Ubrzanje ka kraju

Klinka je davno postala standard po kome brojim godine, ili računam događaje i druge ljude. Postoje i drugi načini, verovatno brži, možda i pouzdaniji, ali ona je bolja od svih metoda – ako sam negde usred pustoši (čitaj ‘suburbija’) bez većeg napora ću prizvati godinu ako se oslonim na njeno postojanje. Da je njen lik neodvojiv deo mog postojanja je novijeg datuma, konkretno od njenog rođenja. Pre toga sam se oslanjala na svoje rođenje. Kad su u pitanju prethodne generacije, poslužili su moji roditelji. Matematika je zanimljiva na bezbroj načina i verovatno se ne sme zaboraviti da je prosto alatka, ili kočija kojom se stigne do zaključka. Ponekad je magični štapić da se zavrti prošlost.

Prošle godine nismo putovale u Evropu. Godina je proletela bila brzo, što zaslugom moje nove workaholic  neurotičnosti, ona je bila zauzeta, i finansije su bile dobar izgovor; uostalom, kada je odmor ili putovanje ekonomski pozitivno. Definitivno, od svih godina na ovoj planeti, prethodna je proletela kao nijedna druga. Bio je to fenomen kao nijedan drugi. Pomislila sam bila više puta da bih verovatno trebala da posvetim više vremena analizi takve pojave, ili se bar zabrinem, ali nisam. Bilo je previše drugih stvari sa kojima sam morala da se nosim, i da vreme leti je bila saradnja koju nisam očekivala. Ubrzanje ka kraju je termin koji najbolje opisuje moj stav prema životu, bar u ovoj fazi. (‘Kraj’ je onaj konačni, bez ikakvih epiteta).

Da prošle godine nismo putovale u Evropu je početkom nove godine, i sa svođenjem računa, dobilo centralnu ulogu. Prethodna putovanja su već imala status vrhunske vrednosti, najbolji primer gde su uloženi trud i trošak proizveli višestruko veći profit. Iako su u pitanju nemerljive kategorije. Neočekivano otrežnjenje je donelo katastrofalne rezultate. Uprkos priznatoj visokoj vrednosti prethodnih putovanja, ja nisam zaista imala predstavu koliko su meni ta putovanja značila. Sâm kontinuitet mog duha, koji se uvek opirao definicijama, je došao u pitanje. Naime, ja znam da sam uprkos dugom boravku ovde tipičan Eurocentric. To je moja kultura, moja istorija, i još nisam našla bolju. U ovom poslednjem – traganju za ‘boljim’ – leži odgovor koji mnogi pojedinci izbegavaju. Šta i koliko se može izabrati nakon detinjstva, koje je centralni period uslovljavanja, je rezultat mnogih studija, i propagandnih sistema. Kao autsajder, ja nisam vezana ničim, to je osnovna sloboda koju sam sebi dopustila na početku ovog putovanja. I to je bilo vrlo promućurno. Da su stvari u realnosti drugačije ne predstavlja problem. Otvorenost za mogućnosti, i greške, je u osnovi mog pristupa slobodnom izboru. Kao i limitiranost i uslovljenost. Sve je moguće, je moj bazičan pristup, što ne isključuje niti koje su postojale dugo pre mene. Da sam duboko vezana za Evropu nije negativna vrednost, naprotiv. Evropa je i dalje najbolji od svih svetova. Iz puno razloga, i uz puno objašnjenja, ali ispod svega toga teče jedna gusta ponornica od krvi i istorije kojoj se mogu prepustiti i kad ide u pogrešnom pravcu. To je moj svet, moje pripadanje. Da pripadamo i kad štrčimo je veliko olakšanje. Svakome je potrebno da se na nešto osloni. To je prirodno, normalno, i uvek prisutno.

Putovanja u Evropu, kompletno turistička, su uvek bila puno više of turizma. Za mene, i verujem za klinku, iako je rođena ovde i samim tim puno drugačija. Da smo propustile jednu godinu je odjednom postalo neoprostivo izdajstvo. Opravdati troškove jednog putovanja nije lako, ali neputovanje je milion puta gore, i neoprostivo. Ovog leta ćemo ići u Evropu. I za nju i za mene, to znači povratak fundamentu. We are going home.

2007 – Rovinj i LJubljana

2008 – Korzika i Pariz

2009 – Rodos

2010 – Nica i Brisel

2011 – Sicilija i London

2012 – Kan i Pariz

2013 – Barselona i Costa Dorada

2014 – Hamburg, Prag, Pariz i Perigord (samo ja)

2015 – Lisabon, Sevilja, Algarve

2016 – ništa

2017 – planovi u toku