Vrata koja leze, ljudi koji sede, i marame

Kaze u delu svog eseja i intervjua, pisac koji je bolestan od SIDE i Heddy koja se oporavlja od neke operacije, sitna kraj njega i fragilna ali se cak i na fotografiji vidi kako su oboje slabi, kako poznaje mnoga groblja koja je obilazio na svojim putovanjima. I onda na jednom mestu on kaze da u Chiapas-u, onoj bedi gde su pobili silne seljake-pobunjenike ne tako davno, e pa u toj jadnoj slepoj tacki na mapi sveta, u Romeriu, sto je selo pretpostavljam, grobovi imaju vrata koja leze povrh njih. Jednom godisnje ljudi otvore vrata da pricaju sa svojim mrtvima.
Mora da su vrata obojena jarkim bojama; u Meksiku vole jarke boje. Horizontalna vrata u podzemni svet, ali ne da bi se u njega uslo – ima vremena za to – vec da bi se tu susreli. Kako se toga niko nije setio ranije? Neodoljivo, simbolicno i neophodno svakome ko je nekoga izgubio. Blizu ste opet, pricate, provodite vreme zajedno, podelite dogadjanja iz sveta zivih i mrtvih. Blizu ste. 
Kad sam procitala o tim posebnim vratima u meksickom selu, kao da sam se odjednom nasla medju svojima. Kako se toga niko nije setio ranije.

Ja i dalje pomislim cesto na film „Forever“ i izgleda da nisam jedina. Ovde je link na ceo intervju a nize samo isecak:
http://theeveningclass.blogspot.com/2007/05/2007-sfiff50my-afternoon-with-heddy.html

Sure, we talked about Forever. Not only about Père-Lachaise, but the many cemeteries of the world where she and I have been informed by the memories of others. Cultural inflections make cemeteries different. They’re colorful in Latin American countries and more stately in Europe. The Jewish cemetery in Prague has been rumpled by invasive roots, I told her, the Romerio in Chiapas has doors laid upon the tops of graves which once a year are opened to allow conversation with the dead. I mentioned that I noticed that most of the characters in Forever were accustomed to their grief, expressing the religiosity of memory through the tender maintenance of graves. Only the one character, the woman who had lost her husband to the bee sting, cried. Ah yes, Heddy sighed, nodding her head knowingly, the grief was still fresh with her. Yes, she said, it was difficult asking the cab driver to sing. Difficult to sit for hours waiting for the stories to come to her. She would see things—a young girl reading to a grave—and use her telephoto lens to draw closer, hoping that her interest might draw them over to her so that she could find out more. Who was the young girl? What was she reading and to whom? In the closing credits, I said, you have an image of a Mayan stelae. Ah yes, she said, the funeral marker for Guatemalan author Miguel Angel Asturias. Yes, I know, I said, I’ve actually met the woman who made that monument marker. A small world: the who’s who of cemeteries.

Advertisements

4 thoughts on “Vrata koja leze, ljudi koji sede, i marame

  1. Ја сам из другог света. Не знам енглески, али прича са вратима ме је дотакла. Зато што имам свој гроб и зато што би једна таква врата можда била од помоћи. Кажем можда, мада сумњам. С друге стране, није ни то ништа необично. Недавно сам на путовању кроз Хомоље имала прилике да видим читава гробљанска насеља на прилазима селима. То су праве куће направљене изнад гроба, чија је предња страна по правилу од стакла, а унутра.. Све. Од намештаја, преко гардеробе и хране, чак и ТВ.. сад не знам да ли је смисао да се покојник ту разбашкари, или је тај други, да његови дођу и одживе неко време заједно са њим. У оба случаја сабласна су та богато осветљена места. Запањујућа.. глупост.

  2. Znam o cemu pricas sa tim namestenim kucama, i meni je to izgledalo morbidno. Ali ovo me je jako dirnulo. Jednom godisnje, toliko, otvore vrata i popricaju. Valjda sada osecam koliko je smrt svuda oko nas, sto joj ne smanjuje uzas i strah da nekoga izgubis, ali na drugom nivou je sve postalo normalnije, prizemnije i ima svoj tok. Samo da ne ide preko reda, to je sve.
    Mi preko ulice imamo veliko groblje koje najvise lici na park. Bezbrojni ljudi tu voze bicikle, setaju, pa i mi, i zaista je lepo, negovano. A spomenici, manji, veci, ili samo male metalne plocice na zemlji svuda okolo, ali ne pretesno, nema guzve. Jedno ide s drugim. Bez sujeverja, nadmetanja, narikanja i vecitog crnila, ljudima treba da odrzavaju vezu sa onima kojih vise nema.
    U tom filmu „Forever“ o groblju u Parizu, uspelo im je da to uhvate i objasne. Tu melanholiju neizbeznog kraja, i gubitka, ali i vezu koja traje. Bar dok je nas, i onih koji pamte.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s