Zašto sam romantična

Svake nedelje na poslu imamo posetioce iz firmi koje prodaju hemikalije za našu granu industrije. Oni održe prezentacije i pokušavaju da nas zainteresuju za svoju ponudu. Proces je spor i dosta komplikovan, traži puno ulaganja sa njihove strane, sa neizvesnim ishodom. Uostalom, to se i nama dešava sa našim klijentima. Prodaja je jedna od najstarijih aktivnosti među ljudima, i mada se analizira iz svih mogućih uglova sa ciljem što većeg uspeha, kao i svaka profesija zahteva ozbiljnu posvećenost i nešto talenta da se uspeh i ostvari. Garancija nikad nema, osim eventualne niske ponude, što upali kod većine jer kvalitet je danas uglavnom kategorija u marketingu, i sa originalnom definicijom ima jako malo dodirnih tačaka.

Kad sam počela da radim na ovom poslu pre nešto više od pet godina, našla sam se bila u novom polju moje profesije, i morala sam puno da naučim. Ove posete su mi jako koristile. Osim što sam naučila o materijalima sa kojima nisam radila prethodno, neki među ovim predstavnicima su imali puno znanja i prezentacije su bile odlične, pa bih tokom jednog sata posete naučila jako puno. Bitan faktor u celoj priči je da sam oduvek bila student koji pazi na času. Ispostavilo se da je moj pristup ovim posetama bio dosta jedinstven u istoriji firme, i oko toga se stvorila mala fama a ja postala pozitivan primer brojnim nadobudnim kandidatima. Oni misle da im brojne prepreke stoje na putu uspeha, a retko kada se zagledaju u sopstvena ulaganja u osnovne postavke uspeha tj. postani zaista dobra u nečemu i uspeh će možda doći. Ta vrsta ulaganja je dosta konzervativna, ispostavilo se. Većina ljudi koje sam srela poslednjih godina planira uspeh drugačije. Međutim kao posledica mog pozitivnog primera ove posete su postale popularnije, ali ja sama sam malo proredila svoje učestvovanje. Posle nekoliko godina, upoznala sam većinu predstavnika i dok su neki među njima jako dobri, drugi nisu, pa ne želim da gubim vreme. Ovaj moj pozitivan uticaj me povremeno nasmeje, ili malo rastuži, zavisi od teme koja mi se mota po glavi tog dana. Iako sam i ranije bila pozitivan primer, što mi je drago, apsolutno, ali uglavnom se dešavalo kao potpuno sekundarna posledica tj. ja se nisam naročito trudila oko toga, drugi aspekt mi puno više privlači pažnju. Naime, ja sam zaista beznačajna osoba među mnogima, i sretala sam i sama druge pozitivne primere, pa se tako nekad zamislim kako je moguće da sa tolikim dobrim primerima, kojih zaista ima svuda, svet i dalje uporno i nesavladivo završi u shit-u. Negde se, na samom početku verovatno, prave kapitalne greške u koracima? Ne znam, ne znam, i ne znam, ali susreti takve vrste me nepogrešivo rastuže i deprimiraju.

Početkom nedelje je u posetu došao Ričard. On ima impresivno iskustvo u industriji, i njegove prezentacije imaju dodatnu zabavnu stranu flambojatnog karaktera, što verovatno ima i daleko ozbiljniju stranu imbalansa neke vrste, ali kao nezavisni, kreativni agent koji pokušava da se izbori za svoj delić uspeha, on je uvek zanimljiv susret. Nismo ga videli dosta dugo, i predstavio je materijal na kome su on i njegov tim radili dve godine, kako je objasnio. Iako sam na par mesta oklevala malo tokom prezentacije, tek sam nekih sat vremena nakon što se završila i on otišao, povezala neke stvari i shvatila da je Ričard u stvari lagao. On nam je predstavio bio materijal koji se već dugo koristi u industriji, i jako je dobar i dolazi od raznih snabdevača, i računao je očito da ili ne znamo dovoljno, ili smo naivni, nepronicljivi, šta već, pa će to otvoriti nova vrata ka uspehu za njega. Kad sam podelila svoje utiske sa kolegama (koji imaju dobru stručnost), ispostavilo se da su oni posumnjali još pre mene, i kad smo uporedili detalje, prevara je postala očigledna.

Šok je bio kombinacija različitih faktora. Razočarenje je bilo duboko, možda dublje nego što bi se očekivalo kad osnovna pravila poslovanja kažu da je u biznisu sve dopušteno iako je apsolutno nebitno da li neko dopušta ili zabranjuje, ali susret sa još jednom prevarom je teško pao.

Ričard je manje razočarenje među mnogima; broj im se ne zna. Modulacije, manje ili više suptilne, pogledâ na svet su me dovele do zaključka da je najgori zločin među ljudima prevara. Ubistvo, recimo, je nesaglediv akt, i neoprostiv, ali on je u načelu samo instrument. Zločin koji pokreće sve moguće vrste kriminalnih akcija, bilo one zakonom kažnjive ili ne (zakoni su ipak samo konvencija), je prevara. Ona dugo opstaje među ljudima, i nosi različito ruho, praktično je neodvojiva od nas samih, parazit bez koga ništa ne bi opstalo ako je verovati zvaničnom stanju stvari. Za sebe mogu samo da se nadam da će smrt doći kao posledica duboke starosti a ne usled izumiranja duha u meni. Jer zaista je teško prolaziti kroz dane jednog života u kojima jedan isti cirkus prodaje ideologiju, koka-kolu i jabuke. Jedine granice koje još uvek postoje su granice iluzije. Čuvajte svoje. One će ispasti vaše najveće bogatstvo.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s