Susret sa radikalnim biciklistom u subotu uveče

Neobično je tiho za subotu veče na College Street-u. David je već ugovorio sa nekim prijateljima pa prvo njih srećemo. On ima mnogo prijatelja, i svaki put kad ih sretnem to su druga lica. Prijatelj je animirana plavuša koja je lepo raspoložena i ima neobično široke crne zenice usred svetloplavih očiju. Možda je u pitanju prirodni high – uvek treba ostaviti bar jednu mogućnost za čuda, kao poslednju jabuku na drvetu, je moj brend optimizma. Toliko je neobična ta crno-plava kombinacija, crna rupa usred sunčanog neba,  postavljam pitanja da bih nastavila da je gledam, i ona veselo odgovara. Njeni prijatelji su isto veseli. Svi smo veseli.

Mesto na koje smo David i ja često išli je zatvoreno. Nije nam puno značilo ali gubitak je gubitak. Ćutimo. Plavuša predlaže sledeće mesto. Na drugom spratu, plavo okrečena veća dnevna soba, naplaćuju ulaz i duva ventilator zakačen pod plafon. DJ vrti neki soul koji je ušećeren kao stari pekmez i prijatelji se razdvoje pred nama, svako stane na drugu stranu sobe i mrda se u ritmu elektronskog zvuka sa velikim izrazom zadovoljstva na licu. Mrdamo se i mi. Možda je to neophodno da bi soba održala ravnotežu, inače bi pala na prvi sprat, ili parking pozadi, a dole isti takvi ljudi isto to rade. Plavuša priča zanimljivu priču o tome kako su njeni prijatelji – neki drugi – izašli prošle subote bez nje jer je morala da radi, i slikali su svuda gde su bili telefonima pa su onda isekli njenu fotografiju sa nekog drugog happening-a i nalepili uz svoje likove, da joj pokažu koliko im je nedostajala, i eto, kao da je bila sa njima. Simpatično. Gde su bili? Na nečemu što se zove bump  and hustle. Povlačim Davida u stranu da ga pitam šta je bump and hustle. Ne zna ni on. Već mi je manje zanimljivo šta god da je. Žao nam je naših zbirnih $10 ali mi krećemo dalje. Možda ćemo se sresti kasnije, možda nećemo. Pozdravljamo se sa svima. Svi su tako ljubazni.

Ispred poznatog mesta se stvorio red; nama se ne čeka. Nedaleko odatle je neko drugo mesto. David kaže da je tu sredom zabavno, imaju trans, hipno ili neku sličnu muziku. Ni to ne znam šta je, ali večeras je subota. U podrumskom prostoru nema skoro nikog. Šta se dešava sa našim gradom, pitamo se i zbijemo jedno uz drugo. Klub izgleda kao da je tu od 60-ih. Na drvenoj klupi sedi jedna stara žena, ne pomera se, ne vidi se ni da diše. Možda je i ona tu još od 60-tih. Na drugoj klupi, nasuprot drugog zida, sedi jedan mladić od 20 godina i izgleda strašno sâm. Redovno napravi put preko cele sobe do bara, tu popije nešto na iskap – votku ili tekilu – i onda uzme veliku čašu piva. Možda će i on biti tu za četrdeset godina, ali žena na drugoj klupi neće. Promene su nekad neosetne, prosto se dese. Ovo je depresivno, slažemo se. I David i ja smo depresivci, ali skupa smo obično veseli. Ovo je veselo subotnje veče. 

Na ulici je uvek najzabavnije, ali je čak i tu praznije nego obično. Vraćamo se istim putem i hodamo do mesta koje je uvek puno. Prvo da proverimo: ja provirim unutra ljubaznošću osoblja – puno! – platimo i uđemo. Tu sve blješti od pulsiranja svetla, membrane zvučnika isto pulsiraju, svi su pijani i veseli. Laknulo nam je, smešimo se jedno drugom, i mi želimo da budemo pijani i veseli.

Na pozornici je DJ koji vrlo predano pušta ploče. Na podu dvorane sve vri od opuštenih tela, neko se kreće ovako, neko onako, ali svi se kreću, nikada daleko od drugih tela. To je najvažniji kvalitet subotnje večeri – blizina drugih tela. Lica su simpatična, bela ili smeđa, poneka vuku na žuta, i kose su plave smeđe ili crne, ima visokih i niskih, tankih i nešto punijih – ima svega i dobro je da ima. U nekom trenutku se napravi jedan prilično dramatičan okret sa svetlima i to je izgleda znak jer se odjednom puno njih uspentra na pozornicu da tu nastave isto što su već radili. Momci se popnu sami i onda podižu devojke, i one koje znaju i one koje ne znaju. Za one koje su naročito pijane, pridruže se još dvojica pa je nežno popnu gore. Sve izgleda kao jedna dobrodušna igra. Par momaka nude da me podignu dok je David otišao po piće. Ne hvala, odmahujem uz osmeh. Pitaju opet minut kasnije, verovatno su zaboravili da su već pitali. I opet odmahnem. Kad se David vrati dozovem ih rukom – sada, molim. Podigli su me tako svojski i veselo, u nedelju će na desnoj butini osvanuti modrica jer sam udarila u nešto u usponu, ali podigli su posle i Davida i vrlo su zadovoljni. I ja sam a kad klinka bude videla i ja joj ispričam, odmahivaće glavom  ’oh, mama…’ i smejaćemo se, plus će ona misliti da je to nešto posebno, ali otkriće već i sama – nije, samo je lepo izaci u subotu uveče i biti negde gde je veselo.

Sa pozornice se pruža pogled na opušteni hedonizam sa bezbroj udova i lica unutar dvorane sa malo nameštaja , sa plafona duvaju mehurove sapunice i svi skaču da ih dohvate, i kažem Davidu: „Zar nije fantastično kako je ovo prepuno ljudi, pijanih, naduvanih, oni sami su puni sopstvenog napornog seksa i ko zna kakvih još napora, i niko nije nasilan – ovo mora da je neka vrsta Utopije.“ On klima glavom. „Ali ozbiljno, pa ovo jeste civilizacijski pomak.“ On opet klima glavom. „Možda niko nije previše zainteresovan za druge, i prijatelji su malo čudni, i sva ta alijenacija, ali mora se priznati,  iz ove tačke civilizacija izgleda baš dobro.“ Smeši se i stavlja mi ruku na rame.

Na ulici nastavljam: „Znam da ima loših mesta, ali na ovoj ulici nikada nisam videla ni nasilje ni svađe, ništa ružno, a videla sam ljude koji plešu kad je bio onaj italijanski festival, sećaš se,“ i dalje klima glavom, „i sledećeg dana sam dovela klinku pa smo ostale do kasno i bilo je jako lepo a ona mislim da još pamti kad smo videle jedan mladi par roditelja sa dve minijaturne klinke koji su kao pomamljeni skakali na zvuk ’Marine’ iz zvučnika radio stanice…,“ i pričamo tako hodajući ulicom bez žurbe – što je jedna od najlepših stvari u subotu uveče – kako je ovo tako važna stvar, a ljudi možda ne obraćaju dovoljno pažnje.

Skoro smo stigli do Bathurst-a kad nas je otpozadi prestigao jedan biciklista i zastao naglo odmah kraj nas. Ne poznajemo ga i nastavljamo dalje, ali ne, on je baš nas tražio. Poznaje Davida sa Facebook-a ili tako nekog mesta, gde on promoviše svoj brend menjanja sveta i pravi od toga biznis. Davidu se to dešava prilično često, i pošto je albino ljudi ga jasno vide i usred noći. Uvek mu prija pažnja, podigne mu duh, malo zagolica sujetu, i nakon što nam se biciklista predstavio, krenuli su njih dvojica sa pričom oko menjanja sveta. Biciklista priča kako se već 25 godina bavi političkim aktivizmom, pominje i vakcine, pa neke druge aktuelne teme pune bitnih i bolnih tačaka, gleda me kao sam nešto što se maže na hleb, ja ćutim, i smeškam se veselo kao i nekoliko sati unazad. David se upustio u priču i vidim da će mu ovo postati još jedan prijatelj, ako već i nije. I on tu kaže, biciklista, kako je pre par minuta na raskrsnici Bathurst i College ulica prošao kroz crveno, pa su ga povukli u stranu policajci kojih ima puno na ulicama usred noći subotom, za svaki slučaj jer je puno i ljudi na ulicama i uglavnom su pijani. Smeši se samozadovoljno, i objašnjava kako im se smejao u brk, jer ne mogu mu ništa i – „Prošao si kroz crveno?“ prekinem ga iznenada u njegovom naletu hvalisanja. „Zašto?“ On se i dalje smeška, sada malo zbunjeno.
„Ne brini,“ kaže on, „ja nikada ne bih izložio opasnosti pešake. Trust me.“
„U tri sata noću si nam preprečio put, ne poznajemo te, i upravo si se kačio sa policijom bez ikakvog razloga – poverenje je prva stvar koja mi je pala na um, ali to na stranu,  zašto si prošao kroz crveno?“ insistiram ja na odgovoru na svoje pitanje.
„Da ti objasnim,“ krenuo je da me poduči biciklista. „Ja ne moram da stanem na crvenom, jer za vožnju bicikla mi ne treba dozvola. Vozači automobila moraju da čekaju, jer bi ih inače zaustavili po zakonu, ali nikoga nije bilo, sve čisto i ne mogu mi ništa,“ oporavio se samozadovoljni smešak na njegovom licu, jer on ima zakon na svojoj strani i celu državu i policiju ako zatreba, naspram mene koja ne znam ništa o takvim stvarima.
„Ni to nije odgovor na moje pitanje, ali evo ja ću ti ponuditi jedan: filtriraš živce policiji i samozadovoljavaš svoj ego pošto ti se ne spava i računaš da ti niko neće ispostaviti račun baš večeras. Kao kad bi mene Muhamed Ali u najboljim danima držao ispruženom rukom na distanci – da se ne povredim – a ja bih tamo skakutala i zamahivala u pokušaju da mu plasiram moj čuveni aperkat. U stvari nema poređenja jer ja bih se posle maksimalnih  deset minuta umorila i odustala ali ne bih zaboravila da mu zahvalim što je bio tako strpljiv a ti evo već 25 godina guraš prst u nos establishmentu i još uvek nisi naučio da poštuješ fundamentalnu tekovinu civilizacije kao što je crveno svetlo na semaforu, pa se još podsmevaš ljudima čiji je posao da spreče žrtve na ulicama.“ On ništa nije čuo, smeška se i dalje, jer se sve to odvija vrlo civilizovano kako i doliči ovakvom jednom gradu.
„Zašto praviš presedan?“ ne odustajem. „Koliko je dece i odraslih poginulo na raskrsnicama dok su se ljudi malo upristojili da se zaustave kad treba i krenu kad treba? Ako ti treba outlet za majmunsku prirodu, baci koru banane na ulicu, neko će to počistiti ali ovakve stvari se ne daju pomesti.“ On se smeši sve vreme – kako je to moguće pitam se kad sam dala sve od sebe ali on mora da vrti u glavi svoju omiljenu uspavanku i ništa ne čuje – gleda a ne vidi, David me hvata za ruku da krenemo dalje, oni se muški pozdrave i ja se vratim nasmešenoj nalepnici.

Nastavljamo dalje, instantno smo ga zaboravili, dolazimo do Bathurst ulice i prelazimo je pažljivo. Civilizacija je uvek na ivici, pričamo na drugoj strani. I slažemo se da nismo sigurni da li je dobro ili loše da ljudi to ne znaju.

Spontanost, kalkulacije i večiti krug

Prođem pored beskućnika na ulici, on sedi na betonu, drži pred sobom papirnu čašu da njome uhvati ljubaznost prolaznika u vidu novčića – ako je ko ispusti – i kaže mi ‘dobro jutro’.

On je to dosta tiho rekao, već sam prošla kad sam registrovala. Okrenem glavu i preko ramena i ja njemu poželim dobro jutro.

Sada treba proći istim putem nazad. On dobaci ‘you have a good day now’, ja njemu ‘you, too.’

Možda je ovo drugo došlo od zadovoljstva što sam mu uzvratila prvog puta, pa je hteo da doda, ulepša tu lepu malu stvar još više. To je u ljudskoj prirodi.

Ili da proba. Što god će ljudi probati kad im se ukaže prilika. I to je u ljudskoj prirodi.

Kalkulacije drže spontanost u kućnom pritvoru, uz ubeđivanja da svet napolju nije dobar za nju, da će joj neko naškoditi, povrediti je, ne može se nositi srce na rukavu…

Spontanost je naporna; probaj ti da čuvaš večito dete koje odbija da poraste i suoči se sa posledicama i realnošću. Neko mora da bude odrastao…

Razmišljam dalje da li je pokvario. Možda i on razmišlja da li je pokvario. To malo spontanog što nam se omakne s vremena na vreme. Izgubi se osećaj vremenom.

Možda bi vredelo probati ne prolaziti nikada istim putem.

To je nemoguće. Uostalom, svaki put istim putem je i dalje novi put.

Da li je.

Pornografija

U supermarketu zdrave hrane, na velikom stolu izložene su i naslagane transparentne plastične kutije sa jagodama. Na nalepnici piše da su organic, i to potvrđuje minijaturni logo neke zvanične agencije. Jagode nestaju sa stola neverovatnom brzinom. Skoro sve u toj radnji je skupo, ako se poredi sa drugim supermarketima i piljarama; jagode se prodaju po ceni od $2.99 po kutiji. Opet u poređenju, ovog puta sa ostalim proizvodima unutar te radnje i trenutnog tržišta takvog voća, one su vrlo jeftine. Niko ko prođe kraj stola i vidi veliki znak sa cenom ne ode dalje bez jagoda u rukama. Već danima pune sto i on se magično prazni. Jedna država prosečne veličine je morala cela biti zasađena jagodama da bi se taj sto punio kao trpeza iz čarobne priče. Ja sam kupila jedno pakovanje prošle nedelje i dva danas. One pre nisam stigla da probam između moje klinke i još jedne, danas sam uzela par iz jedne kutije – nisu loše. Ali jedan čudan osećaj, nazovimo ga aftertaste, me ne napušta.

Među najvažnije stubove potpirače ove kulture spada nešto što se zove: good deal.  Sve se ovde vrti oko deal-ovanja neke vrste, ali naći nešto što je normalno skupo po niskoj, ili nižoj ceni šalje i najumerenije ljude u pomamu koja vrlo liči na pohotu. Postoje osobe koje grade reputaciju na osnovu svojih sposobnosti da pronađu ili prepoznaju good deal. Retko kada postoji u njihovim životima nešto drugo na šta su jednako ponosni. Na good deal-ove se ovde troši više para nego na sve ostalo skupa.

Ništa od toga nije novo, pametni se uvek dosete, obično na štetu onih manje dosetljivih. Ali bilo je nečeg u toj slici jagoda koje nestaju sa bogatog stola izobilja i padaju u razjapljene potrošačke korpe mase gladne dobrog deal-a, još jednog, i još jednog, što nije imalo veze sa ljubavlju prema jagodama, i podsetilo je na Hijeronimusa Boša. Onako crvene i savršenog jagodastog oblika, poslale bi nekoga manje okorelog ili nestabilnog u pakao, ili bar halucinaciju jednog takvog mesta – ali nema mrdanja odavde.  Svi smo mi uprljani i pokvareni do samog jezgra, i pripadamo ovde. Zašto se samo pretvaramo, ostaje prilično nejasno.

Poetic license

U Engleskoj se spremaju za dolazak pape. Dvojica bučnih ateista – sredovečni momci koje sam pominjala nedavno i koji su verovatno ekstroverti po prirodi ali u nedostatku drugih preuzeli su na sebe da malo dižu prašinu, Richard Dawkins i Crhistopher Hitchens – su popričali sa nekim advokatima i pokreću potupak da se papa kad stupi na tlo Engleske – uhapsi. Na ime zločina zataškavanja silovanja dece od strane katoličkih sveštenika u dugom nizu raspona godina, kada je on u svojoj blistavoj karijeri vodio departman u kome se odlučivalo šta sa tim ‘grešnicima’ i gde je standard operating procedure bio, i ostao – ništa.  Obrazlažu momci da imaju sve legalne osnove za takav postupak: Vatikan nije prava država iako vlada dobrim delom sveta, pa diplomatski imunitet ne važi, a po svemu drugom je papa zreo za zatvor od više decenija. Katolici su se primirili od davnih dana osvajanja krstom i nožem, našim vremenom divlja se u ime jednog drugog proroka, i ako papu smeste u zatvor ko će protiv ove dvojice izdati fatvu ili neku sličnu bogovski začinjenu osudu na smrt videćemo. Stare navike se lako dižu iz mrtvih, naročito kad su loše. Ali momci jesu hrabri, i vrlo je simpatično kako u tim godinama postaju revolucionarni, što apsolutno ima smisla jer rušiti svet kad si mlad i ništa ne znaš je samo pitanje hormonskih erupcija, kao bubuljice, a kad stigneš do neke tačke života pa vidiš kakav je ovo shit – e tu već treba krenuti sa nečim žešćim. Ionako će se brzo umirati. Live it up, boys! Ovih dana uprkos nesnosnoj buci medija i eksplozije po koje bombe planetu je obmotao jedan zastrašeni muk. Svako brine za sebe i u toj brizi ćuti. 

Gledala sam nedavno film ‘Agora’, režirao Španac Alejandro Amenábar, i Rachel Weisz je u glavnoj ulozi Hipatije, filozofa, naučnika i učitelja iz Aleksandrije iz 4. veka nove ere. Hrišćani dolaze! je mogao da bude podnaslov. Helenizam je pri kraju, ne što mu se završava već – hrišćani dolaze. Rimsko Carstvo je ustoličilo hrišćanstvo kao zvaničnu religiju i pošto je veliko, multi-etničko i multi-religijsko, kad si novi momak u kraju namećeš se onako kako se oduvek nametalo – prolivenom krvlju. Što više proliveno, to bolje. Nemoguće je izbeći zaključku gledajući kako jure po vrelom afričkom suncu i ubijaju, ubijaju, ubijaju uz neprekidno urlikanje, da su air-conditioning i TV daleko zaslužniji za mir u svetu od bilo kakvih politika, a prosvećenost tu nikada i nije imala šta da traži, pošto se još uvek traži. Sedeti u rashlađenoj sobi ispred upaljenog televizora (i hladno pivo igra nemalu ulogu) je pretvorilo ljude u vreće govana, što nije velika razlika od onoga što su bili prethodno, i deblji su nema sumnje, ali se uglavnom deru na televizor i ne razbijaju ništa – skupo ih košta.

Hipatija je kao briljantni filozof svog doba završila kako se moglo očekivati – napaljeni hrišćanski mob je izmasakrirao, gulio joj kožu tupim kamenicama ili noževima – ko je šta imao – rastrgli su joj telo na komade i spalili ih na različitim mestima u lepoj Aleksandriji (čuvena biblioteka, riznica antičkih znanja je bila spaljena nekoliko godina pre toga i ona se smatra po nekima poslednjom bibliotekarkom, a njena smrt krajem helenizma).

TV i air-conditioning u svakoj kući, definitivno.

Aleksandrija u filmu je prekrasna. I haos i užas i paljevine i krvoločnost, sve to po njoj, ali ona je prosto prekrasna. I pitala sam se posle filma – kad bi neki pacov zastao u trčanju za svojim poslom preživljavanja u svetu pacova, ma samo na trenutak stao, podigao pogled na ta čuda oko njega, mora da bi pomislio: Damn rat poison, mora da haluciniram – ali kakva je ovo lepota! Tako da je apsolutno moguće, verovatno i neizbežno da je prva svesna misao bilo kog bića bila gubljenje daha pred nekom lepotom. Ali je zato već treća bila neka pogana, kao na primer kako da isteram sve druge pa da sve ovo bude moje, a za njom se gurala četvrta a šta ako se ujedine pa mi koitiraju rep, ne, ne, bolje da ja njima pregrizem grlo i to dok spavaju pa ću kad svane da operem ruke od svega i kažem da je to bila neka viša sila jer kud bih ja ovako sitan i neugledan sa tako velikim idejama… i tako se misao po misao desila istorija. Bar je tako bilo sa ljudima, a pacovima srećno kad na njih dođe red.

I dok sam čitala malo o Hipatiji pominje se i film, i ističe poetic license koju sebi daje. Pa license je upravo ono što sebi ljudi daju oduvek! I da kradu, i da lažu i da varaju, i da zabijaju u grlo, kopaju oči, ubijaju ubijaju ubijaju – šta je jedna poetic license u tom mnoštvu? Samo lepa misao, ništa više.

p.s. Otkad se desila prvi put, reč ‘asshole’ se pojavljuje često u mom govoru. Valjda sam shvatila da ih je pun svet. Pun!

Do sledeće prilike

Nisam neko ko će lako izreći ružnu reč. Ne mogu da kažem da se one ne formiraju u mojoj glavi – pod uticajem drugih ljudi, loših misli, jakog vetra – ali vrlo retko stignu duž kratke cevi kojom misli putuju do jezika. Negde se zaglave, ili ispare, zacementiraju  zidove… ko zna gde završe. To presecanje ružnih reči u zaletu je pitanje karaktera, pretpostavljam, ali nije ni vaspitanje za zanemariti. Još jedan faktor je da ne volim kad ih drugi ljudi govore, pa vešto projektujem i zamišljam da je to stvarno gadno kad ljudi čuju od tebe. Nisam ih ni ja sama puno puta čula, mada mi je i to što jesam bilo previše. Uopšte sam veliki protivnik ružnih reči. Umeju da dodaju sočnost nekim komadima literature, i vrlo duhoviti ljudi su dobri u doziranju pravog omera, ali i prvi i drugi su zaista retka pojava među ljudima, pa stoga zanemarljiva. Daleko važnija stvar je ona iza svih reči – kako se nešto kaže je sva suština govora, i ljudskih odnosa.  Psovke jesu ružne ali ne automatski i ružne reči.

Jednom mi se desilo da sam u svađi sa OMD-ijem bila dovedena do ivice izbezumljenosti i nazvala ga ‘asshole’. Mislim da sam vrištala u stvari, jer sam bila na ivici života i smrti. Srećom ta epizoda nije završila eksplozijom glave ili srca pa sam preživela. Njegova reakcija je bila smeh. Zadovoljan smeh. Možda sam bila smešna sa mojim izgovorom i nesvikla na reč ali mislim da je njemu bilo prosto drago da me vidi u toj zoni gde sve ljudsko umire.

Čudan je efekat te memorije. Neprijatno je i samo sećanje na fizičku manifestaciju takvog besa, jer telo sve pamti, ali taj smeh, on može da se smesti među najružnije reči koje sam ikada čula. Pa ni to nije bio kraj. Bila je to lekcija u još jednoj manifestaciji ružnog: šta postane od ljudi koji su krenuli sa jednim sasvim običnim početkom – boy meets girl.

Nedavno me je nešto sasvim drugačije podsetilo na tu davnu situaciju. Pričala mi je jedna prijateljica kao što mi obično priča, o istim stvarima i istim problemima, sipala u uvo kao da je slonovsko, i u jednom neočekivanom obrtu došla do iznenađujućeg otkrića: da meni moje svakodnevne nerešene situacije padaju dosta teško, uključujući te njene seanse punjenja ušiju, i čak sam je zamolila u više navrata da smanji a bilo bi divno i ako sasvim prestane, ali ona prosto nije slušala. Pa ti odaješ utisak tako neuništive kul žene, rekla je ona sa druge strane telefonske veze. I nasmejala se. Taj smeh me je instantno bacio desetak godina unazad. Razumem da sa nepunih pedeset kila i veličinom za prednji džep kaputa ja ostavljam utisak čelične žene, ali taj smeh me je prilično uspešno sveo na gomilicu šrafova i labavih opruga. Možda se nasmejala zato što je ispala glupa? Kako je mogla da nasedne takvom jednom prevarantu i hohštapleru? Ali ljudi se retko kada smeju sebi.  Naročito oni koji se smeju drugima. Na kraju sam pokupila svoje delove, ona je dovršila svoju priču i pozdravile smo se do sledeće prilike.

Krenula sam bila negde sa ovim tekstom i prekinuo me je telefon pet puta. I to je to. Do sledeće prilike.

Sve je ovo ekonomija, sve dokle oko dopire

Jedne večeri u septembru zatekla sam se bila u suburbiji. Bila sam na celodnevnom seminaru u jednom od banketnih hall-ova koji služe za venčanja, konferencije i druge intervencije okupljanja grupa osrednje veličine, i zajedničko im je da izgledaju kao makete sklopljene od delova tog jutra. Ti delovi su imitacije stila koji je u nekom trenutku dobio ime italianite i u prilagođavanju ovom tlu je prosto otišao još milion milja iza kitsch-a tj. ružan je jednom teško uhvatljivom bezkarakernošću, što nije slučajno, verujem, i  to što je uglancano čist i instantno sklopljen tog jutra ga čini još ružnijim. Prosto je sve namešteno da bude laž, bez ikakvih drugih pretenzija osim eventualnog poštovanja izvesnih ljudskih sklonosti: laži hoćete, laži i dobijate. Pretpostavljam da je tako nešto u pitanju. Pošto se retko nađem na takvim mestima, ona uvek inspirišu slične misli u mojoj glavi koje su tu spavale od prethodnog puta, inače su najbolja kad se instantno zaborave. Od zaposlenih uglavnom se vidi poslužno osoblje, koje čine imigranti različitih boja. Sve je ovo ekonomija – sve dokle oko dopire, neko od toga živi, i najvećim delom prilično bedno.

Seminar je bio dobar i i bila sam dobro raspoložena dok sam stajala na uglu velikih ulica koje prolaze tim delovima, koje ne liče na ulice jer su previše široke, nema po njihovim ivicama ničega i jedino što rade je povezuju raštrkane industrijske građevine i one opisane iznad. Čekala sam prevoz za povratak u grad, za šta će mi trebati blizu dva sata, ali ne radim ovakve stvari često pa su ovo male podnošljive žrtve. Kako se sve oko industrije kojom se bavim odvija u suburbiji – poslovi, ljudi kupuju kuće u blizini koje isto uvek imitiraju nešto i vrlo se brzo sklapaju, žive bar pola dana u svojim automobilima dok putuju do i od posla sličnim neulicama kao ta na kojoj stojim ili se povezuju sa drugima u vezi posla – ja sam samo marginalni član te industrije. Živim u gradu. Volela bih da budem veliki player u industriji, ne poričem, ali realno se ne trudim puno. Razlog je dosta prost: želim samo izvesne stvari koje ta industrija nudi, i pakovanje u kome dolazi mi se ne sviđa. Plus volim kao i svi ljudi da stvari podesim sebi, u čemu imam vrlo limitirani uspeh, i tako se industrija i ja srećemo samo povremeno. I vrlo je verovatno da se ni kod češćih susreta ne bi promenili, ni industrija ni ja.

Utom je jedan od automobila usporio iako je svetlo na semaforu bilo zeleno (tim neulicama se vozi jako brzo, i u to doba nije ni bilo puno automobila), i stao ispred mene. Kroz otvoreni prozor mi je muškarac unutra ponudio vožnju. Prvo sam registrovala da je to jedna fina ljubaznost. Odmah zatim sam se korigovala u svojoj naivnosti: nigde nije bilo žive duše bar na kolimetar-dva u svakom pravcu, drugi automobili prolaze brzinom koja od njih čini zamagljene mrlje, i mrak je. Odglumila sam nevešto neku verziju samouverene američke žene samo za njegove oči – ne, hvala, moj prevoz uskoro stiže. Da li sam sigurna – daje mi šansu tip unutra, poznavalac ženske prirode – sigurna, sigurna, vrlo sigurna, samo ti kreni dalje. Otišao je i ja sam ostala podeljena između panike i depresije, spremna da kad strah popusti samu sebe zgrabim za grlo. Činjenica je da se previše puta oslanjam na ljubaznost stranaca ili njihovu nezainteresovanost da mi nanesu zlo, i šanse su realne da će mi jednom pilikom ta sreća isteći. Ali to se nije desilo te večeri, jer se posle par minuta pojavila još jedna žena. Prepoznala sam je; služila je bezličnu večeru na seminaru skupa sa još nekolicinom zaposlenih; sitna, latinoameričkih crta, ne gleda ni u šta. Van uniforme, pogurenih leđa, verovatno je bila na nogama celog dana, i još je verovatnije da joj je ovo jedan od nekoliko ne naročito lakih poslova. Ali ima i daleko gorih, je osnovna stvar ekonomije oko nas, i ovde i svuda. Stigao je autobus i ušle smo unutra.

Niko na seminar nije došao gradskim-prigradskim prevozom osim mene. Niko u autobusu nije bio obučen kao ja. Niko na seminaru ne živi u iznajmljenom stanu osim mene; oni svi poseduju kuće i skupa sa njima poveće hipoteke. Planiraju svoje budžete i putuju na Floridu ili Karibe, na nedelju dana, da se odmore. Ja ne posedujem ništa a kad imam nešto para putujem u Evropu, obično na tri nedelje. Volim da hodam u mom kraju, koji je gradska, urbana sredina. U hodanju volim osećaj kretanja. I automobil se kreće ali to nije isto, ni blizu. Automobil bi mi olakšao život na neki način, a možda i ne bi; nije mi neophodan. Osim kad dolazim do ove makete u italianite stilu, u kojoj brišu prašinu i kuvaju imitacije kineske i drugih kuhinja sveži imigranti pa se zatim presvuku u uniforme sa belim košuljama, i prslucima istih boja, a ispod nose crne pantalone, koje im služe i za druge uniforme. U autobusu bi se retko našao neko ko ima kuću, jer uz kuću obično se ima i automobil, ili dva. Osim kad su žene u pitanju; ako i imaju automobil, obično ga vozi muž, njoj posluži gradski prevoz. Ja nemam muža a jednom kad budem imala automobil poslužiće mi za road-trip. Ili to tako zamišljam, ko zna kako će biti u realnosti. Ne bi bilo prvi put da mi se planovi ne ostvare.

Kad sam stigla u grad, otišla sam na gig jedne lokalne džez pijanistkinje. Kolege sa seminara su otišli kući jer ih je sutra čekao dan pun susreta sa drugim kolegama, uvtrđivanje polisa i kupovine, prodaje; ljudi iz autobusa su išli na posao ili kući gde su ih čekale iste stvari kao i one prve, samo su bile daleko jeftinije i najčešće kupljene kao second-hand. Između prvog sveta i drugog sveta ima malo praznog prostora, obično nenaseljenog i ja sam tu zaglavljena. Nisam planirala, više sam slučajno upala. Nije prostor u kome mi je naročito dobro, neću moći tu da čučim zauvek, ali ne ulazi mi se svojevoljno ni u jedan od njih.

Na gigu mi je prišao jedan tip. Predstavio se kao muzičar. I on stanuje u iznajmljenom stanu, tu u kraju, vozi se gradskim prevozom, ili biciklom. Čime se bavim, pita me. I am a chemist, odgovoram. I ne umem da vozim bicikl. Oh, deluje impresionirano i malo zbunjeno. Zar oni ne sede u kućama u suburbiji, krenuo je da kaže, ali se predomislio pa je rekao samo: that is interesting. Sede, odgovorila sam na prvo pitanje, i složila se sa drugom konstatacijom. Interesting indeed.

Kontrapunkt

Love Is a Fire

Love is a fire
It burns everyone
It disfigures everyone
It is the world’s excuse
for being ugly

L. Cohen

Ovo sam prepisala bila iz knjige poezije L. Cohena pre nedelju-dve. Ne mogu da se setim šta sam nameravala sa tekstom, ili šta sam mislila u tom trenutku. Znam da me je kraj privukao, ostalog se ne sećam. Znam i da sam tada osetila plamen o kome pesnik govori; danas ne osećam ništa.

Tek sam se jutros setila da sam prepisala nedavno neke stihove, i nisam znala koji su, kopkala me je ta mala misterija, a kad sam ih pronašla – iznenadila sam se. Nisam očekivala ovo. Malo sam se zabrinula nad time. Bude te brige sumnju u meni da se svakog dana odvija neka metamorfoza, više puta, i sve više, i sve brže, i češće, i zbog nje sam umorna. I lako zaboravljam. Malo sam se i razočarala. Očekivala sam nešto, ne znam šta – nešto drugo. A tad kad sam ih pročitala bili su savršeni, ovi stihovi, izjava i sud. U knjižari, na nogama, u tesnom prostoru između stolova i polica, sve je bilo drugačije. 
Nisam trebala da ih iznosim napolje.

Two-Three Poems a Book

On Thursdays my baby and I
go to Kumon, her math class, and if
I am in the mood or on the edge –
she is a teenager and I worry about
money – I go to the bookstore three doors down
It is old-fashioned (without comfortable chairs)
and has a narrow shelf with poetry
There I look usually for Frank O’Hara or
Charles Bukowski, open randomly the volume
I’ve pulled out and start reading

Sometimes all I need is one poem
If I’m lucky I’ll spin the pages again
and find another. It is pure bliss to experience
the disengagement from reality the way
it happens to me with only a handful of words
But I rarely walk out with a purchase
It is not sustained therapy that I want

I notice then and dislike that poems are so tightly
packaged, like produce or window dressing
So neat and conventional they look laid out in their
idiosyncratic form I feel sympathy for the poets
whose royalties must have  grown
substantially since the days of their beginnings
and are now collected by relatives or
foundations when they toiled for years for this
If recognition came only in certain styles they
had no choice I suppose but posterity appears not worth it
the longer it goes on malleable and corruptible as it is

Right then the bliss I found earlier dissolves at the junction
of double s into something liquid, still manageable
but the moment is gone and I muse on new design
for books of poetry – two-three poems a book
and many empty pages between for breathing space
notes and messages
or drawings for those good with a pencil
Does anyone need more