Težak život principa

Imala sam oko 10 godina kad smo bili na moru, u Igalu, i mama i ja jednog predvečerja šetale ka Herceg Novom. Naišao je bio iz suprotnog smera jedan vojnik, obratio se mojoj mami – ili meni prvo – i počeo da se udvara. Već na samom početku je rekao onu legendarnu: ‘Ja bih pomislio da ste sestre.’ Mama je tu verovatno morala da odglumi malo da joj prija takvo laskanje, iako ne pamtim njenu reakciju ali susret se brzo završio i mi smo krenule dalje. Kod moje reakcije više ne mogu da razlučim koliko je verna originalnoj, ali sada mi se čini da mi je bilo pomalo smešno, pomalo drago, a verovatno i pomalo strašno, ceo taj splet mogućnosti kod susreta dva suprotna principa. Najbolje pamtim samu sliku – tri usamljene figure na stazi pored mora u smiraj dana, sa bojama izbledelim, bezopasnim, i dve od tih figura su se držale za ruke. Nailazila sam kasnije u knjigama i na drugim mestima na scene koje su ličile na nju, i samo je činile još lepšom iako te dve figure više nikada nisu bile tu. Hugo Prat me je možda podsetio malo svojim kadrovima, tom sveobuhvatnom samodovoljnom prazninom koja oslikava kompletnost. Perfekcija takvog minimalizma je moguća samo u trenucima, sigurno i u vremenima pre ovako pretrpanog, ali ostavi trajne crteže na zidovima pećina u kojima provodimo svoje dane, i oni su i hiljadama godina iskustva kasnije svež doživljaj.

Od kraja prošlog leta – ili od početka leta… i pre početka leta, prošlog ili onog prethodnog… – bila sam u gledalištu toliko puno predstava različitih stilova, najveći broj njih vrhunski, da i usred buke mog života (koja ni kao buka ne može da se nazove ‘vrhunskom’) često zastanem i začudim se nad takvim bogatstvom. Poslednja me je podsetila na tu scenu na putu ka Herceg Novom. Mjau Mjau je kabare performer par excellence i kad je direktor dvorane najavio na početku večeri, završio je bio rečima ‘be prepared’. Sigurno su se oni u prvim redovima i šire u parteru setili tih reči dok ih je M M izvlačila, uvlačila, pravila smešnim, ili se oni pitali da li su dovoljno smešni… i ona je još jedno čudo koje treba videti, i zahteva istančan sluh, ali stvorila se bila jedna veza između nje i te davne slike, i posmatram je već danima.

Ja sam puno više videla sveta od moje majke. Ona je više od svoje. Klinka je već u ovom uzrastu više od mene kad sam bila njenih godina, neuporedivo više. Možda ima nekog kontinuiteta u tome, možda ga nema, iako je na njega uvek lepo nasloniti se usput.
Ali nije to.

Moja majka je za mene bila predstava ženskog principa, od koga sam delom bežala, delom ka njemu težila… najprirodnije za potomke bilo koje vrste sisara. Sa svim svojim vrhuncima i ponorima, njen tragični kraj nepremostiv ambis u reljefu mog života, i bez razumevanja sa moje strane kako me oblikuju struje koje su našle svoj tok ovom dolinom, ja nju prepoznajem ne u sebi već u drugim ženama. Retko se kada desi, možda zato što je ona bila iz grupe efemera jednog vremena, ili nešto još ređe, ali kad se dogodi, ja osetim instantnu privrženost prema toj osobi. I kad se nađem u tom stanju, malo brinem kako će ona proći i koliko će trajati u ovakvom shit-u od sveta (i inače neprestano brinem pa je to moja prirodna rekacija), ali se puno više obradujem. I drugi sentimenti me obore, međutim sve se to smeša u radost. Čak pozitivno poverujem da za svet ima nade dok je njih takvih.

Ne znam kako mene klinka vidi. Neizbežno sam i ja njoj princip a nisam sigurna da sam dala toj trajnosti najbolje što sam mogla, i uglavnom je nerviram ovih dana, nervira i ona mene, ali ako sačuva neki kadar u kome smo jedva naznačene figure naspram velikog sveta koji je zaustavljen sigurnim filterom i unutra smo ušle mi i tek koja boja… to mi se dopada. Imaće dovoljno za put do sledećeg odmorišta.

Ali o tome ne razmišljam puno, kako će klinka naći svoj princip. Prilično su razrušeni oni koje sam sâma gradila pa sam na tom primeru naučila da su nagađanja takve vrste besmislena. U budućnost gledam praznim očima. Okviri su
jasni, a kako će se ispuniti… prihvataju se iznenađenja.

2 thoughts on “Težak život principa

  1. Hugo Prat me je možda podsetio malo svojim kadrovima, tom sveobuhvatnom samodovoljnom prazninom koja oslikava kompletnost. Perfekcija takvog minimalizma je moguća samo u trenucima,

    ali ako sačuva neki kadar u kome smo jedva naznačene figure naspram velikog sveta koji je zaustavljen sigurnim filterom i unutra smo ušle mi i tek koja boja…

    .. све си и сама рекла, Ивано: успомене се преносе са мајке на дете, а деца их чувају, посебно кћери, знам то и као бечац 🙂

    Можда би мало мање скепсе помогло, у замену за мало више наде?
    Извини, знаш и сама да се у овакве сугестије за све ове године никада нисам упуштао.
    Најпозз 🙂 🙂

  2. Nije mozda skepsa toliko, Gorane, pre melanholija i sta vec… ali vise nade, to ne pustam lako unutra 🙂
    Klinka ce biti okay, to je najvaznije.
    Izvinjenje tako pazljivo, a i retke su sugestije, to stoji… prihvata se 🙂

    Pozdrav iz snezne zime kanadske (ne dobijamo ih cesto u ovom gradu)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s