Nedelja, jutro

Izađeš ranije i uhvatiš najtiši deo dana. Tokom nedelje izlazim još ranije, ali to je… druga priča. Nedeljom su jutra posebna. Oni koji su navikli da se bude rano su budni, ali sede u svojim kućama, i propuštaju puno.
Ništa se ne dešava, a nikad puniji svet. Meko je napolju, k’o među jastucima. I sve može sporo.
Slow is a good word.
Ja i dalje žurim, i među jastucima. Probijam se kao kroz sneg, samo ne boli, nije ni hladno. Navike organizma ne slede rasporede. Svaki raspored koji je postigao da istrenira životinju u ljudima i povinuje je svom ritmu je uspešan. Budim se pre vremena, brzo radim, još brže razmišljam, i često me boli glava. Kome su potrebne mašine kad su ljudi tako jeftini.
Kao da su nas sve pravili u Kini. Ne trajemo dugo, i raspadamo se na materije sumnjivog kvaliteta.
(Hahaha)

Da, bilo je to divno nedeljno jutro. Takvim sam ga zapamtila. Ono prošle nedelje. Samo nisam stigla da ga opišem. I do sada sam dobar deo zaboravila.
Jučerašnje nedeljno jutro nije puno ličilo na ono prethodno. Nije puno ličilo, ali ostao mi je bio ukus onog prethodnog, i ja sam ga se setila kad sam izašla napolje (ne tako rano). Napolju sam uhvatila ritam svojih koraka, koji drži za mene jednu pilulu utehe i kad druge stvari iznevere. Volim da hodam, kao što ceo svet zna, i taj ritam kaže više o meni od svega ostalog.
Adikt.

Mrzim kad neko hoda ispred mene. Daleko ispred može, ali ako uhvatim korak a nisu dovoljno spori da ih lako i brzo pređem već moram da menjam ritam da bih to postigla – to me užasno nervira. Ali zaista. Strašno nervira. Ponekad pređem na drugu stranu ulice. Kao što ne volim da neko stoji ispred mene. Ne bliže od nekoliko metara. Ne samo ispred, ne volim ni kad mi je neko previše blizu otpozadi. Prostor oko mene treba da dozvoli vibracijama mog bića da se malo razgalame – dosta prosta stvar, rekla bih. Niko od nas nema dovoljno prilika da galami i to nikome ne objašnjava. U prostoru to može.

Vreme kao vreme, valjda ga niko osim nas u Svemiru ne broji (sigurno ne ako su iole pametni), ali mi koji se trudimo da imamo kakvu takvu kontrolu nad svojim životima se puno ‘borimo’ sa konceptom vremena. Verovatno mi je zato ono nedeljno jutro zapalo za oko. Svuda sam stigla ranije. Nisam ni to morala. Bogata žena, sa toliko vremena. Eto kako sam se osećala.
Koncept ‘bogate žene’ mi se jako dopada. To sam oduvek želela da postanem. Nezavisnost u svakom pogledu – materijalnom, vremenskom, mentalnom… free of everything, and everybody. To je bogatstvo. Da sam to znala već kao klinka je prilično impresivno. I podjednako depresivno. Deca bi trebala da budu naivna. Nikada više neće imati priliku.

Verovatno o nedelji ne treba pisati u ponedeljak. Niko nije ništa pametniji. Bolji sigurno ne.
Volela bih da mogu da kažem da ću ovaj ponedeljak zapamtiti po nečemu. Ali neću. Kad mi je nešto ranije stigao jedan mail zaljučila sam definitivno da ovaj dan treba obrisati. Ljudi koje ne poznajem mi prosleđuju mail-ove raznih vrsta. Od onih koje imaju cele power point prezentacije sa lepim slikama, kitnjastim fontovima i pričaju o nekom lepom shit-u i kako treba voleti svet, i sebe naročito, da bi mi na kraju saopštili da ako ne pošaljem to na bar deset drugih adresa neko zlo će me snaći, do onih koji apeluju na moju savest da uradim dobru stvar za druge ljude.
Why?
Nisam računala, ali verujem da sam sa ljudima tu negde fifty-fifty. Pola njih su mi učinili dobro, druga polovina loše. Dobro obično traje kraće, i to je važna lekcija – keep it movin’. Učini što možeš, budi dobra sebi i drugima, i ne zadržavaj se dugo. Na nogama, tako dočekati novi dan, ili kraj. Whatever comes first.
Možda je jedina stvarna dijagnoza ljudstvu: stir crazy. Ustajali u svojim kućama, među svojim stvarima, navikama, porodicama, obavezama, problemima… smrdljiva rupa Univerzuma, bije nas glas. Verovatno nam zato niko još nije došao.
Gledala sam nedavno neki smešan film, pun ozbiljnih lekcija na neozbiljan način, što je još jedino svarljivo, jer i deca gledaju, iako ozbiljne lekcije niko ne shvata ozbiljno već duže vreme tj. oduvek. I pokazuje se neki prekrasan krajolik na ekranu, nas dvoje gledalaca komentarišemo (isti kao ja, priča za vreme filma, klinka to mnogo mrzi kad radim) kako je lepo, i kako u Kini ima tako neverovatnih mesta za videti. I posle, na putu kući, zavaljena u taksiju, razmišljam kako ne samo da nismo normalni nego smo baš smrdljivi. Nije Kina nego je Zemlja. Istočna polulopta, severoistočni okrajak, preciznije. Jašu tako neki besni tipovi, maltretiraju konje, i mislilo bi se da posle toliko jahanja nemaju više snage nizašta, ali ne, oni nasrću besni u ime nekoga ili nečega, nisam zapamtila, i veruju da je to sve njihovo. Kao ona priča o dvojici žednih u pustinji, koji raspredaju priču o Ogu tj. kako ga nema i koliko ga ima, i u poslednjem trenutku naiđu neki lokalni dobroćudni tipovi, pa ih napoje i spasu im živote. Što je bila prava šteta, jer čim su se okrepili, ova dvojica su nastavili tamo gde su stali prethodno. Dakle, da li je to Vrhovno Biće njih držalo na oku i pobrinulo se i za takve neoprezne budale, ili je u pitanju bio slučaj. Da im je neko rekao da je u pitanju bila samo dobra volja tih ljudi koji su im dali vodu, oni bi mu se nasmejali u brk, kao priglupoj naivčini. Naravno, jedan je nastavio još žešće da obožava Boga, a ovaj drugi samog sebe, što je u krajnoj liniji jedno te isto, a ni jedan ni drugi nisu sva svoja materijalna dobra poklonili tim spasiocima, niti su se ponudili da im ponizno i verno služe do kraja svojih života. A služiće što Bogu, što nekom drugom idolu, idealu i sličnom shit-u, tj. sebi, kao i uvek. I sada se to prepričava. Ma ne samo prepričava – štampa se u hiljade primeraka, ima i više izdanja. Oh, Gospo moja…
Idem u krevet. Ako je svet još uvek tu sutra kad se probudim, nadam se da ću se setiti da to proslavim kao najlepšu vest koju je moguće čuti.
Male su šanse, kao što već znaš, i mnogo je dobra stvar što ne računaš na nas, i posebno na mene, ali mi bude ponekad zaista duboko žao što smo tako jeftini.
U Kini, iz Kine, kažem ti.
(Hahaha)

Advertisements

Balkanski putopis

U Beogradu i kroz Beograd klinka i ja najčešće putujemo taksijem. Do toga je došlo jednom običnom kombinacijom potrebe i izbora: našim dragim ljudima tamo ništa ne izgleda teško, ali vreme je sada na zvaničnoj svetskoj listi ugroženih sa naftom, svežom vodom i čistim vazuhom, i tarifa mu je jako visoka. Kako smo mi jedine u tim uslovima koje ga imaju, spadamo u jako bogate, zaključimo uvek sa smeškom već prvog jutra, mamurne od dugog putovanja. Taksi daje dodatno i jedan mali ne beznačajan osećaj nezavisnosti, što neizmerno prija, jer mi takve stvari umemo da cenimo (svaka na svoj način). Iz tih i drugih razloga, nas dve naročito volimo beogradske taksije.

Posete Srbiji su usko vezane za dva uslova: ne dolazimo često, i ostajemo kratko. To je važno i za nas i za one koje posećujemo. Dovoljno smo egzotične, ne postanemo ozbiljna smetnja, tretiraju nas kao važne i drage goste, i kad se rastajemo svi smo tužni jer je bilo prekratko. Retko kada se u uslovima savremenog života naiđe na tako idealnu kombinaciju.
Naravno, stvari su daleko od idealnih. I tako profesionalno izvedene posete imaju svoju meku stranu. Susreti sa licima koja se sa godinama ne menjaju puno ali se menjaju neumitno otvore mesta koja obično stoje zatvorena.  Ja se iznenadim kako sva znanja i veštine koje sam pokupila po svetu odjednom izgledaju kao šačica zelenih oraha koje niko neće da baci (ne dok gledam) ali stvarno nisu za jelo – ako je suditi po izrazima lica. Oni tamo kao čuvari korena i posvećeni baštovani koji su videli i čudnije biljke cene svoja znanja i status i previše – po mojoj slobodnoj proceni. Rodovska zajednica (= familija) je neiscrpni izvor fascinacija, i kad se malo prosušim od naleta talasa prvih dana, uhvati me i nosi jedan čudan ritam koraka između poznatog i stranog, starog i novog, senki i jasnih slika. Čini se povremeno da bi bilo neopisivo lako prepustiti se bitisanju u tom toplom krugu geografske tačke koja će biti tu i kad svačija sećanja izblede, ali setim se odmah potom da uvek dolazimo usred leta i toplo brzo postane sparno i vruće, kao i da sam glagol ’bitisanje’ ne spada u naročito privlačne. Iz klopke familijarnog u zagrljaj poznatog, i obrnuto.
Well…

Dakle, vreme je kratko i puno ljudi treba posetiti. Između poseta putujemo taksijem. To je od neophodnosti sa godinama preraslo u običaj, da bi dalje evoluiralo u izraz sasvim svoj. Na kraju svake vožnje čekaju nas priče koje se nastave tamo gde su se prekinule prethodnog puta. Često se i ponavljaju. Ponavljamo se i mi, međutim, ono što nikome ne promakne je da iako izgleda kao da vreme stoji, samo za nas i samo na tim stanicama, ono nikada ne izgleda tako nedokučivo kao u tim krugovima obilaska prošlosti i bliskih veza do kojih se putuje taksijem. Naime, nikad ništa nije isto. Nameštaj je stariji, ili sveže tapaciran; nove fotografije stoje u ramovima u vitrinama, i uz njih stoje stare; deca su visoka i nepromenljivo liče na iste klince; tišina u prijatnim sobama se povuče u stranu, i ponovo vrati čim izađemo.
Sve naše posete su lepe, i od svake pobegnemo držeći se za ruke – uletimo u taksi kao u getaway car! U taksiju se presvučemo za sledeću predstavu.

Taksi osim vremeplova i saučesnika u bekstvima radi i u turizmu. Naime, klinka i ja retko šta vidimo osim familije, pa su prozori taksija panorama na grad gde ponekad ćutimo, ili upiremo prstom, smejemo se, okrećemo i izvijamo vratove, ulica ili zgrada započne priču, a povremeno pričamo i sa taksistom. Kad taksista nije pričljiv, samo ga posmatramo.

Nigde kao u Beogradu ne vide se tako veliki muškarci u tako malim automobilima. Svaki od njih izgleda zgrčen, stešnjen, povijen… – pravi jedan Mr. Incredible u tesnom automobilu. Automobili su postali nešto veći tokom godina. I cene taksi vožnje rastu. Skoro uvek je uključen radio. Na radiju se sluša muzika u širokom rasponu stilova i jačine zvuka. I taksisti su u širokom rasponu – godina, obrazovanja, odnosa prema mušterijama; sa jadikovkama ili ponosnim stoicizmom odrade vožnju, smenu, sezonu i staž. U malom prostoru beogradskog taksija doživi se šarena parada emocija, bez puno priče, ili kostima. Možda su se taksisti poslednjih godina opustili malo na svom sedištu odakle upravljaju navigacijom ulicama i adresama, ali teško je reći. Jednom nas je jedan vozio niz Banovo brdo a više leteo i kad sam ga zamolila da uspori i objasnila kukavički (jer je i s leđa bilo jasno da sa njim treba pažljivo) da smo nekoliko dana pre toga bile u sudaru pa se bojimo nerazumne vožnje, on je usporio bio desetak metara da bi se opet vratio na pokušaj uzleta niz strmo brdo jer je zaboravio da smo uopšte tu. Ili kad nas je jedan opljačkao troduplom tarifom dok se žalio na vremena i državu i sina koji ga ne poštuje i zavideo nam na dobrom životu u dalekoj zemlji. Bilo je lepih, elokventnih lekcija o malo znanoj istoriji grada i Srbije, upoznavanja sa savremenom političkom strukturom, i prijatne tišine uz podlogu dobre muzike i samo ’dobro veče’ i ’hvala, laku noć’. Od najgorih do najprijatnijih, svaki i dalje po jedan sasvim mogući Mr. Incredible u tesnom automobilu.

Nazad u rodovskoj zajednici – ni tu stvari nisu kakve su bile. Naime, desilo se ono što se ponekad dešava u familijama gde su se sinovima rodile same kćeri. I vremena su bila takva, pa se u jednoj generaciji rodovska zajednica ozbiljno modernizovala. Nisu sinovi bili naivni ni u dobu kad se od mešavine seksa i tradicije prave opojni kokteli – svaki je sebi našao skromnu, pitomu ženu (osim jednog koji je bacio bio oko na temperamentnu lepoticu sa kojom se potom bacio na uzajamno zagorčavanje života) – ali nisu računali, ili nisu znali, da genetika ne obraća puno pažnje na polove i tradicije. Tako se među tim devojčicama našlo svačega, ali nepobitno dobra doza roditeljskih osobina kojima bi i najpohlepniji rekli ’hvala, ne treba toliko’. Očevi su isplanirali, i ostavili majkama da prate red i raspored, a ćerke su trebale… – ali nisu. Kad se u takvu balkansku smešu dođe s vremena na vreme, efekat je aromatičan i jak – a bitches’ brew, što bi rekla jedna Betty Davis. Betty zaslužuje posebnu priču, i to dobru, i verovatno ne zna da na tako neočekivanom mestu kao Balkan ima napitaka koje vredi probati. Tako smo prošlog leta već na putu od aerodroma dobile po šoljicu, kad se u zakrčenim udarnim satima u Beogradu jedno stopalo u finoj sandali spustilo na gas, auto poskočio na trotoar i kraj oduševljenih Cigančića koji gledaju otvorenih usta preko travnjaka i betonskih staza progutao koju stotinu metara da se besprekorno priključi saobraćaju tamo gde se ovaj kreće. Nije Le Man entuzijast, žena za volanom, već ima previše obaveza. Klinka na zadnjem sedištu sedi zabezeknuta, i ja na prednjem, ali oči nas izdaju i smeh će provaliti evo svakog trenutka, iako se nije zezati sa ovakvim pojavama, jer ako se seti još neke obaveze i ima dodatni pogon u gepeku, može svakog trenutka da pretvori sve naše letnje krpice uredno složene u koferu u oblak šarenih konfeta iznad Save dok mi već parkiramo kraj fino osenčenog Košutnjaka.
Oni sinovi s početka koji su dobili samo kćeri su vremenom, i uz ne malo gunđanja, priznali da je moglo da bude i gore. Naravno da je moglo, znaju svi očevi svih kćeri. Jednog od ovih dana, setiće se neke među njima da je world domination samo pitanje volje. I ko zna, možda Mr. Incredibles  nestrpljivo čekaju upravo ta bolja vremena i svoju pravu vožnju.

Epika i gradska vreva na stranu, najlepši trenuci su bili tihi. Nekima čak nisam prisustvovala, ispričala mi je klinka posle. Kao kad su ona i jedna draga osoba iz starije generacije gledale u toplo letnje veče naslonjene na ogradu terasice, uglavnom ćutale, i onda je starija generacija uprla prstom u nešto pred njima i pitala kako se to kaže na engleskom. Klinka bi joj rekla. Ako nije znala, starija bi njoj rekla reč na srpskom. Pa su opet ćutale.

Ili kad se ta ista starija generacija setila da je išla na moj roditeljski u srednjoj školi. Ne znam zašto, kad je imala pune ruke posla sa sitnom decom, mužem, domaćinstvom, poslom i bar još milion drugih stvari, i sama bila tek mlada žena tada, ali išla je. I kako su joj rekli lepe stvari o meni, i ona bila ponosna, rekla mi je i to.

Kad sam čekala Dušana na uglu, videla sam u prozoru stare kuće preko puta jednu staricu kako gleda kroz prozor. Videla je i ona mene, videla je i svakog drugog ko je prolazio, ili zastao. Kako je to lepo, razmišljala sam, da grad ima te svoje ulice koje služe tako različite svrhe – užurbanima da negde stignu, usamljenima da nekoga vide, nepoznatima da se sretnu… i kad sam malo kasnije slušala kratku konverzaciju između njega i komšinice iz kraja koja je bila jedna ticijanski riđokosa delikatna devojka sa prehladom usred leta, i žurila je kući gde je ostavila bila hleb da se peče, ja sam ozbiljno mislila da haluciniram od miline. A bio je to tek jedan lep početak i ja previše skromna, iako sam naučila da se sve pred lepotom istopi pa i skromnost, jer gde bi iko poželeo da bude nego na tom mestu, u lepoti

Nebo nad gradom, ulice koje vijaju brdima i zovu se Prilepska, ili Prizrenska jer mora da je nekome kod imenovanja bila važna geografija, ili ga je mučila nostalgija, pa pogled na reku i grad sa one strane zastrt zapadnim suncem, hod duž Krunske sa memljivim haustorima koji teško dišu na uzane trotoare, muzej Nikole Tesle koji je polu-muzej polu-hram sa svojim sveštenicama i kojim neizbežnim birokratom, i u kom to još muzeju otvore prozore pa sunce i senke, i zavese na vetru stvore magično lepu scenu usred pomalo ocvale mistike i patine jednog genija, i još nas isprate do vrata.. Čudan slučaj izmeštene nostalgije, zaključila sam, koji se javlja na samom izvoru je moguć samo u slučajevima gde izvor zrači nemerljivu vitalnost.  Na svakom drugom bližem ili daljem mestu, replike moraju da posluže. Ona prava, autentična, u punoj moći, veličanstvena kad se dogodi, javlja se samo tu, gde su sva vremena i svi ljudi i sve

 


Doboš torta

Nekoliko nedelja nakon što je Goran postirao klip iz filma ‘Falling in Love’ našla sam konačno vremena i odgledala film. Youtube nije dobro mesto za dobre filmove, ali poslužio je. Film me je dirnuo, i nemam potrebu da pričam o njemu – tih film zaslužuje tihu reakciju. (Hvala, Gorane. I za podsećanje i za riznicu filmova i muzike u tebi).
Neizbežno je bilo da film poredim sa filmovima novije produkcije. I ovi novi klinci gube. U vremenu i prostoru jedne filmske priče ne treba žuriti, i granice su bitne – ne treba ih prelaziti. Činjenica je da ni jedno ni drugo ljudima ne ide naročito dobro. I svet se promenio, pa ne moram dalje da se trudim, to je univerzalno objašnjenje sa širokom primenom.

Nedugo zatim gledala sam jedan savremeni film koji je dobio dosta pažnje sa svih strana i verovatno je dotakao žicu i kod običnih ljudi; puno običnih ljudi. Delom zato što je malo dobrih filmova poslednjih godina. A ostatak… – pa, ko nije prošao kraj devastacije koju ostavljaju za sobom lomovi emotivnih veza možda i ne zna kako to ume da bude bezbojno i bezukusno, a ubitačno. 
Blue Valentine. Dobro je da se i dalje pojavljuju sa dobrim naslovima s vremena na vreme ako sa filmovima ne uspeju da dosegnu tako daleko.
Film me je ostavio skoro ravnodušnom. Odnosno, radije bih da je tako, ali uspeo je da uvuče loš ukus, i to mu zameram.
Kako sam o filmu pročitala kritike još na samom početku, kad se pojavio, imala sam poveći teret tuđih impresija i to nije bilo fer. Filmu mogu da zamerim da ima nezgrapnih mesta, kojima ne pomažu ona poetična, naprotiv – samo se jasnije vidi da stvari ne funkcionišu, i ne samo u priči, ali dirljivo je da nečije srce puca i lomi se u ovom trenutku, možda i na mom spratu, na onim ispod i iznad nas, pa dalje niz ulicu… stvari koje nam se dešavaju samo u retkim slučajevima dobiju gracioznu formu umetnosti. I mi onda možemo da toj formi zameramo ovo ili ono, a u stvari slavimo kad ne opisuje nas.
Onim tuđim impresijama ne mogu da oprostim, jer su dovele do ozbiljne iritacije.

Ono u čemu su i kritičari i ljudi iza filma ujedinjeni je da misle da je film dobro ispričao jednu priču, i prilično realno. Realnost je dosta dobro pogodio, ali dobar nije. I to treba objasniti – najveći promašaj ovog filma je da ga pogrešno razumeju. I zbog toga mi je žao samog filma, jer prilično je gadno hodati okolo od platna do platna i gledati osvetljene glave pred sobom u gledalištu kako se trude, plaču, emotiraju na razne načine oko kraha jedne ljubavi.
Jer ljubavi nije stvarno bilo. Ili ne obostrane.  Ono što film zaista realno i dobro prikazuje je kako i koliko pogrešni izbori koštaju jednu ženu, a posledično i ljude oko nje. U ovom slučaju, mlada junakinja ostaje trudna sa svojim dečkom koji je sebičan i bezobziran, i koga bi ona da se oslobodi. To ne bi trebalo da bude naročito teško jer ima ambicije za bolji život, i bes koji u njoj živi tih godina je posledica odrastanja u mučnoj porodici i pogrešnih izbora koje je do tada pravila, ali postoji plan koji će je odvesti odatle – studiraće medicinu. U uslovima Amerike to je garantovana karta izlaska iz bedne situacije ovakve ili onakve (i ne samo u filmovima).
Uporedo sreće jednog drugog dečka, koji je topao, senzitivan, i zaljubljuje se u nju praktično na prvi pogled. Sigurno da joj tako nešto prija, naročito posle seansi sa prethodnim siledžijom. Ali ona se nije zaljubila. Da li je za publiku nezamislivo da mlada devojka naiđe na dobrog dečka i ne zaljubi se, ne znam, ali u životu svega ima, pa je tako ambivalencija u filmu vrlo realna. Zagrejati se, otopiti pod tako toplim suncem tuđih emocija je razumljivo i nije gadna stvar, ni zločin, ali nije ljubav. Ili ne uvek.
Kao budući student medicine da ova devojka ne zna za morning-after pilulu je jako čudno. No, ako je i promašila sledeće jutro, ona se našla kod lekara nekoliko nedelja kasnije spremna za abortus. Što je na ovim prostorima prihvatljivo jedino ako se on neće desiti.  I stvarno, tako i biva: film prikazuje scenu gde junakinja u bukvalno poslednjem trenutku rešava da će zadržati bebu. Kao bistra devojka, trebala je da zna da je tom odlukom bacila sve svoje ambicije i planove na đubrište. Kako nije bilo u okolini ni bogatog oca ni bogatog dečka – onaj dobrica nije bogat a ni ambiciozan – ona je napravila svoju odluku, koja je vrlo česta u ženskoj istoriji, bar otkad žene imaju kakvog-takvog izbora, i odrekla se svog života u ime novog života tj. budućeg deteta. To nije dobra ili loša odluka, prosto je odluka. I kao i svaka, nosi sa sobom posledice. Međutim, činjenica je da nema druge odluke koja će joj prići po veličini efekta na život jedne žene. Ona je sigurno bila premlada da to sagleda tako jasno, ali takve stvari se kapiraju i sa malo reči, ili iskustva.

Nekoliko godina kasnije, rutina i domaćinstvo su izvrnuli romantiku s početka i sada mogu samo da joj se rugaju – kad imaju snage – i ono što je u ranijim godinama bio bes sada je sazrelo u ogorčenje. Od medicine je uspela da završi kurs za ultrazvuk tehničara, njen muž koji je posvećen otac devojčici (zna da nije biološki otac) je i dalje voli, ali razorna moć koja je nagriza se širi i dalje, a ni on nije bez problema, jer niko nije. Ljubav je i dalje jednostrana, iako ona voli da misli da je njena prosto nestala pod pritiscima i nezadovoljstvima zato što ona nije, i on nije, i njih dvoje sigurno nisu… i tako je film obigrao svoj teški krug. Da ga je publika razumela kako treba on bi bio sasvim pristojan film, međutim zadesila ga je sudbina da u nedostatku dobrih filmova gledaoci pohrle ka jednoj ili dve dirljive scene i od njega stvore priču o početku i kraju jedne velike ljubavi, a da niko ne zna what went wrong.

Sada kad sam postavila kameru na film pod pravim uglom, mogu da kažem da jesam bila dirnuta, i to duboko. Takve priče se dešavaju svuda, sa premalo ili previše računice, i bilans nikad ne izađe pozitivan. Povrh takvih tragedija dalje nalegnu slojevi ofenzivno imbecilnih socijalnih konstrukcija za koje više nemam strpljenja kad na njih naiđem, ali daleko najgore je da za toliki naslagani shit prosto nema nade. Fuckin’ doboš torta.