Latte subotom

23. april 2016

Na King West ulici, u delu oko Roy Thomson Hall-a, prestižne koncertne dvorane i doma Toronto Simfonijskog Orkestra, i dalje kraj dve pozorišne zgrade i Bell TIFF Lightbox sedišta Toronto Filmskog Festivala, uvek je puno prolaznika. Tokom nedelje to su zaposleni, jer je Finansijska Četvrt samo par koraka na istok, i puno toga se dešava i puno šire u ovom epicentru downtown-a; vikendom tu su turisti, građani, ljubitelji mjuzikla i predstavnici brojnih drugih kategorija.

Klinka i ja hodamo ka Bathurst ulici, koja nije jako blizu ali je dan lep iako sa jedva 10°C i ona ima još dosta vremena pre posla u kafeu koji se nalazi dalje duž te iste ulice. Trotoari su dosta uski ovde i ljudi prolaze blizu jedni drugih. Dok sam ja gledala negde drugo, ona je spazila dečaka njenih godina koji je prošao odmah kraj nje. ‘Mama, da li si videla ovog dečka koji je sad prošao?’ pitala je. ‘Nisam’.

Ona ga poznaje iz srednje škole. Srela ga je bila na žurkama par puta, i ne pamti njegovo ime, ali ga je dosta često viđala tokom škole kad bi se vraćala kući a on išao ka metrou iz svoje škole, Upper Canada College, najprestižnije škole za dečake od kolevke do ulaska na fakultet. Jedna godina školarine u toj školi košta puno više nego godina na fakultetu, i već godinama obezbeđuje dobar početak i garantovan uspeh dečacima koji uđu u to društvo. Iako ima probranih đaka na stipendijama, skoro isključivo su to deca iz bogatih familija iz grada i puno šire. Na ovog dečaka je naletela odjednom nekoliko puta nedavno, baš u ovom istom kraju, i vrlo je uznemirena susretima. On nije gledao ni u nju niti u bilo koga, a ona je videla da nosi istu odeću i cipele, i sve je pomalo odrpano, i njegova kosa štrči na neobičan način, kako hoda nije u redu… Pretpostavlja da je beskućnik. Rekla je to sa količinom užasa u glasu koja savije i najjača leđa, i nesvesno tišim tonom. Duž zakrčene ulice kojom hodamo, beskućnika ima na svakih nekoliko koraka, strateški smešteni očekuju da će dobro raspoloženi prolaznici udeliti nešto. Ona izbegava da ih gleda, ali uglavnom ne može da odvoji pogled dok ne prođemo. Viđa ih celog života, ali za koncept još uvek ne uspeva da nađe mesta u svom svetu poimanja. Kako neko padne tako nisko, kako je uopšte moguće živeti na ulici, a kad vidi tinejdžere među njima, ceo svet se zatrese kao da je pukotina nad kojom hodamo za crtu malo šira. Ja ne stojim ništa bolje sa konceptom. Kad vidim decu, pukotina u svemiru promeni pravac i raširi se po sredini mog bića na svom putu u beskraj.

Par godina nakon srednje škole, otkriva koliko je njenih drugova, i dečaka koje je površno poznavala, već tada sa 16-17 godina, koristilo kokain. Na fakultetu ga masovno koriste i dečaci i devojčice; retki su oni koji ga ne koriste. Ona je naplašena od droga, pa verujem joj kad kaže da ga nije ni probala. Nema ni para, kokain je skup, i to je dobro. U društvu u kome je odrasla, mi imamo najmanje prihode. Od drugova koji su ostali ovde u gradu, svi su napustili fakultete i koledže koje su započeli; po celi dan piju, usisavaju kokain, i prodaju ga na strani, jer roditelji jedan za drugim odbijaju da ih izdržavaju. Ili ne daju dovoljno džeparca za skupe navike te vrste. Oni koji su još uvek u školi uspevaju da balansiraju obaveze i kokainski high, bar za sada. Dečaka na ulici su roditelji očito izbacili iz kuće, i skupe droge mu više nisu dostupne, osim ako ga neko pokupi na ulici za sopstveni entertainment. Crack, ili heroin, je obično niži krug pakla, onaj na kome dobar broj tih priča završi, sa ili bez pomena na lokalnim vestima.

Priroda je jako rasipna, pomenula je bila jednom moja drugarica po pitanju slične teme. Ljudi, dece, ima puno. Oni koji se ne izbore će biti zamenjeni novima. Mehanizam ne mora da bude savršen, jedino da funkcioniše – evolucija, selekcija, i sl.

Mi smo na putu da probamo novi kafe. Thor, stariji brat Odina od pre par nedelja. Kafe je minijaturan, i vode ga dve mlade Japanke. I u Odinu smo videle Japance iza pulta. Iako je moguće da su oni osnovali koncept kao zaljubljenici u skandinavski dizajn i mitologiju, verovatnije je da je biznis promenio ruke, što je česta pojava. Prisustvo ambicije i radinosti nakon susreta sa protraćenim životom nekoliko minuta pre toga je veliki korak ka pozitivnom, ili normalnom. Uništiti dobar početak koji dete iz bogate familije dobije žrebom rođenja zahteva poveći trud. To je jedna postojana crta među ljudima, zar ne – mi se svi uvek trudimo. I kad ništa ne radimo, mi se trudimo. Nešto u nama kopa, i grize, i guli slojeve zidova oko nas. Nekad sa ciljem da se ispod krša sakrijemo, nekad da izgradimo nove, ili samo probijemo na drugu stranu. Ja spadam u pojedince koji vole da hrle napred, ili ako ne baš velikom brzinom jako je važan osećaj pokreta i uvek u tom pravcu. Ali, recimo, korak nazad je uvek bio moja najbolja strategija. Samo taj jedan korak odstojanja daje najbolju perspektivu, ili zaštiti od intenzivnog zračenja koje ljudski životi emituju. Svega ovoga je bilo, životi prolaze, i mehanizam odoleva savršenstvu. Ne može se poreći sklad takvom haosu.

IMG_6446.small

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s