Dobra dela iz svakodnevice

Ovo je protivotrov svemu nize. Nestali post je stigao kad su od njega svi digli ruke. Suske ga je dobila nekim bravuroznim internetskim putem – sto mi je fino objasnila ali cu morati da prostudiram kasnije – i poslala mi ga nazad. Vratila ga kuci odakle je pobegao. Nije zasluzio da mu se toliko obradujem, ali ja sam se obradovala Susketu i njenoj ljubaznosti. Medjutim, takav kakav je, moj je, i eno ga ispod.

Stigao je jutros i mail od wordpress osoblja da mi kazu da oni ne mogu da ga nadju, i sta se desilo. Nije on pobegao nego sam ja zabrljala. Dobro je da se sklonio kod tako jedne fine osobe, na sigurno mesto. 
Hvala, Suske.

Advertisements

Svakidasnje prevare

Citam veceras magazin Walrus, kanadsku publikaciju sa visokim pretenzijama, i dobri su. Ponekad su pretenzije vrlo korisne. Odnosno, nijedna ideja ne moze bez njih da se pomakne dalje od prednjeg mozga do dvorista, odmah iz ugla prakticno, ali se zagube najcesce. I pretenzije i ideje. Pisu o ozbiljnim stvarima, tragedijama ljudskog prisustva na raznim tackama planete. U stvari su totalno depresivni, sto nije mnogo tesko ovih dana – biti depresivan – ali oni to dosta dobro rade. Mada, rekla bih da sam prepoznala i neku liniju optimizma. Jesam, definitivno.

Petkom radim van kuce i kad se vratim klinka je vec tu. Obradujem joj se jako, lepo je kad je neko kod kuce kad se vratis odnekud. I tako sam i danas, ali mi je vec sa vrata izletela jedna kritika. Pa jos jedna, i jos jedna, i nas dve smo stajale zatecene, bas zbunjene tolikim kritikama, i ja uopste nisam tako mislila, samo sto nisam mogla da ih zaustavim. Cele veceri sam nastavila na slican nacin. Kad se ona pozalila da me je jedva i pozdravila kad sam krenula sa kritikama, slozila sam se da nije tako trebalo, ali da su kritike na mestu. One to uvek jesu, je zalosna i nezahvalna sudbina kritika. I onda mi je ona rekla da sam uvek takva petkom kad se vratim sa tog mesta. To mi je bilo zao. Ne znam zasto me je iznenadilo, valjda zato sto mi je bilo zao, jer je to vrsta mesta na kome se meni ne desava nista narocito lose, naprotiv, ali do 5 sati popodne mi pojedu svu pozitivnu energiju. I evo sada klinka spava, i ja sedim i razmisljam u cemu je stvar. Mislim da su ocekivanja. Oni prosto cekaju da im dodjem u petak – obraduju mi se uvek, sto samo po sebi spada u lepse stvari u svakodnevici – i sa mnom stigne i moja energija. Ne bas kilotonska, ali drugacija. Potrebna je i meni drugacija energija od one sa kojom se nosim ostalim danima, i po tome je razmena sasvim fer, ali ipak – negde me prevare, i uzmu vise. Mislim da necu pogresiti ako kazem da nikada nisam bila dobra u prezervaciji sopstvene energije. Vrlo je verovatno, uvidjam, da im nisam potrebna zbog svojih sposobnosti i talenata, vec zbog tog nedostatka talenta. Posledicno, osecam se prevarenom. Ne narocito puno, ali ispasti glup u bilo kojoj jednacini je losa matematika. Iako ne vidim realnu primenu jednacina na zivot, ili bilo kog ogranka matematike. Bar u zivotima kakvi se zive na ovim ulicama.

Ovo mi nije prvi put danas da se osecam prevarenom. Pre par dana sam ispunila formular na nekom sajtu za besplatnu pretplatu na jedan profesionalni casopis. Pisalo je u predgovoru da izdavaci tog magazina nude besplatnu pretplatu kvalifikovanim profesionalcima u tom polju. Ja jesam kvalifikovana, medjutim pretplatu mi nisu odobrili. Nije me to toliko pogodilo, nisam u stvari uopste razmisljala o tome jer vec nedeljama imam i preca i previse posla, ali sam zapamtila da sam pri popunjavanju formulara morala da se pretplatim na obavestenja sa tog sajta. Koja su pocela da stizu istog dana. I trenutno mi stizu po dva dnevno. U svakom mi ponude da se pretplatim na besplatne primerke magazina iz industrija koje najcesce nemaju veze sa mojim poslom. Danas sam shvatila da ne postoji besplatna pretplata na magazin koji me je interesovao, i da je cela stvar orkestrirana da bi dobili moje podatke i adresu, te mi slali svoju beskrajnu ponudu, na kojoj oni nekim volsebno matematicki proracunatim metodom zaradjuju. Vesto izvedeno, mora se priznati. Nedavno sam bila na jednom seminaru na kome su se dotakli bas te teme: ljudi na Internetu prosto veruju svemu sto procitaju, jer i kad poseduju zdravu dozu pozornosti, ne uspevaju da odole ubedjenju da je to istina, ili da iza sajta/imena stoji kredibilitet. Tako je sa novinama i magazinima, filmovima, svime. Sajt na kome sam popunila taj formular je ko zna gde, povezan sa ko zna kim, i ne bi trebalo da me iznenadi ako mi sutra na vrata pokuca morz sa dugackim brkovima, donese pizzu sa sardinama koju nisam narucila, i zatrazi da ga isplatim.

I decu uvlace u prevare. Juce su ih u skoli moje klinke ohrabrivali preko razglasa da doniraju pare od svog dzeparca za neku dobru stvar, sirotu decu ili tako nesto. Rekli su im da ce razred koji bude sakupio najvise para biti nagradjen. Deca su se potrudila, ispraznila dzepove, bas su se zagrejali u takmicenju za tako dobru stvar. Da bi im na kraju zahvalili preko tog istog razglasa i rekli da ce im najbolja nagrada biti osecaj u srcu da su dali pare u tako dobre svrhe. To je doslo od direktora skole. Klinki je verovatno dobro da nauci rano da jednacine ne postoje u zivotu. Ali na primeru svoje mame ce videti da se to u stvari nikad ne nauci.

Nazad na magazin. Dake, strana za stranom, ono o cemu pisu, dokumentuju, iznose informisana misljenja su sustinski prevara za prevarom, svaka veca, gora, i bezobzirnija od prethodne. Ne znam da bih radije da budem na onoj drugoj strani, medju tim koji vuku prevare, ali ne zelim da ispadam glupa previse cesto, u stvari sam prilicno umorna od toga. Cak i kad se povuces od sveta, i zacepis sve rupe za koje znas, sve je to jedan te isti svet u kome se igraju smesne igre, i uci matematika. Ali zao mi je da sam kritikovala klinku. Toga mi je zaista zao. Jer kritike su bile na mestu, i mi smo bile na svojim mestima, i stajale smo sve tako nespremne, neizracunate.

Prica bez kraja

Pisala sam juce o necemu, pa to i objavila, i onda je sto mojom greskom sto greskom sistema post nestao. Pozalila sam se i rekli su da ce pokusati da ga nadju negde, sto je vrlo lepo od njih. Ali to je bilo jutros, pa sumnjam da ce od toga biti nesto. U folderu imam pocetni deo teksta, ali ne secam se kraja, i ne dira mi se vise u to. Danas sam u stvari jos uvek pod utiskom petka (taj nestali post je imao veze sa petkom). Pricala sam jutros sa klinkom, izvinila se i ispricala joj neke od stvari koje su ostavile utisak na mene.

U jednoj istoj sobi, i na jednom istom poslu su dve zene. Jedna ima muza koji dobro zaradjuje, ima i bastu u kojoj uziva, i dolazi na posao jer kaze da i u tome uziva. Vrlo je penusava. Ne znam kakva je u braku, ni sa bastom, ali na poslu je losa. Nekompetentna, nezainteresovana, osim za caskanje, jos je i bezobrazna. Jasno je svima stavila do znanja da joj posao nije potreban, da svima cini uslugu svojim prisustvom, da se nece truditi ni crticu vise, i da mogu da je slobodno otpuste. Bilo mi je vazno kao naratoru price i mami da objasnim klinki da bez obzira iz kojih motiva radis neki posao, vrlo je vazno da taj posao radis dobro. To je pitanje morala i odgovornosti. Jos sam joj objasnila sta je infantilizam – kad odrasli misle da se ponasaju kao deca a u stvari su zadrigle baba-roge od kojih treba bezati sto dalje jer ce se jednog dana toliko naduti da ce puci, i ona se tu nasmejala, valjda zamisljajuci bilo koga od odraslih koje poznaje kao decu i shvatila da je to prosto glupo – pa sam podcrtala da je to vrlo cest izgovor sa kojim ce se sretati u buducnosti.

Druga zena u istoj sobi i na istom poslu je vrlo cudna. Nosi ime po jednoj planeti, ali meni je jedna druga asocijacija pala na pamet kad sam je srela prvi put i cudila sam se ko bi normalan nazvao svoje dete po elementu iz Mendeljejevog sistema, ali cudni roditelji cesto radjaju cudnu decu, i osim toga planeta je vruca, prva do Sunca, i mozda ima u tome vise smisla nego sto sam ja videla. Ona je na poslu vrlo kompetentna i odgovorna, zivi sama, i slika. Posto od toga ne moze da zivi, ona radi ovaj posao. Taj posao nije puno placen. Za dzeparac verovatno nije los; za prezivljavanje, placanje racuna, nabavljanje hrane i slikarske opreme, da ne pominjem i druga zadovoljstva u zivotu koja mora da ima svaka osoba pa i cudna, nikako nije dovoljan. Juce sam saznala koliko ona konkretno dobije kao platu. Nedovoljno. Cak i za nekoga ko moze da naslika svet daleko lepsi od ovoga. Jako me je rastuzilo to saznanje. Dodatno se stidim sto sam na taj nacin, da ona i ne zna (neko je podelio tu informaciju sa mnom), usla u njen privatan zivot. Radost pred drugima obicno nije problem, ali se ovakvih stvari stidimo. Bar je ovde tako. Valjda zato sto je neuspeh nezvanicno najgora kletva koja moze da te sustigne. (Zvanicno nemaju kletve.)

I tako sam klinki dala dve ilustracije zivota koje se manifestuju iz veka u vek, epohe u epohu, i sanse da se to promeni su nikakve. Ali to nije bilo sve. Ona prva je, iz principa – sto bi moglo da iznenadi nekoga da su inkompetentni ljudi principijelni ali eto, zivi i uci i ono sto te ne interesuje da naucis – trazila nesto sto je rekla da joj pripada. Izgurala je bez problema i dobila je nagradu. Ne narocito vrednu materijalno, ali nagrada stoji kao velika pobeda inkompetencije nad svim ostalim. Cak i ne stoji, nego se gorostasno gura nad svime i gura mi prste u oci, nos, usta, vuce me za zube i jezik, a i drugima, posto sam celu pricu cula odmah izjutra cim sam usla u tu sobu. Tada jos nisam znala za zenu sa imenom planete. Nagradu inkompetenciji treba slaviti, sad kad sam je izvukla iz usta, ociju, nosa i usiju pa mogu da razmisljam, jer dobiti nagradu je samo po sebi vrlo kompetentna stvar – bravo! Devojku sa cudne planete, kao i devojcicu sa sibicama, treba smestiti u neku poucnu pricu. Kao na primer: zavrsi skole, budi pametna i gledaj svoje interese, i nemoj nikada da dopustis da se nadjes u takvoj situaciji; mozak je zenino jedino oruzje, ne slusaj budale koje ce te ubedjivati drugacije.  

Ova prica ne samo da nema happy end vec uopste nema ni kraj.

Vodostaj

Ocekujem jedan telefonski poziv danas, i u ime toga nista ne radim. Poziv je vazan, i mogao bi da ide ovako, ili onako. Ne zavisi od mene, inace bi islo samo na jedan nacin. Moguce je da ima i nekoliko drugih opcija, ali sve ce se to na kraju svesti pod ovako ili onako. Poziv je bio zakazan. I kasni. Od zakazanog vremena telefon je zvonio dvaput, i nista. Ishod je jako vazan – velika je razlika izmedju ‘ovako’ i ‘onako’ – ali ima i vecih stvari u zivotu. Banalnost zivota je ono sto me uvek istovremeno utuce i razvuce u ravnodusnost. Na sve se ljudi naviknu, pa ne znam zasto to onda meni ide tako tesko. 

Steta je sto nisam radila nesto produktivno od jutros, imam puno posla. U tome nema banalnosti. Napravis listu, pa precrtavas jednu po jednu stvar. Listu jos nisam napravila. Ali zamisljam kako cu precrtavati. U stvari, zamisljam je celu precrtanu; to mi pruza veliko zadovoljstvo, iako kratkotrajno, jer lista jos nije ni napravljena. 

Umesto rada, gubila sam vreme po Internetu. Mozda sto je danas sreda, ali Internet je nezabavan, neinspirativan, i pun loseg mentalnog onanizma. Tako je i drugim danima, samo sto se nadje vise izuzetaka. Bas sam razmisljala o izuzetku nedavno. Svaki se udavi pre ili kasnije. To najvise zavisi od vodostaja izgleda. Tako i ja zavisim od telefonskog poziva. Iako ima i vaznijih stvari, ne kazem da nema. A ni ja nisam izuzetak.

Ispovesti pod uticajem

Los dan dolazi kao glasnik zla koje orgija na nekom drugom mestu. Odjeci sto dopiru do mene donose teskobu i bes, frustraciju i opstu mizeriju. Od loseg dana se ne moze pobeci – njega treba preziveti. I on to zna. Losim danom ljudi me podsete zasto se golotinja prikriva odecom bez stila i zasto ih niko nece, pa stoje usamljeni, goluzdravi a dlakavi, odvojeni od smisla. Dok mi onaj ruzni glasnik cuci iznad ramena ja pisem pisma tek da bih nesto radila, i opteretim druge ljude svojom bedom. Na los dan i moje reci me mrze jer sam ih izvlacila za jedan tako bednicki posao. Cesto me boli stomak. Fizicki oblici teze da ispadnu iz ruku, ulje u tiganju prsti euforicno kao da je u Paklu, i uvek se nadje neko da me podseti da nisam tako dobra kako bih volela da mislim. Losem danu bih nanela zlo i zavrsila celu stvar ubistvom.Ono sto se mora priznati jednom takvom danu je da bi bez njega ceo jedan svet opskurnih likova ostao neprimecen. On u stvari na samom pocetku, pre nego sto zapocne svoju tiraniju od nebrojeno sati, namesti narociti filter preko sunca i onda sleti na moju terasu strpljivo se radujuci mom budjenju i nepripremljenosti. Los dan je uopsteno sklon dramatici. Ono sto oboje znamo je da cu ja, kao po dogovorenom scenariju, pokusati na bezbroj nacina da ga se resim, ali nikada uspesno. Zakonitosti losih dana potiru sve uspehe.

Evo, recimo, krenuti u predvecerje jednog takvog dana u deo grada koji je zatvoren za sve druge aktivnosti osim zabave, i na ciji su mamac pohrlile stotine hiljada ljudi, je dobar primer loseg snalazenja. Usred mnostva ljudi po kojima je polegao vazduh otezao od dima zivotinjskog mesa tretiranog visokom temperaturom nasla sam se pritisnuta zubima. Mlecni, odrasli, vestacki, porcelanski, odradjivali su vredno svoje porcije. Ljudi stalno jedu, svuda i na svakom mestu, u svakoj prilici. Vise hrane znaci i vise gladi, ko bi to ocekivao. Zurim ali ne mogu da se probijem kroz more ljudskih tela koja se krecu sa istoka na zapad, i obrnuto, sa cestim izletanjima na sever ili jug. Moje fobije se polako bude, jos uvek nesvesne kakvog vaznog posetioca imamo danas.A on se verovatno vrti na jednoj od obliznjih improvizovanih pozornica, uz gromoglasnu muziku sa prenaglasenim basom.

I onda, prijateljsko lice u gomili! Treba se drzati takvih likova u svim vremenima. Istupanje iz bujice i olaksanje. Gledani sa strane ljudi izgledaju podnosljivo. Narocito je tako iza zatvorenih vrata.

Znala sam da je los dan daleko od zavrsetka kad mi je jedva zametljiv glas sapnuo da preko puta mene sedi Blanche. Okretala sam glavu i bacala poglede iz razlicitih uglova. Osim raskosnog tehnikolora, i vesele prirode u rashladjenom ambijentu subotnje veceri sa pocetka novog veka, nije bilo sumnje, to je bila Blanche! Pufnasto ondulirana plava kosa, belo napuderisano lice, crveni karmin za usne ispod gusto zacrnjenih trepavica… – draga, nesvesno nonkonformisticna Blanche.Tik uz nju sedela je mlada zena kojoj bi Marlon Brando bio nepodoban. Priznajem da bi i meni, ali ja nisam nista jela tog dana, a vec sam popila bila par casa belog vina. Nesto dalje oko stola, jos jedna samosvesna, lepo obucena mlada zena me pita po treci put da li je moguce da nisam isla u Petu, jer sam joj toliko poznata. Ovog puta pustila sam moj licni los dan da joj objasni gde sam sve isla i kuda dalje odavde. Vise mi se nije obracala. Dopala mu se nasa ko-operacija – nadam se da ce sledeci put svratiti prvo kod nje.

Los dan pod uticajem loseg vina ume da ukaze i na neke bitne stvari. Kao, recimo, da je prostor prirodno kriv. Oble, glatke linije ne dozvoljavaju bajatost coskova. Cak i banalizovani ritmovi dalekog Istoka umeju da ugreju umorne zglobove i isteraju nostalgicne i cemerne sentimente iz pukotina. Svi oko mene izgledaju kao da znaju sve sto im je potrebno, ja se pravdam neplaniranim angazovanjem. Osim toga, vise nisam toliko ogorcena. Iskreno, imala sam i gorih.

U rane jutarnje sate, oprezan izlazak na ulicu pruza sasvim drugaciju sliku. Praznina sa malim grupicama ljudi i djubreta je podjednako nestvarna kao i ranija guzva. Polako, umornim koracima, idem sredinom dugacke ulice, dok mi los dan drzi ruku prebacenu oko ramena. On izgleda sveze i dalje. Ovakve nenajavljene posete ga okrepljuju. Volela bih da podnesem jedan zahtev, ali se ne usudjujem. Bojim se da bi ga ispunio, i onda cu mu jos biti duzna. Ali kad bi se sad, bas ovog ranog jutarnjeg sata, ulicom razlio zvuk trube Chet Baker-a, znala bih… znala bih da se i drugi umorno nadaju povratku kuci, i prihvatice i mrvice kao putokaz. Ipak nista ne pitam.
Na kraju ulice, iza barikada za automobile, guzva saobracaja i ljudi. Na jedva podignutu ruku jedan taksi okrece u zaletu i staje ispred mene. Moja kocija za veceras. Dobro je da se bar neko povinuje mojoj volji. Zna moju adresu, i glatko krece u noc. Odmah iza mosta skrece u nepoznate ulice. Ovaj momak poznaje grad, i ta misao mi izmamljuje prvi lep osmeh za ceo jedan predugacak dan. On ne bi shvatio kad bih pokusala da mu objasnim koliko je to vazno da me ne vozi uobicajenim putevima nocas. Mozda i bi, ne znam i ne zelim da pitam.

Poslednji uspon pred moju ulicu, i ja osecam tezinu neuspeha na ramenima. Nista, bas nista nije valjalo tog dana. Bole me noge u sandalama, i oci od dima, jezik od nedovoljno sazvakanih reci, stomak od vina… Zahvaljujem tihim glasom i placam. Posegnula sam za rucicom na vratima, i zastala. „Excuse me, would you mind if I did something crazy?“ pitala sam taksistu. Okrenuo se ka meni i odmahnuo glavom. Nagnula sam se, pogledala u mekane braon oci na tren, i poljubila ga. Trenutak kasnije izlazim iz taksija, slobodna – i sama. Sustize me pitanje, pobeglo iskustvu nocne smene „Why did you kiss me?“
Da prodje.

Debela stopala

Sinoc u bioskopu, na programu su bile reklame, i posetioci. Na projekciju najnovijeg filma iz serije Bond, J. Bond, dolaze najrazlicitiji ljudi. Mladi, stari, muskarci, zene, u drustvu ili sami, u invalidskim kolicima, Kineskinje u godinama, decaci iz parka, osedeli intelektualci… Da sam pokusala da zamislim predstavu na koju bi dobrovoljno dosli predstavnici tako raznorodnih grupa zalutala bih verovatno u neku sentimentalnost, i ne bih izasla ni blizu ovakve jedne produkcije. I sve to u ponedeljak. Kopka me da li je scena od sinoc konkretno vezana za najnovijeg Bonda, ili je to tako bilo i sa svakim prethodnim. Meni je ovo prvi put da ga gledam u bioskopu. Glumci iz ranijih izdanja su svi odreda bili eye candy u macho omotu – moja mama je mislila i za Sean Connery-ja i za Roger Moore-a da su maksimalno koncentrovana muskost, ali nikad mi ne bi rekla, takve stvari se nisu govorile pred decom u ranijim generacijama – sto je meni i kao klinki bilo komicno u najboljem slucaju, medjutim desilo se ono sto se obicno desava: pocnemo da licimo na svoje roditelje kada se tome najmanje nadamo. I tako se pojavio Mr. Craig bas u trenutku kad mi je bio neophodan. Drugim recima: on je neobicno, neverovatno, neocekivano i prosto nemoguce seksi. Za to nemam nikakvo objasnjenje osim onoga sto sam vec pomenula iznad, koje mozda vazi a mozda i ne vazi, u kom slucaju ostaje i dalje na snazi da je on neobicno, neverovatno, neocekivano… Taj neocekivani seksepil me niti raduje niti rastuzuje, iako je sveukupno vrlo pozitivan, kao i svaki seksepil uostalom. To je u stvari daleko kompleksnije i ima eksponencijalne veze sa faktorom vremena. Do jutros je seksepil imao vrlo pozitivan efekat, cak bi se moglo reci i euforican. Od jutros stvari stoje puno drugacije, i postaju sve gore.

Ne poricem da susret sa seksepilom ima na ljude uglavnom slicne efekte, ali uvek se nadje mesta i za anomalicne idiosinkrazije. Konkretno, u poslednje vreme cim se sretnem sa seksepilom ja otrcim do ogledala, skinem se i umesto da odigram neki divlji ples, ja zagledam sebe vrlo detaljno. Stvari stoje vrlo lose, kao sto sam pomenula. Usamljena, nezainteresovana, nemotivisana, seksepil mi sluzi samo za merenje otudjenja. Boli na izvesnim mestima, ne poricem, samo sto je otudjenje kao debela stopala za trcanje na duge staze – korisno je imati debela stopala kod trcanja ali zasto za ime Gospino trcati kad vreme leti. I planeta leti. I nigde se ne stize! Tako je i otudjenje promasaj cilja, ili cele trke. Steta za onakav seksepil.

Kasnije u toku dana naisla sam na clanak koji sam nedavno procitala, i ostavila ga otvorenog bas na toj strani, o neobicnom koreografu iz Montreala, koji od svoje 17-te godine zivi sa cisticnom fibrozom. To nije bilo sve – govorna mana kao dete, nizak rastom. Napada ga zivot, napada i on njega. Sada u svojim 30-tim on verovatno zivi svoje poslednje godine ili deceniju, po zvanicnim statistikama.  Na sceni njegove predstave i koreografije prelaze granice, uvlace unutra, pobedjuju, predaju se, i dovode publiku do suza i smeha otuznim, ekstremnim, lepim, ruznim, niskim, visokim, tragicnim, svakodnevnim. Tako kazu u clanku. U Montrealu idu na njegove predstave kao na misu. Ljudi vole spektakle u kojima neko strada, neko pobedjuje…univerzalni seksepil valjda. Ali onda on kaze svojoj publici: Bojim se da necu ostaviti traga. Bojim se da se nikad vise necu zaljubiti. Bojim se da se zaljubim. Bojim se da ne zaboravim, ili budem zaboravljen. Bojim se da nikada vise nikoga necu drzati u rukama, nikada vise voditi ljubav, samo obican seks. Bojim se bola, bojim se nanesenog bola. Bojim se tuge. Bojim se da cu umreti pre moje majke, pre mog oca. Bojim se da ce mi nestati inspiracije, da mi nikad vise nece zasijati oci. Ali ono cega se najvise bojim je da ne budem voljen.
Oh, darling, neki od nas se boje jos vise.

The Best of Me

Padao je prvi sneg sinoc. Par sati pre toga bio je kisa i negde izmedju 9 i 10, i sa visine oblaka do visine moje terase, desila se transformacija. U slobodnom padu. Sta nam se desava dok padamo bi mogao da bude naslov za jedan dobar esej na temu zivota. Eseja na temu zivota, i prica, romana, poezije, ima koliko i kisnih kapi, ali i kisa nastavlja da pada, zar ne?
Ne jutros. Svanulo je suncano jutro, bljesti u prozore kao zamrznuta eksplozija u svom najbljestavijem trenutku. Oblaci se malo navlace preko bljeska, pa ga opet otkriju, kao da je osmeh. Da, bas to, kao da je neverovatan gargantuanski osmeh. Neambiciozno uzivanje u prirodi, svojoj i onoj oko sebe, je moje zivotno opredeljenje. Imam i drugih planova, ali oni me uvek napustaju, nekad se i vrate i vrtimo se u zapteljanom klupku, sto je steta, jer bih ja rado samo ono neambiciozno. Sve sto se desi dok sam u takvoj homeostazi je najbolje od mene – the best of me.
Kisa pada vec danima. Nekad ozbiljno, nekad ne. Pre par veceri, u petak, pocela je negde oko 6, sto je sada mrak. Kako je samo pocela. Kap, kap, tiho, bez vetra, mokre ulice, kraj nedelje. Bio je to jedan lep intiman trenutak podaren ljudskim bicima, zivotinjama i biljkama u ovom kraju. Delilo me je bilo samo malo rastojanje do moje zgrade, i to je bila prava steta. Usla sam nasmesena u lift, i sa mnom jedan komsija. Pozdravili smo se uljudno. On je, verovatno podstaknut mojim beatifikovanim osmehom sa osvrtom na Rafaela osetio potrebu da podeli nesto od sebe. „Opet pada kisa,“ promumlao je, polubesno, poludeprimirano. „Da, zar nije prekrasna?“ Pogledao me je, zatecen; ocekivao je saveznistvo u jadikovanju, pretpostavljam. „Ako neko voli da pokisne,“ promumlao je jos jednom. „Pa sta fali kisnjenju?“ nastavila sam i ja, a osmeh ne silazi, sada guta i njegovu mizeriju i kishi nad njim u liftu. „Nema vetra, nije hladno, i pada vrlo sporo…“ naznacila sam mu objektivne prednosti ove trenutne kise, lepotice medju kisama. Predlozio je polupomirenje – bio je to polovican covek u polovicnom izdanju te veceri – bas u trenutku kad je lift zastao da pokupi jos jednog putnika: „Mozda ako imas kisobran i obuces se nepromocivo,“ zavrsio je svoj deo, a ostatak je trebao da kaze, onda bi se mozda prokleta kisa i podnela, ali ulaskom jos jedne osobe trebalo je zavrsiti konverzaciju. Sto pre. „Da, naravno,“ dodala sam i ja svoj deo, ko sta voli ali pusti kisu da te natopi, zedni covece, i pozdravila zenu koja zivi na mom spratu. Ostatak vremena svi smo cutali. Kad je on izasao i vrata se zatvorila za njim, moja saputnica je rekla: „Kako je lepa kisa napolju, zar ne?“. Slozila sam se: „Prekrasna.“