Za odrasle

‘Pivo od đumbira’, kaže barmen i pogura čašu ka meni na šanku. Rekla sam bila prethodno da ne znam tačno ukus dok je opisivao koktel nostalgične Kanadijane, koji je imao niz tradicionalnih sastojaka, meni poznatih samo po imenu , i on je nasuo malo da probam. ‘Nije loše’, komentarišem nakon što sam uzela gutljaj. Malo gori u grlu. Upozorio me je bio da je začinjeno. Dosta ljudi zazire od začinjenog ,izgleda, ili je njegova dužnost da upozori na sve što odudara od standardne kombinacije gin & tonic. Svet nikad šareniji, bar ovde, i svi ukusi poznati humanosti se mogu naći, ali neke stvari ostaju tamo gde su uvek bile – u navikama stvorenim u tihim domovima. Koje svako od nas pamti na svoj način. Ničeg lošeg u tome, naprotiv. Univerzalnost, globalnost i kozmopolitanizam postaju zamorni. Ko bi rekao. Kad sam bila klinka mislila sam da je to najlepši plod na drvetu civilizacije. Više se ne bavim takvim mislima, ali plod je plod, narastao od prirode i pažnje.

Popodne oko 3, nedelja, ja sam pobegla sa predstave nešto niže niz ulicu. Razočarana sam, ali mislim da se ne vidi. Sedim sama za barom, i posle male konsultacije sa barmenom naručila sam koktel vrlo neprimerenog imena: Gentmen’s Club. Počinjem da osećam neprimerenost na delu – previše je jak za mene. Kad se kitim tuđim perjem i mišićima. Ali udobno je na stolici i vidik kroz velike prozore je lep. Na uglu ulica King i Church, sa jedne strane je trendi bar Origin, sa druge katedrala St. James. Dan je sunčan i svetlost pada pod lepim uglom. Ako ostatak nedelje egzistira na niskom nivou estetike, od vikendâ očekujem da me obaviju lepim. Mali začetak sumnje sam osetila još pre predstave, dok sam prilazila pozorištu. Zgrada je neoprostivo ružna. Ne znam istoriju ali nemoguće je promašiti deceniju – ’60-te ili ’70-te prošlog veka. Možda zbog hladnog rata, pitam se dok prelazim ulicu i prilazim bezobličnom bloku betona. Simbolizam bunkera i umetnost koja će unutra preživeti? Ponekad je zaista nepojmljivo da kreativni ljudi imaju tako malo mašte. Ili vere u bilo šta osim sopstvene ambicije. Zgradu su renovirali od tada više puta, uz račune od stotina miliona, i ističu da je hram umetnosti. Ne zaslužuje da bude ni grobnica. I dvorana unutra je ružna. Ne dolazim ovde često, i kad jesam videla sam nekoliko izuzetnih predstava, ali iznenada je ovo samo još jedan od privatnih klubova, što je organizacija svih ljudskih grupa, većih ili manjih. Da ne pripadam nigde je ponekad izvor istinskog ponosa.

Za predstavu sam imala očekivanja. Avangarda ili neki slični modernizam, u pokušaju da ispriča priču o ljudskim emocijama. Emocije su stare koliko i svet, a pokušaji se trude da budu novi. Često ispadnu nespretni. U ružnoj zgradi i u ružnoj dvorani, meni se to čini prilično neoprostivim. Promovisali su predstavu kao događaj sezone. Razočarenje je otrežnjenje koje nikome ne treba. Talenat je bio jasno vidljiv, ali ne i dovoljan. Kad je naišla pauza, prvo sam pomislila da je kraj, toliko se oteglo tih prvih sat vremena. Zatim sam zgrabila priliku i izašla, zaletela se kao da će me neko zaustaviti i moliti da se vratim, da ne povredim osećanja umetnicima, ili publici koja je sedela sa moje leve i desne strane, a ja sam požurila dok je napolju još dan i sunce sipa svetlost kao najlepši deo neostvarene predstave.

Sedim u baru sa imenom početka, pomalo pijana od viskija u koktelu, i neprestano gledam u pravcu katedrale. Na klupi kraj nje sedi jedan beskućnik. Tačno nasuprot meni. Verovatno me ne vidi. Povremeno gestikulira; samo je mali deo sunčane slike. Ja sam samo mali deo u senci zgrade preko puta. Ovo je najstariji deo grada i dobar deo ruše, da bi izgradili novi grad i budućnost. Svuda to rade po centru, a grad nikada nije izgledao prazniji. Za bunker teatar su verovatno srušili celi niz starih zgrada. Ako su iole nalik onim preostalim u nizu, vredelo je sačuvati ih. Predstave su mogli da postave na ulici. Fabrikovane emocije, to je problem, varaćam se na predstavu. Posle hiljada godina pripovedanja, nepripovedanje je nova umetnost, nepripovedanje i neemocije. Odnosno, to bi bili pokušaji vredni avangarde. Ali i to se već probalo, i sada zaista ništa nije ostalo. Duboke emocije su u hroničnom deficitu. Svi se pretvaraju da ih imaju, i glumci najjasnije pokazuju istinu. Možda zato što je najdublja emocija ovog doba frustracija. Ako se udaljim još malo, možda ću videti nesrećnu predstavu kao diskurs u frustraciji. Osećam da mi koža pomalo bridi, verovatno od začina i viskija. Jasne ideje i jasna svetlost. Barmen je friiendly, i ne zna da je par blokova odatle pozorište. Nisam ljuta iako je karta bila skupa, i imam tako malo vremena ovih dana. Setila se iznenada entuzijazma sa kojim sam čekala predstavu. Pre nego što nas uhvati razočarenje, pre izdaje, svaki dan je početak i obećanje Raja.

Bar ‘Poštenje’

Prošle su godine otkad sam čitala ‘Just Kids’. Bilo je to otkrovenje. I tačno šest godina. Neću se vraćati, ne volim da se vraćam, ali pošto ovih dana čitam novu knjigu Patti Smith, poređenja su neizbežna. Njen materijal je drugačiji, ona je na drugom mestu, i ja sam na drugom mestu. M Train mi se ne dopada. Ali nije toliko do knjige ili Patti. Niti je ovo prva knjiga koju počnem da čitam i nađem ubrzo da me priče u njoj ne zanimaju. Prethodni promašaj su bile mlade žene u Njujorku, tridesetih godina prošlog veka. Osamdeset godina nije veliki pomak ni napred ni nazad, sigurno nije distanca. Osim toga, od čega se distancirati. Životi su slični tamo gde ih prepoznamo, a gde nisu brzo naučimo. Rešila sam danas da i zvanično odustanem od Patti i njene nove knjige, i pročitala deo gde je srela bistu Nikole Tesle ispred sprske crkve u Njujorku. Kaže i ‘hvala’ u originalu. Simpatično za zbogom. Ne toliko zbog srpske konekcije, ali svakom drugom bez te veze bi promaklo pa se sigurno računa.

Nekoliko strana pre toga Patti je bila u Londonu, i pomenula je ‘honesty bar’ u hotelu. Zatim ga je pomenula još jednom. Zvuči kao fraza koja mi nije bila poznata prethodno. Reakcija je bila čudnija nego što bih očekivala. Fraza mi se dopala, iako je pomalo očigledna. Zamislila sam i koncept bara u kome svako napiše nešto pošteno i ostavi na zidu. Verujem da bi većina ljudi izbegavala da laže, a oni koji bi, bi bili očigledni. Laži uz istinu ne stoje dobro. Takve misli su se vrtele po glavi, ali najlepši deo je bio taj mali vrtlog. Verujem da Patti i ja osećamo sličnu prazninu. Moj život nikada nije bio ni blizu pun ni produktivan kao njen, ali sada je prazniji nego ikada, i osećam ono što svako oseti na ovom mestu – praznina je teška. Poluprazni život pripremi za takve eventualnosti, i meni to ide lakše nego većini ljudi, ali nije stvar u poređenju. Nikada nije.

Teror neuspeha mi teško pada. Uvek je bilo tako; ne naviknem se nikada na nešto što žulja. Ne uspeva mi da nađem novi posao, nisam sigurna ni da ga želim. Jedino što bi ponudio je kratkotrajni haos promene, koji bi se brzo slegao i pokazao jasno ko vuče konce, i kako. Tako je ovde, tako je svuda. To nije čak ni pikanterija. Volela bih da sam slobodna tj. još praznija. To je moja entropija. Ovi pokušaji u koje sam se upetljala poslednjih meseci mi ne ostavljaju vremena ni za šta, ali nisu od srca. Ono što dopire do srca je da zbog nedostatka vremena retko pišem, i nedostaje mi jezik. Nisam nikada razumela kakvog sam intimnog prijatelja imala u jeziku na kome sam odrasla. Neće on nikada nestati, i sve i da izgubim poneke izraze uvek će biti dovoljno da zavrtim malu priču. Ali ne volim da moj jezik postane mesto na koje retko svraćam. Nije lep osećaj shvatiti da sam sve siromašnija. Nimalo lep.

Zločin

Prostor između nas ima nešto radoznalosti
nedorečenost visi kao slepi miševi
i čeka pogodan mrak
i kroz sve pulsira metronom
Jedan takt tebi pa jedan meni
i mi lažemo
A bilo je jasno na početku
da nemamo šta da izgubimo
i zbog čega bi lagali
U tom duhu
podmećemo iskrenosti koje nisu važne
i pažljivo krijemo decu kad istrče da se igraju
Previše liče na nas ali bi lako mogla biti i tuđa
Odazivaju se poslušno na različita imena
Radost
Nada
Želja

Ne bojimo se jedno drugog
i opreznost je tu iz navike
Ona je kao staro poznanstvo
Takvi smi i mi
i ličimo na pogrešnim mestima
Nećemo ostaviti tragove krvi
i sve reči među nama
bi mogle biti i negde drugo

Prostor između nas nema budućnosti
koja dovlači nameštaj i ljude da ga popune
Ona sve brzo pretrpa
tvojim stvarima mojim stvarima
detaljima i velikim planovima
i okači svoje portrete svuda
Mi samo stojimo na suprotnim krajevima
praznih ruku
Nismo doneli ništa

Takav zločin se kažnjava u privatnim kaznionama
Jedna od ženskih pravila za mene
i jedna vrlo slična za tebe
Provešćemo večnost u samicama, dragi moj
Pred kraj spakovaćemo svoje vrednosti
u zakasnelom pokušaju iskrenosti
preimenovati ih u ‘mudrost’
popularni naziv svakog neuspešnog iskustva
i ponuditi bilo kome u zamenu za malo od toga
što oni imaju
Neka druga deca će sve to baciti i otrčati da se igraju