Snežna noć, Buika u Torontu

’Kuba!’ dovikuje neko iz pubike. Akustika dvorane je tako savršena da se i jedan tip koji dobacuje sa gornjeg balkona čuje kao da je ozvučen. Blagi mrmur odobravanja iz publike sledi nakon tog podsećanja koje je pretpostavljam neizbežno gde god se okupe pojedinci sa španskih govornih područja u grupama većim od dvoje.
’Jebe mi se Kubu, i za Španiju, i za Francusku…’ odgovara strastveno osoba na pozornici, ’ i za sve politike i granice i zemlje…. mir, to me zanima, da bude mira i da nas ostave na miru! Mi, svi – (pokazuje širokim rukama na sve nas u publici) – mi smo stariji od svih zemalja. Države su mlade, a mi smo tu oduvek.’
Publika oduševljeno tapše i dobacuje. Kad se utišamo, jedan otpozadi (imaju balkon se sedištima i iza pozornice) insistira ’Cuba libre!’ i dobacuje još nešto, u negodovanju na prethodni stav.
Publika se buni, dobacuje mu da zaveže.
’Pustite ga,’ opet one tanke, ekspresivne ruke raširene da nas sve obuhvate, ’i njegov glas je muzika.’

To je samo jedan mali uzorak sa koncerta Konče Buike u dvorani Kraljevskog Konzervatorijama, pred rasprodatom publikom. Rekli su pred početak koncerta sa velikim zadovoljstvom da je rasprodat, ali klinka i ja znamo od sinoć, pre nego što je iko drugi znao – mi smo kupile poslednju kartu. Gledamo jedna u drugu ponosno.

Ja sam svoju kupila bila pre nekoliko nedelja. Nisam je pitala da li bi išla sa mnom jer imamo nešto planirano sledećeg vikenda, i važno joj je vreme sa društvom, neću da preteram… ’Uvek me pitaj,’ savetuje. ’Ja volim da provodim vreme sa tobom.’   Kad je tako… otišla na sajt i pogledala da li ima još karata. Samo jedna, i  – sedište do mog. Niko nije hteo samo jedno sedište. Kakva besmislica, ja bih ga uzela.
Kad bih išla sama.
Ali ne ovog puta.

I stisle smo se skupa dok smo hodale prema metrou, sneg promiče u tanušnim pahuljama, svetluca u tami dok sporo pada, nekad opet krene u vis, svetluca i na tlu jednom kad se spusti.

Zgradu auditorijuma su izgradili oko jedne stare zgrade koju im nisu dopustili da sruše. Takvi arhitektonski hibridi se viđaju u gradu. Teška ornamentalna cigla zagrljena staklom – kakav lep par. I sendviči koje prodaju u kafeu su lepi. Na spratu imaju bar i tu prodaju…. Nemamo sad vremena, pregledaćemo sve kasnije.

Na scenu su izašli skupa, njih troje. Dvojica muzičara i Buika. Ona je bosonoga. Pijanista i perkusionista, izuzetni obojica. Ali ona…

Od prvog osmeha koji je uputila publici, sve je omađijala. Govori na španskom i engleskom, i nema tu vešte priče, već spontane – iz srca, iz besa, iz bola, iz smeha… i kad je rekla jednoj starijoj ženi iz prednjeg reda – ima toliko života u tvojim očima, ova pesma je za tebe – mi smo već bili kao raširena platna na vetru. Sunce, vetar, ptice, na sve bi reagovali, ali ovde je samo njen glas i dvojica muzičara.
Buika ima moćan glas, neverovatan glas, i mnogo više od toga – glas ima nju. Jer ona peva. I nemoguće je znati odakle ta sila pristiže, iz tako sitne figure na pozornici, razruši je kod svake pesme i obleti krug, dotakne svakoga, i kao magnet izvuče emocije na površinu, samo se ne vidi u mraku i niko ništa ne vidi jer gledamo u nju. Raskvašenih očiju, i bez razumevanja o čemu te španske strasti pevaju – o čemu sve strasti pevaju – dišemo i virbriramo akustikom vešto proračunatom, i ne boli, ali se jedva diše. Od ushićenja, i duboke radosti. Možda i boli.

Izvinila se što se onako naljutila prethodno. I smejala se sa muzičarima, pa nije znala kako da počne, i nekad bi prestala da peva pa bi pravila zvuke koji još nisu našli svoja imena, ali imaju svoje mesto u njenom glasu, a ona nema svoje mesto ni danas i pozornica nije mesto na kome se živi čak i kad neko izgleda kao da je stvoren za nju. Odrasla je među Ciganima, a još niža od njih, jer nije pripadala. ’Vi ste moje pleme,’ kaže nam. Vežba, jer jednom će možda naići na jedno, i dopašće joj se da ostane na neko vreme.

O ljubavi… kad peva o ljubavi, ljubav sâma beži. Jer ona i voli i mrzi, i preti, i jauče, i izvukla bi sopstvene uši i pojela bi ljubav presnu, i smeje se, i sebi i ljubavi, naročito ljubavi, i…

Nikada nisam videla ovako nešto.

IMG_1268

http://music.cbc.ca/#/blogs/2013/1/Concha-Buika-a-complicated-voice

Advertisements

16 thoughts on “Snežna noć, Buika u Torontu

  1. Kakav spoj 🙂

    Upravo videla da dolazi u Beograd u martu.
    Najbolje je onda ignorisati moje reci pa doziveti sve kao da nikad nista culi za nju. Tako je klinka 🙂

  2. Od mene je dovoljno sto nisam zagledao imal sise, to signorisanjem tvog pisanja ce malo teze ici. 🙂
    Raculjaj dasam obuko majicu snatpisom „Skupljaj pare, portose, sace mart!“.

  3. Nadam se da ne prave karte previse skupim. Ovde se to redovno desava. Dobro je da je izbor tako veliki, ali lepota i umetnost bi morali biti dostupni svima.
    Ja ponekad preteram, pa onda cutim koji mesec, ali rascistila sa sobom da su mi to vazne stvari. I putovanja. I dobri restorani… eh, ni dva posla me ne mogu izdrzavati kako treba 🙂

    Neka se majica isplati 🙂

  4. Povratni ping: Kazu, wordpress besplatan…kurac besplatan! « Rudari posmatraci ptica iz Gornje Saksonije

  5. Steta da je tako. Svet postaje sve vise nalik na stripove kao Inkal. Elite i spirlane staze do pakla naguzvane ostatkom.

    Dobro je da se ja sama o sebi staram 🙂

  6. .. ето на линку доле и најаве концерта у БЕГ, морам рећи да су цене улазница (видети на самом крају текста) по мени више него повољне – ако се упореде са ценама за концерт ‘Буена Виста..’ пре два месеца, готово 2х су ниже.
    http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=271&yyyy=2013&mm=01&dd=18&nav_id=678516

    Then again, овај назовимо-га-фламенко је као и сваки: оштар, љуткасто бунтован, док је кубанска музика, онако ритмична и са пуно репетиција, идеал сваког одртавелог хедонисте – д’извинете као што некада бејаше добар секс (што би Циганка рекла: ‘ајд добро, ал’ тужно па полако, па више пута 🙂

  7. Cujem nedavno od nekoga da su karte sa koncert Jon Bon Jovi-ja od 30 do 3000 dolara. Prvo sam mislila da se zeza, ali ne – i za karte i za to da ga mnogo voli. Ne znam, nisam nikad pratila, ili uocila u prolazu, i ne sumnjam da sam nesto propustila. Ali ono sto ne promice je da iako svaka roba ima kupca, ona ne postane Roba dok ne naidje pravi Kupac.
    A match made in Hell – pravo mesto za susrete.

    Mogu Kubanci, ima mesta i za Buiku… lepo kaze, svi smo mi tu. I ostavite nas na miru.
    Muzika je lepa, ali je njen nastup ono sto ide mnogo milja dalje.
    Ili je tako bilo te snezne noci u Torontu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s