Dom u nebu

Skoro uvek uspem da uhvatim jedan trenutak po povratku kući u kome pogled iza otvorenih vrata, delom blokiran zidom i širi zahvat otvorenog prostora sobe i iza nje svetlosti i prozora usele toplinu u moj duh – ovo je dom. Ponekad mi promakne, uostalom svakog puta bez izuzetka sapliće me usamljeni mačak, ali to je tako lep trenutak, neverovatan začin koji od običnog stvori izuzetno. Trenutak je vrlo kratak (po osnovnoj definiciji) ali pravo je čudo kako uspe da prestroji formaciju dnevne mizerije i umora, i sve nestane, kao što pogled na pučinu instantno obriše sve i ostavi jedno uzvišeno međustanje pune praznine. Možda bi bilo isto tako da je ovaj dom bilo gde, ali on je već dugo visoko pod nebom, čak bih rekla u nebu, i to je jedno od mojih omiljenih mesta. Lista mojih omiljenih mesta nije mala, ili jeste, ne znam, nije ni važno kolika je, ali kako sa izuzetkom jedne, sve druge godine svog života ovde živim visoko u stambenim zgradama, imala sam prilike da se zbližim sa i kultivišem svoju naklonost ka nebu. A ona je direktno vezana za naklonost prema prostoru. Ja sam mala osoba – zapreminski, fizički, a i u prenosnom smislu – i lako stanem i u tesan prostor; nasuprot tome, ne volim gužve i plašim se ravnice otkad znam za sebe, jer je isto toliko dugo uvek bilo bar jedno brdo u blizini na koje sam mogla da se naslonim i odatle osmatram svet, ili se spremim za odbranu. Ali kako nisam – ispostavilo se – nikakav uspešan ratnik, osmatranje je postala moja glavna aktivnost. I za nju mi je neophodna ta mala kriva u vidnom polju; perspektiva uzvišenja. Živim u veštačkom brdu, ili sam ja jedno malo brdo, i to nosi vrlo pozitivne efekte.

Ostala je jedna slika u glavi od pre par nedelja, koja nije imala posebno lep vidik, ali bilo je u njoj puno lepote. Bila sam u jednom kafeu u subotu popodne, a subota je postala moj omiljeni dan (do nedavno je to bio petak predveče, i još uvek se blago nadmeću oko te milosti) jer sam sebi stvorila ritual oko najordinarnije stvari na svetu u urbanim uslovima koja se zove: caffè latte. Kako je Goca jednom unazad više godina rekla kad me je upoznala – ne piješ kafu, ne pušiš, vegetarijanac… kako si ti Jasnina najbolja drugarica! – ja sam razumela bila da nas drugi ljudi vide kao zanimljive ili nezanimljive, čudake ili obične budale, ali da ništa od toga nema većeg efekta na naš individualni doživljaj života. I da je taj doživljaj jedna od osnovnih zakonitosti postojanja, koje nas bacaju između pozitivnog i negativnog, sunčanih dana i olujnih nepogoda, i naučiti navigaciju na tom okeanu je jedina zaista bitna veština. Naravno, to što sam razumela nije značilo da sam postala kapetan ove beznačajne ljuske, odnosno, jesam kapetan samo ne nužno i jako dobar. Mala stvar, zaista (ne postati kapetan svog čamca, već otkriti latte sto godina nakon ostatka sveta), i ja u njoj jako uživam: svake subote pronađem novi kafé, ili se vratim u onaj koji mi se dopao prethodnog puta, ponekad pronađem novo mesto usput dok sledim obaveze. Moja narudžbina je uvek ista: single shot of espresso and extra foam, please. Ukus i misli, vidik… svaki put drugačiji.

Te subote su za stolom pored sedeli jedan sredovečni par i njihov prijatelj i pričali su vrlo elokventno; par stolova iza mladi muškarac je glasno pokušavao navigaciju svoje karijere i uspeha i sudeći po tonu njegovog glasa – što je bilo sve što sam čula jer nije bilo neophodno slušati šta je pričao – stvari su išle vrlo dobro, a ja sam gledala kroz prozor okružena tom neinvazijom tuđih života, i setila se iznenada jedne epizodeiz vremena kad sam imala 16 godina. Jedan dečak i ja smo se takmičili u plesu (ne pamtim kojim povodom). Vežbali smo bili par puta, rock’n’roll kombinaciju, i obukli smo se bili za tu priliku – ja u haljinu na bretele od crnog tila i satena (Madona joj ne bi zamerila) koju je sašila za tu priliku naša kućna prijateljica a on u blagu verziju cool dečaka, i sve smo izveli dosta dobro, ali osvojili tek drugo mesto (od moguća tri), i pošto to nije bilo sećanje kome sam se često vraćala puno detalja sam izgubila ali ostao je bio osećaj blagog čuđenja – da smo izgubili (mislim da pobednici nisu bili naročito dobri, a verovatno ni mi), a najviše kako je neobično i neprirodno takmičiti se u nečemu što je tako prirodan deo tebe, i da mi se to nije dopalo. Mislim da sam imala osećaj sve vreme da je to najpre smešno, a biti smešna sa 16 godina nije uspešna ilustracija dobrog raspoloženja. Ne bi bilo puno bolje ni da smo pobedili. Prosto je bilo nespojivo sa mojim doživljajem plesa, ili sebe. Nakon toga se taj dečak zaljubio bio, i ja nisam bila naročito strpljiva sa njegovim stanjem (ili ponosna na sebe zbog toga) što je dalje tu sliku degradiralo i odguralo u zaborav. Kako se desilo da je vreme ispusti baš nad tim krovom i tog popodneva u moje krilo, ne znam, ali eto je, i eto i mene, sa brkovima od kafe i mleka, i daleko je najbolje bilo da sam kroz to prošla bez žurbe, jedne lepe subote. Vidi kako je to bilo lepo, zaključila sam u miru.

Zatim sam sledeće subote sedela u istom kaféu, ali sa klinkom i na spratu niže, i misli su bile puno drugačije, pa i svetlost, i pričale smo, smejale se, ostaci pene na zidovima šoljâ i kašičice odložene pored, i negde na periferiji tog lepog doživljaja razmišljala sam kako mi izmiču koordinate plovidbe i da sam uprkos ambiciji da postanem kapetan u sjajnoj uniformi samo običan mornar, i da ne znam puno ali na nekim koordinatama to je dovoljno, i to je sve. I dalje pomno osmatram – more, ulicu, ili ljude. Kasnije tog dana je raspoloženje promenilo boje, i briga i strahovi su pristigli kao umorno društvo koje se drži redovnog rasporeda poseta. Oluje kojima sam izmakla dok sam ja bila klinka nisu propustile ovo dete, i tako nas sve kiše pokriju, i svi vetrovi protresu ovaj dom visoko u nebu, i kad mi zatreba da se naslonim na jedno brdo, ponekad ga nema. I od toga ne postoji strašnija stvar. Ne volim da život osećam kao akutnu inflamaciju. Ne volim puno toga, ali razumem da su trenuci u kojima prepoznam svoj dom u nebu sigurne luke i signali koji vode ka mirnim danima. Ova beskrajna pučina neba, sâm početak praznine ka kraju svemira, sve nepojmljivo rasuto u toj tišini… – savršena ravnoteža u nemogućem.

6 thoughts on “Dom u nebu

  1. Тај тренутак по повратку кући својим осећајем чисте среће мени поништава све оно доживљено на послу (кажу стари мангупи: никада га нисам јео, али јесам који пут угазио 🙂

    Нарочито сада када сам, после пуних осам година стресног посла који ми је и здравље нарушио, спуштен на лествици са битно нижом одговорношћу и платом, без службених кола – али и без обавезе да ноћу дежурам над претоваром карга а ипак, срећом, остављен да бринем о ефектима рада сектора за који сам живео, дочекао нирвану у виду другог дела годишњег одмора.

    Ових дана се у стан не враћам (са посла, да доживим блаженство пуцања леда у глави), већ из њега излазим смирен и враћам се такође смирен, пошто сам извршио оне мале, најлепше обавезе за тај дан – то је моје брдашце на које се наслоним.

    И заиста верујем у оно што си написала, Ивано: могућа је равнотежа у немогућем, штавише због тога ваљда и постојимо и опстајемо. Леп ти је текст, веома

  2. Gorane, pormena na poslu zvuci kao pravo olaksanje. Ne i kao fer resenje naporne situacije, ali trebali smo vec davno da prihvatimo osnovne postavke sveta – niko nikada nigde nije obecao ferplej. They press play, and we run. To je sve.
    Naci zadovoljstvo i radost u obicnom, a ravnoteza je nagrada retke vrednosti… nema niceg viseg ni dostiznog. Mozda nije ni potrebno. jer svet je to sto jeste, bio i nastavice na slican nacin i nakon nas. Nacii malo brdo, svoj miran kutak – ravnoteza u nemogucem. Neka traje i samo trenutak.

    Cuvajte se i budite dobro.

    Djordje, to je bas lepa misao! Hvala 🙂
    Mada, ne rauzumem kako niko nikada ne planira put na OVU stranu.
    Ali potaknuta ovim tvojim, razmisljam, secam se… Internet ji ljudi u njemu su bili dobri prema meni.
    Sretala sam tokom godina zaista fine ljude. I drago mi je da ce biti jos lepih susreta.

  3. Poznajem jednog Ukija koji je sada u fazi izgovaranja ružnih reči. Nedavno je rekao: „Ja volim mamu, tatu, Dejana (brata) i Dona (psića). A ti si budala“, osobi koja ga je tradicionalno pitala, začikavajući ga, koga više voli, mamu ili tatu. Uki zna šta je lepota doma svog iako ima samo tri godine. Ali odlično zapaža. Dobro, i voli malo da izgovara ružne reči kada se ukaže prilika.

    Isto tako sam, davno, bila i sama naučila od jednog deteta šta je lepota doma, pre nego što sam sama postala toga svesna. Igrajući se u svom domu, među svojima, moj sestrić je stalno pevušio. A ja sam bila morala da učim i bila sam uplašena i nervozna i u nekom trenutku sam ga glupavo, kako samo nervoza može da nas čini neizmerno glupim, pitala: „Miloše, zašto stalno pevaš?“ Dete me je mirno pogledalo i odgovorilo: „Pa srećan sam, „Amber““. Bila sam se jako postidela. Nikada nisam zaboravlla tu lekciju.

    A znam i jednog mačka koji je tumarao po kući i zaspao tamo gde je čist, još neopeglan veš. Neko ko ga nije video, zatvorio je ormar i mačak se u nekom trenutku probudio u nečijim gaćama i sigurno se pitao u kakvom se to svetu zaboga rasanio, pa je i zavapio, mjaukao pitajući druge. Čuli su ga odmah i iznenađeno ga izvukli iz veša i otada ga na neko vreme prozvali „mučak“. Ali, njemu to nije smetalo, zadovoljno i dalje prede jer nekome pripada i jer ima svoje i svoj lepi dom.

    I tako… „trenuci u kojima prepoznam svoj dom“ – tako je fino rečeno.

  4. Djordje, radi se o tome, slazem se. I da niko ne dolazi ovde 🙂

    Amber, tako lepe episode. Sreca je prava da ispadnemo glupi kad treba, pa naucimo kao u najboljim skolama. To su nezaboravne lekcije.
    Klinci u razgovorima, igri… nema lepsih trenutaka. Danas sam posmatrala jedan od onih vagona/prikolica koje vuku mame, tate ili dadilje, I nekad sedi samo jedno dete unutra a danas ih je bilo natrpano troje-cetvoro, I gledala sam I razmisljala da li ce ta mama pamiti svaki trenutak (nece) a volela bi, znam.

    Ovo je dom, narocito mojoj klinki, a kroz nju i lepe trenutke, i meni. U ovim stanovima uvek nesto podseca da su samo za iznajmljivanje, kao neka vrsta bazicnog hotela. Takva je (ne)kultura. Ali ljudi, i macke, naprave dom svuda.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s