Haljina i cipele

Rešila sam bila da kupim cipele. Imam dosta pari, ali trebaju mi nove. Da ne objašnjavam. Rešila sam i da kupim haljinu. Malu crnu, ili neku drugu boju. Imam i haljinâ, ali treba mi nova. Da ne objašnjavam.

Krenula sam prvo od robne kuće. U robnim kućama ima toliko robe da mi se zavrti u glavi. Često se izgubim. Gledam, tragam, naprežem oči, i ništa ne vidim. Kad izađem iz robne kuće, nađem se na pogrešnoj strani ulice. Tu je tržni centar. U njemu ima puno cipela i haljina. Uđem i u tržni centar. Tu postoje mape, da se niko ne izgubi. Posle sat vremena, izađem opet na ulicu. Počinje da pada mrak. Uđem u tramvaj i odvezem se malo dalje niz ulicu. Tu ima radnji koje prodaju cipele i haljine (ima ih svuda niz ulicu). Prvo treba nešto pojesti. Nakon toga uđem u jednu radnju, pa u drugu, treću…

Probala deset haljina i deset pari cipela. Cipele su malo žuljale, haljine nisu dobro stajale. Razmotrila i cipele koje žuljaju i haljinu koja ne pristaje. Negde u tašni sačuvala malo razuma. Vratila se kući bez haljine i bez cipela.

Naučila: videti sebe u ogledalu u robi koja ne pristaje je lični poraz – šta meni fali, zašto su moje dimenzije drugačije, zašto su ovi modeli kao haljinice za devojčice, još su mi i velike, gde odrasle žene kupuju, zašto se žene trude da izgledaju kao devojčice kad ni devojčicama nije dozvoljeno da budu devojčice, devojčice su žene, žene su devojčice, ni jedne ni druge ne znaju šta su, i jedne i druge kupuju, i kupuju, ulaze u kabine, navuku zavese i pojave se u novom ruhu. Ako pristaje – to je najveći uspeh njenog dana. Ako ne pristaje – poraz traje danima. I vratiće se opet, i opet, da pronađe novi uspeh, da ponese novi poraz, i opet. I opet. I opet…

Ja sam samouverena žena, u granicama razumnog. Danas sam shvatila da veliki deo mog samopouzdanja postoji zaslugom odbojnosti prema kupovini. Nervira me i nemam strpljenja – nervira me nagomilana roba, nervira me biranje i zagledanje cene, nerviraju me i drugi ljudi, i ako ne nađem ono što tražim u prvoj radnji, retko kada idem dalje, jer tragati za robom danas je besmisao, šampion u besmislu. Da mi kojim slučajem ništa od toga ne smeta, ne bi bilo razloga da se ne ponašam kao i druge žene, i time utopim svoje pravo na samopoštovanje u moru tkanine loše skrojene i u vrlo prljavim uslovima, moralno i bukvalno, koja nije pravljena za mene, niti za bilo koga osim da promeni ruke i donese profit, i u tom procesu koji se odvija 24/7 širom planete, jedina konstanta – osim profita – je onaj intimni trenutak kad se žena pogleda u ogledalo uokvirena tom krpom, i prepozna devojčicu koja iz nekog razloga veruje da nikada nije bila voljena, sigurno zato što ne zaslužuje, i kako bi zasluživala kad gleda u sebe a radije ne bi, i možda će probati drugu i u njoj naći malo utehe, i ako bolje pristaje, možda, ali možda je baš to njena premija i obećanje da je sve moguće, pa i ljubav, bilo čija, jedino je ona sama nema, jer ne zna, jer ne zna, ali zaista ne zna kako ali možda je prevari trenutak kad dobro izgleda, jer i lažni trijumf je bolji od beskrajnog utapanja u praznini koju mora probušiti nečim, bilo čime, sada, sada! i čim se otvori i mala rupa, napuniti je, napuniti ruke, napuniti kofere, sobe i kuće novom robom… Kako je to dobro. Kad ništa drugo nije.

Vratila se kući bez haljine i bez cipela. Umalo izgubila samopouzdanje. I pronašla svoj bes. U svemu sam bolja kad sam besna. Zar nije svako? Gde je ženama bes? Kakvi su ovo bromidi, sklopljeni od čvrste neprobojne psihologije. Neko od svega ovoga ima koristi. I da nema.  Rat je izgubljen, živeo rat!

Inverzija

Laboratoriju u kojoj radimo nas gusto zbijenih 40+ je dizajnirala naša šefica. Ona je na nju jako ponosna i ozbiljno se naljuti kad se pretrpanost pokaže u naslaganim materijalima, nagomilanim bočicama i teglama punim hemikalija, instrumentima… Jedna od važnih uloga za tu laboratoriju, sada skoro 4 godine staru, je da bude izložbeni eksponat. U tu svrhu je ona promućurno dizajnirala jedan zid u staklu. Iza stakla je hodnik kojim se mora proći kad se uđe u naš departman, i tu redovno dolaze grupe gostiju, koji stoje sa druge strane stakla u belim mantilima za jednokratnu upotrebu od tankog plastičnog materijala, dok im ona i njene kolege iz vrha menadžmenta objašnjavaju da je iza tog stakla srce kompanije, koje sve čini mogućim. Sa ove strane stakla, mi za tu priliku moramo da glumimo zauzetost i profesionalnost. Uglavnom jesmo zauzeti, i neki od nas jesu i vrlo profesionalni, ali za slučaj da ne znamo, šefica nam uvek pred posetu objasni kako treba da izgledamo da bi posetioci shvatili da smo zauzeti i profesionalni. Sitna poniženja takve vrste se rašire po skali od smešnog do imbecilnog, i vremenom su neki prestali da obraćaju pažnju. Pošto je moj partner Džefri, između nas dvoje se uvek može desiti mala spontana inspiracija, i ako izleti iz nje nešto duhovito, mi ćemo se nasmejati, i tako će posetioci videti ne samo da smo zauzeti i profesionalni, već i nasmejani i srećni. Kakvo je ovo divno mesto!

U početku se često dešavalo da nam pokucaju na staklo (skoro uvek lokalni likovi u prolazu). Sada retko jer se proširila bila priča da nas vređa što nas tretiraju kao majmune u eksperimentalnom zoološkom vrtu. Kako imam jedno od sedišta u prvom redu, odmah kraj stakla, uvežbala sam dosta brzo neobraćanje pažnje, tako da neko može i da skače sa druge strane, dobre su šanse da ja neću primetiti. To sam, uostalom, videla u pravom zoološkom vrtu, kod pravih nedužnih majmuna. Ovde nema nedužnih. Niti su majmuni samo sa jedne strane.

Verovatno bih nastavila sa izbegavanjem gledanja u pravcu stakla (prisustvo stakla nije uopšte negativno jer daje iluziju većeg prostora) da nisam slučajem postala svedok neobičnom razvoju sa one strane providnog zida. Watercooler (za koji ne znam izraz na srpskom) je instaliran odmah kraj ulaza u laboratoriju, ali spolja, iz vrlo značajnog razloga da onima unutra nije dozvoljeno da drže bilo šta od hrane pa ni vodu jer se to kosi sa strogim pravilima sakupljenim pod skraćenicama GMP i GLP. Pravila su sasvim opravdana, i kao i sva druga, česte su žrtve kršenja i zloupotrebe, ali na zvaničnom nivou, svi smo redovno obučavani i pravila su svuda napisana da svakoga podsete.

Prvo sam uočila da hodnikom prolaze ljudi koje nikad nisam prethodno videla, i koji nisu deo našeg departmana. Ne pripadaju ni onom odmah do nas, i sigurno nisu VIP posetioci. Zatim sam jednog ispratila pogledom – put se završavao kraj našeg rashlađenog balona sa vodom i malim papirnim čašama. Čaše posetiocu nisu bile potrebne: on ili ona su doneli svoju bocu u koju su natočili iz male slavine. Zatim bi se okrenuli na peti, i vratili odakle su došli.

Jednom kad sam uočila ponašanje jednog pa drugog, trećeg posetioca, neke stvari su postale kristalno jasne, dok su druge prerasle u misteriju. Kako su saznali za watercooler? Zgrada je velika, i svakog dana se u njoj nađe bar 500 ljudi. Put do te tačke može da uzme dobrih deset minuta hoda. Zgrada ima vodovod, i česme za piće su instalirane na više mesta. Dve kafeterije imaju i tzv vending machines, u kojima se mogu naći različite sode, plus brojne flaše sa vodom koja košta 75 centi. Parada likova iza stakla uključuje najrazličitije tipove – trudnice, mlade žene, stare žene, mlade muškarce, stare muškarce, dobro obučene, elegantne, tradicionalne, visoke, niske, šefove, MBA profesionalce, radnice na traci, treću generaciju i tek pristigle imigrante… Neki dolaze jednom dnevno, neki bar dva puta, obično posle ručka; nekima je prilika da prošetaju, neki natoče iako sede svega deset metara odatle; neki donesu flašu od pola litra, neki veću; neki sipaju pažljivo, neki zalepe svoje flaše uz slavinu i svoje sline, bakterije i buduće infekcije… Posetioci u prolazu ponekad bace pogled na nas unutra, neki među njima se nasmeše u znak pozdrava, sada već stari znanci. Šefica često prolazi istim hodnikom, povremeno naiđe na zakrčenje kraj fokusne tačke departmana, i okrene glavu na drugu stranu. Vodeni turizam nikao oko besplatne vode treba i održavati – ona plaća račun za sve veće količine vode iz budžeta, a muškarci iz laboratorije skinu prazne balone i podignu 20l novog, da bi voda opet potekla. Svi na nju računaju.

Glasovi iz pristojnosti

Mary Beard je profesor klasične istorije na Kembridžu, vodi istorijske programe o Starom Rimu na BBC-iju, aktivno piše blog, i sve skupa je vrlo vidljiv intelektualac u Britaniji. U kasnim 50-im, neki novinari (muškarci) je kritikuju da je previše ružna za TV, ne farba sedu kosu, i oblači se bez stila. To izgleda tako nepojmljivo i groteskno da je jedino moguće prihvatiti kao samo delić ledenog brega u hladnom moru. I zaista je tako. Prof Beard na tviteru dobija pretnje svakodnevno. One variraju u opisu i sadržaju – od podmetanja bombe do ubistva na različite načine, silovanja… – i obično ih prate pogrdni opisi različitih delova tela. Kad je pisala i govorila o tome, svi su otpisivali na račun neugasive iako danas uglavnom tihe vatre mizoginije koja nastavlja da gori kao plan B – za slučaj da se Sunce ugasi odjednom jednog jutra a Amerika nije još našla rešenje kako da nas greje i obasjava. Jednog dana je sve to postalo valjda još gore nego obično, i ona je objavila pretnje koje je dobila. Reakcija je bila neočekivano široka i podrška je pristigla u velikom broju. Ispostavilo se da brojne žene, uglavnom novinari, koje pišu i objavljuju mišljenja od političkih do društvenih kritika, isto dobijaju pretnje svakodnevno. Društveni mediji i anonimnost su poslednje barikade junaštva, reklo bi se. Ms. Beard, koja komentariše na komentare, i ne usteže se da objasni, ili uzvrati, ima puno šire razumevanje situacije. I same sebe. Kad je bila mlada, nije se usuđivala da ustane protiv seksizma, prosto nije znala kako. Sada i zna i ume, i vrlo joj je jasna razlika između uvrede i pretnje nasiljem, kao i da anonimnost ne znači eterično prisustvo poganog duha već solidnu smrdljivu materiju. Svo to đubre koje nastavlja da pristiže je neko napisao, i nastavlja da piše. Kad su u jednoj od akcija učesnice otkrile identitet jednog od naročito odvratnih napadača, ispostavilo se da je u pitanju 20-godišnji student. Jedna od aktivistkinja ga je prepoznala i obećala da će reći njegovoj majci šta on to radi. Britanski šef Tvitera je ponudio javno izvinjenje, pritisci da se uvede neka kontrola su porasli i postoje obećanja…

Prvo sam pročitala bila o iskustvima Mary Beard. Uprkos godinama na Internetu, nisam očekivala tako nešto. Ne znam zašto. Valjda sam mislila da se to dešava samo uzajamno, između anonimnih učesnika na forumima, gde oni zamišljaju sebe kao avatare junačkih ilustracija, ili nekih gnusnijih. Osim toga, kompjuterske igre nude svakome šansu da bude junak iz širokog raspona muških fantazija, bez veće posledice osim cene softvera. Ovo je nešto drugo. Zatim sam naišla na mlade novinarke kojima su pretnje nasiljem isto svakodnevica. Iskustvo starije žene možda može da pomogne Mary Beard donekle, plus druženje sa takvom raspojasanom družinom kao što su Stari Grci i Rimljani valjda pripremi za ništa novo pod Suncem, ali za mlade žene…

Jednom, tokom ’90-ih, kad sam pisala (pod punim imenom) protiv ratova i apelovala na toleranciju ili neku sličnu give-peace-a-chance fantaziju, dobila sam bila privatan mail od jednog Hrvata iz Zapadne Kanade, napisan velikim slovima i sa listom pretnji, koje sam hvala Gospi zaboravila. Tada su bile traumatične. Uplašila sam se bila u jednakoj meri koliko sam bila šokirana da bi neko, bilo koje ljudsko biće, dopustio sebi tako nešto. Takve misli dok su se mali okret globusa dalje ljudi masovno ubijali su ilustracija još jednog propusta u celokupnoj psihologiji ljudi. Dopustiti slobodnu volju bićima koja ne poseduju bazičnu samokontrolu je očajan propust, i iskreno se nadam da negde Vrhovni Senat Svemira ozbiljno razmatra rešenje. U međuvremenu sam zvala policiju. Oni su mi rekli da ne mogu ništa da urade za sada, ali su zvučali kao da bi učinili sve da me zaštite jednom kad mi se nešto desi. Tako ohrabrena, poslala sam bila odgovor i objasnila da sam mail odštampala, zvala policiju i da ću im svaki sledeći redovno podneti na uvid a oni će odlučiti kad će ga uhapsiti. Više nisam ništa dobila. Dodatno zahvatila iz reke zaborava i napila se do prelivanja. To su one dobre strane psihologije.

Ništa od toga ne može da se poredi sa ovime što se sada dešava. Ide protiv svega pristojnog. (Neobično je da od svega što sam usput izgubila, naklonost ka pristojnosti opstaje.) A nikada, čini mi se, nije bilo tako svežih, elokventnih ženskih glasova. Jedna među njima je sopstveno iskustvo sažela vispreno, moćno i prilično beznadežno – žensko mišljenje je mini-suknja interneta. Visprenost je neretko sakrivala duboki bol tokom istorije svog postojanja, ne treba nasedati. Videti svet kakav jeste ne zahteva intepretaciju već pre ozbiljnu medikaciju.

Ali retki su glasovi koje vredi slušati, bili oni ženski ili muški. Ovaj sam čula danas. Kao u starim dobrim danima, na radiju. Zastala, slušala, odjednom svesna sobe i vazduha kako prenosi zvuk kao pažljivim rukama, prenula se i stigla do kompjutera da pronađem o kome se radi pre nego što glas utope drugi glasovi, reklame, najave, vesti… Zahteva hrabrost reći stvari kakve jesu. Ne činiti ništa lepšim, ili ružnijim, samo reći kako jeste, sa one linije sa koje nema daljeg uzmaka.