Zločin u nama

Završilo se par sudskih procesa u gradu koji su privukli punu pažnju medija. Moja pažnja nije imala izbora; tokom doručka, u kafeteriji, vesti su uvek u punom jeku. Čula sam bila glavne crte i optužbe i odbrane.

Prvi slučaj je bio o mutnim odnosima između polova. Optuženi, radio ličnost i poster dečak za multikulturalnu Kanadu, je nasilni uživalac seksa, što se ovih dana smatra za pikanteriju i još jednu vrlinu tolerantnog društva. Ispostavilo se da dobar broj žena koje su prošle kroz bliske susrete sa ovim likom nisu bile jako oduševljene mlaćenjem, davljenjem i drugim nasiljem opisanim u detalje tokom procesa, što nisam čula jer moja pauza traje svega petnaest minuta. Tri među njima su nakon nekog vremena skupile hrabrost, ili rešile da je nasilje ipak nasilje naročito ako je nad tvojim telom, i uprkos šarmantnom nasilniku, pogurale celu stvar ka suđenju. Da li su računale da će proces biti ovako javan, ne znam. Kao u klasičnoj priči ovog tipa, advokat optuženog je bila žena, poznata u gradu kao ajkula koja guta i vodene i suvozemne organizme, bez žvakanja. Tokom jednog doručka, čula sam bila da je jedna od žena, glumica meni nepoznata, nakon izlaska završila u njegom stanu, i kad se aktivnost usmerila ka intimnom, ona je postala žrtva nasilja koje nije očekivala, bila prethodno upozorena ili ne. Međutim, sledeći dan je provela sa njim, o čemu su svedočile fotografije, držali su se za ruke, smejali, i ljubili. Veza nije dugo trajala, ali je ona nakon nekog vremena poslala mejl pun čežnje, sećajući se lepih trenutaka koje su proveli zajedno. Kontradikcija između optužbe za nasilje, koje je kažnjivo po zakonu, i ponašanja koje je usledilo je moglo da znači samo jednu stvar za sudski proces, ali priča je bila puno deblja, iako sam proces nije imao praktično nikakvih dokaza, i te smešne fotografije i glupe poruke su bile dokaz nečeg sasvim drugog.

Nisam čula svedočenja drugih žena, ali ne sumnjam da su bile slične priče, i na sličan način diskreditovane. Presuda je stigla pre neki dan: optužbe su bile odbačene i optuženi oslobođen. Implikacija takve odluke je da su optužbe ili bile lažne ili dokazi nedovoljni da nekoga kazne za krivično delo koje je bilo ili nije počinjeno. Ono što sigurno nije promaklo nekima od posmatrača je da optužbe vrlo verovatno nisu bile lažne, ali da ponašanje tih žena u svakoj opisanoj a nepostojećoj ljubavnoj priči jeste.

Htela sam da popričam sa klinkom o ovom slučaju. ‘Šta bi ti uradila da si tužilac,’ pitala sam je. ‘Kako bi pripremila slučaj ako znaš da su se ovako ponele?’ Razmislila je, i zaključila da je bilo besmisleno uopšte potezati tužbu. Iako je vrlo verovatno da su sve one bile vođene nesigurnošću, očekivanjima da stvari (ili taj tip) možda ipak nisu loše, strahom da će ispasti smešne, i još dugim nizom tipičnih ženskih reakcija kojima je koren u nedostatku ubeđenja u sebe i sopstvenu vrednost tj. samopoštovanja – kad stvari postanu zvanične, i pozove se slovo zakona, da si ti izabrala da budeš glupa nije problem društva ili nepravde, već isključivo tvoja krivica. Obe smo shvatile da iz naših različitih uglova – godina, iskustva – prepoznajemo ovakvo ponašanje kao tipično. I to nam je teško palo. Sresti izuzetke ume da bude teško, ali shvatiti da su loši primeri pravilo je puno teže. To je teži poraz od odbačene optužbe u ovom slučaju, za koju se smatra da je nanela veliki štetu ženskim pravima, naročito kod pitanja seksualnog nasilja i pitanja pristanka.

Drugi slučaj je bio tragedija nepojmljivih razmera. Pijani vozač je izgubio kontrolu, udario u vozilo i ubio troje male dece i njihovog dedu. On je sin uspešnog preduzimača, i jako se kaje. Brojni ljudi su napisali pisma sudiji da potvrde da je on skroman, pristojan čovek koji je napravio neoprostivu grešku a ne arogantna baraba kome je svet igračka za koju on ne mari puno. Istina je verovatno doza i jednog i drugog. Svejedno, ostaje činjenica da pijanac zna šta radi, samo mu je lakše da ne obraća pažnju. Posledice su tolike da ni kad bi sâm Dante probao da osmisli kaznu, verovatno bi se zamislio oko kruga koji bi uspeo da se savije oko ovako nečeg. Teško je i pričati o ovakvoj temi. Klinka prati još jedan slučaj, vrlo sličan. Na univerzitetu gde je ona provela prošlu godinu, zna tačno sâmo mesto, pre nekoliko meseci je grupica pijanih dečaka ušla u auto i u tesnom prolazu na kampusu pregazila devojčicu od 18 godina, tek stiglu na fakultet. Nije preživela. Onaj s početka ovog kruga je dobio 10 godina zatvora. Ovaj drugi proces je još u toku. Jasno je da ona ne vidi olakšavajuće okolnosti ni za jednog od učesnika i smatra svakog pijanca koji sedne za volan za gnusnog zločinca, bilo da se zločin desi ili ne tog puta. Ovde od malih nogu slušaju poruke ‘ne vozi pijan’, i zaboraviti tako nešto nije pitanje pijanstva, već izbora.

Vremena su moderna, a sve ima ukus starog, antičkog u dimenzijama tragedije i patosa. Arhetipi rođeni u nama, svakome, tek čekaju da ih nešto probudi. Osećaj praznog hoda. Osećaja puno i drugih, ali prazno je i hladno naći se na mestima koja uvek vode na istu stranu. Tôk iz koga svako crpe svoju čašu izbora, i uvek ostavi ukus već viđenog.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s