Poslednja odbrana demokratije

Danas su izbori u Kanadi. Ne učestvujem već godinama, po sopstvenom izboru. Ne iz ubeđenja, već zbog neubedljivosti kandidata, partija i ostalih učesnika. Ne verujem im; ne bih ni sebi kad bih probala da se samoubedim da prihvatim takve izbore. Ali ja sam još kao klinka shvatila da probuditi se u farsi je verovatno najbliže realnosti što se može desiti nekome, podsećam sebe povremeno. Vremenom prestala sa podsećanjima, pokušala da zaboravim.

Konzervativna partija je na vlasti, federalno, već dugo. U Ontariju vladaju liberali. Samo na ta dva primera – dve glavne partije – vidi se više nego dovoljno. iako ja, kao i svako, izbegavam da gledam u sve što mi se ne sviđa. Kad nemam izbora, duboko zameram svakome ko me natera da gledam u ono što mi se ne sviđa. Ali znam; svako zna. Zato što se pre ili kasnije sve vidi.

Pročitala jutros članak na levo-nastrojenom sajtu Jacobin o ekonomskoj situaciji u Kanadi i kako ni jedan od kandidata (uz konzervativnog i liberalnog imamo i socijal-demokratu, ili NDP) ne govori realno o situaciji sada, niti nude neke smislene planove da situaciju poboljšaju. To verujem. Neverovatno sam postala edukovana poslednjih godina u nesposobnostima pametnih i obrazovanih ljudi. Ni pametnih ni obrazovanih ne fali, sigurno ne ovde gde dolaze kao da su ulice popločane zlatom, povrh lokalnog talenta. Čak je, verujem, teško naći sličnu koncentraciju P&O bilo gde drugo na svetu.

Izbegavala sam da slušam kandidate, ali kad nisam uspela, čula sam da pričaju o sniženju poreza, sva torjica (osim o ekonomiji). Ove bogate države, sa neverovatnim brojevima siromašnih ljudi u njima, stalno pričaju o porezu. Valjda je onima koji su ovde došli davnih godina bilo obećano da ovde neće biti poreza, i kad je on sišao sa brodova u korak s pacovima, i nakon što su završili sa domorocima, porez je postao Public Enemy #1. Neka razočarenja je nemoguće preboleti.

Samo na tom primeru ima dovoljno materijala da se obrišu svi kandidati. Jer ova država, njena masivna administracija, budžet kojim maše, obećava, ispunjava i slama obećanja, se zasniva isključivo na porezima. I neverovatno je koliko varijanti ima. Ali država je masivna u teritoriji i sirovinama, pa znaju da imaju još dobru zalihu, bar za koju generaciju.

Ali nisam htela da kritikujem. Nasmejala se danas nakon čitanja članka kako lako ljudi zaborave da je ovo kapitalizam. Kapitalizam nije kraj istorije, nije zaista ništa više ili manje nego varijetet istog principa unazad puno vekova, ali iako je njegov trenutni oblik postao zastrašujući, i zvao se kapitalizam ili ne, suština je da ova država – beznačajna u svemu osim u sirovinama koje se mogu sakupiti na tako velikoj teritoriji – ili bilo koja druga, neće razmotriti drugačije opcije. I neće i ne sme. Jer mi imamo moćnog suseda na jugu, na primer, i za izgovor. Ali pametni i edukovani i kada nisu naročito sposobni mogu bar da pokušaju sa nečim novim. Evo mog predloga: disruptive innovation is big deal glolabno trenutno. I prilično opasna stvar, u svakom pogledu. Zašto je ne primeniti na globalni kapitalizam? U ovoj fazi, jasno je da neverovatni talenti propadaju na poslovima i u firmama koje vode hijerarhije okovane u sistemu koji nije zaista puno drugačiji od kalcifikovanog socijalizma, feudalizma, ili nekog drugog zastarelog sistema kome su okončali dane bez puno pompe (iako revolucije nesumnjivo vole prvu stranu). Po menadžmentu se nijedan ekonomski sistem ne bi puno razlikovao od prethodnog ili sledećeg u evoluciji. Tiranija je uvek na vlasti. Smene dolaze sa manje ili više revolucionarnog ili pohlepnog zadaha, ali to su minorne varijacije.

Kritikujem. A htela sam o inovaciji.

Ljudima je teško upravljati. Pitajte Bogove. I do sada se zaista svašta probalo – od robovanja i feudalizma, do mobilnosti po skalama ovim ili onim (bullshit uvek za petama), ali sada, u milenijumu koji prosto nema gde da spusti stopalo u svom prirodnom koraku napred a da ne ugazi u neki shit, ili sravni cele države i milone ljudi koji žive oko svakog korena trave, jasno je svima da stvari ne valjaju. I čak se niko više i ne trudi preterano da laže. Oni to rade iz navike, jer istina nikada nije bila dobra politika. Ali ne mora se govoriti istina da se proba nešto novo.

Države, pogurajte pojedince. Ako su korporacije smrt svega, a jesu, ojačajte mase. Bez socijalizma i programâ koji bi izazvali nuklearni rat – ili imploziju Amerike – i bez deljenja lako stečenog poreza neradnicima i sirotinji. Ima pokušaja, ali nije ni polupristojno, niko i ne zna za te pokušaje. Neka svako radi za sebe. To je sada prirodni zakon #1, ali svi ga zaobilaze. Udruživanje pojedinaca, klasa, terotorija… je pokazalo da svako mrzi svakoga, i ne ide skupa. Umesto ujedinjenih, mora se probati sa Nezavisnim Trudbenicima. Svako ko misli da je lako raditi sâm, ne zna puno o sebi i još manje o ljudima. Vreme Odrastanja; krajnje je vreme za pravo prosvetljenje.

Ima nebrojeno načina da se stvari probaju, poprave, pokvare, i opet probaju. Jer to je jedino što se može uraditi. Usluge se plaćaju po potrebi. Za zdravstveno osiguranje svako mora da volontira nekoliko sati nedeljno, na primer. Ako neće, ili ne može da postigne jer posao dobro ide, onda neka plati. Različiti nivoi kvalifikacija i ekspertize, različite i usluge. Šegrtovanje, mentori… puno ljudi znači veliki izbor sposobnosti. Svako ko ne kapitalizira na tome – umesto da eksploatiše – je propustio još jednu svemirsku šansu. Ako države neće početi (opet) da masovno ubijaju ljude da bi smanjile pritisak i prohteve, sve ove ljude vredi uposliti. Korporacije nemaju tolike potrebe za radnicima. Previše je ljudi. I ovo što sada rade je iživljavanje. To je obično tačka na kojoj ljudi pivotiraju kad ne znaju šta će od viška, energije, drugih ljudi, dobrog sistema. Skoro svako među ljudima može da radi nešto od vrednosti. Zaposliti ljude je veći posao nego što političari žele da znaju, lakše je ubijati ih. I bukvalno i u prenosnom smislu. A suština je u tome da političari ne moraju da znaju. Jer ljudi umeju sebi da nađu zaposlenje, ali ako ih društvo ubedi da to nije vredno, ili isplativo, oni će poverovati. i bez tapšanja po ramenu, molim. Posao je posao. I mora se odraditi. Mora se uložiti. Uvek se radi o ulaganju. Ne o razmeštanu poreza, već o ulaganju koji ljudi ponude svakog dana kad krenu na posao, i tamo provedu sate, i sate, i opet to isto sledećeg dana… Sve ovo može zaista puno bolje. iako znam da neće. Sigurno ne ova trojica momaka trenutno u spotlight-u.

Zadremala na putu kući, da bih se probudila uz glasove malog dečaka i njegovog tate iza mene. Dečačić priča kao veliki, ali po glasu ne može biti veći od 15cm. I tata priča sa njim kao da je veliki, i već se vidi da poštuju jedan drugog. I u jednom trenutku tata kaže da je izašao sa posla ranije da bi glasao. Dečačić ne reaguje jer ne razume o čemu se radi, niti se pretvara. To još ne ume. Ali ja se postidim. I tu rešim da ću ipak da glasam. Za koga od onih levih, pitala se do biračkog mesta. Odlučila. Kad sam dobila listić predomislila se. Gledala u četiri imena ponuđena, i rešila da mi se ime Noah najviše sviđa. Good luck to all candidates! Šta drugo. I to je posao, možda nešto teži nego što se zamišlja. Ali ko takve stvari zamišlja.

p.s. Klinka ima 18 godina, i glasala je po prvi put. Ne bi da je sledila moj primer, ali je otac malo nagovarao, malo (više) pritiskao. Kad su shvatili na glasačkom mestu da joj je ovo prvi put, dobila je burne ovacije. Entertainment, nikada se ne sme potceniti – ili preceniti – obično učestvovanje u zabavi. Bukvalno. Dobile smo i ona i ja pozive na glasačke žurke. Možda ću i ja jednom konačno razumeti šta je demokratija. Really.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s