Grad u 10 ulica

Nema više od deset ulica koje presecaju jedna drugu, ili vijugaju, kroz stari grad Cefalù. Grad je jako star. Katedrala iz doba Normana (12. vek) uzdiže se visoko iznad ostatka gradića i u podnožju strmog kamenitog brda. Brdo je zaravnjeno na vrhu, malo zaobljeno… ali stari Grci moreplovci su videli glavu dolazeći s mora, bilo da pljačkaju ili trguju, neki su se i naselili, i ona stoji nad morem i ljudima oduvek pa će tako valjda i grad nazvan po njoj trajati. I stvarno, traje. Brdo je lepa pozadina katedrali na razglednicama, ili sa drugih tačaka duž obale. Verovatno je Cefalù u boljim danima bio puno veći pa je možda imalo smisla izgraditi toliku katedralu, ali stiče se utisak – i ne samo na Siciliji – da su Normani, kao i oni pre i posle njih, bili posvećeni biznisu obožavanja Boga, bez sumnje (pamti se da je Rodžer II izgradio katedralu iz zahvalnosti Svevišnjem da ga je spasio gadne morske oluje), ali su se ponajviše razmetali jedni pred drugima. I tako je Cefalù mali grad sa velikom katedralom.
Jedan od mnogih.

Odnosno, mi nismo stekle realnu sliku o veličini grada jer iz starog dela nismo mrdale. Tog prvog dana, prošetale smo predveče passeggiatom koja ide uz more a počinje van starog grada, u kome se kuće uzdižu tik iznad mora i osim keja , plaže i surovih stena nema šetalište. Kako smo odmicale korak po korak, entuzijazam se sve više hladio. Hoteli duž mora, bar u tom delu, su iz perioda kada su se izgleda svuda po primorju gradili ružni primerci, pa se dalje nastavila jedna velika praznina koja je služila kao parking… i ja sam shvatila da to što vidimo je drugo lice Sicilije. One iste sa dugom istorijom kao i svaki kamen u ovom moru; i one koja pati i propada pod pritiskom korupcije i kriminala. Osim Normana, svakakvi su ovuda prolazili, ali varvara kao ovih teško da je ikada bilo. Nemarnost takve vrste tik uz lepu peskovitu plažu je mogla samo da znači jako ružan biznis, i mi tome nismo htele da budemo svedoci. Tako smo se s olakšanjem vratile u naš stari grad i njegovih deset ulica.
Sasvim dovoljno.

U to doba leta najveća turistička sezona još nije bila započela. No, iako se sigurno Cefalù popunio pa i prelivao turistima u avgustu, on nije bio vrsta grada koji bi mogao proći kao letovalište. Pre bi se reklo da je prihvatio da to nužno ide uz poziciju na moru, katedralu i glavato brdo. Gradić je imao jednu pekaru, jednu apoteku, dve radnje sa voćem i povrćem (jedna kraj druge), i još par u kojima su gurmanluk, jestivi suveniri i obična nabavka namirnica koegzistirali. I tako minijaturan imao je svoju minijaturnu jevrejsku četvrt iz davnog vremena kojoj su izbledeli natpisi. Bilo je restorana, suvenira, sladoleda, i dovoljno živosti, ali bilo je i tihih mesta. Većinu fasada su činile kuće umesto turističke ponude sa izuzetkom nekoliko centralnih ulica. Mogli su se videti tokom dana ljudi koji iza otvorenih starih vrata kuća, u starim predsobljima, rade nešto kao što su oduvek ljudi radili. Zanati, domaćinstva, deca… sve se održavalo iako vremena nisu bila zlatna. Turisti su to, činilo se, osećali, i naročito u ulicama malo dalje od mora, trudili se da se utope u gradić i njegov ritam. U kafeu pod katedralom nisu sedeli samo turisti – svi su izlazili napolje da prošetaju, ili malo posede kad osveži. Zgrada Opštine je bila preko puta trga, i uz katedralu priljubljena zgrada manastira, delom obnovljena a duhom izvan vremena. Ni sama katedrala nije bila glamurozno ornamentalna ili naročito oslikana – samo jako stara. Grad je dugo živeo, i prilagođavao se vremenima, ili ih izbegavao.
Sve prođe.

Dani leta su uplovili po glatkom moru u tihi zaliv. Dugo smo i daleko putovale da bi tu stigle; u tesnom krugu tesnog starog grada našle smo ambijent kakav nam je trebao, prava neophodnost. Imale smo za sobom tešku godinu; svaka na svoj način, i skupa. Da šest dana može da se raširi kao da ih je neko rukom pleo svakog jutra i ti prsti bili u tome ekskvizitno vešti, je bilo blago koje smo otkrivale svakog jutra iznova. Istovremeno je to bilo svega šest dana, koji su za sobom ostavili uzdah tihog zadovoljstva i nostalgije na kraju svakog. Nigde nismo žurile. I da smo htele, nigde van starog grada nismo mogle. Ja sam razmatrala u par navrata da se popnem na brdo, i odustala. I
sve to savršeno skladno.
Ali savršenstva nisu laka.
Biti u njima jeste.

Odmah smo i bez napora stvorile rutinu. Izjutra je klinka spavala duže. Ja bih sporim koracim otišla do pekare u kojoj je svakog dana sve bilo drugačije, iako je ličilo na ono što su pekli prethodnog dana. Za nju nešto slano, za mene slatko. Na putu nazad bih kupila mleko i nešto voća. I kad je sve bilo nazad i ja zadovoljna jutarnjom šetnjom, ona se budila.
Doručak je bio prava gozba.

Do plaže nam je trebalo svega par minuta, i to sporog hoda. Prosto se naša ulica završila i ispod terase koja je uzimala dobar deo malog trga bila je gradska plaža. Jedan deo su momci ogradili konopcima i iznajmljivali ležaljke i suncobrane, a u drugom su ljudi donosili svoje ili samo ležali na peškirima. Plaža je bila mala, ali ne i tesna. Sa druge strane uzanog plitkog zaliva širila se velika, prava turistička plaža, i izgledala je prilično živa pa smo pomislile nekoliko puta da pređemo zaliv i odemo na tu stranu. Da bi se odmah zatim složile da ne postoji razlog zbog koga bismo menjale. Momci na ovoj strani su bili mnogo zgodni, i nismo sumnjale da su isti i na toj strani, ali na ovom sada našem mestu ona je vežbala bacanje pogleda na zgodne dečake, pa i one nešto starije – kako su samo lepi, mama! – i u tome mnogo uživala. More je bilo hladno. Nemoguće u Mediteranu, rekla bih pre nego što smo tu došle, ali razlog je bio jedan fenomen koji se odvijao na samoj ivici mora: iz peska su izlazili mehurovi vode kao da ključaju a ledeno hladni. Minijaturni gejziri su odmah nestajali u moru, a malo iznad, ispod zidina prvih kuća, nešto duži tok služio je kao kupalište i perionica u stara vremena. Ni tako plitko kao na toj pitomoj plaži, more nikada nije postajalo vrlo toplo zbog te neprekidne sveže, nove vode. Kako je priroda čudesna! Deca i odrasli, svi su uranjali nožne prste u hladno ključanje izvora, vrištali i stresali se od jeze, pa bežali na vruć pesak da se ugreju.
Terapija.

Oko ručka, koji ničim nije bio određen nego lenjim stomacima, ja bih krenula do stana da napravim sendviče. To je bila prilika da prošetam, i sendviči su bili sveži. Još prvog dana otkrile smo čudo zvano pecorino sa zrnima bibera i sitnim biljem u maslinovom ulju. Kad se debeo komad takvog sira stavi u zemičku, i uz njega posluže mali paradajzi (prethodno obrišu od peska koji u sve uđe) ceo niz prideva iz familije božanskih te zatrpaju razgaljeni. Možda je najbolji ’valandovski’. Da tako nešto jednostavno može da bude tako dobro – da uopšte postoji – je dovoljan razlog za večitu zahvalnost vrednim ljudima našim precima koji su izmislili sve što je valjalo još na samom početku sveta.
(Zahvalnost u egzistiranju, neoprostivo zapostavljena, nam svima nedostaje).

Kad smo drugog dana otkrile restoran, galeriju i Internet kafe ’La Galleria’, iskustvo kratkog boravka u malom gradu na obali Sicilije je doseglo svoj savršeni krug. ’La Galleria’ je imala dug niz atributa koji su od nje stvorili magično mesto za nas. Bila je totalno, nedoljivo šik, ambijent aristokratski prefinjen i urbano minimalan, kamenje staro i dekor nov, hrana za preporuke uz maksimalan broj zvezdica iz najboljih gurmanskih magazina, usluga nenametljiva i elegantna, vina nektarska, dezert sama poezija, muzika suptilna… i bila je kompletno neočekivana u jednom tako beznačajnom malom mestu. Ali ono je imalo svoj plašt mistike; mi smo bile nove – grad je tu stajao dugo. Svake večeri do kraja našeg boravka u malom gradu dolazile smo na to mesto, pre toga se obukle u najbolje što smo imale (i tokom dana smišljale šta obući za to veče) i neizmerno uživale u takvoj bezbrižnoj frivolnosti. Nekad smo samo naručile vino i limunadu, nekad večerale, poslale koje pisamce ljudima daleko od nas sedeći na visokim barskim stolicama i klateći stopala kucale reči ’ovde nam je mnogo lepo.’ Gledale ostale goste oko nas. Italijani su elegantni i u najjednostavnijim odevnim predmetima; turistima to ne ide tako jednostavno. Cefalù (izgivara se sa ’č’ ali mi smo izabrale ’k’)je na pola sata vožnje od Palerma; ovde dolaze ljudi koji poznaju dobra mesta, iako je ’La Galleria’ sigurno našla put i do preporuka u knjigama za turiste. Poslednje večeri smo sa dezertom dobile i čašu sicilijanskog dezertnog vina Marsala (ja celu, klinka naprst). Otmeni vlasnici i osoblje su se do tada navikli na nas i smejali se čim bi nas videli, jer mi bi prvo napravile krug malobrojnim ulicama i zatim krenule putem koji smo sada mogle da pređemo i zatvorenih očiju. Kad nije bilo mesta, sele bi kraj fontane i gledale u palatu preko puta, sada muzej, spustile čaše na kamenu ogradu, disale, smešile se…
Ovde je mnogo lepo.

Puno novih motiva, i bar još toliko starih. Klinka kao gracija u nesvesnim pokretima deteta koje odrasta i mlade žene koja se tek rađa, tišina i smeh između kojih smo putovale beznaporno, bliskost duboka i bistra, istovremeno okretanje stranica knjiga dok ćutimo svaka sa svojim mislima i pričom, bezbroj ’iloveyou’s i još bar toliko neizrečenih…
Ovde smo bile srećne.

p.s. Carmelina koja vodi agenciju za izdavanje stanova i vila (u obližnjem Sant’ Ambrogiu) je duboko posvećena očuvanju kao i obnovi vrednosti i tradicija koje su opstajale na Siciliji tokom nebrojenih vekova. Turizam na njen način ide mnogo dalje i ima mnogo lica, ali njena posvećenost je inspiracija. Ne verujem da je jedina, i svako se zalaže na svoj način, ali hrabri i posvećeni ljudi su kao vidljivo srce na bedemima prastarih grehova i promašaja.

Impresije

U slavu dama i vitezova

Jednog vrelog letnjeg popodneva u Beogradu, par dana pred put, saznale smo za vreme polaska aviona putem poziva na mobilni. Neizvesnost do poslednjeg trenutka, tajni pozivi, pripadnost određenom krugu, skupa daju ovim putovanjima izvesnu boju okultnog, iako moja mišićava racionalnost ni u trenucima najbolje opuštenosti nije uspevala da razume komplikovanost ispletenu oko čarter letova sa aerodroma Nikola Tesla. Letovi su regulisani širom ovog nepreglednog neba, radno vreme osoblja isto tako, mesta na čarterima bukirana unapred, dovoljan broj ljudi dobro zarađuje na celoj organizaciji… No, vrelo letnje popodne u senci Košutnjaka je bilo opušteno i ja daleko od sveta u kome se očekuje da nišanim u realnost i pravim u njoj rupe za koncepte koji možda i prolaze, ali ja teško.

Vest nije bila ona koju smo očekivale. Znala sam da su letovi uglavnom rano izjutra, ponekad  predveče. Ja sam celu organizaciju sa one strane okeana izvela baziranu na pretpostavci jutarnjeg leta. Morala sam, iako nemam ništa protiv neplaniranih skretanja i odluka u poslednjem trenutku.  Vest da ćemo za Palermo leteti u 6 uveče umesto dvanaest sati ranije je razbila pažljivu konstrukciju. Mi smo, naime, iz Palerma trebale da idemo dalje, u mestašce na obali gde bismo provele dane na plaži. Postojali su brojni paket aranžmani koji su sve organizovali, do izbora plaže, praktično, ali to nije bio naš plan. Večernji let je značio da ćemo do našeg mesta putovati jako kasno, ili tek sledećeg dana. Ni jedna od te dve opcije nije bila dobra. Nije bilo vremena za gubljenje i već smo gubile dan na moru, podsećala je klinka. Pozvala sam hotel u Palermu za koji sam već imala kontakt i bukirala sobu za nedelju uveče; pozvala zatim ženu koja vodi agenciju iznajmljivanja apartmana u našem malom mestu i obavestila je da stižemo dan kasnije; pogledala i raspored vozova iz Palerma  – i sve to izvela brzo i efikasno. (Godinama sam laskala sebi da sam izvrsna u rešavanju problema. Ne više. Problemi su kao mikrobi – njihov je svet, mi naiđemo kao kratkotrajna zabava).

U nedelju popodne uživale smo u nedeljnom ručku, pozdravile se sa svima i stigle na aerodrom pune entuzijazma. Kad se moja sestra pojavila nakon parkiranja auta, klinka i ja smo se već uveliko okretale oko sebe, i pitale se da li smo u pogrešnom delu zgrade. Bilo jesvega par letova u tom delu, i nigde nikoga iz agencije, ali čekale smo strpljivo na nju pa da se damo u potragu za našom grupom. Ona je odmah znala da nešto nije u redu. Okrenula je mobilni i nakon dve reči, koje nismo čule, pročitale smo sa njenog lica odgovor: let za Palermo je otišao tog jutra u 6.

Reakcija na vest pomnožena sa tri je bila bezglasna kataklizma: klinka je stajala skamenjena oči ju punih suza(ona je pomislila da je ceo put propao), moju sestru je oborio osećaj krivice (ona je bila ta koja je čula pogrešno informaciju onog opuštenog popodneva), mene nije neophodno opisivati.

Kako se takvo očajanje prevelo u akciju već u sledećem trenutku, ne znam. Istrenirali su nas mikrobi, mora da je to. Na liniji smo imale saveznika – ženu iz turističke agencije koja je krajnje besmisleno osećala da snosi deo krivice za propust i prosto joj je bilo žao. Ulogovala se bila u sistem kod kuće i davala nam uputstva live: za sat vremena je kretao avion za Rim; šalter Alitalije se otvarao za koji minut; nalazio se u drugom delu zgrade (trčale); sat nakon sletanja u Rim ima let za Palermo (trčale još brže); ona vidi da na letu do Rima ima mesta ali tačnu informaciju može da nam da samo osoblje Alitalije (ja dalje ništa nisam čula, delom usled letenja jer više nismo dodirivale tlo – sve je zavisilo od te osobe iz Alitalije). Obaveštenja su stizala iz telefona i dalje, ali ja sam se držala samo jedne misli, za više nije bilo mesta u glavi; za Palermo ne zna, ali ako propustimo taj let, ima još jedan kasnije uveče (to će već biti oko ponoći); ako nema mesta na letu za Rim, sledeći je sutra ujutro (tu smo umalo pale – na njemu nije bilo mesta, kako smo saznale nekoliko dana kasnije). Ostala je na liniji sve vreme.

Šalter Alitalije je bio još uvek zatvoren a iza njega se bez žurbe kretala žena u finoj uniformi. Kad nas je videla kako lomimo ruke i pratimo svaki njen pokret iza zaštitnog stakla širokim očima, otvorila ga je i pre nego što je sela, i pitala: Kako mogu da vam pomognem. Nekoliko trenutaka mučne tišine kasnije obavestila nas je da ima mesta i do Rima i kasnije do Palerma i u sledećih desetak minuta kucala, povezala, objasnila i izvela gomilu neoborivo magičnih zahvata, da bi zatim usledio jedan trenutak koji je odjednom dobio neverovatan momentum čak i usred tog haosa preteranih emocija – ja sam iz tašne izvadila kreditnu karticu. Samo par nedelja pre toga, klinka i ja smo izvele bile jednu neplaniranu malu avanturu, koja je mogla da posluži kao reklamni spot za kreditne kartice. U situaciji u kojoj smo se našle na beogradskom aerodromu, komad elastične plastike premazan zlatnom bojom je nadmašio konja i na njemu zlatnog princa, nadmašio je i princezu od papirne kese, iako sam imala papirni novac u tašni, ali ne, ne – upravo je u toj kartici bila sažeta velika lekcija: osećaj da se na nešto možeš osloniti i neće te izneveriti je nenadmašiv. (Ujedno i velika prevara, ali ako neko ima bolji koncept neka podeli).
Verujem da niko nije primetio da su mi ruke podrhtavale.

Odmah potom nastupili su euforija i slavlje. Smejale se, i grlile, i zahvalile toliko puta ženi iz Alitalije da je ona morala da ode sa svog mesta da bi se mi konačno sklonile, smešile se drugim putnicima koji su mrzovoljno čekali u redu za čekiranje prtljaga a mi smo mislile da nema mesta gde bi radije bile u tom tako neverovatno spašenom trenutku, čak je klinka dala svoj FB kontakt nekim dečacima mlađim od nje koji su je držali na oku (i odmah zažalila)… sve je ispalo neverovatno dobro, i mi željne da zaboravimo ono što je prethodilo.  Plus, išle smo u Rim. Samo na Fiumicino, ali ipak u Rim. Svi putevi tamo vode, objasnila sam klinki (vidi kako je ovo zgodno, govorila sebi), a kad smo na rimskom aerodromu videle ‘citta eterna’ dodala sam i tu priču, i da ćemo se tu vratiti. I o tome postoji priča, naravno – ali ovo nije priča o Rimu.

U avionu za Palermo, koji je bio pun Palermitana i engleski su govorili samo dvoje ljudi malo dalje od nas, shvatile smo da smo negde gde nikada nismo bile, i to nam se jako dopalo. Uočile smo i da su oba leta bila puna, na prvom samo još dva sedišta prazna, na drugom jedno. Stvari uvek mogu da budu gore, je zlo koje svakoga prati kao verna senka, ali da umeju da budu dobre je daleko prijatnija lekcija.

Na aerodrom u Palermu stigle smo nešto pre 11. Putnici iz našeg aviona su se brzo rasejali, svako je pronašao svoj prtljag, i kad smo stupile van aerodromske zgrade, uprkos žutim svetlima raspoređenim ravnomerno i dovoljno gusto, uočile smo beskrajnu količinu crnila. Da sam znala geografsku tačku na kojoj smo se našle, pa čak imala i gomilu odštampanih papira u tašni sa adresom hotela, telefonima ovih i onih ljudi, nije značilo ništa. Našle smo se u nepoznatom gradu kasno uveče, jezik ne znamo, nismo čak bile u gradu. Nemamo ni telefon. Likovi stoje kraj taksija, i ne ulivaju poverenje. Znam da postoji autobuska linija koja povezuje aerodrom sa hotelima u gradu, i staje odmah kraj našeg hotela – kako mi je bilo rečeno – ali ne vidimo ga. Nekoliko minuta otežalih od brige i straha kasnije pronašle ga, pred sam polazak. Kakva sreća! smeškala se klinki, iako ne preterano. Nije joj bilo do osmeha. Držale se za ruke.

Vožnja do grada je kao i svaka vožnja kroz mrak. Ulična rasveta i povremena svetla kuća i zgrada osvetle male krugove. Pokušavam da se setim zašto smo došle ovde. Doći će sunce sledećeg jutra, ali ne znam da ću i tada jasnije videti. Brinem oko misli koje se skupljaju u njenoj glavi, iako ih ne čitam jasno. Ali znam da se boji. Koliko mi još uvek veruje. Ja znam odavno, ona sada verovatno počinje da nazire – postoji ozbiljan nesklad između poriva i posledica; kod mene, kod mnogih. Kod odvažnijih se vidi jasnije, kod onih koji oklevaju nešto ređe. Kao nemarni sklop nekoliko tektonskih ravni. Sâmo skakanje sa jedne na drugu zahteva puno veštine koja funkcioniše optimalno samo optimalnim danima (vrlo retki), ali ravni funkcionišu po zakonima drugačije fizike, i često na ivici katastrofe. Uz civilizaciju i dovoljno humanosti u drugima izvlačila sam se neoštećena, ili jesam do sada, ali takva vrsta rizik menadžmenta je sipanje ulja na klizavu površinu . DIY stil samogradnje. Krive kule i kartaške piramide.
Mrzim mrak.
Sada u gradu, prolazimo ulicama, skrećemo, dodirujemo krošnje drveća povremeno. Zgrade su uglavnom tamne, izlozi svetle. Grad kao bilo koji. Zastajemo na nekoliko mesta. Ljudi izlaze, uzimaju prtljag, ponekad ih neko dočeka napolju. Na jednom izlazu, pre nego što krenemo dalje, spazimo jednu devojku koja se srela sa par drugih devojaka; grle se veselo – i zaigraju. Neku vrstu folklora, podseća na grčki; tek tako, podigle i raširile ruke, lica im zanesena od radosti u tamnosivom ponoćnom svetlu, i one igraju. Gledamo ih opčinjene, zagledamo jedna drugu, smešimo se. Sve će biti u redu. Kako drugačije pročitati tu radost stvorenu praktično ni od čega.

Izlazimo na Politeama stanici. Veliki trg, zgrada amfiteatra prekrasna i u mraku. Ovde je grad dobro osvetljen, ali ne vidimo hotel. Ima nešto prolaznika i niko ne zna gde je Hotel Garibaldi. Par ljubaznih ljudi mi pruža telefon da ih pozovem. Tu su, odmah niz ulicu… Disale vrlo nervozno do trenutka kad smo spazile osvetljena slova: Garibaldi. Smejale se od olakšanja, ušle unutra naizgled bezbrižne.

Najlepše je bilo buđenje sledećeg jutra. Hotelska soba je velika, najveća u kojoj smo bile do sada, sa visokom tavanicom i minijaturnom terasom. Savremeni minimalizam dekora je lep, nenametljiv. Sklopljeni kapci propuštaju malo jutarnje svetlosti  i zavese lelujaju. Ovo je sigurno bila jedna od brojnih palata u gradu. U knjizi koja putuje sa nama, Garibaldi je savremenik, obožavan, željno dočekan simbol promene. Promena bar za jednak broj ljudi označava kraj. Pregaženi od strane vremena, kaže se za njih. Bez simpatija uglavnom. Čini mi se da je izaći u šetnju sporim korakom dok sve vri oko tebe sasvim pristojan izbor. Sve nas pregazi vreme, pre ili kasnije.

Pod je hladan, od pločica fine neutralne boje. Vrata kupatila su ogledalo celom dužinom, sa obe strane. Nakon tuširanja stojim i posmatram sebe. Bila je ovo godina rapidnog propadanja. Ne vidi se, ne u ovom ogledalu otmene hotelske sobe. Kako je svetlost lepa. Ružna godina, ali je svetlost lepa, i godina se malo povuče, ne više tako ružna. Smešim se, utešena sitnom taštinom. Zadovoljstva su kratkotrajna, to cvrčak daleko bolje zna od mrava, samo to nisu istakli u priči. Nije bilo neophodno.

Nismo žurile, sad kad smo konačno stigle na ostrvo, i ovaj hotel i jutro su tako lepi. Doručkovale istim tempom, zatvorile opet kofere raširene prethodne noći, i krenule u taksiju ka železničkoj stanici. Grad je oronuo i lep – meni se jako dopada. Klinka vidi ponešto da joj se sviđa, ali nikad nije bila u ovakvom gradu. Još se oporavlja od iskustava prethodnog dana. Svodi račune, razvrstava… Beograd možda malo liči, samo drugačije, sve je uvek drugačije. Zato se krećemo. Sono Garibaldi  – promena nas objedinjuje i drži u šaci. Ništa revolucionarno, i za svakog uvek novo.

Put do našeg primorskog gradića traje sat vremena. Karte smo kupile na stanici. Poznata mi je iako ovde nikad nisam bila; ni vreme u kome je zastala ne poznajem. Nostalgija koju osetiš  po dolasku u nepoznat grad. Na jednom kraju je kapela; u nju ulaze žene u crnom, i ubrzo izađu. Praktične molitve, s nogu. Espreso između hladnih zidova. Ljudi su prijatni u vozu; pomažu nam oko prtljaga, i mi se smešimo dok gledamo ka moru. Desio se jedan trenutak na peronu pred ukrcavanje na voz kad je klinka bila tako prirodno, nesputano radosna. Kao devojke koje igraju. Gracije.

Stižemo u Cefalù. Carmelina dolazi, vozi nas delom, a ostatak pratimo našeg domaćina – u starom gradu je saobraćaj dopušten samo žiteljima. Nosi najteži prtljag na četvrti sprat. Objašnjava nam na italijanskom i mi odgovaramo na engleskom. On se pozdravlja i odlazi. Stančić ima dozu rustičnog, pravu meru savremenog, i sve je raspareno. Sakupljeno bez nekog plana, našlo je svrhu ovde. Mnogo nam se dopada. Otvorile smo kofere, presvukle se. Posle ćemo se raspakovati, ali sada je već oko 2 a mi smo trebale da stojimo na tom mestu prethodnog dana.  Dolasci u primorske gradiće imaju neodoljiv početni motiv – idemo na plažu! – i mi smo uživale u ritualu i dan kasnije (još i više). Pronašle smo ključ, bez njega ne možemo da izlazimo a naročito da se vratimo  jer se vrata samozaključaju, spakovale torbu za plažu – idemo!

Nismo iskoračile dva koraka kad sam se setila da pitam klinku gde je ključ. Ona je mislila kod mene. Ja sam mislila… – a nisam trebala. Morala sam da proverim. Morala bih mnogo toga, ali propadanje kao pad u trajnom obliku ne ostavlja dovoljno vremena za druge aktivnosti. Bez oslonca se jako malo stvari uradi kako treba, je mudrost propadanja. I kao i sve drugo osim tvrdog tla pod nogama, beskorisna. Problem sa tektonskim ravnima nije da su nestabilne, klizave i da se sudaraju – ne, problem je kad se izmaknu.  Na vrhu stepeništa u toj uzanoj zgradi, osećaj sunovrata je bio previše realan i tanka kora pod nogama moje mentalne ravnoteže se lomila.

Idemo napolje, nešto ćemo već smisliti, pokušavala sam sebi da skrenem pažnju. Klinka je bila potištena i neubeđena. Pronaći ćemo interenet kafe i odatle se povezati sa Carmelinom, pa dalje… ne brini, sve će biti u redu. Samo se drži, molim te, stepenice su jako strme i klizave. Na dnu su nas čekala vrata za izlazak na ulicu. Nisu se otvorila. Na guranje, povlačenje, guranje svom silom, povlačenje svim rukama – ništa. Zaključane u kuli, je bilo naše stanje. Ključ je bio potreban za ulazak u zgradu, kao i za izlazak iz nje. Ključ koji  je ostao u stanu. Za ulazak u koji je bio neophodan… – slika je bila toliko jasna, da se jasno videla i ivica preko koje se padalo, i bila je jako blizu. Krenule smo da lupamo na druga vrata – na svakom spratu su bila po jedna. Nigde nikoga. Zato što su na plaži, ili… – sezona je tek počela, ovaj gradić nije široko poznato letovalište, i uprkos dugoj istoriji, on verovatno nije puno naseljen. Ako su stanovi u ovoj zgradi samo za izdavanje, i ako su svi prazni u to vreme jula… – ja sam neoprezno nabrajala glasno, iz osnovne potrebe da se ne ugušim od naleta takve logike, kad je klinka sela na stepenik i počela da rida. Mi ćemo ovde umreti. Mogle bi, je bila jedna od istina. Smislićemo nešto, ne brini, grlim je. Samo da sakupim misli, ili pola – bilo šta. Kreditne kartice ovde nisu pomagale; neophodan je bio princ. Kula je imala prozore, na svakom spratu po jedan, i na njima rešetke. Prozori nisu gledali na ulicu, već na jedno unutrašnje dvorište; mali neravno popločani prostor sa tri strane ograđen niskom gradnjom. Kako su vremena prolazila, ljudi su gradili, dodavali… U Novom svetu bi se smatrale za udžerice, ali podsećaju na Valandovo, na Rodos,  na svaki jug, i istok i zapad, i svako mesto gde ljudi žive oduvek. I ne ruše lako. Nema nigde nikoga. Ohrabrujem klinku, sada sam se malo smirila, ali sve vreme stojim prikovana za prozor, ruke na rešetkama. Možda je postojalo nešto drugo što se moglo uraditi čega se nisam setila, ali sumrak u mojoj glavi je bio nedovoljna svetlost, i to je sve što sam mogla u tom trenutku.

Nešto kasnije, spazila sam pokret u najudaljenijem delu kuće. Počela da vičem, i mašem, klinka se pridružila – privukle smo bile pažnju jedne žene. Ona je prišla najbliže što je mogla i pitala nas na italijanskom kako nam može pomoći. Da nam tako često treba pomoć ne bi bila dobra misao da se pojavila bila u tom trenutku, ali nije, sve čega sam se setila je da je klinka spakovala Rik Stivsa u torbu za plažu. Da li se on dosetio da stavi unutra tako korisnu reč kao ‘ključ’ nismo znale, ali klinka je već bila vešta u listanju kroz knjižicu. Sinjora je strpljivo čekala i kad je klinka rekla ‘la chiave’ ona je verovatno već i sama zaključila da je tako nešto u pitanju. Dala nam je znak da sačekamo i otišla u jednu od kuća. Odatle se pojavila sa mužem, zatim je izašao i sin. Sa nešto malo engleskog, pronašli su na internetu agenciju, pa Carmelinu i zatim i našeg stanodavca. Doći će za sat vremena, javili su nam. Mi smo stajale skupa,i  gledale u njih u tom skromnom dvorištu kao u veliku lepotu.

Iako smo u poslednjih 20+ sati bile zasute dobrom voljom i pomoći od strane mnogih ljudi, dok smo stajale u prozoru kule sa strmim stepeništem desilo se nešto – kratak film, samo scena – i išlo je ovako: njih troje su nas bodrili osmesima da ne brinemo, jer spas stiže uskoro, kad je sinjora pitala da li imamo vode. Nismo imale, naravno. Nismo imale ništa. Osim peškira za plažu, losiona za sunčanje, par knjiga i nešto para (Rik Stivs je sam sebe unapredio u status svetinje). Ona je opet ušla na jedna od vrata, i pojavila se ubrzo sa velikom flašom vode. Njen sin (lep kao princ, inače) se popeo na jednu malu izbočinu, pa preko niskog strmog krova se ispružio koliko je mogao, i ja sa naše strane kroz rešetke, i taman dovoljno da bih dohvatila flašu sa vodom kad je on malo pogurao. Ali to nije bilo sve što je ona spremila za nas – on je zatim dodao plastične čaše. Stajala sam sa flašom u jednoj ruci i čašama u drugoj, gledala ih, zatim u klinku, bacila pogled nazad kroz prozor, i zatim iznova, dok nisam povezala šta se zaista desilo. Voda je neophodnost, ali čaše – one su civilizacija. Razumem da neki ljudi vide Isusa u kamenu, ili zdencu vode, traže izlaz u šolji kafe, i Mesec posluži kad su druge planete pokrivene oblacima, glava u pesku, vrat istegnut putem neba – sve je to jedno te isto: izbegavanje odgovornosti ovde i sada. Plastične čaše koje smo dobile utamničene na Siciliji, da bi vodu sipale i popile kako dolikuje usred vrelog popodneva, su bile epitom pitke, pitome, prefinjene,  duboko usađene, i neverovatno delikatne kulture. Najdelikatnije koju sam ikada videla. Taj korak dalje, mali korak, ne na Mesecu od strane bombastičnog marketinga, ne, ne – na ostrvu u Mediteranu iscrpljenom vekovnim  ljudskim zlom koje ne jenjava, u malom gradu punom praznih kuća, živi, traje i svakog dana počinje iznova duh ljudske civilnosti.

Kako je divna, rekle smo jedna drugoj tiho, kao u katedrali posvećenoj pravoj Gospi.

Plaža je bila samo par minuta hoda duž kaldrme. Iznajmile suncobran, i odmah zatim ušle u more. Da se rastvorimo malo u plavom. Zatim smo krenule u potragu za hranom. To nije išlo tako lako u tom satu između ručka i večere, ali šta jeste; nije to više bila novost. Malo smo lutale, bez žurbe i pomalo slabe od gladi, i konačno naišle na jedan kafe koji je bio otvoren i osim sladoleda imao mrvice hrane. Unutra nam je jedan momak napravio sendviče, i što nije bilo izloženo, on je našao pozadi sve kako smo htele. Zatim nam je ponudio da sednemo u restoran iako nisu bili otvoreni i prolaz je bio zagrađen. Mi smo došle bile pravo sa plaže i mokre i slane ispod odeće – da li je u redu… Da, da, sinjora, otvorio je za nas i pustio da izaberemo mesto u velikoj senovitoj sobi. Poslužio nas je u lepoj tišini kasnog popodneva, i ostavio na miru. Mi smo malo ćutale, uživale u svakom zalogaju, spore u razmišljanjima. Složile smo se da nam se ovde sviđa. Smešile se. Kakva iskustva, kakva sreća, i kolika zahvalnost. Sedele smo sa takvim teretom još dugo.

Na putu nazad, kupile smo flašu vina, i pokucale na vrata susedne kuće. Grazie mille, i osmesi umesto većih reči. Ne bi ih ni našle da je bilo prilike. Kako je divna, zaključile smo opet. Nezaboravna.