Foolish

Miriše na zimu. Ušla sam danas u kancelariju jedne od direktora u firmi. Prethodno je zvala i pitala da li ima par minuta. Zahvalila se kad sam ušla, i izjavila da se nadam da moj pristup neće biti ocenjen kao neprimeren. Rekla sam joj da nameravam da apliciram za poziciju koja je pod njenom hijerarhijom. Ne poznajem je, nisam ni sasvim ubeđena da je posao dobar za mene, ili ja za posao, ali to mi trenutno nije važno. Zahvaćena sam naletom promene. Vidim je svuda. Vidim je svuda. Promena je ovde, među nama. Odvija se brže nego što sam očekivala poslednjih godina, ali ova godina vodi i klinku i mene ka nekom kraju i iza njega će biti početak. Znati da takav red postoji je već jedna velika pozitivna tabla veselih boja iznad životnog puta. Nema ih puno. Umesto da padam u očaj (ne tako retka tendencija u ovim krajevima) pred početkom kome ne znam oblik, ja sam ustreptala da ga preduhitrim. Imam brojne planove čije ostvarenje bi zahtevalo da pomnožim sebe sa velikim brojem, i o svemu razmišljam istovremeno i u svim pravcima – osim o kraju.

Klinka je porasla. Ne izgleda puno drugačije, i ne ponaša se drugačije ali i ona i ja klimnemo glavom promeni iz respekta kad god kraj nje prođemo. Ja trčim ispred, ali klinka je nova, malo je prikucana svojom mladom gravitacijom. Ona oseća težinu puno više. Ne zavidim joj na tome. Ja sam oduvek  težila putovanjima bez prtljaga (=bekstvu). Lakim nogama po teškoj zemlji. Dance, dance, dance! I kad boli.

Klinka je porasla. Često pomislim na vreme kad je bila mala. Razni delovi mog tela pamte to magično biće koje se pojavilo naizgled niotkud, naročito se praznina posred stomaka seća. Ona već godinama pogleda sebe, pa pogleda mene, i odmahne glavom u neverici – kako je moguće? Ne znam, ali jedino važno je da nije nemoguće.

Kako promena može da podnese da deca porastu? Kad bi se našle negde posle posla, možda bi priznala svoje licemerje, ili bar da je zabrljala negde i ne zna kako da popravi. Deca su mala, uče od odraslih, ojačaju, i krenu dalje svojim putem. A ispadne da većinom dobiju loše učitelje. I nikada ne odu daleko. Dobar deo svojih sada odraslih života pokušavaće da se izvuku iz loših lekcija s početka. Sećanja na detinjstvo će biti ili najlepše ili najgore uspomene, i sa te visoke kule bacaće moćnu svetlost i senku kao svetionici njihovih života. (Genetika uopšte nije neophodna da bi deca ličila na nas).
U igri života niko ne govori istinu, zato što je niko ne zna (rekla bi promena kad bi znala šta govori).

Ja sam se našla napolju, u žurbi da promena ne stigne pre mene i zatekne me nespremnu, a dani su sve hladniji. Drhte u meni strahovi, želje koje sam zaboravila…  Sve pamtim, kao dodir zime. Sve.
Dance, dance, dance!
Just don’t stop.

Svet na tanjiru

Izašla iz busa kod ulice koja se zove ‘Laird’. Leard. Ulica mi je poznata odavno. Svako crta mape gradova i mesta kojima prolazi. Radi orijentacije, unutrašnje, spoljašnje… Kako se vratiti u grad je uvek bio jedan od velikih pokretača moje orijentacije. Ulica Leard nije nikakva granica, nije čak ni jako daleko od mog kraja, ali za mene ona je ostala ako ne baš granica onda upozorenje da urbana sredina nije više tako urbana. Dobro je znati takva mesta i upozorenja.
Bus preseca ulicu Leard dva puta dnevno, kad idem na posao i u povratku. Popodne mi se taj put mnogo više dopada; ostaje iza nas, to njeno upozorenje, i grad se opet zgusne kako treba. Sve je u prilazu, potvrđuje i ulica Leard.

Preko puta, na jugoistočnoj strani raskrsnice nalazi se radnja koju poznajem od mojih prvih dana u ovom gradu. U ovoj na uglu Learda i Eglintona sam bila jednom a ona koju sam poznavala u dowtown-u je zatvorena ima više godina, ali model poslovanja još uvek opstaje. Ovaj lanac prodaje uvozne predmete iz celog sveta, manje komade nameštaja, posuđe, sitnice, dekoracije… sve to živopisno i u šarenom mnoštvu stilova iz različitih kultura. Bilo je lepo samo ući unutra tih prvih godina. Zagledati razne predmete, prepoznati svrhu i oblike, ili ih ne prepoznati, kupiti komad, zamisliti enterijer i mogućnosti – izgleda tako davno kada je sve ovo bilo novo.

Klinka i ja kod kuće jedemo iz tanjira koje sam kupila bila u tom periodu. Napravljeni su bili u Japanu – četiri komada velikih, pa četiri manjih i četiri dubokih – prodavali su se na komad, i lepo su se uklopili iako raspareni. Klinka misli da su lepi. Ponekad me pita kako sam ih izabrala. Kupila sam bila i čaše ali one nisu tako dugo trajale, osim jedne (nju najviše voli). Klinka uopšte voli da čuje o stvarima koje su se desile pre nje ili kad je bila mala. Vreme fascinira decu. Fascinira i odrasle, ali na drugačiji način. Ono što pamtim su lepi izlozi koje su imali oko Božića naročito; unutra je sve blistalo od praznične atmosfere i nebrojenih predmeta. Svemu sam zagledala pečat da vidim odakle je – ukrasi za jelku iz Češke, čaše iz Italije, drvene činije iz Indije, komoda sa intarzijama iz Indonezije… Mogla se lako vežbati geografija samo prolazom kroz tu radnju. Bilo je lepe simbolike u tome, u gradu sa ljudima iz celog sveta.

Vremenom sam prestala da odlazim. Nije mi više bilo tako zanimljivo, ni ja više nisam bila nova. Tanjiri su dobro trajali i lepo nas služili. Razbile smo svega par, jedan od velikih je okrnjen, ali nama ne smeta naročito. Pričamo već neko vreme o novim, povremeno pogledamo u nekim radnjama, ali nismo našle ništa da nam se dopada. Tog popodneva na putu kući, rešila sam iznenada da ću svratiti. Možda imaju nešto zanimljivo, nešto što se može dodati ovim starim; raspareno nam ne smeta. Tako vođena impulsom izašla sam iz busa, prešla ulicu i ušla u radnju.

Nije više tako magična, pre izgleda pretrpano. I moj ukus se promenio. Radije ulazim na mesta koja su manja i imaju manje predmeta. I u našem stanu je previše predmeta. Svejedno, bila sam uzbuđena da ću možda naći nešto što će mi se dopasti i da će se klinka obradovati.

Entuzijazam je počeo da opada već dok sam prilazila policama. Možda je bilo do osvetljenja – nije više onako blistavo. Pažljivo sam zagledala, nisam htela da mi nešto vredno pažnje promakne. Boje mi se nisu sviđale. I osećaj je bio drugačiji. Tanjiri su bili debeli, pre kao grnčarija. Okretala poleđinu da vidim odakle su. Made in China. Made in China. Made in Ch… svi su bili napravljeni u Kini. Vratila tanjir na policu, bacila pogled na ostatak robe u radnji. Kao ni tanjiri, predmeti nisu ličili na kinesku tradiciju, ali nije bilo sumnje da ih je bar 90% bilo napravljeno u Kini. Od uvoznog emporijuma, postali su kineska svaštarnica puna imitacija i lošeg zanatstva.

Odjednom sagledala jasno šta je uspon kineske imperijalne ekonomije učinio za svet – istisnuo je sve druge. Nema sumnje da su se brojni ljudi na tome obogatili, i ne samo Kinezi, ali ih je puno veći propao. Nije problem kineska roba kakva god da je – svaka roba nađe kupca – problem je da nema druge.

Izašla nazad na ulicu Leard, prešla raskrsnicu da sačekam bus. Malo pre poslednje stanice, ima jedna druga radnja sa kuhinjskim predmetima. Nisu me više interesovali tanjiri, zanima me odakle dolaze.
Isto iz Kine.

Ušla danas u nekoliko radnji modernog dizajna, od stolica do tanjira i jastuka za kauč. Imena dizajnera su istaknuta svuda. Dobro obučeni zgodni mladi ljudi klize lepim svetlim prostorom i nenametljivo nude pomoć ili savet ako zatreba.
Tanjiri, kao i sve drugo što sam dodirnula, su napravljeni u Kini.

Džejmi Oliver, jedan od TV kuvara koji je napravio karijeru i veliko bogatstvo, je nedavno izazvao kontroverzu u Evropi kada je naveo primer kako Italijani i Španci, i kada su siromašni, umeju da naprave super klopu od praktično ničega. I zašto svet ne uči od njih. Kao što je eto Džejmi naučio, i vidite kako njemu ide dobro. Jedan od ogranaka njegovog carstva u ekspanziji je prodaja tanjira i tacni na čijim kutijama nije dovoljno njegovo ime već se odatle smeši i njegova faca. U našem lokalnom supermarketu ih nude sa markicama koje kad ih se sakupi dovoljno obezbede popust od 50%. I u pola cene, i Džejmi, i supermarket, i uvoznici, profit delioci, snabdevači, promućurni planeri, i strategisti – svi oni dobro zarađuju. Oni koji ne zarađuju samo misle da ne zarađuju. U Vrzinom kolu, Vrza se za svakog pobrine.
Tanjiri su napravljeni na Tajlandu.

Nisu samo Kinezi pametni. Kada si dovoljno velik, glupost je i neoprostiva greška ne shvatiti da je svrha svake veličine da postane moć. Tj. pretpostavljam da postoji neka svrha iza svega toga, ili ovoga, iako me se ne tiču takva pitanja. Ja kraj veličine nisam prošla ni kad se pravila na jezicima koje razumem. Ali ovoliko znam: mi ćemo čuvati ove tanjire koje imamo jer ko zna kad ćemo naći nove. Novi će morati da da budu iz Evrope ili Kanade (nikada nisam naišla na tanjire ‘made in Canada’ ne znam da li se oni uopšte ovde prave. Ljudi zaborave kako se rade prave stvari. Nije to bicikl.) I važno je da nam se dopadnu, iako me to sada najmanje brine.
Do tada se nadam da nećemo ništa lomiti jer ne bi bilo u redu da jedemo iz lonca.
Oh, sad sam se setila – trebaju nam i nove kašike!

Volim ovu stvar

For Grace, After A Party

You do not always know what I am feeling.
Last night in the warm spring air while I was
blazing my tirade against someone who doesn’t
interest
me, it was love for you that set me
afire,

and isn’t it odd? for in rooms full of
strangers my most tender feelings
writhe and
bear the fruit of screaming. Put out your hand,
isn’t there
an ashtray, suddenly, there? beside
the bed? And someone you love enters the room
and says wouldn’t
you like the eggs a little

different today?
And when they arrive they are
just plain scrambled eggs and the warm weather
is holding.

Frank O’Hara

I ovu:

WHY I AM NOT A PAINTER

I am not a painter, I am a poet.
Why? I think I would rather be
a painter, but I am not. Well,

for instance, Mike Goldberg
is starting a painting. I drop in.
“Sit down and have a drink” he
says. I drink; we drink. I look
up. “You have SARDINES in it.”
“Yes, it needed something there.”
“Oh.” I go and the days go by
and I drop in again. The painting
is going on, and I go, and the days
go by. I drop in. The painting is
finished. “Where’s SARDINES?”
All that’s left is just
letters, “It was too much”“ Mike says.

But me? One day I am thinking of
a color: orange. I write a line
about orange. Pretty soon it is a
whole page of words, not lines.
Then another page. There should be
so much more, not of orange, of
words, of how terrible orange is
and life. Days go by. It is even in
prose, I am a real poet. My poem
is finished and I haven’t mentioned
orange yet. It’s twelve poems, I call
it ORANGES. And one day in a gallery
I see Mike’s painting, called SARDINES.

F. O’H.

Grejs mi je jako prirasla za srce. Grejs i Frenk su bili bliski prijatelji. Ona je bila slikar, on pesnik. Radili su zajedno projekte, inspirisali jedan drugog, On je bio homoseksualac, a ova pesma za Grejs je jedna od najlepših ljubavnih koju sam ikada pročitala.
Danas sam je pročitala puno puta. Nije prvi put da sam uradila tako nešto. To su oni dani kada potreba implodira vrisak i bes. Zatim – ne uvek, ne uspe uvek – ih neka žestoka unutrašnja hemikalija rastvori skoro bez traga. Grejs kao katalizator, ili inspiracija. Ničeg poetičnog u tome, samo puno lepog. Osetim kako gubim, setim se onoga što volim i prizovem u pomoć.

Zaostalo je bilo lepog i od srede. Sreda je bila divan dan. Prekrasan. I jutros, kad mi je zatrebalo, setila sam se bila izvesnih reči od srede – da uvek budem onakva kakva jesam. Nošena time, ušla sam u jedan ofis, rekla šta mislim o nečemu što je ružno, nefer, i nepotrebno. Bez buke i velikih emocija, nisam očekivala da ću pobediti (i nisam). Ja sam sve to uradila bila samo zbog sebe. Onakva kakva jesam. Zatim sam pronašla Grejs na Internetu, i ona je ostala otvorena celog dana dok sam ja odlazila od svog deska, vraćala se, pričala, rešavala, ostavila sve nezavršenim i nerešenim – i ja sam svratila kad god sam mogla. Frenk i ona su sigurno imali takve dane, i jedan drugog, i druge prijatelje, ljubavi, uspehe, poraze… Ja imam tek ponešto od toga, i nije malo.