Terapija za bluz

Budite dobri sa svojim navikama, ne znate koliko vas kostaju. Na primer, bluz – pitanje navike. Navike organizma, navike ponasanja… Bluz ima svoju artisticku komponentu (nije neophodna) i dovoljnu versitilnost te biohemijsku podlogu da moze da prevari i najbolje u ubedjenju da je u pitanju maratonska partija saha sa daleko superiornijim protivnikom, pa ako nisi dobra ili ne mozes da pobedis mozes o njemu bar da pevas, ali je cinjenica da je on ipak samo losa navika. Ako je nekome bolje od toga moze da se kaze i da je posledica losih navika i losih izbora. Ne bi me iznenadilo da ima onih koji ga se ne bi odrekli nizasta – ima ljudi svakakvih, neretko ozbiljno patoloski ogrezlih – ali bluz ume da dosadi. Moze da bude i gore, na primer kad se bluz sagleda u neromantizovanoj verziji.

Jedan od mojih redovnih bluzeva je post-vacation blues. Nije tu u pitanju povratak iz idilicnog okruzenja u ovaj grad. Ovaj grad je cist, funkcionise verovatno bolje od vecine gradova, ima puno zelenila i fine arhitekture a nije ni dosadan. Ima nekog udela u tome i obican umor, sigurno. To dolazi od samog putovanja, ali bi takav bluz trajao krace. Glavni razlog za bluz je sto ja sa svakog putovanja donesem novu odluku da promenim svoj zivot. To ne znaci da je moj zivot los. Ali ono sto je lose, i postaje sve gore, su moji mehanizmi nosenja sa onim delovima zivota koji nisu dobri. Tj. ne idu po mome.  Ovo moze da zvuci kao da sam ja razmazena manja ili veca klinka. Ako tako zvuci, to onda znaci da citalac ne zna mnogo o zivotu, ili se nije susreo sa jednim vec neko duze vreme. Tj. mrtav je.

Ako su mehanizmi ikada bili neophodni za nesto – to bi bilo to. Nosenje sa tokom stvari, zivota, ljudi, koji ne slede nas plan, ideju, motive. Moze da se tu pomene socijalizacija, civilizacija, pa ni kanalizacija nije losa ali ona je vec konkretan primer dok su ove prve dve samo opste tracenje slova, medjutim ja nemam daha ni podloge za generalizacije. Moj primer je meni vise nego dovoljan a cesto i previse.

Nosenje sa tokom stvari, zivota, ljudi koji ne slede… – je pitanje kontrole. Ne nad drugim ljudima niti svetom, vec nad onim pojavama (u koje spadaju ljudi i svet) koje uticu na nas, tj. mene. Pitanje kontrole nad svojim zivotom je fundamentalno politicko pitanje, a i filozofsko, o mentalnom i fizickom zdravlju da ne pocinjem. Meni je stiglo u obliku feminizma dok sam bila klinka, bas tako negde uzrasta moje klinke sada. Tada je moja mama rekla vrlo jednostavno i precizno: moras da zavrsis skolu i budes ekonomski nezavisna, jer to je jedini nacin da imas kontrolu nad svojim zivotom – i ja sam shvatila vise instinktivno nego inteligentno da je ovo najvaznija lekcija mog zivota. U periodu dok sam isla za tim ciljem, sve je funkcionisalo manje-vise pristojno, ako se zanemare emotivne traume i tragedije, i imala sam kontrolu. Kad sam stigla na cilj tj. kad sam trebala da uberem plodove svog truda, stvari su pocele da poprimaju jako drugaciji oblik.  

Ekonomska u ekonomskoj nezavisnosti se pojavila kao pridev sklon velikim oscilacijama i promenama. Na primer, shvatila sam da nista ne znam o ekonomiji, imenici koja gura pomenuti pridev. Znala sam ponesto o kapitalizmu, socijalizmu pa uredjenjima koja su bila na snazi pre toga, ali to nije ekonomija. Okolnosti su isto postale bitan faktor, na koji nisam racunala. Naime, mislila sam da ce se slicica sloziti vrlo lako, i lepo kad joj ja obezbedim sve dobre i probrane elemente. Ocito, tada jos nisam razumela konceptualnu umetnost. A ni modernu – uopste, razumevanje umetnosti je ostala prilicna misterija. Nisam racunala ni na ekstremne situacije, kao sto su emotivne veze i materinstvo. Okay Ivana, rekla sam bila sebi tada, ako ne razumes, to te nece zaustaviti – naucices pa ces razumeti. I tako sam se vratila onome u cemu sam dobra – ucenju.

Jos uvek ucim. U tom visegodisnjem procesu postojala je uzlazna kriva – dok sam ucila sa nadom da cu nauceno uspesno primeniti – i silazna – tokom koje sam (iz)gubila nadu.

U uslovima mog perenijalnog bluza, vratile smo se kuci koja je ostala u istom stanju kao kad smo krenule na put. To je znacilo kutije na sve strane, nezavrseni poslovi ostavljeni u zurbi, milion stvari koje nemaju svoje mesto pa stoje raseljene gde su se zatekle, decija soba u koju se ulazi sa kacigom na glavi, moja soba u kojoj se vec na dovratku okrecem na peti…’kao da je pala bomba’ obicno kazu za takve pejsaze. Yeah, but it didn’t kill the sheriff.

Kad pomenem sa izvesnom dozom humora da mi je zivotni san da imam spremacicu, humor je tu samo da bi me podrzao da ne zaplacem a ne da bi se sagovornici ljubazno nasmesili – da, da, ko ne bi voleo jednu. Ali ja bih i sekretaricu. Treba samo pogledati papire na mom stolu.  I spremacica i sekretarica su mi potrebne. Obicno kazu da treba samo nauciti – spremanje, organizaciju, samopouzdanje… Ucenje je savladavanje manje ili vise kompleksne vestine. Ni pranje vesa ni sredjivanje kuce pa ni organizacija radnog stola ne spadaju u kompleksne vestine. Ljudi koji to ne rade dobro imaju drugih problema. A samopouzdanje uopste i nije vestina.

Prvu nedelju po povratku provedem u rasciscavanju loma i pripremi terena za bluz. On obicno krene u drugoj nedelji.

Perspektiva je sve, to sam naucila iz umetnosti; perspektiva na sopstveni zivot tokom putovanja je jako drugacija od one kad se zivot gleda izbliza. Svetlost je drugacija. Putovanja su ostvarenje uspesnog planiranja (ona koje ne idu po planu se obicno zovu ’nocna mora’). I na stranom terenu, u novim uslovima, kontrola nad svojim zivotom tokom putovanja je iznenadjujuce visoka. Prostor ostavljen za iznenadjenja se zove ’avantura’ i obicno izgleda lepo na fotografijama. I avantura je uplanirana. Svakodnevni zivot, iako svakodnevan tj.r edovan tj. poznat, je daleko tezi za planiranje i kontrolu. On je prvenstveno okovan navikama. Od dobrih do losih, navike su podelile teren – moj zivot, tvoj, svaciji – i one drze kontrolu. Ne postoji teza stvar na svetu od menjanja zivota. Odnosno, postoji – kad ga neko drugi promeni za tebe, i napravi gorim. I takav se brzo naseli navikama.

Ovo nije buna protiv navika. Kao analiza situacije u kojoj je davno izgubljen smisao, cilj je u pronalazenju smisla. Naime, navike bi trebale da sluze meni a ne ja njima. Nisu navike ni invazija iz outer space-a. Vecina (onih losih) se javila kao reakcija na nevesto zakrpljene neuspehe. Vecina neuspeha je bazirana na osnovnim promasajima pojedinca tj. mene. Osnovni promasaji pocnu da se javljaju vec u osnovnoj skoli. Skola sluzi mnogo cemu – vazna drustvena institucija – ali posto se svi boje da ona ne postane oruzje indotkrinacije, ona ne indoktrinira, i to joj je veliki minus. (Kad indoktrinira, uvek je to pogresna indoktrinacija). Decu treba uciti ekonomiji i umetnosti, kao i o efektu okolnosti i prevazilazenju prepreka, ali ih prvenstveno treba iskoristiti u eskperimentima. Ne kazem da se to vec ne radi i da se na deci ne eksperimentise sa politickim ciljevima, marketinskim kampanjama i nacionalizmom, ali to su sve oruzja omasovljavanja istog problema (koji ja vec imam).  Eksperimenti o kojima govorim imaju za cilj da otkriju za sta su ta deca nadarena i gde se kriju njihovi afiniteti. Usmeravanje takve vrste nije pitanje izbora –sigurno ne roditelja, njima nikako ne treba dati da biraju, ni drzave, niti crkve – niti se ostavljaju trendovima u ekonomiji i kretanjima na trzistu. Sama deca najcesce nisu svesna svog potencijala i kako pokazuje visehiljadugodisnja istorija, baciti ih u drustvo gde ce ih pregaziti ekonomska (ne)zavisnost i okolnosti kao svojevrstan oblik savage art-a nije nacin da se potencijal iskoristi, vec da se deca iskoriste.  Na primer: klinac sposoban za mid-mamangement ce biti odlican mid-menager, sto nije nimalo lako i cak je jako tesko svakome ko za to nema smisla ali svejedno gura usled hijerarhijskog sistema. Screw hierarchy, je poenta. Sposobnost daje rezultate, hijerarhija ih lazira.

Nazad na osnovne promasaje – pa, njih ne bi bilo kad bi pojedinac sledio od pocetka ono sto mu lezi. To u startu znaci uspeh. Uspeh u startu je najbolji moguci start.

Ne znam da li neko vodi istrazivanja te vrste (a da ljudi ne lazu kod testiranja) koliko ljudi je zadovoljno svojim zivotom/profesijom i zadovoljstvo nije komparacija i.e. ’moglo bi da bude i gore, ili bolje’. Kako se uopste doslo do toga da je zadovoljstvo postalo komparacija? Srela sam nebrojeno ljudi koji, recimo, u svojim 30-im, 40-im upisuju razne ’alternativne’ skole koje se uvek bave nekom terapijom. Oni bi, naime, voleli da pomazu drugima, da ih lece od nezadovoljstva, bolesti, loseg zivota, i u procesu izlece i sebe. Neki do toga dodju nakon nervnih slomova, neki pre. Za pravog terapeuta treba zavrsiti medicinu, koja je i skupa i dugotrajna i oni, vrlo moguce, uopste nisu za to. Terapeut kome treba terapija? Hm. Obavezno su pre toga radili u ’sistemu’, ili ’korporaciji’ kako se sistem zove ovih dana. Kad ljudi popunjavaju sistem, onda su te alternativne terapije masovna pojava. (Za redovne terapije je potrebna dijagnoza a koja bi ovde dijagnoza bila primenljiva – can’t do it anymore?) Kad je sistem oblikovan oko toga sta ljudima treba, onda ima mesta i za kompleksan sistem i za ljude. Od onih gore-pomenutih terapeuta retko ko je stvarno dobar i tako alternativan (alternativa obicno ulazi u igru kad nista drugo ne valja – oh, dear).  Osim toga oni neprekidno pricaju o tome da su ’konacno nasli sebe’. Ako treba ici na terapiju (ili je davati drugima) da bi se neko pronasao, mozda nije na odmet probati prvo google maps i google earth?

Ja ne nameravam da postajem terapeut nikom drugom, bavim se iskljucivo sobom, ali setila sam se jutros kratke liste mojih ’alternativnih’ profesija. Njih su mi naime propisali drugi, ne kao terapiju vec su preporucivali da bih za njih bila dobra, a bazirano na onome sto su oni videli. Lista ima svega tri profesije, i preporuke su dosle sasvim nezavisno i spontano. Ja se nijednom od tih profesija ne bavim. Kolika je verovatnoca da su ti ljudi bili u pravu? Nista manja od verovatnoce da cu i ja na kraju zavrsiti u nekoj alternativi. To se ponekad ovih dana zove i ’niche marketing’ ali to je tek bullshit.

Ono sto mi oduzima najvise vremena je smisljanje kako da promenim svoj zivot, navike, bluz, ocistim kucu, uhvatim kontrolu nad svojim zivotom kad sledeci put bude ovuda prolazila, nabavim spremacicu i sekretaricu, materinstvo me tek salje u spazmodicne napade inspiracije… Moja profesija je menjanje mog zivota, i ja sam u tome losa. Therapy, anyone?

Advertisements

2 thoughts on “Terapija za bluz

  1. Well, почећу од краја, од закључка, ваљда је то логично 🙂 – па уназад:
    Опште место је да сваки други блуз почиње стихом “устадох јутрос…“ (онда, наравно, следи пар оних значајних акорда који подвлаче да сам устао јутрос (та-ра-ра-РА-рам, та-дам, та-дам).
    Овде би ваљало и завршити овај коментар, пошто је изгледа сва памет и сав успех ових наших живота управо у томе – устати новога јутра, акценат на устати а што подразумева да се после тога стоји. Wake up.STAND up.
    Гледећи онако мало даље уназад, дакле осврнем се али не у гневу, чинило ми се да сам своју каријеру почео онако како би требало да сам је завршио – оном врстом посла за који сам по природи ствари рођен, научно-истраживачким радом у једном институту. Трајало је 5 година, па корак ниже: у спољну тровину, где је истина већ постала веома релативна и растегљива категорија (растегљивија од жваке.).
    Радио сам све то, не мимо него против своје природе, пењао се полако и сигурно, после 10-так године поново сам осетио као да сам на врху света (да сам религиозан имало би доста тога да се исповИда а ако пакао постоји, место ме чека). А онда је уследио пад у понор, па јопет полако, полако, споро да спорије не може бити. Понекад се посрећи, па колко потраје до следећег пада – и тако.
    Ваљда су сви ти порази били лековити макар утолико што сам се на њих толико навикао да сам дошао до закључка спочетка. Важно је устати свакога јутра, и по могућству стајати, тадам, та-дам

  2. Divno je ovo, Gorane. Stvarno svaki drugi bluz koji sam ja cula pocinje tim recima. I svaki moj bluz neverovatno lici na svaki drugi, i moj i tudji. Nekad bas isteram hiljadu reci, a mogla sam i ja da se bacim na zavrsetak odmah i kazem bas to – od svega sakupljenog pa prosutog, najvaznije je ustati svakog jutra. I onda korak po korak.
    Zivotni put kojim si prosao… nije bilo lako ustajati nekim jutrima, to je jasno. Ali se ustalo.

    Meni je trebalo da sve to prospem. Pa da se vratim sustini. Ali o padovima sve najgore.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s