. Ja sam tokom nedelje pokušavala da se setim susretâ sa Skotom. Bilo ih je malo, svaki beznačajan, ali zapamtila sam ih. To je dalo malo utehe. Ako sam uspela da zapamtim jedno ljudsko biće koje je prošlo ovom prašinom iako me je sve guralo da gledam u drugom pravcu i obratim pažnju na detalje, znači da nismo bili stranci. Toliko dati jedni drugima je priznanje.

Prljavi biznis

Knjigu ‘Lekovi za ljubav’ (u engleskom prevodu ‘Cures for Love’) sam nosila u tašni i čitala tokom brojnih pauza za ručak. Uglavnom sam to radila tako da na bilo kom mestu knjigu otvorim, i dobro je funkcionisalo. Autor je Stendal, koji je tokom kasnog 18. i početkom 19. veka posmatrao i upoznavao ljude, beležio, pisao, razmišljao o svemu pa menjao mišljenja, pretpostavljam, i očito bio ubeđen da ljubav treba raskrinkati ako je već nemoguće sa njom završiti. Knjižica – jer o tome se radi: malecno, ubojito sociološko prosuđivanje – je istovremeno bezdušna i humana. Dobro se slaže sa mojim tendencijama da ljude ne treba žaliti ali ni odbaciti. Samo treba biti pažljiv. Premazani svakakvim bojama, oni  su i sebi neprijatelji; ko će pored tolike kamuflaže prepoznati bilo svoje ili pravo lice drugima. Erudicija je vrhunska i zadovoljstvo je čitati, slagati se ili ne slagati sa autorom, povremeno naići na pasaže koji zaustave i ostanu u mislima i puno kasnije.

Iako sam je nasumice čitala, i ponavljala delove, preskakala strane, pre neki dan sam pročitala jedan deo koji znam da sam čitala prethodno ali ovog puta je iskočio iz ležerno rafiniranog stila pripovedanja, i zgrabio me (prilično nedopustivo ponašanje u okruženju gde za svaki pokret i razmenu postoji tzv SOP tj. pravila, i posledice ako se prekrše). Radi se o mladom svešteniku u Parizu krajem 18. veka, koji je budući siromašan zarađivao kao tutor. ‘Sveštenik’ moguće nije pravi izraz ovde. Abbé označava pripadnost sveštenstvu i  moje poznavanje hijerarhije je minimalno ali kako ovaj mladić nije imao bogatu familiju da mu kupi poziciju a sâm je bio još mlad za veći uspeh u karijeri, on je bio na nekom od početnih nivoa. Davao je časove raznim đacima po gradu i među njima devojci ili devojčici u koju se zaljubio. Prepreke su postojale ne samo u njegovom celibatu već i klasno, i knjiga ne govori o njoj i kog je uzrasta bila,  moguće jer Stendal nije znao ništa više, ali priča se razvila ovako: jednog dana je abe Ruso nakon dobrog ručka blizu Palais-Royal centra dobrog života u Parizu, otišao kući i ispalio sebi metak u glavu. Pre toga je napisao kratko objašnjenje:

‘The inexpressible contrast which exists between the nobility of my feelings and the meanness of my birth, my love for an adorable girl, as violent as it is insuperable, the fear of being the agent of her dishonour, the necessity of choosing between crime and death, all these have made me resolve to abandon life. I was born to be virtuous, I was about to be criminal; I preferred to die.’

Mladić je ovom tragičnom izboru dodao još jedan, za vernika pretpostavljam skoro jednako težak: katolike samoubistvo vodi u večiti užas. Ili možda pred onim prvim izborom sve suvišno ustukne, pa i vera.

Dirnutoj ovim hrabrim, dostojanstvenim gestom sačuvanim od vremena i svetskih dešavanja kao mali zapis u maloj knjizi po strani velikih literarnih i filozofskih tokova, nametnulo se odjednom poređenje sa fiktivnim likom čija karijera ni popularnost nisu u opadanju već 60 godina. H. Humbert nije izabrao način skromnog abea. Ne, nikako. On je za svoj izbor dobio svetsku slavu (između ostalih, Vanity Fair ga je za njegove muke nagradio ‘najvećom ljubavnom pričom 20. veka’) a njegov tvorac je uz slavu dobio i konkretne nagrade – lovu od koje je vrlo udobno živeo do kraja života. I na kojoj bi cela dinastija Nabokovih mogla da nastavi da prosperira još dugo, ako ih negde ima. Da se neko među njima doseti, mogli bi da traže proviziju od brojnih industrija koje profitiraju na seksualizaciji i eksploataciji dece. Dobar advokat bi mogao da dokaže da časna knjiga ima prste u u njihovom uspehu. Cinično, zar ne, Ivana, a tako veran portret: onog prvog su i sahranili kao otpadnika – Crkva ne dopušta sahranjivanje samoubica u osveštanom tlu, na koje oni imaju tapiju – a ovoj dvojici, osim hvalospeva, i danas pišu i pronalaze alegorije, simbole i opravdanja visoki umovi kulture. Pridružili su im se od tada i drugi, Polanski, Aleni i slični miljenici. O ovim poslednjim sam se trudila da ne razmišljam – kome je potrebna veća kazna od vremena u kome živi – ali o Nabokovu jesam često. ‘Speak, Memory’, na primer. Detinjstvo u knjizi opisano je prekrasno. Sve nakon detinjstva je samosažaljenje sa uštirkanom visoko literarnom kragnom.  Ko bi rekao da i tako dobro vaspitana deca ispadnu obični hustler-i. Hteo je da spali rukopis, pa je Vera sprečila, je deo legende. Ako je Vera odobrila, kao žena, čak uspela da razume veličanstvenost dela (i čuje ka-čing! predstojećeg uspeha)… Kakav bi svet bio da Vera nije bila tako požrtvovana? Are you trying to be funny, Ivana? No, not really. Teško da postoji reč u koju je toliko značenja pokušalo da se ugura, kao stopala u staklenu cipelu, a da ona i dalje znači samo jedno: Lolita. Kao što ne verujem da postoji klasa ljudi tako ogrezla u samosažaljenje kao intelektualci. Arogancija i nadimanje ne stvaraju ništa, ali samosažaljenje je lako obući u razne krpe, prerušiti, prefarbati…  Nije ponos, samosažaljenje je najcrnji greh. Dok poštovanje ostaje najveća vrlina. Nikad manje, nikad dalje. Pročitala opet poslednje reči abe Rusoa, bacila pogled nas sat.

Ustala sa stolice, vratila knjigu u tašnu, navukla beli mantil i uputila se hodnikom ka laboratoriji i svom zadatku za ostatak dana: beauty business je moj biznis. Kriva kao i svi, ja u ovome učestvujem.

Pleši kao da ne umeš da govoriš

Slogan Pleši kao da niko ne gleda stoji na zidu jednog plesnog studija. Studio se selio nekoliko puta, i slogan sa njim, uokviren običnim tankim ramom. Kao pravi vrhunski slogan, ide dalje od ohrabrenja oko prvih plesnih koraka (kojima je teško naći ravne po trapavosti i padu samopuzdanja) i obraća se svima oštećenim sumnjama oko svojih sposobnosti, za ples i šire. Govori i o esencijalnoj komponenti plesa, i života: radosti. Kod dugih života, i onih tek uvedenih u zvanične knjige, radost je najkraći, siguran prolaz do savršenstva.
U realnosti, plesačima je važno da ih neko gleda. Po pravilu, što su bolji plesači, više publike traže. Slede takmičenja, nastupi, dopunska karijera učitelja… Ples prati svetske tokove i zakone ekonomije – ponuda, potražnja, profit.

Ima i pojedinaca sa manjim ambicijama: da nađu partnera (životnog + za ples = dobitna kombinacija), da izmaknu stresu i zatupljujućoj svakodnevici, neki su čuli da ples održava i duh i telo mladim, četvrti spajaju ljubav ka muzici sa novim izazovom – razlozi su mnogobrojni ili je svega jedan. Svaki jedinstveno liči na pojedinca koga gura napred.
Neki ljudi idu na ples svake subote. Godinama. Neki idu 3-4 puta nedeljno.

Juče sam tražila jednu fotografiju u različitim folderima rasejanim po hard drive-u, i naišla na nekoliko koje sam uhvatila bila u avgustu prošle godine. Spremila sam se za Tango Tea. Bila sam još uvek sveža nakon putovanja, i dobro raspoložena, i kad sam pred polazak bacila još jedan pogled u ogledalo i uhvatila refleksiju tako dobrog trenutka, pokušala sam da ga snimim. Svi moji pokušaji autoportreta završe napadom smeha (šta drugo kod susreta sa sopstvenom taštinom), ali volela bih da se češće tako smejem. Zato što je takvim pokušajima objekat lep trenutak, i kad sam ugledala prošloavgustovsko poziranje, shvatila sam da sam zaboravila bila na taj dan.

Od tada sam prestala da idem na ples. Nije to nikakav veliki gubitak, ni za ples ni za mene. Nisam se uklopila bila u nepisane socijalne norme. Likovi nisu bili nesimpatični, i pristojno ponašanje je jedino prihvatljivo, što su veliki plusevi u ljudskom ophođenju, ali ubrzo se shvati da plusevi na gomili ne daju rezultat puno veći od nule. Pojavila se bila barijera u oba smera: ni oni mene nisu hteli, ni ja njih.

U plesu se sve vidi, i kad se o tome ne priča. Uglavnom se ne priča. Priča je uvek smetala u plesu. Jedna devojka je razumela. Kad smo pričale, to je bilo o knjizi koju sam vadila iz tašne ili koju je ona čitala, da preporuči Michael Collins koktel (radila je kao barmen neko vreme), dotakle smo se bile i drugih tema. O plesu smo ćutale. Nema dosadnije teme od plesa. Jednako dosadno je udvaranje tokom plesa. ‘Oh, pa ti baš dobro plešeš.’ Ja sam plesala još kad je moja mama bila devojčica, i njena pre nje, i mi u familiji plešemo otkad je otkucaja srca, i odjeka pulsara. Razumeš? Ja sam ovde zato što kad čujem muziku i ritam, sve drugo izbledi i stane, zato što je to jedini način da dišem ili ustanem nakon što sam pala, i zato što je to prvi jezik koji sam naučila, i jedini na kome nikada nisam zanemela. Razumeš?

Daleko su veće šanse zavesti nekoga ćutke. Sretnimo se negde van i ugovorimo uslove. Doza erotskog obećanja uvek prija, ali to nije razlog zašto sam išla na ples. Posle nekog vremena se razloga nisam više jasno sećala. Umešali su se časovi, hijerarhija, posmatranje ostalih i održavanje granice sa koje se sve najbolje vidi. Više nisam želela da gledam. Niti je fer gledati u ljude na način kako ja gledam.

Gledam prošloavgustovsku radost. I dalje ima efekat da nasmeje, ili bar malo podigne uglove usana. Naše strasti liče na nas. Kontrola je moja strast. Kontrola strasti je igra sa visokim ulozima. Izazov je hodanje po žici. Recimo da sam ja dobra u hodanju po žici. I da me interesuje koliko drugih načina postoji za hod po žici. Ubrzo naučila da načina ima puno ali nijedan nije dobar kao moj. Izazov, kontrola, ili strast.
Svako je u ovome sâm.
Odahni. Izađi na ulicu.

IMG_2377.smaller

 

Velike izjave ljubavi

Možda je to bio prvi put da sam se nad sopstvenom slikom u gradskom prevozu nasmejala. Slika je zamišljena (nema ogledala, hvala Gospi), ali je vrlo jasna. Nimalo preterana, delom refleksija realnosti a delom simbolizuje puno toga, sve vredno zaborava. Ružna je, i u prljavim zimskim danima je naročito ružna. Danas je bila najružnija. To je valjda neizbežno kod poređenja sa lepotom, a ja sam je poredila sa ‘Velikom lepotom’. Gledala sam bila film prethodne večeri: La Grande Bellezza.  Da sam uopšte probala da uvedem misli o filmu u gradski prevoz je bio pokušaj ulepšavanja stvarnosti. Sve što je postigao je da se jasnije vidi koliko je ružna. Nije to sve krivica stvarnosti, nije ničija u stvari, osim možda malo moja – uzleti mašte ne polete uspešno uvek, to je sve.

To neprirodno, ili neprimereno, prizivanje imidža iz filma u takvim okolnostima je razumljivo. Oni su tako prekrasni, dodirnuti magičnim, zadovoljila bih se bila i povratkom u bioskopsku salu. Sa velikim dimenzijama na platnu, udobno zavaljena u mrak, bila bih opet srećna. Rim. Ali ne mora da bude Rim. Posle svih putovanja i lepih gradova, ja sam gladna kao da nikada nigde nisam bila, ništa videla, i ništa doživela.

Ljudi u filmu su dekadentna klasa intelektualaca i bogatih, njihove preteranosti naznačene ali ne i podcrtane. Neko drugi bi od toga stvorio pornografski grafičan prikaz, to sada služi umesto naracije, radnje i karaktera u flimovima, ali režiser, Paolo Sorentino, je svoju misiju i religiju smestio u naslov i on joj je veran u svakom kadru. Ljudi u filmu nisu lepi. Ni mladi. I princeze su stare. Mladi i lepi ljudi se pojavljuju povremeno ali jedva kao sporedni karakteri. Nisu neophodni. Lepotu i večnu mladost je obezbedio Rim. A ljudi u filmu – i oni su nekada bili mladi i lepi. Nisu očekivali da će se tako brzo naći tu gde jesu; niko nikada nije očekivao niti bio spreman.  Imati svu tu lepotu oko sebe, i stil života koji dopušta da se ništa drugo osim lepote ne gleda ako to poželiš, postane ubrzo surova lekcija o prolaznosti.
Da li je zaista brzo?
Toliko traju ljudski životi. Junak u filmu je napunio bio 65 godina. To je 23 725 dana, plus 15-16 preskočnih. Za 23 000 eura se verovatno može kupiti manji automobil. Za isto toliko dolara isto jedan manji automobil. Nije puno.

U gradu tako lepom kao Rim, biti svestan kratkovečnosti – života, sopstvene lepote, ljubavi, morala – je tragedija koju jedino banalnost ispraznog života može da prikaže u punom ružnilu. Snobovi traže publiku, i u njoj podršku, a kad krug publike i obožavanja postane mali, onda samo traže. Kao što i svi drugi traže.

U filmu se pojavljuju karakteri koje su ostavljali na miru od Felinija na ovamo. Sada kad se u holivudskim filmovima lepota i zvanično ne može naći, filmove opet prave onako kako su radili tamo nekih godina kada je svet bio u ratu, ili tek iz njega izašao, i kad je sve bilo teže, i filmska traka je bila skupa, a danas više i ne postoji. Kažu da je za propast američkih filmova kriv nedostatak dobrih scenarija. I pišu ih sve pametniji ljudi, i svi se upinju, i trude… ali stvar je vrlo jednostavna – u američkim filmovima već koju deceniju nema više lepote. Lepih glumaca ne fali, ni pametnih scenarista, i bajke su obradili već po ko zna koji put, pa i 3D su uveli – i opet nema.

Uprkos osipanju lepote među karakterima, film je prema njima nežan. Ili baš zbog toga jeste. Kad se pojavi svetica stara 103 godine, sićušna, naborana, bezuba, i ispuni ekran, ona nije karikatura. Sveci nekada nisu bili, ali šta danas nije karikatura. Prvo ismej pa zatim pročitaj, je slogan koji objašnjava svet koji smo stvorili.

Osim samog grada, ljudi, života, možda je inspiracija za film bio i jedan drugi film: Ruska barka. To je lepa tradicija. Ili bar lepa asocijacija. Da su ljudi uspeli da sačuvaju blaga i gradove i umetnost, jedni od drugih i sebe, jer skloni su uništavanju iz besa i obesti, a sada sva ta blaga čuvaju nas… To je lepa misao za kraj.

Porodica: Alfa, Omega i Boranija

Scena: dnevna soba. Ivana sedi na kauču nogu podignutih na stočić, gleda TV. Flojd zvani ‘Vojvoda’ se pojavljuje iz predsoblja. Ide ka kauču polako, naskoči, i smesti se u krilo. Ona ga ne uočava dok se nije pojavio na krilu. On se isteže, ona ga češka iza ušiju, smeši se.

Flojd: ‘Prrrr’ (Zadovoljan sam).
Rasporedi se po krilu od koga je dobrano veći – zadnjica i rep u krilu, prednji torzo i šape pokrivaju butine. Počne da se licka. Prvo jednu šapu dok druga odmara na nozi. Kroz tanku tkaninu kućnih pantalona se probije kandža i zabode u meso. Ivana se nagne, nežno uhvati šapu, malo je podigne. Za kandžom se podigne i tkanina.

Ivana: ‘Vidiš? Uvuci kandžu.’

Flojd uvuče kandžu, malo nervozno jer mu je jedan deo ostao neizlizan kad ga je prekinula. Vrati se lickanju.

Sada je druga šapa opružena na drugoj butini. Flojd licka stomak, zadigao je nogu, malo zaklanja vidik Ivani. Opružena šapa opusti kandžu, koja se probije kroz tanku tkaninu kućnih pantalona i zabode u meso. Ivana se nagne, nežno uhvati šapu, malo je podigne. Za kandžom se podigne i tkanina.

Ivana: ‘To boli. Uvuci kandžu.’

Flojd uvuče kandžu, završi sa lickanjem trenutak-dva kasnije, i ušuška se na krilu i butinama. Ona prva šapa na prvoj nozi opusti kandže koje se probiju kroz tanku tkaninu kućnih pantalona i zabodu u meso.

Ivana baca ruke u vis, i kreće da viče: ‘Za ime Gospino!… Živiš sa nama godinu i po dana!… Kad ćeš da se civilizuješ?!… Životinjo!’

Flojd se trgnuo kod prve note, ustao i sišao sa krila i kauča polako. Na podu se okreće u hodu, baca mrzovoljan pogled preko ramena: ‘Mrrr’ (Žene).

Nastavlja dalje do svog udobnog ležaja u korpi sa ćebetom od kašmira povrh finog metalnog postolja.

Floyd.smaller