Vozovi uglavnom dolaze na vreme

Lice moje devojcice medju drugim licima u metrou. Njeno je jedino lepo. Kao da je umetnuto sred starog, potamnelog slikarskog platna flamanskog realizma iz 19-og veka. U njemu se skupila sva svetlost. Opustene pore u beznadju, spustene umorne glave, ruke koje rade, privredjuju, premestaju s mesta na mesto sve ono sto su i juce – vidim krajickom oka. Posle sest uvece petkom, metro je ispunjen umornim ljudima, mladjim, starijim, i svi su zuti. Bez obzira na rasu. Tamno-zuta nezdrava boja nezadovoljstva. Tamno-zuta nedovoljno bogatstva. Tamno-zuta… Linija istok-zapad je uglavnom ispunjena radnickom klasom koju uz domacu cine hiljade imigranata; ona koja ide duz  sever-jug linije ima mesovitiju klijentelu. Zarada i njeni efekti na boju lica zasluzuju detaljnu istragu. Mozda i nije neophodna – istorija je puna zapisa na tu temu.

Malecnu boli stomak. Boli je vec poslednjih pola sata. Poceo je negde pred kraj vecere u kafeu gde je ona porucila po svom izboru i u njemu uzivala. Cesto je boli stomak i nikad ne znamo zasto. I mene je boleo u njenim godinama. Ne slusa me, ne oblaci se dovoljno, danas je dosla pola sata kasnije od onoga sto sam zahtevala, smrzavala se napolju sa drugaricama ali kaze da joj nikad nije hladno – ignorise me i ja gledam kako moj autoritet propada kao jos jedna dobra ideja. Lici na paperje iz jastuka. Dobijam ohrabrenja sa razlicitih strana da to nije neobicno i da ce  proci. Kao sto ocekujemo da ce bol u njenom stomaku proci. Ali ne prolazi. I ja donosim odluku – necemo ici na koncert u cijem pravcu smo se zaputile. Na sledecoj stanici cemo izaci, promeniti liniju i otici kuci. Ona ne zeli da me razocara i trudi se da pokaze kako ce izdrzati, ali bol ne prolazi i najbolje je otici kuci.

Zao joj je. Koncert je bio moja ideja i moj plan; ona nije imala nista protiv u situaciji nasih svakodnevno sukobljenih volja interesa i interesovanja. Ali htela je da mi ucini. ‘Nije vazno, ljubavi’, insistiram. ‘Bice drugih prilika’. Ne znam sta se manifestuje, ali osecam kako mi se lice topi kao vostana maska i klizi na dole. Bojim se da cu pasti na kolena i zaplakati. Znam da bi to bila trauma za nju i balansiram na ivici suza kako znam i umem. Stezem metalnu sipku. Videla sam informacije o koncertu pre vise nedelja i isplanirala da cu otici. Jos je lepse povesti i nju; neophodno je pokazivati deci lepa dostignuca ljudskog duha svakog dana, narocito danas kad ona vide photoshop-om obradjene prezentacije  realnosti kojoj negde po strani, neuocljivo, visi etiketa sa cenom. Violina i harfa u lepom ambijentu jedne galerije uz listu romanticnih klasika – danima sam imala scenu pred ocima. Znala sam i gde cemo sesti. Razocarenje je stiglo do grudi i tu se hladi u grumen koji pritiska i gusi. Ona opet kaze da joj je zao. I meni je, ljubavi. Mazim je po licu. Nije vazno u velikom planu homeostaze gde nesto izgubis nesto dobijes i kad se ne trudis da budes ni pobednik ni gubitnik vec si prosto tu i oni – svemir i njegovi trader-i u okolnostima – ti podele to sto imaju na lageru tog dana, ali meni je vazno, sada razumem. Ovo je bila moja karta za kratkotrajni  izlazak iz galerije tamno-zutih lica oko nas. Nisam bila svesna koliko ih ima do ovog trenutka. Verovatno sam i sama zuta.

Izasle smo na Yonge-u, popele se uz stepenice i sacekale voz na liniji sever-jug. Ovde je svetlost drugacija. Kamuflaza ili klasna determinacija, zuta se povukla iz okolnih fizionomija u moje obraze. Njoj je i dalje zao, ja moram da sednem iako me nista ne boli. Ne znam da li da priznam sebi da sam poslednjih nekoliko nedelja izdrzala zbog slike tog koncerta u glavi – stidim se tako trivijalne opsesije. Volela bih da imam jednu vecu i znacajniju.

Vozovi uglavnom dolaze na vreme, uocavam i cenim da ne mora da bude tako.

Advertisements

8 thoughts on “Vozovi uglavnom dolaze na vreme

  1. uh, Ivana, ovo je pisanje kao kada srcu izrastu ruke pa ono direktno prenosi stvari iz sebe u tastaturu, bez izlišnog prenosa emocije do mozga, pa njene obrade, muljanja, kalkulisanja itd.

    nadam se da će maleckoj uskoro biti bolje. probaj par obroka da joj zameniš sokićima od ceđenog voća/povrća, ali obavezno ih procedi kroz gazu, da se ukloni pulpa i ostane samo bistar sok. to bi trebalo da pomogne.

    pozdrav, uz tople želje da uskoro vas dve ipak overite te violine i harfe u čilom veselom raspoloženju 😉

  2. Dusane, da, verovatno je to pravi opis.

    Kod kuce se smestila na kauc, pokrila sam je cebetom i donela joj njeno bebece cebence sa kojim jos uvek spava da ga smesti na stomak, i odmah je bilo bolje. Uhvatile smo simpatican crtac na TV-u i zaboravilo se na prethodni bol.

    Osim da ima osetljiv stomak, koji se javlja u nasoj familiji po zenskoj liniji, bol u stomaku je nepredvidiv i nemoguce je odrediti sta ga uzrokuje ili kako ga spreciti. Kazu i da je on normalan izraz anksioznosti u tom dobu. Dosta brzo prodje, to je najvaznije.

    Hvala za preporuku, probacemo.

    Hvala i za tople zelje. Bice jos prilika, i ja se nadam.

  3. Мудра је била одлука о враћању, биће концерата а дечји бол нас боли готово као и њих што боли..
    Ти болови у стомаку су и мене мучили у младости, згрчиш се као параграф и тако сатима, ужас а без објективног разлога, без болести – и сада се најежим када се тога сетим, као и среће која човека обузме када бол прође 🙂
    И од мене поздрав са истом жељом: да ускоро одете на неки леп концерт

  4. To je bila jedina moguca odluka, Gorane.
    I moji bolovi su bili takvi, zaista uzasna stvar. Njeni srecom nisu tako intenzivni i tako dugotrajni. Odrastanje uopste nije lak proces, ni za telo ni za psihu.

    Mozda cemo uskoro na jednu od produkcija Cirque du Soleil, sto je apsolutno neopisivno iskustvo. Ali o tom potom. Ovo gde su mi ostali duzni cu pratiti i nadam se necem lepom uskoro.

  5. Nadam se da je malena bolje kao i ti i da ste nedelju provele u boljem raspolozenju…
    Tako si to sve „zivo“ napisala, bolelo me je zajendno sa vama…. prosla sam mnoge takve tenutke, sa mojim klincima… (zato sam valjda osetila tu bol… i razumem svaku napisanu rec)
    zelim vam dobro zdravlje
    pozz

  6. Bolje smo, hvala 🙂
    Ponekad mi se cini da zaboravimo koliko se svaki minut jednog dana prozivi, i ako ne obracamo paznju to ne znaci da instrument koji jesmo ne belezi.

    Nadam se da ste i vi dobro.
    Cuvajte se i volite 🙂

  7. Ovako, sa strane upavši, ne znajući ni šta si pre, ni posle pisala, možda je i bezveze da to ja kažem, prelep način pisanja. Kao da sam otvorila roman jedne majke i čitala o deliću njene ljubavi i odricanja prema svome detetu. Prelepo!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s