Kratka istorija jedne katastrofe

U nedelju ujutro sam se posekla na konzervi, dosta gadno i katastrofalno glupo. Posekotina je dugacka 2 do 2.5cm, i neutvrdjeno duboka, posto mi se slosilo pri gledanju sopstvenog rasecenog mesa. I ne gledajuci uspela sam da vidim belu kost. To mi je bio prvi susret sa mojim kostima.
Smestena sa strane na desnoj ruci a ispod zgloba malog prsta, rana je puno krvarila. Oprala sam je, pritisla da zaustavim krvarenje, posula hidrogenom koji sam pozajmila od komsija jer kao i svako retko bolestan nemam skoro nista u kuci za slucaj nevolje. Stvari su izgledale dosta pristojno, narocito sto sam uspevala da pokrenem mali prst bez problema. Nije cak ni bolelo. Ne jos.
Nedeljom se za zdravstvene nevolje bilo kakve vrste ide u Hitnu pomoc. Tamo se obicno ceka 5 do 6 sati, cak i sa slomljenim kostima. Sa posekotinom na ruci…verovatno 24 sata. Kako su za taj dan postojali planovi – kupovina novih cizama i zimske jakne za dete – nadala sam se da ce tetanus, flesh-eating bakterije i sve druge infekcije biti sprecene Polysporinom i hanzaplastom.
Navuci rukavicu na takvu ruku se ispostavio kao poveci, vrlo bolan problem. Skinuti, pa opet navuci, skinuti… je postao problem pracen jaukanjem i tackicama krvi koje su probile hanzaplast. Bez rukavice se nije moglo ni sa boljim smislom za samo-ocuvanje – napolju je bilo brutalno hladno.
U kanadskim prodavnicama nije bilo ni zimskih cizama ni zimskih jakni. Juce je bio 10. februar, najhladniji dan zime do sada, u severnoj zemlji sa hladnom klimom. Prodavnice su pune sarene odece koju ce ovde realno biti moguce obuci u maju. Za tri meseca.
Kad smo se vratile kuci bila sam na ivici suza iz vise razloga. Ruka je pocela da otice.
Iscrpljena vetrom i strahom, zaspala sam uz pomoc sedativa.

U ponedeljak je otok splasnuo. Negde oko podne otisla sam u walk-in kliniku. Ja imam svoju lekarku i ona je tu preko puta, medjutim da bih nju videla moram da zakazem unapred. Ponekad i po mesec dana, ili duze. Ona je sada jako zauzeta jer poslednjih par godina sve vise se bavi kozmetickim tretmanima – Botox, i sl. Za te tretmane se ne ceka uopste, i to je najnoviji trend medju lekarima opste prakse: pacijente koji su bolesni vidjati sto redje, pacijente za ispunjavanje lica inekcijama za podmladjivanje i veliku radost vidjati sto cesce i bez zastoja, takva je priroda posla – profit, profit, profit. Na sveopstu radost.
Kad sam usla u walk-in kliniku (nije neophodno zakazivanje) oko 12, sekretarica mi je rekla da oni rade samo od 10-12 pre podne i 4-7 popodne. Pri tome je uspela da postigne jednu specifinu mesavinu nezainteresovanosti, netrpeljivosti i osornosti koja ovih dana sve vise prolazi u ovom gradu kao ‘profesionalnost’.
Na putu kuci (dan podjednako hladan kao i prethodni, -10 a sa vetrom -20) svratila sam do apoteke da nabavim zalihe. Premisljala sam vaznost tetanus vakcine, ali imam malo dete, imam i jos zelje za zivotom.
Vratila sam se u 5 umesto u 4. Cekaonica polu-puna. Pri smeni sekretarica cujem kako starija strogim glasom naredjuje mladjoj – leteci pacijenti samo od 5-7. Srecom pa sam oklevala izmedju 4 i 5  zbog svoje lenje prirode. Ona bi me sa zadovoljstvom opet vratila kuci u 4.
U 6 me je video lekar. Rekla sam mu sta se desilo i skinula hanzaplast. Posekotina ne izgleda inficiriana ali je dosta dugacka i ne zatvara se sama – potrebne su kopce. Jedna, dve maksimum. On to ne radi. Pa gde da idem? U Hitnu pomoc. A tetanus? Kad sam ga poslednji put dobila, pita me. Nikad, koliko znam. Jel’ sam sigurna? Nisam, jer mi je mozak jos uvek zaledjen, ali nakon decijih godina nisam nikad vise dobila vakcinu. Sutra da zovem moju doktorku da mi ona kaze da li mi je dala tetanus, daje mi isntrukcije, jer tetanus traje 10 godina i ne sme da se ponovi pre isteka tog roka. Ali ja ni vakcinu protiv gripa ne uzimam! Trebala bi, na to ce on. I posalje me napolje. Sa svezim hanzaplastom.
U medjuvremenu sam shvatila da ne smem da nastavim da povredjujem ranu onom rukavicom, ali da bih mogla da umotam ruku u sal i tako je sacuvam od promrzlina i amputacije. Osim ako dobijem gangrenu, onda je verovatno nista nece sacuvati.
Odem kuci da se obucem jos malo toplije jer temperatura pada, i pokupim knjigu za sate cekanja u Hitnoj.

U Hitnoj nema puno ljudi. Cekaonica i prijemni salter su jedna oveca soba u koju se ulazi sa ulice kroz auotomatska vrata. Vrata se otvaraju non-stop. Napolju je sada bar -15, a o vetru i da ne pocinjem. Svi sede u kaputima.
Ovde imaju zasebnu sobu u kojoj usivaju kopce ali nisu sigurni koliko ce trebati, danas je jos veca guzva nego preko vikenda. Meni ne lici na veliku guzvu, ima mozda desetak ljudi. Novi dolaze, ali navala nije velika. Sestra mi kaze da se kopce stavljaju odmah i ja sam zakasnila, ali mogu da sacekam, zasice mi to. Dace mi i tetanus, nije vazno da li sam ga dobila ili ne, ne moze da se predozira.
Sednem u kraj reda i izvucem knjigu. Jedan covek kaze drugom coveku da on ceka vec 6 sati. Pored njega sedi jedna visoka plavusa jakih butina i tamnoput muskarac koji jako lici na Javier Bardema. Kraj mene sedi jedna tanka visoka devojka sa ledom na glavi i okrvavljenim peskirom. U uvo joj nesto sapuce tanak, visoki mladic. Preko puta mene sedi jedna zena od oko 70 godina, mrsava i umorna. Usla je jedna zena umotana u cebe i rascupana, izgleda kao da joj se spava. Jedna devojka u kolicima se naginje nad necim kao da povraca, kraj nje stoji gojazni momak sa usnama nacickanim mindjusama. Jedan pijanac kija i svi ga gledaju sa zebnjom – uz svoju muku pokupice i nesto jos gore. On isto sedi u kolicima jer ne moze ni da stoji ni da sedi. Ustaje i pada. Osoblje ga vraca u stolicu. Imam neodoljivu zelju da izadjem.
Tri sata kasnije izlazim. Bez kopci, bez tetanus vakcine, bez sposobnosti da ista osmislim osim zelje da odatle izadjem. Morala sam da potpisem da oni nisu odgovorni ako mi se nesto desi kad izadjem kroz automatska vrata u surovi svet napolju (i to se ne odnosi na klimu). Svakako, potpisujem.
Napolju se jedva dise od polarnog vazduha, ali osecam se bolje.

Evo pregleda sramotne katastrofe ovog drustva:
Nedeljom i za najmanje povrede kojima treba medicinska paznja mora da se ide u Hitnu pomoc.
U Hitnoj pomoci se ceka od 6 sati pa navise (pretpostavljam da oni koji cekaju krace iz bolnice i ne izadju zivi, ili su im sanse za to minimalne).
Bilo kojim drugim danom je nemoguce videti svog lekara, jer on/ona verovatno u tom trenutku pumpa necije bore.
U klinici otvorenog tipa lekar ne ume da daje inekcije pa se vadi pricom o tetanusu koji se moze predozirati. Verovatno ne ume ni kopce da usije. Kako ljudi ne mogu da dodju do svojih lekara, ovi sada imaju puno posla, i cak i kad daju samo svez hanzaplast oni to dobro naplate od osiguranja.
Bilo kojim danom, bilo koja povreda koja zahteva makar i jednu kopcu zavrsi u Hitnoj pomoci. Ljudi nemaju gde drugo da idu. Osim da izadju na svoj rizik i pouzdaju se ko u Boga ko u sopstveni imuni sistem.
Ja cu sutra zvati moju lekarku, u poslednjem pokusaju da dobijem tetanus vakcinu (sanse da ce ona biti efikasna sada drasticno opadaju).
To spada u neizvesnu buducnost.

5 thoughts on “Kratka istorija jedne katastrofe

  1. Pričam sinoć sa prijateljicom, koja živi u Torontu, o tome kako bi bilo dobro da piše malo o životu tamo. Pomenu „organsku hranu“, brz život pa i usamljenost.
    I realno sve mogu da prihvatim i razumem, ali ovakvu situaciju u zdravstvu, uff … ne mogu.
    Profit, profit, profit …
    Ima li nade za ovaj svet?

    Nadam se iskreno, da ćeš sprečiti katastrofu.

  2. Hvala na lepim zeljama, Suske. Bila danas kod moje lekarke i dobila vakcinu. U apoteci ima sjajnih novih stvari koje pomazu bolje od samo hanzaplasta, izgleda da rana zaceljuje dobro tako da je jedna katastrofa verovatno izbegnuta. Ali ova u zdravstvu, i uopste u ljudskim drustvima…ne znam.
    Moja lekarka se meni inace jako dopada (i nisam bas bila fer, danas su u cekaonici bile samo bakice sa ozbiljnim starackim problemima:) i ja mogu da razumem zasto bi lekari kao ona, prihvatili nesto sto donosi laku zaradu. Ona je u svojim 50-tim godinama, ne zeli da radi previse, ima odraslu decu a i nesto sitniju, ne prima nove pacijente, ne zeli ni da se nateze preterano sa naplacivanjem od zdravstvenog osiguranja, a kroz ove metode brisanja bora dobija instant lovu. Sa njom nikada i nije bilo lako zakazati, ali ona nikad ne pozuruje, temeljna je i voli da poprica sa pacijentima, da objasni – to su sve osobine jednog dobrog doktora. Ali ih je malo takvih.
    Prosto je lako izgubiti taj fini balans u licnom odnosu prema svemu, a i drustvo ga jos lakse gubi. Ja ovde primecujem ozbiljnu eroziju drustvenih vrednosti, i sve vise mi to lici na katastrofu.

    I jos – ja juce nisam bila besna, vise u cudu nad svim tim cemu sam bila svedok, jer meni stvarno nije nista strasno falilo. Ali sta da jeste? To me je ozbiljno prepalo.

  3. Znaci ni tamo zdravstvo nije onakvo, kakvo bi trebalo da bude u normalnim civilizovanim drustvima! Mi onda ovde u Srbiji jos uvek dobro prolazimo, iako su korupcija, podmicivanje, podmazivanje i slicne stvari, jos odavno uveliko uzele maha! Tuga jedna… 😦

  4. Bolje sam, Zone, hvala. Za kost…ma nije joj tu mesto, ali toliko je to bilo fascinantno i stravicno istovremeno da je moralo da udje u pricu 🙂

    I jos, cestitke na knjizi! 🙂
    Naslovna strana je odlicna, price po ovome sto sam procitala bi trebale da je opravdaju, i jos kad bi je bilo lako naci i sa ove strane sveta…
    Sve najbolje!

    Charolijo, nije ovde tako lose, ali ‘nije lose’ nije dovoljno, narocito kad ti se gura pod nos kao neki fenomenalan uspeh. Nema nikakvog razloga da nije dobro, a to nije. Vlade se smenjuju, porez se redovno ubire, jedino je Sunce toliko redovno na svom poslu kao ubiraci poreza, a stvari su sve gore. Sve je postalo uzasno politizovano. Skolstvo, zdravstvo.. svi se sa nekim mrze, protiv nekoga bore, uzdizu, padaju…majko moja, pa da se stvarno nesto tuku bilo bi krvi do kolena na ulicama. Cisto foliranje. Sve vise birokratije i jos vise inkompetencije.
    Ogadile su mi se drzave strasno.
    Ali ima dobrih stvari, kao i svuda. Za to hvala dobrim ljudima.

    Suske, ja sam u jednom periodu dosta pisala o zivotu ovde. Sada to naidje samo u kratkim epizodama. Fali mi inspiracije. Svratite do Zone da vidite kako je ona to rascistila za B(l)ogom 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s