Izaberi pažljivo

Idem kući svojima. Od svih ljudskih osobina vrednih respekta lojalnost stoji na posebnom mestu. Ima puno razloga za to, neki među njima sofisticirani, dobar deo intuitivan. Ima i problema. Lojalnost nije pitanje trenutka i mode; ili postoji ili je nema. U svetu prolaznosti, osnovni preduslov za lojalnost je da traje. Ona je čist anahronizam u prljavim transakcijama oko vremena i u vremenu. Puno se češće javlja kao apstrakt, ili san, bilo kod dece ili odraslih. Deca je lako prepoznaju i poveruju u nju još lakše. Odrasli se boje da će ispasti deca ako poveruju. Neki bi i da je kupe. Lojalnost je vrlina sa puno boja, i tržišnom vrednošću elitnog dobra.

Meni se oduvek činila kao primerak iz kutije magičnih darova. Redovno se pojavljuje, i to kao glavna sila, među fantastičnim i epskim naracijama, i uz hrabrost i avanturizam, hrani duh kao autentična mana. Uostalom sve tragedije su slične upravo po liniji deficita lojalnosti, i posledica koje buđaju duž tih žalosnih staza.

Lojalnost u normalnim, običnim životima je puno tiša. Verovatno je potrebno puno odrasti da bi se razumela, ili prepoznala. Kao i cena njenog odsustva. I pošto se ne može biti malo lojalan, ili od ovog petka do sledeće srede, ili samo part-time, puno se laži prinosi na oltar lojalnosti. Za njima slede samoobmane i obećanja da će biti bolje sledećeg puta, jer lojalnost je vrednost koja nepogrešivo sledi žicu dobrog čoveka i u najgušćem blatu, i niko ne želi da bude išta manje od dobrog čoveka. Pošto je ‘dobar čovek’ poslednja odbrana protiv izgubljene bitke za svakoga ko nasedne većem skriptu.

The Man in the Gray Flanel Suit je film sa Gregori Pekom koji je mogao da krene u nekoliko pravaca, kao što svačija priča otvori i raspakuje puteve za pojedinca. I pokušavao je iz puno validnih razloga koji isto tako sačekaju svakoga. Prevare su tako očigledne uvek, zar ne. I upravo je u tome njihova privlačnost. Insistiraju da izigravamo slepilo, da se pomučimo da nasednemo. Film je neočekivan, i nedovršen, kao što svaki dan jednog života samo završi brojanje do 24, ništa više. Uhvati u tome više, i uradi više. Bar probaj, i zatim još više, stvori naviku od više.

Setila sam se i magičnog taksiste koga sam srela pre nekoliko godina. Drugih povremenih ili privremenih likova. Lojalnost je anti-entropija, uverenje da znaš put svojoj kući i da je to jedini put koji vredi preći na kraju svakog dana. I kad tamo stigneš, smeh, toplina, suze i strah su jedina muzika koju tvoje uši prepoznaju i mogu da čuju. Sve drugo je buka, nerazumljiv jezik.

Često razmišljam o lojalnosti. Možda zato što predstavlja lep visoki ideal, Gregori Pek od ideala, recimo. Možda i zato što je pitanje izbora. Ne uvek svesnog, ali dovoljno. I što uvek dolazi sa upozorenjem: izaberi pažljivo.

Advertisements

Ko o čemu

Normalno je za ljude da dobar broj svojih godina provedu tražeći smisao. Zatim stanu, promene pravac pa krenu da traže opravdanja. Neki od njih uzdrmaju svet, u jednoj ili u obe faze; većina prođe neprimećena.

If you want to stay alive you have to do something radical. Ovu misao je rekao jedan umetnik. Zatim sam videla i ovo: March towards the sound of gunfire. If you run away you don’t learn anything. I to je bila umetnica. U istoj nedelji još i ovo: I hope books survive, they are wonderful pieces of technology.

Kad čuješ ili pročitaš pravu stvar vreme stane za trenutak. Nađeš se među imaginarnim prijateljima, i jedino što kvari je da ne možeš da kažeš ‘hvala’.

Ja se normalno ustežem da pričam o umetnosti. Nemam dovoljno obrazovanja u tom polju, ne poznajem umetnike, i moj lični doživljaj je jedino što me zanima, i u umetnosti i šire. Čak imam jedno tajno mišljenje koje ću izneti ovde: osećam iskreno sažaljenje prema umetnicima kada pričaju o, ili objašnjavaju svoju umetnost. Jeste, jeste, priča, edukacija, mediji, predstavljanje javnosti (i kupcima) – sve to ima svoju svrhu i mesto. Ali postoji jedna ozbiljna dramatična tenzija u svemu tome, rizik koji prosto nije vredan rizikovanja: da izgube svoj mojo. Eto, rekla sam! Sada ću morati i da objasnim.

Iako ne poznajem umetnike, i oni koje sam povremeno sretala nisu uvek bili pojedinci koje sam želela ponovo da sretnem, umetnici poseduju par kvaliteta koje izuzetno poštujem.
Umetnici su vredni. Da bi razvili svoje talente, da bi ih usavršili, da bi nastavili da dišu, neophodno je da rade na toj umetnosti i na javi i dok spavaju, dok putuju, dok gube vreme sa drugim ljudima, i kad bi radije da su negde drugo i rade nešto drugo, opsesija hrani samu sebe, i traži i daje, i jedini put do nje i kroz tu kapiju dalje natope krv i znoj (neretko i druge hemikalije), i retko zadovoljstvo da tako mora da bude. Da ne bude zabune – nema ničeg plemenitog u tome. Ali ima nečeg boljeg. Umetnici su pošteni. Svako ko je proživeo koju godinu među ljudima zna koliko je poštenje retka i teška tvar. Po tim merilima moglo bi se računati među dragocenim metalima i mineralima (ili radioaktivnim). Ali se ne može prodati, ni kupiti. Ne može se ni ispričati, ili prepričati, objasniti – jedino se može prepoznati. U sebi, i tek ponekad i u drugima. I dok se svrha umetnosti može raširiti od dekorativne do asistenta ili portala u traganju za smislom, svaki susret sa njom je korak preko praga humanosti, iskorak iz eksterijera pretrpanog nepotrebnim ili okovima koji čak nemaju ozbiljnu svrhu vezivanja tek balasta, i taj prag se pojavi kao retki puls primalne energije koja, svi pretpostavljamo na ovaj ili onaj način, ima veze sa postojanjem.

Kako Ivana zamišlja umetnike, ili umetnost. Ali ne bi trebalo da bude čudno: ja nemam heroje, i vidim jasnije od Rendgena u više slučajeva nego što bih volela da pamtim. Smisao me nikada nije interesovao, i par konstrukcija koje sam stvorila sama sam sama i srušila. Za opravdanja nemam primenu.
Poznajem susrete sa poštenjem. I sa samoobmanom, prevarama prijatnih vrsta, i onih drugih… ja nisam nova na ovom putu. Ali kao da jesam. Poluumetnik, rekla bih dobrim danima. I uhvatim sebe pred takvom jednom laži.
Uvek je bolje ćutati.

Samo za nas

Na poslu je sporo ovih dana. Uveliko se priča o prodaji firme, poslednjih mesec-dva i da je prodata, ali niko zvanično ništa ne govori. Posao opada već više od godinu dana, i novi vlasnici će morati da povrate investiciju i još je uvećaju na neki način. Povećanjem prometa i otpuštanjem/skidanjem plata je standard u poslovanju. Menadžment se bori da ostane menadžment, iako su tako vešto upropastili firmu, ali oni pregovaraju sa drugim menadžerima pa verovatno govore isti jezik i slične laži. Saznaćemo svi na vreme koji je plan za nas, mene, njih, svakoga. Spori dani i dugi sati. Dosta čitam na Internetu. Imam nekoliko ‘prozora’ otvorenih, ponekad i ne krijem. Nema nikakvog efekta na moju produktivnost, jer posla ima malo i ja ga završim na vreme. Obzirom da menadžment ima veće brige trenutno, niko ne obraća pažnju. Odnosno, svi znaju šta drugi rade, i oni iznad i oni ispod, i ne brinem oko toga. Ako neko dođe i kaže ‘ne čitaj više’ ja ću verovatno prestati tog dana i pronaći način da nastavim sledećeg. To svi ljudi rade, otkad je ljudi.

‘Seize the Day’ Sol Beloua u pdf formatu sam našla slučajem i rešila da nije preveliki projekat za čitanje na poslu. Posle par strana zastala sam bila i obećala sebi da ću kad završim tražiti nešto humoristično kao sledeći projekat. Depresija je loš drug i još gori pretpostavljeni. Ali čitanje me je uvuklo, i jednog dana sam ostala i duže, da završim scenu, iako je spuštanje ka dnu jednog dana u Njujorku verovatno tema koja se neprekidno ponavlja otkad je Njujorka. Previše je svega ovoga sa ljudima, što je oksimoron jer previše je ljudi to begin with. Mi živimo svoje mizerne živote, i kao da to nije dovoljno, čitamo o mizernim životima drugih ljudi, fiktivnih ili realnih. Tendencije ka pozitivnim pričama su novijeg datuma, ali retke među njima su literatura odnosno nešto vredno, već laži. Dakle, obilju mizerije dodali smo lažni optimizam. Kraj činjenice da mizeristi nepogrešivo prepoznaju lažni optimizam, iako ne znaju dobro pravi optimizam, mizerija ne može da se žali da su vremena loša.

Priča, ili novela, je dobro napisana u čemu leži bar gram pozitivnog u dugim satima mog sporog dana na poslu, ali meni je nezanimljiva. Osim jednog aspekta. Nisam prešla bila nekoliko strana kad sam uhvatila sebe u panici prepoznavanja. Odnos između ostarelog oca i sredovečnog sina se odjednom smestio kao ogledalo ispred odnosa majke i ćerke. Shvatila bih verovatno i sama kroz sopstveno iskustvo, ali videti ilustraciju je brzo putovanje do cilja, i u krajnjoj liniji prava vrednost literature.

Ljubav između roditelja i dece je neraskidiva u onom delu koji svi mrze pre ili kasnije – jer je neraskidiva i može podjednako da bude i mržnja to brzo postane svejedno (i tačno); ali ona topla, smešna, golicava, dodirljiva ljubav od anegdota i sporih sati i neopisivih zagrljaja – ona nije neraskidiva. Iako je likovi u knjizi nikada nisu imali, i reklo bi se da nema sličnosti između nas i njih, mi imamo tu neprocenjivu ljubav i uprkos njoj, postoje šanse da ćemo završiti kao i likovi iz te ili neke druge knjige. Jer kad pričam o ozbiljnim stvarima, klinka čuje kritiku. A to nije moja namera. Kad je molim da priđe ozbiljnije ozbiljnim stvarima, ona misli da nju ne uzimam ozbiljno. Kad joj kažem da mi teško pada situacija u kojoj me rešenja zategnu oko vrata i ne mogu da dišem, ona se čudi zašto ne izađem i uradim nešto lepo za sebe, kao što sam ranije radila. Ako mi kaže da ne verujem u nju, mene zaboli. Ako joj kažem, a ne kažem, da ja vidim a ona ne, i ona meni, a ne kaže, da gledam u pogrešnom pravcu, mi nismo ni videle ni čule ništa a glasovi i grla bole i oči peku i disati je teško, i svi problemi su i dalje nerešeni. Samo smo mi mali korak bliže neraskidivoj žici ljubavi koja kod mnogih porodica služi da na njoj visi prljav veš.

Kad sam ja imala 18 godina, verovala sam svim srcem da roditelji i deca više ne treba da žive zajedno. To nije bilo samo zbog mog roditelja i mene kao deteta, ali jeste, bilo je zbog toga. Da je princip dobar ne znači ništa. Jer princip retko kada istrči na teren. U stvari nikad ne istrči na teren, jer da može, životi bi se živeli drugačije.

Klinka se vratila kući posle jedne godine i nastaviće da živi sa mnom još neko vreme. Posle malog predaha i perioda tišine, jasnije se vidi kako sam živela godinama, na poludahu, sa namirnicima u rukama svakog dana, molbama da se operu sudovi ili podigne odeća sa poda, brigama da su joj potrebni sati da ustane sa kauča i uradi nešto produktivno, u plaćanju računa i brojanju onoga što ostane. Ako mi je tada padalo teško, sada je još teže, jer u međuvremenu sam ostarila i počela da razmišljam o novim počecima. istovremeno je ona najlepši objekat koji ću videti svakog dana, bilo kog dana, i nijedna pilula, nijedna čaša vina neće ponuditi ni kap radosti koju ona donese svuda gde prođe. Sada je tome dodata i svest da mogu sve da izgubim – i godine ljubavi i budućnost zaslužene radosti. Ne znam zašto je tako lako izgubiti svoje najveće bogatstvo. Dešava se svima, tu nema sumnje, oduvek. Možda ću izgubiti posao, svakodnevna poniženja posećuju kao komšijske muve, predah naiđe neočekivano i još brže prođe, i ja u svemu tome izgubim glavu, zaboravim na trenutak da ja poznajem ljubav. Čak sam je stvorila, gradila je, dodavala joj, i uprkos tome da se može desiti svakome, istina je da se ne dešava. Pojavi se na neočekivanim mestima, ponekad skoro odmah ugasi, a nekad traje, zatim i nestane. Ljubav nestaje stalno! Svuda oko nas, svakog dana!
Ne i u ovom domu, polažem zakletvu svečano ali bez glasa. Nije za publiku, ni za koga – samo za nas.

Na javi i u snu

Hipstera sam srela u kafeu na Yonge Street-u jedne subote popodne. Dopao mi se. Među hipsterima poređanim uza zid u policijskog stanici, prepoznala bih ga u prvom pogledu; čemu drugom služe pogledi među ljudima. Nedugo zatim videla sam ga u mojoj zgradi. Uselio se bio nedavno. Zastali smo kod nečekivanog susreta, proveli celo popodne u razgovoru i pogledima. Nekoliko dana kasnije pokucao je na moja vrata – rekli smo da ćemo se videti uskoro, i on je došao da se vidimo. Nisam otvorila vrata. Sa moje strane, moj život je bio isti kao i svakog dana unazad puno godina: klinka je napravila bila lom u jednoj od ranijih godina i on nikada nije bio raščišćen; moj otac je sedeo za stolom i držao mi pridike koje su zvučale zasluženo. Sa njegove strane, on je samo želeo da me vidi. ‘Izvini, ovde je gužva. Javiću se kasnije i dogovorićemo susret,’ rekla sam kroz zatvorena vrata. Nekoliko dana kasnije zaboravila sam da sam obećala, zaboravila sam i na njega.

Probudila se, osećaj žaljenja i gubitka puno teži nego što bi se očekivalo od tako površnog scenarija. San je uspešno ismejao moju čestu misao o novom početku. I dodatno sumirao moje ponašanje vrlo efektno. Izostalo je čak i efemerno zadovoljstvo uspešne farse. Već dugo mi ništa u mom životu nije smešno. To može da znači samo jednu stvar: da sam pala još niže, na lestvicu žaljenja i gubitka.

No complaints and no regrets
I still believe in chasing dreams and placing bets…

Kod poslednjeg koraka… – moguće, verovatno, ako neko sluša, naročito mlađe generacije. Ali ko postoji bez žaljenja, kolica teška od gubitaka, od poraza i promašenih prolaza.

Klinka mi se nasmejala bila prehodne večeri kad sam joj rekla o još jednoj od fantazija o novom početku. Ona to nije uradila zlonamerno, ali povredilo me je. Par meseci unazad rekla sam joj bila o jednoj mogućnosti za posao koja bi me odvela dosta daleko. Ona je podržala punim srcem. Ja nisam mogla da ustanem sa stolice; nisam uspešno ni završila bila rečenicu pre nego što je brzina okretaja usporila i moj glas postao debeo od otečenog osećaja imbecilnosti dok sam pokušavala da izložim plan kako bi se obe preselile, i kako bi veselo bilo da obe krenemo novom stazom. Drhtala, zanemela pred slikom koja se slomila jednim udarcem posred. ‘Budućnost, my dear, ne leži u tom pravcu’, tepao je sažaljivo unutrašnji glas.

Sada razmišljam o bližoj destinaciji. Njoj je sve to smešno. U pravu je, verovatno. Tragam za novim početkom jer ne znam kako nastaviti dalje. Ne želim da nastavim ovim putem. Ona misli da je jako šarmantno kako sam puna ideja i maštarija; ja znam da je preda mnom praznina koja zahteva drugačiju biologiju. ‘Ja sam alien, ljubavi’, mogla bih da pokušam da objasnim. ‘Otuđenost nije moj bol; mene boli nedostatak želje u ovoj dimenziji. Povremena maštanja su tek placebo.’ Čak i najvećem ljubitelju minimalizma i modernizma ovo platno bi bilo previše prazno. Pod teretom trivijalnosti kojima obiluje svakodnevni život, i ne samo moj, potonuo bi i najbolji brod, ali kod izgubljenog balasta strasti – izgubljenog što nemarom što okolnostima -i jeftini kompas izgubi pravac.

Niko od nas nije večiti plamen. Mi se samo ugasimo.

Republički put za Valandovo

Sve je izgubljeno
Ja sam izgubljena
Mesto na kome sam poslednji put
znala orijentaciju je bio
asfaltirani republički put za Valandovo
Imala sam 10 godina i hodala sam na istok
Želela sam bila da krenem na jug
Na istoku je bio dom, i bilo je sigurno
Ka jugu je brujala kolona automobila
letnji ritam nomada
mistični novi jezik mladog duha
kao tanak mlaz vrelog šećera
pleo je fantastične figure oko moje glave
oko srca
Sa neba se videla moja tamna glava
koja hoda ka istoku
Povremeno su prolazili ljudi
u automobilima
na biciklu ili traktoru
Gledali su dete koje hoda
republičkim putem za Valandovo
Ja sam slušala orijentaciju mog srca
puls organizma jak i čist zvuk:
Na jug nisam mogla
Na istoku je bio dom
Na zapadu su čekali moji roditelji
Okrenula se i krenula nazad
Ako primete da me nema
dobiću batine
Držaće mi lekcije
o sigurnosti i poslušnosti
I ja bih zažalila još više
da nisam krenula na jug

Ja sam izgubljena
Vi ste izgubljeni
Sve je izgubljeno

Ista tema u 4 varijacije

Jutros rano, oko 8, obukla sam malu crnu halljinu, stala ispred ogledala i zagledala iz jednog ugla, iz suprotnog, spreda, pa opet iz uglova – i zadovoljno se nasmešila. Nije loše. Crna haljinica u 8 subotom – osim ako je noć dugo trajala i nastavila se sporo i recimo zadovoljno i u sledeće jutro – je retka pojava. Za mene, ovog jutra, bila je kombinacija podsetnika i terapije.

Podsetnik da je leto i da još uvek imam finu boju s južnih plaža. Podsetnik da fino izgledam i da mi osmeh bolje stoji i od haljinice. Podsetnik da brojanje sopstvenih grešaka, i bajatih i svežih, nije znak jakog i pronicljivog duha. Ne, definitivno u tome nema veličine vredne poštovanja; najviše odaje simptome surovosti i sitničavosti. Posegnuti za haljinicom ovog jutra je bio potez očajanja. Ima boljih metoda za instantne jutarnje terapije, ali ovo je bilo tako netipično, mala sabotaža. Nadala sam se da će bar blago prodrmati slojeve depresije i besa koji me kinje danima. I zaista, posmatranjem iz tih nekoliko običnih uglova pred ogledalom ukazale su se nove imperfekcije.

Već dugo živim pod tiranijom poraza. Negde usput je ta vlast ustanovila i svoju intelektualnu granu, filozofiju poraza, koja će građanstvu objasniti zašto im ide tako kako im ide. Silno vreme sam potrošila u pokušajima da razumem. Možda sam taj trud mogla da bolje uložim, ali dobila sam nešto za uzvrat. Ništa bez čega nisam mogla da provedem svoje dane u gledanju u nebo, na primer. Za gledanje u nebo potrebne su oči i naklonost ka gledanju u nebo. Za dobar život, slično. U filozofskom smislu. Tiranija, u međuvremenu, tiraniše. Klasa, ekonomija, zaposlenje, prihodi, podizanje dece… Učestvovanje u životu boli. Ne u smislu plemenitog bola koji se bavi destilacijom finih kvaliteta, vintage duha, i sličnih dekoracija. Ne, život boli kao što bole umorni mišići, i povijena leđa, i ponižava kao neprekidna metamorfoza dobrog ka lošem, od vrha ka dnu. Temeljna industrija je život.

Sada kad je sve jasno, i bliži se podne, ustaću, i krenuti sa uzaludnim poslovima – čišćenjem prašine, traženjem sreće vikendom… Haljina visi u plakaru, skupa sa drugim haljinama, pantalonama, košuljama. Ja ne visim. Sedim, stojim, ležim, hodam. To su sve moje varijacije.