Kako izabrati zanimanje

Imala sam 10 godina kad se otvorila baletska skola, i majka me je odmah upisala. Ja sam se vec uveliko tada vrtela po dnevnoj sobi, propinjala na prste i mahala rukama u polukruznim ili sveobuhvatnim formacijama dramatike. Na audiciji su to isto trazili od mene, samo su oni birali muziku. Niko nije sumnjao da cu uci i sve piruete uraditi iz cuga, samo da mi pokazu kako. Ucitelj baleta je bio onizi muskarac u ranim tridesetim, sa sirokom golom brazdom od cela do iza temena, kratko osisanom kosom sa strane, jarecom bradicom, ostrim pogledom i salom oko vrata. Nije ulivao poverenje na prvi pogled, ne svojim izgledom vec necim iza nezadovoljnih ociju. Nas ucitelj nije bio srecan covek. To mi nije smetalo, ja sam bila vec navikla na stroge ucitelje. Mirjana Maric je bila zena velikan – pravedna, stroga, i nesentimentalna. Dva meseca nakon pocetka baletske skolske godine, na casu koji se odrzavao u svetloj sali glatkog poda u muzickoj skoli, odlutala sam bila u sanjarenje na trenutak, ili pet minuta. Iz cega me je prenuo prodorni vrisak mog ucitelja.

“Ne pazis!!!”

Njegov bes je bio toliko dzinovski, veci od cele zgrade, da me je prosto smrvio. Iz mene je momentalno nestala sva muzikalnost i prirodna ritmika, i kuci sam otisla sva slomljena. Nikada do tada nisam videla nekog tako razjarenog ni zbog cega. Otisla sam bila na jos jedan cas, ali niceg vise tu nije bilo za mene. Tako se i pre nego sto je pocela zavrsila moja karijera balerine.

U stvari nije. Ne znam da li je to malo zadovoljstvo sudbine, ili osveta mrzovoljnom ucitelju – na pomalo neobican nacin, balet je postao nesto sasvim drugo. Naime, u Starom svetu i u Novom, u razlicitim zemljama, tokom mnogo godina, najraznorodniji i potpuno nepoznati ljudi – od mlade Kineskinje u piljari do obraslog u bradu ulicnog muzicara, Ruskinje u svastarskoj radnji, mladica u redu za karte, i najsarenije ljudske galerije izmedju njih – iznebuha bi mi se obratili pitanjem: “Da li ste balerina?”

Nije toliko neobicno da bi neko pomislio da sam balerina, ali zasto me pitaju, to ne razumem. Niko me nikada nije pitao da li slikam, kome odlazim kuci, koja je moja omiljena muzika… – svaki put, bilo gde, i na razlicitim jezicima, uvek jedno isto pitanje. I na podjednak nacin postavljeno – sa pogledom u kome ima znatizelje ali mnogo vise izvesne nedokucive radosti iscekivanja. Koja bi se instantno povukla kad bih ja odgovorila ‘ne’ i zamenila je svest da su prekoracili granice uljudnosti, da su ispali smesni, da… Posle dovoljno susreta sa gasenjem te radosti u nepoznatima, nisam vise imala srca i promenila sam odgovor u ‘da’. “Znala sam!” ili “Bilo je tako ocigledno!” bi bila njihova zahvalnost. Uz sirok, radostan osmeh.

Niko nikada nije zeleo nista vise. To sto su saznali im je bilo dovoljno. Kao potvrda, pretpostavljam. Ali i dalje ne znam cega. Da su bili u pravu? Nemoguce je da ljudi zaustavljaju nepoznate zene na ulici cudnim pitanjem da bi se osetili bolje. Zar je zaista tako malo stvari u zivotima ljudi koje im daju osecaj nepogresive sigurnosti? I kako bi slucajan susret na ulici sa jednom balerinom mogao da donese nekome radost? Da bi oni otisli dalje svojim putem zadovoljni makar i laznim odgovorom? Do danasnjeg dana ti susreti ostaju misterija za mene.

I onda mi je jednom prilikom prisla vitka, mlada zena u jednoj simpaticnoj radnji, i pitala:” Da li Vas ljudi stalno pitaju da li ste balerina?”

Moja reakcija je bila nemusta zatecenost. Samo sam potvrdila glavom.

“I mene,” odgovorila je uz sirok osmeh. “Dok Vas nisam sada videla, nikad nisam mogla da razumem zasto me uopste to pitaju.” Onda je samo pokazala rukom na sebe, pa na mene. Stajale smo na istovetan nacin – razmaknuti vrhovi stopala sa precizno istim rastojanjem, prava ledja, vrat i brada pod izvesnim uglom, ruke nemarno prekrstene. Nismo licile, i bile smo identicne.

“Da li ste i Vi poceli da im odgovarate ‘da’?” nastavila je. I opet sam klimnula glavom. Nasmesile smo se jedna drugoj zaverenicki. I otisle svaka svojim putem. Ni jedna od nas dve nije bila blize razumevanju misterije, samo sada znamo da postoji neka potreba u ovom svetu sa previse potreba koju mi, nas dve i ko zna koliko jos slucajnih balerina, ispunjavamo. Arhetipi, andjeli, anahronizmi? Neka bude.

Advertisements

4 thoughts on “Kako izabrati zanimanje

  1. Povratni ping: Balerine | Dušan ex Krepki Mrtvac

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s