Nijedan kao ovaj dan

Drugarica mi je pisala danas. Izgubila je nekoga. Nije poslala bila vest ni pitomo, ni tužno, ni uljudno; vest je pronašla put sâma. I na obodima, vibracije njenog gubitka potmula buka i eho, udaljena grmljavina. Takve oluje postaju česte.  Pročitala sam jednom, i još jednom. Akupunktura reči, kratkotrajne terapije i neprolazne posledice. Jednom ćemo biti slobodni i od bola i od straha, ali ne još. I u bolu i u strahu, tu su naši dani najsigurniji.

Podsećala sebe tokom dana da ne zaboravim da kupim sijalice. Već nedelju dana kupujem sijalice. Lampa je gubila jednu po jednu mesecima, zatim je stajala u mraku godinu dana, dok je nisam spazila prošle srede. Prvo sam isprobala sijalice koje imamo povrh frižidera. Nisu prave veličine. To sam i očekivala ali sam problemu prišla temeljno. U subotu sam svratila do prodavnice koja prodaje sve – ne i lokomotive, njih prodaje jedino Bombardier – i stajala pet minuta zbunjena ponudom. Izabrala vretenaste. Kod kuće sam otvorila pakovanje, spustila se na kolena, zavukla ruku ispod pirinčanog papira i pokušala da zavrnem prvu vretenastu sijalicu. Bilo je jasno da ne ide, ali sam ja svejedno pokušavala i zavrtala dok sam našla snage da ustanem nakon takvog promašaja. Navlačenje staklene cipelice i vretenasta sijalica u ruci – ništa ne pripremi za situacije kad ispadneš glupa, u bajci, javno, ili u intimi sopstvenog života. U nedelju sam se vratila u prodavnicu, koja je otvorena svakog dana od jutra do večeri. Gledala opet u izbor. Vretenaste dolaze sa uzanim zavrtnjem, sa širokim, i jednim koji je, izgledalo je, bio negde između. Nisam ponela bila one promašene da uporedim. Uzela one između. Kod kuće sam otvorila pakovanje, spustila se na kolena, zavukla ruku ispod pirinčanog papira i pokušala da zavrnem prvu vretenastu sijalicu. Bilo je jasno da ne ide, i da je ova vretenasta potpuno iste veličine kao i prva vretenasta.

Pričala sa ocem. On zove sve češće. Ako nisam kod kuće, zabrine se. Zove opet i ostavlja poruke – gde ste! Zna da klinka nije ovde, ali to je topla slika, ona u kojoj smo nas dve ovde skupa. Kad ga pozovem, detaljno se raspituje da li sam zdrava. Veza je loša, i on ne čuje više dobro kao ranije, ali jednom je čuo bio nešto u mom glasu, i sada ga svaki put analizira, moj glas, u strahu da ne govorim, ili se nešto loše krije u njemu. On je uvek dobro, kaže za sebe.

U ponedeljak sam shvatila da je vrlo mali broj mesta u okolini koja prodaju sijalice. Kao što više nema radnji koje prodaju školske i kancelarijske potrepštine. Ni drugih nema. A bilo ih je ranije. Uništile su ih mega prodavnice i ove svaštarske, koje prodaju džank. Računala koliko ću morati da putujem do najbliže mega prodavnice. Pre nego što krenem na dalek put preko metropolisa, vredi obezbediti pravu informaciju – koja je veličina sijalice potrebna? Ali kako? Džo! On ima nešto slično, pirinčano; i da nema, on će znati, muškarci znaju takve stvari. Pred spavanje se spustila na kolena, zavukla obe ruke ispod pirinčanog papira, i pogurala pažljivo naviše, još malo, i još malo… – i napipala vretenastu sijalicu. Zaboravljena na nepristupačnom mestu, izgorela sijalica je sačekala ovu priliku i susret, dok se onim niže izgubio trag. Odvrnula je pažljivo, trijumfalna u dokazanoj upornosti. Izvukla jednako pažljivo ispod izgužvanog pirinčanog klobuka. Vretenasta, sa uzanim zavrtnjem. Gledala je u čudu. Nikad ne bih poverovala; bila sam ubeđena da je ona prva, pa za njom i druga vretenasta bila tek za nijansu preširoka. Zapisala da ne zaboravim da svratim sledećeg dana u svaštarsku radnju po nove sijalice. Sve zaboravim dok sam na poslu.

Pročitala još jednom. Oh, draga moja… Ne postoje reči utehe. Oluje dolaze, pirinčani papir naših skloništa premazan zaštitnim slojem beskorisnog laka iz svaštarske radnje. Ne koristi u slučaju realnosti, piše na nekoliko jezika, dovoljno da niko ne razume. Sećam se prethodnih vesti i priča. Svaka za sebe, i sličnost nepromašiva, neodvojiva od one prethodne, ili sledeće. Na periferiji tuđeg bola, ni učesnik, ni posmatrač, ja imam svoje mesto. Stojim kraj malih vrata. Kroz njih ponekad prođu prave reči, nadam se; ponekad mislim da čujem prirodan tok. Ne znam gde bih bila drugo.

Devojka u svaštarskoj radnji je uočila da često kupujem sijalice. Ja sam vrlo zadovoljna. Između 25w, 40w i 60w, izabrala zlatnu sredinu. Pamtim da pirinač ne može da podnese visoke temperature usijanih sijalica; pamtim svašta. Kod kuće sam otvorila pakovanje, spustila se na kolena, zavukla ruku ispod pirinčanog papira i pokušala da zavrnem prvu vretenastu sijalicu. Ide kao podmazano. Zatim sam pogurala pažljivo naviše pa zavrnula još jednu. Zadovoljstvo raste uporedo sa ispravljanjem leđa, koja pokušavaju da sapienski pristupe onom sada praznom, teško pristupačnom mestu na vrhu. Odozgo, naravno! I bi odozgo. Sagnula se da upalim okićenu lampu: 120w u zenice = krik zenica. Okrenula glavu na drugu stranu. Zenice odbijaju da gledaju, hodam po strani, pređem u krajnji ugao, gasim druge lampe u potrazi za malo mraka, brinem za drvo iza trijumvirata vretenastih sijalica, ne znam da li gori, verujem da i ono ima na sebi lak. Svi smo volšebno lakirani, i svi gorimo. Sagnula se da ugasim okićenu lampu, zatvorenih očiju tražim prekidač. Olakšanje u mraku. Sutra ću kupiti nove sijalice. Šta inače raditi. Magične delatnosti, pronaći sebi izvor svetla i izvor mraka svakog dana.

3 thoughts on “Nijedan kao ovaj dan

  1. Magične delatnosti, pronaći sebi izvor svetla i izvor mraka svakog dana
    .. аух, овај текст је Ивана баш оно право – замислих се: када нема одговарајућих сијалица, тапкамо у мраку и то нас чини способнијим, као –
    – и дај Оже да је хорхеов коментар тачан. Сви ми овде се поприличнодеценијама сналазимоумраку.. али стопа смртности нам је таква да се смрзнеш. Остаје нам само да се надамо у евентуалне гене предака и оно што нам је напред поменути Ог наводно зацртао приликом рођења; али та прича је сажвакана код оне о магарцима, зеленој трави, штагод

  2. Djordje, ja ne znam. Oni sto malo jedu, ne zive intenzivno, ne idu na sunce… izgleda da duze zive. Ali niko ne zna kako drugi ljudi zive. Svi se mesaju, i ako u zivotu ima mesta samo za onoga ko ga zivi.
    I na svetlu i u mraku ume da bude i lepo i ruzno. Jedina bitna distinkcija, rekla bih.
    Inace sam ljubitelj svetlosti.

    Gorane,jeste, priviknemo se, snalazimo se, vidimo stvari koje bi nam inace promakle… Stvar je u tome da zivot stane u sve. I ako se pogleda istorija, zivelo se tesko, I ne samo prezivelo, vec nas je sve vise. Geni i mentalno zdravlje tj. attitude su verovatno najbolje sto je Og mogao da podeli.
    Fascinantno je kako je obican zivot pun zivot. Mnogima promakne. Steta.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s