Bez naslova, a bilo bi bolje i bez price

Sinoc, na putu do restorana u kome sam imala dogovoren susret, voz u metrou se zaustavio na stanici posle koje su sledile jos dve do moje destinacije. Voz je stao, ali se vrata nisu otvorila. Ljudi pred vratima u koja sam gledala i koji su tu cekali da izadju su cinili sarenu grupu – jednu zenu srednjih godina, crnkinju, lepo obucenu i finog drzanja, koja je verovatno isla ili u restoran ili na kucno okupljanje. Jedna druga zena, isto srednjih godina, bela, jos uvek lepa ali naruznjena izrazom lica. Jedan muskarac u kasnim 20-tim, punacak, beo, sa ruksakom na ledjima. I jos dva-tri lika koje nisam jasno videla jer su ih ovi zaklanjali.

 Bio je to fascinantan trenutak, tako neocekivan – vrata umesto da se otvore, to nisu uradila. U vagonu se atmosfera odjednom promenila. Opipljivo. Ona zena ruznog izraza na lepom licu je ispustila nesto nalik na mali jauk. Crna dama je promenila ugao svog stajanja – umesto onog blagog nagiba napred, spremna da zakoraci i izadje, ona se sada zaustavila. Mladic je bio najblizi vratima, i paradoksalno, izgledalo je kao da se ona njemu pred nosom zatvorila tim neocekivanim odbijanjem da se otvore. Stavio je ruku na vrata kao da ih malo ohrabri, pogura taj glitch u sistemu. Ostali su se promeskoljili, i nastavili da cekaju.

Nista se nije desilo. Minut je prosao. Ruzna zena je sada negodovala glasnim, odsecnim zaljenjem na ‘njih’ i njihovu inkompetenciju, pozivajuci se na Boga i njegov udeo u celoj ovoj zavrzlami sa ljudima, ili nesto slicno tome. Crna dama je stajala cutke, odajuci nestrpljenje, onaj mladic je pokusao da bude muskarac i otvori vrata na silu.

Proslo je jos par minuta. Onda je nestalo struje u vagonu. Napolju je hodnik stanice bio osvetljen pa tako nismo ostali u mraku, ali je gubitak struje u vozu znacio da se vrata sada sigurno nece otvoriti. Nenadani delimicni mrak je izvukao reakciju iz brojnih grla, ne narocito glasnu, ni emotivnu, ali reagovati se moralo – stvari su definitivno postajale gore.

Ruzna zena se progurala kroz druge ljude, pojavio se stap u njenoj desnoj ruci koji joj je pomagao da hoda i ona se spustila na sediste kraj mene da ceka dalji razvoj situacije. Komentarisala je besno ispod glasa, i ponovnim pozivanjem na’njih’ da bar jednom odrade svoj posao kako valja.

Utom je kroz razglas stiglo obavestenje da voz ima mehanicki problem i da ostanemo gde jesmo, ubrzo ce otvoriti vrata i mi svi izaci. Ljudi na peronu su se kretali ka izlazu. Pojavili su se ljudi iz drugih vagona koji su izgleda uspeli da urade ono sto je mladic pred nasim vratima pokusao bezuspesno. Neko drugi je pokusavao da otvori vrata izmedju vagona pa da svi izadjemo. Ruzna zena se i dalje bunila. U vozu nije bilo panike, ali se osecalo da nas posmatra, i da je sve sto joj treba neki mali incident, sitnica zaista, i sva pravila i razum ce izleteti i kroz zatvorena vrata. Ima verovatno gorih mesta za paniku, ali u meni se odjednom probudila zelja da je ne docekam na tom mestu, medju tim ljudima, i tom zenom na sedistu pored mene sa njenim stapom, mizerijom i besom.

Oglasio se opet razglas. Ovog puta je poruka bila upucena celom metro sistemu: na Broadview stanici desio se nesrecni slucaj – neko je bio povredjen na tracnicama. To je kodirano obavestenje da je neko skocio pod voz.

Zena kraj mene je zamuknula. I svi ostali su prestali sa komesanjem na jedan gluvi trenutak, obradjujuci informaciju koju smo upravo culi – nas voz, ova mehanicko-elektricna kompozicija u kojoj smo sedeli nas vise stotina, mozda i hiljadu, je upravo izmasakrirala telo nekog jadnika ili jadnice. I mi nismo bili svesni, nismo bili ni krivi, ali je kroz polumrak vagona sada naisao talas pravog neimenovanog uzasa. Bliski susreti takve vrste se ne preporucuju u bilo cijem zivotnom iskustvu.

Vrata izmedju vagona su sada bila otvorena i mi smo se svi bez veceg guranja usmerili ka njima. Izlazak na osvetljeni peron je bio olaksanje. Sada se moglo videti da voz nije ceo usao u stanicu kad je zastao, deo kraj kabine vozovodje su blokirali ljudi iz obezbedjenja da neko iz mase ne bi pokusao da prodje, proviri, mozda i uslika svojim mobilnim, ljudi su se uspinjali stepenicama ka izlazu a niz stepenice su silazili u velikim brojevima ljudi iz obezbedjenja, policija, i vatrogasci. Da izvuku sta se moze izvuci, i da pomognu vozovodji sedativima, ili sta procedura nalaze za ovakve slucajeve traume.

Osoba pod vozom je vrlo moguce jos bila ziva, izmasakrirana ali ziva. To mi je nedavno neko rekao, da ti jadnici neretko ostanu zivi. Zamisljenu sliku takvog prizora ne uspevam da isteram iz glave, udaljenost od svega nekoliko koraka od agonije, posledice… Uz nju, mentalno stanje vozovodje koji je bio svedok tom skoku. I ubica, na nacin na koji smo svi mi putnici u tom vozu bili ubice, ali daleko gore. Neosetne, nevoljne, i nepitane ubice. Zrtve, u prevodu. Niti se tu lista zrtava zavrsila – vatrogasci, policija i svi drugi ljudi koji ce to, ili nju/njega izvuci, u delovima ili komadu.  Lekari i osoblje koji ce onda telo krpiti, ili bar analizirati da ustanove…ne znam sta se ustanovljava u takvim situacijama.

Samoubistvo je ubilo, ili mozda nije, jednu osobu. I izmasakriralo stotine drugih. Kao talas nuklearne eksplozije koji radijalno raznese sve oko sebe u dometu, lista zrtava neprekidno raste. 
Jedan skok. Neotvaranje vrata na vagonu. I nista vise nije kao sto je bilo.

Na ulici sam uspela da uzmem taksi posle desetak minuta cekanja. Vozac je vec cuo sta se desava. Nakon sto je izjavio da niko zvanicno ne prica o brojevima takvih slucajeva, ni kako da se pomogne tolikim ljudima sa mentalnim problemima koji zive u krajnjem siromastvu dok nasa zemlja salje vojnike u Afganistan i uvodi demokratiju bogu iza nogu kao da je vodovod,  posvetio se svom mobilnom da obavesti druge taksiste da se pojave tu sto pre – brojni ljudi su cekali na taksije. Zivot se nastavlja kao da nista nije bilo.
Na zadnjem sedistu ja sam ponavljala: kako je to tuzno, kako je to tuzno, kako… – kao da ce mi od toga biti bolje.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s