Yin & Yang

Vlasnici piljarnica u Torontu su najcesce Kinezi. To nije lak posao; zahteva puno truda i rad od jutra do mraka. U mojoj lokalnoj piljari, jedna Kineskinja je mozda vlasnica, a mozda i nije. Ne govori o tome, kao da se boji da ce izazvati zlu kob, uprkos brojnim preprekama koje kineska tradicija zna za odbijanje uroka i potkupljivanje srece. Ova zena je neodredjenih godina, sa neobicnim licem koje verovatno potice sa severnih stepa. Visoke jagodice i krupne azijatske oci, na koje kapci prianjaju mekano i potpuno, zategnuta glatka koza koja se nije cesto smejala. Lepa je i ako je ikada toga i bila svesna sigurno joj nije donelo nista dobro. Ima ime za lokalnu upotrebu: Anne. Na svom jeziku verovatno se zove „Budjenje Proleca“, ili tako nekako.

Nikad se ne smeje. Osim kada vidi moje dete. Vidja je od kako se rodila, prica sa njom, nudi je vocem, zove je „sweetie“ i ne moze da zaustavi talas topline pred okruglim licem i sjajnim ocima zbog kojih bi i kamen progovorio. Ili se bar nasmesio. Budjenje Proleca mi je rekla jednom da ima tri cerke u Kini. I da tamo ubijaju zensku decu. Sve sto je ona imala da kaze o svojoj kulturi, najstarijoj na svetu.

Kad god je vidim zaboli me pogled na njene ruke. Izmucene, ogrubele, otecene, crvene, ljubicaste, plave, tuzne. Budjenje Proleca ne govori mnogo licem ili ustima, iako joj je engleski napredovao sa godinama. Najvise ocima, zaobljenim, pa izduzenim oblikom svetlosti. Svaki put kad je vidim ja pomislim istu stvar – ako su suvisne, devojcice, lepota, osmesi, pogledi i toplina kojom teraju severne vetrove sa pragova kuca, onda ih treba pokloniti nekom drugom svetu.

Nedavno je vlasnik zgrade u kojoj je Anne zaradjivala za zivot, svoj i ko zna ciji sve tamo do Mandzurije, resio da se oproba u istom tom biznisu, jer lokacija je odlicna i mora da je brojao ljude koji su ulazili praznih ruku i izlazili punih kesa, pa joj je otkazao zakup. Prakticno, izbacio je, i otvorio svoju piljarnicu. Uradio je to u pravom trenutku, par meseci nakon sto je Anne renovirala iznutra, i dobio je sveze okrecenu, sa boljim policama i vise svetla. Napravio je pametan poslovni potez. It’s not personal, only business.

Anne je, bez mnogo izbora, i sa ogromnim kreditom od prethodne renovacije za piljarnicu koja vise nije bila njena, uzela jedino sto je mogla, prostor troje vrata uz ulicu, sirine metar i po od koga police okupiraju pola, u kome se ljudi provlace, pritisnuti uza zid, uz strpljivo kanadsko „excuse me, pardon me“, i gde pola ponude stoji na trotoaru, sto njeni susedi i prolaznici tolerisu. Stariji, povijen covek koji radi sa njom donosi, odnosi, redja kutije i sanduke sa vocem, povrcem po svim temperaturama i do kasnih sati svakodnevno. Jednog dana kad je Anne izasla brzim korakom iz radnje i otisla ne gledajuci kuda ide, sa kosim ocima natopljenim suzama, rekao mi je da joj nije dobro i da je otisla da vidi lekara. „Her nerves are not too good“.

Vratila se. Mnoge musterije su joj ostale verne. Guramo se unutar tesnog prolaza radnje, mimoilazimo, smesimo jedni drugima sa razumevanjem i strpljivo cekamo na red. Mozda zbog voca i povrca, Anne je namestila zvucnike i uvek se cuje klasicna muzika sa radija. Cini mi se da se sada cesce nasmeje, i drugima ponekad , ne samo mom detetu. Jedna od musterija, advokat, joj je besplatno nabavila dozvolu od grada, drugi joj je pomogao sa inspekcijom. Budjenje Proleca je probudio osecaj da nije sasvim sama na svetu. Lice joj je i dalje lepo, sa malo bora, ali su ruke tuzne, tuznije no ikad, rekla bih.

12 thoughts on “Yin & Yang

  1. Ovo je trebalo da bude: Ovde (5).
    Prica je napisana pre nekoliko godina. U medjuvremenu je Anne zatvorila tu krnjavu piljarnicu i otvorila drugu, vecu, sa manjom zakupninom i u drugom delu grada.
    Jos jedna uspesna prica.

  2. Ja sada kupujem najcesce u toj njenoj otetoj piljarnici. Veca porodica je u pitanju. Rodilo im se i jedno bepce nedavno.
    Zivot se nastavlja.

  3. Surova pravila kapitalizma. Nista nije licno. Sve (ili bar mnogo toga) je bezlicno.

    Inace, i moj Kinez pusta klasicnu muziku u piljarnici. To me uvek razveseli. Umetnost na neocekivanim mestima. Najlepse je, ipak, kad pocnes da ocekujes te lepe, plemenite stvari bas tamo gde ih ranije nisi ocekivao. To je kao da imas dragoceno tajno skroviste za koje ostatak sveta ne zna pa u njemu mozes usred najgore kataklizme nesmetano da se scucuris i uzivas. Tako dozivljavam i ovaj blog. Retko je online mesto na kom uvek, bez obzira na temu, nailazim na lekovitu umerenost. Odmor za dusu.

  4. To sto opisujes, Sasha, je jako lepa vestina. Neophodan je neki zacetak u karakteru, ali se razvija vremenom i u odredjenim okolnostima. Ja, npr. se sve vise pretvaram u jedan ogroman nos. Zmurim, hodam pazljivo da se ne razbijem negde usput, i njusim gde cu da namirisem nesto lepo. I moze da bude usred najvece guzve, ma bilo gde – i sve stane, izgubi se ostatak sveta, i ti si na sigurnom. Uzivas. Kakvih adikcija ima, ova je medju daleko najlepsim.
    Drago mi je da ti ovde prija.

  5. Ivana,lijepo si napisala i opisala ovu ljudku istoriju.Ali znas sta mi pade na pamet.
    Ja sam luda za kineskom hranom.I uvijek razmisljam kako bi bilo lijepo kada bi neko od kineza
    organizovao kurs o vjestini pravljenja njihove hrane.Ja bih bila prva na listi.A sigurna sam da bi bilo jos onih koji bi mi se pridruzili.Mozda da joj predloziz da proba ovim putem……sigurna sam da bi joj bilo bolje za ruke.

    pozdrav 🙂

  6. Ah, pa to je potpuno nova sfera 🙂
    Jel’ si ti u Torontu? Ili Severnoj Americi?
    Kineska hrana je procvetala u poslednje vreme, mimo one fast-food varijante koju svi poznaju. Ima restorana na svim nivoima, i treba znati gde otici, ali vredi istrazivati. Traziti preporuke od ljudi. Ici na autenticnost. Dim sum je uvek popularan. Ima i kurseva u kulinarstvu. Verujem da se moze naci ako se potrazi.
    Ja sam po tom pitanju potpuna neznalica. Ali mi ovde u gradu imamo vrhunskih majstora koji su nadaleko poznati, i Kinezi su: Susur Lee je svetska zvezda. Ken Tam – citala review o njemu. I onda naravno Chinatown u gradu pa po suburbiji. Za svakoga po nesto.
    Moguce je da je Anne sjajna u kuvanju. Nikad nisam nista vise o njoj saznala. I sada je negde na Eglinton West-u. Nadam se da joj dobro ide.

  7. Ja zivim u Danskoj.Ovdje nije jaka emigracija sa dalekog istoka,ali kineskih restorana ima veoma mnogo.Moj veliki inspirator je Ken Hom. Ne znam da li si cula za njega.Posjedujem njegovu knjigu,koja je ujedno i moja kulinarska biblija.Nisam bas nesto zainteresovana za kuhanje,ali kineska hrana me je podstakla i eto eksperimentisem vec zadnjih nekoliko godina.U knjizi je sve opisano veoma jednostavno.Od posuda koje se koristi,preko nacina pripreme do koristenja zacina.
    Ja polako,kad odem u kineski super-market,ja priupitam prodavacice ,pa mi i one objasne po koju stvar.Tako,napredujem,ne bas brzo ali sigurno. 😉

  8. Eto kako je to jedna lepa slika: zena iz nekadasnje zemlje na Balkanu kuva kinesku hranu u veseloj Danskoj.
    Iskljucivo iz zadovoljstva (to je neophodan uslov).
    Celi dan se moze provesti u tim etnickim radnjama, kako se ovde zovu. Ja sam slucajno bila pre nekoliko meseci u jednom korejanskom supermarketu. Kao u drugi svet da sam usla. I svasta bih probala, ali na kraju nista. Lepo je samo i pricati o tome 🙂
    Nije mi poznat Ken Hom. Za Susur Lee-ja znam jer je nemoguce ovde ziveti i iole pratiti komentare o restoranima a ne znati za njega. Ali on radi ono sto se zove Asian Fusion, ili Pan-Asian, ili kako vec. Za pravu stvar treba proci Chinatown-om. To je jedno egzoticno putovanje.
    Ja jako volim indijsku i tajlandsku hranu.

  9. He,he Ivana,bas si stavila moj zivot u perspektivu.Svida mi se. 🙂

    I ovdje se takode te radnje zovu etnickim.

    Dopustimo svijetu da nas inspirise.

    Tajlandska i indiska hrana? ……Mmmmmmmmmmmmmmmmmmums! 🙂

  10. I ti si pogodila pravu stvar: Dopustimo svijetu da nas inspirise.
    To je bio jedan od mojih razloga da krenem u svet. Bilo je i drugih, ne podjednako lepih, ali tako jedna fina ideja, da lepotu sveta treba iskusiti izbliza… to me i danas drzi. Gadosti sam mislila da cu preskociti.

    Dodacu jos ovoj finoj listi: ono sto se ovde zove ‘mediteranski’ restoran i uglavnom znaci libanski, a u stvari je mesavina uticaja iz istocnog Sredozemlja, istovremeno nama poznato i egzoticno, i negde na pola puta do Indije, je b o g o v s k i!
    Uzivaj u svojim kulinarskim eksperimentima, a ja bih verovatno trebala sledeci broj u serijalu da posvetim svetu hrane.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s