Nomadi, putnici

Tokom godina pisanja napunila sam jedan veliki zid slikama. Ima nečega u tome – svako dobije jedan zid da ga nečim napuni. Može da kraj zida provede ceo život, u čuvanju, ukrašavanju, a može i da ga napuni pa ode dalje i napravi drugi negde drugo. Ne znam kakva su pravila oko ovoga, možda pravila nema. Nekome ko je prošao kraj mog zida su slike dale uvid u moj karakter i moj život, ili uvide u njihove živote pa i karaktere, ako ništa drugo zamislili su se tu i tamo nad nečim, ali činjenica je da sam ja ponegde malo ulepšavala stvari. Nikad to nije bilo namerno – ne, nikad nije bilo namerno – ali valjda ne može drugačije. Moj slikarski talenat je u bojama, ne u preciznosti grafičkog prikaza. Kad ja sama čitam, desi se jedan od moguća dva procesa. Obilazak izložbe prija. Obilazak ne prija.

Moja klinka uči o fazama vode na časovima iz nauke, o apsolutnim nulama i naučnim fantazijama sličnih vrsta, i ja se podsećam materije uz nju. Ko još pamti da je čvrsto stanje definisamo smanjenim pokretima molekula? Niža je temperatura, stoje u mestu, i malo podrhtavaju, tresu se, vibriraju, ali stoje i ćute. Oni gasoviti lete okolo bez cilja ili smisla prosto zato što mogu i puni su energije – vrući su od samog kretanja. I tu dolazi jedno mesto u knjizi Amélie Nothomb koju sam čitala prošle godine, na kome je ona uobličila i jasno definisala bitnu stvar. Rekla je nešto o kretanju. Da se mora kretati. Onda je to prenela i na druge: ni po koju cenu ne treba stajati u mestu. Ako umireš – beži. Ako patiš – pokreni se. Jedini zakon koji postoji je zakon kretanja. Praktično, život zavisi od toga, na svaki mogući način gledan.

Ovo što je Amélie rekla ja u stvari znam. Znam oduvek. Fundamentalni procesi se dešavaju u vetikalnom stanju, dok se krećemo. Čak i moju klinku učim – ili pokušavam – ali nisam prišla celoj stvari sa naučne tačke. Nisam prišla ni sebi na sličan način već dugo. Molekuli koji ne trče, već pate u mestu – ne valja. Kako je to bilo dobro pročitati kod nje. Zidovi ponekad zaista fantastično posluže. Ljudi sa njihovim teritorijama, prisvajanjima i dubokim korenima, visokim bedemima – i sve je pogrešno.

2 thoughts on “Nomadi, putnici

  1. Trebala sam da pogledam sta je to Braunova cestica i kako hoda, ali preumorna sam trenutno. Pogledacu sutra 🙂

    Keep walkin’, apsolutno. Vremenom staticnost prevlada, zatrpaju nas stvari, okolnosti, obaveze, i nisu samo one. Valjda odustanemo od kretanja.

    Sutradan: objasnila mi je Wikipedia Braunove cestice, sto naravno, samo dodatno komplikuje stvari 🙂
    Haos i i mi u njemu, uredjujemo, uredjujemo…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s