Ljudi kao deca

Na ovu temu razmišljam dugo i nisam ubeđena da ću je uobličiti jasno, ili smisleno, ali jutros sam bila podtaknuta da nešto kažem o tome pa je možda ovo trenutak da zapišem.

Postoji jedna vrsta naivnosti koju sam viđala u Evropi (pošto nisam nigde drugo putovala mogu samo da zamislim da je ima i na drugim mestima) i koja kod mene uvek izazove jedan duboki osećaj žaljenja. Te uslovno nazvane ‘naivnosti’ nema na Balkanu, i nema je ovde.

Nije lako opisati tu naivnost. Recimo, u Francuskoj, sa njihovim de Sadovima, Cvećem zla, Republikom i Terorom koje pišu velikim slovima, neraščišćenom i nejasnom savešću tokom Drugog svetskog rata, da samo zbacim s prstiju jedne ruke, i u toj istoj Francuskoj, kao i svuda, vrvi od prevaranata i nakaza svih vrsta, plus Francuzi kad kažu ‘naivnost’ verovatno odmah namiguju i lascivno se smeše, sve to ipak ima jednu sasvim drugačiju boju. Sa svime što znaju – što im je apsolutno previše – naivnost o kojoj govorim živi i dalje u Francuskoj. Ili bar izvesna doza te naivnosti.

Francusku pominjem zato što sam u njoj bila dva puta tokom poslednjih nekoliko godina. Turističke posete su zavele i skromnije od mene na stranputicu izvođenja zaključaka o materiji koja je malo poznata, ili uopšte, ali ovde nije u pitanju logički proces već opažanje koje se neprekidno potvrđuje, i uz to opažanje se uvukao i jedan osećaj.  

Meni se ta naivnost dopada. Mislim da je neophodna, fundamentalna, esencijalna za ljude. Da ljudi budu kao deca zahteva puno od ljudi. Ljudi se na svim mestima gde se od njih puno očekuje normalno pokažu vrlo bednički.

Ovo o čemu govorim nije infantilizam. Infantilizam je najgora pošast koja vlada ljudskom vrstom, i vlada jako dugo. To da je odgovoran za sva zla je šolja čaja u odnosu na činjenicu da je infantilizam neizlečiv. Nije da se ljudi ne upinju na različite načine – i različiti ljudi, ne svi – da ga prevaziđu, ali odsustvo sazrevanja u izvesnom dobu, kad mu je vreme, je kao deficit kalcijuma i drugih esencijalnih materija: organizam je oštećen permanentno.

Moje razumevanje, i nisam ubeđena da ne grešim, je da je za odsustvo naivnosti o kojoj pričam ovde odgovoran mentalni trud uložen u nadmudrivanje svega što hoda, puzi ili je imobilno a u ime profita. Takva je kultura, a svako ko se opirao kulturi razume koja je to uzaludnost, sa ili bez konja i magarca u istoj priči, vetrenjača i mandatornog idealnog ženskog lika. U Srbiji i zemljama nastalim iz Jugoslavije, i vrlo verovatno se to isto odnosi i na dobar zahvat istočnoevropskih zemalja, je u pitanju blisko stanje rata i propasti, koji uvek vise nad glavom a nekad se i ispuste i zatrpaju sve užasnom lavinom. Tj. strah. Ovo dvoje – profit i strah – su surovi vladari.

Redovno me putevi kojima prolazim vraćaju nazad na zaključak do koga sam došla pre nekog vremena – da sve košta komad srca. Onaj najmekši organ koga sami ljudi pojedu i kad nisu gladni i imaju dovoljno hrane oko sebe, a prodaje se kao vrhunska poslastica onima koji vole da misle da samo takve vredi konzumirati.

Uzroci kao i manifestacije su puno kompleksniji, ili njihove posledice jesu, ali kad kao i svaki freakin’ turista na ovom svetu pešačiš nekim pravcem za koji nemaš drugog izbora nego da ga zoveš ‘svoj’ i tako dođeš do jedne tačke – životne, geografske, bilo koje freakin’ tačke – sa nje vidiš da je ovo obdanište za decu bez srca. U tom obdaništu ona divljaju sve vreme, ili ako ne sve vreme to znači da su se jedni umorili a drugi divljaju pa će promeniti smene kad im dođe vreme, i jedini razlog što ne divljaju dalje i šire nije zato što se ustežu već ne umeju da lete, bar ne još, ili ne mogu da budu na više mesta u isto vreme, što će se isto moguće promeniti u nekoj budućnosti, i sva ta zamagljenja možda dolaze od suza, ili nekog drugog emotivnog izliva, i vrlo su sporedne pojave. Kad deca sa srcem  porastu ona postanu deca bez srca. To bi bio jedan od kratkih opisa ljudskih bića. Mislim da je dosta veran.

Ono sto sam htela da kažem je da mi je toga izuzetno, duboko, neprolazno žao. Jer je izgubljeno nešto sto se nije smelo izgubiti.

7 thoughts on “Ljudi kao deca

  1. Изврстан текст и једна од тема које и мене опседају.
    Данас одледао стари филм ‘Млади лавови’, препун сцена у којима се наспрам свог зла које су носили рат и пратећи холокост, поставља храброст главног лика, Јеврејина, храброст која се граничи са пуно наивности.
    Можда она и није сасвим нестала, а можда су је писци измислили ? 🙂

  2. Ne mogu da se setim filma.
    Nisu ljudi tako mastoviti, mora da postoji, ili je postojala.

    I nisam jedina koja je uocila ovu pojavu i razliku izmedju Amerike, Balkana i ostatka sveta. Moguce je da sve to ima veze sa time da ne poznajemo nista drugo tako dobro, mada moja prijateljica zna Finsku i tamo toga ima, ali da nesto dobro nestaje, tu nema dileme. Mozda je samo obicna jednostavnost zivljenja u pitanju.
    Prilicno je strasno shvatiti da gubimo nesto fundamentalno vazno. Nije neophodno za prezivljavanje, ali ima prezivljvanja i prezivljavanja…

  3. Наравно да сам само реторички поставио дилему да ли су можда писци измислили то о чему причамо; ради се ту и о оној елементарној хуманости невезаној од вере, расе, било чега: то је филмовани роман Ирвина Шоуа у коме главни лик спасава смрти у Нормандији ратног друга који га је претходно, на обуци, брутално претукао само због упорности да буде доследан принципима, шта год то било.
    Слажем се да то фундаментално важно стално тежи да се изгуби, мада се нађу и заиста невероватно збуњујући супротни примери. Има ваљда мало места за наду, а и супруга тог лика у роману се зове Hope

  4. Volim kad se pojavis sa tako nekim starim filmovima, klasicima – prava si riznica 🙂

    I ja bih rekla da dobar broj ljudi tuguje za humanoscu, ili brine nad njom. Prilicno je zalosno kad se nad dobrim primerima zacudimo kao da su postali retki.
    Sve sam vise ubedjena da prosto sve mora da se uci. Strpljivo, bez odlaganja, konzistentno. Tezak posao, ali bez dobrih ucitelja, dobrog materijala, ostaju nam samo ti slucajni izuzeci, a na tome ne mozes nista. Mozda se napravi dobar film, ali ni filmove vise ne prave kako treba.
    Nadu u ljudima je tesko ubiti. Ne i nemoguce, ali dobro je da i ona postoji.
    Okay, ima dosta toga dobrog (eto mog priloga pozitivnom 🙂

    prijatelju, hvala na citanju.

  5. О, да: филмове заиста више не праве како треба .-(
    О, не: нисам ја никаква ризница, само се присећам (а довољно сам матор да памтим 🙂
    Просто се ради о томе да не волим сврставање филма, а још мање романа, у жанрове /поджанрове.
    Овде се пак радило о жанру ратних романа које сам као пубертетлија волео и просто прогутао све до тада преведено, да не набрајам пошто то више нико и не чита. Међутим, сва литература те врсте је имала свој први, површински слој (ону мачо солидарност као у вестернима)а испод тога и други, хуману борбу за елементарни опстанак у условима спасавања голог живота (да само поменем ауторе са обе стране: Ремарк са немачке, Анри Барби француске, а амери су имали највише мастила: Папа Док, Џон Дос Пасос, Мајлер, Ервин Шо, Џемс Џонс) – остајем само при WW1/WW2.
    Закључио бих ову тираду нечим сасвим другим а животним: пробијаш се овде свакодневно кроз саобраћај трудећи се да избегнеш лудаке који би да одувају тебе у своме аутобомилу својим џипом, а онда,потом, једном годишње на тевеу прикажу читаву екипу добитника награда за хуманост године, па видиш бројне суграђане који су спасли туђе животе.
    Ту ја видим наду, на у старим романима и филмовима – мада би ваљало да се и они читају и гледају..

  6. Da, ti romani su stvarno bili deo naseg obrazovanja/odrastanja tih nekoliko decenija kad je citanje kod nas bilo vrlo prisutno kod dece i mladih. Kad se pogleda sta se danas prodaje (dobrim delom) decacima kao muzevnost, ti romani i filmovi poprimaju dimenziju mitoloskih heroja. U pravu si, taj spoljni sloj machizma nije bio negativan vec vise kao ornament humanizmu, cemu se ne moze mnogo prigovoriti.

    Dok sam citala ovo tvoje, setila sam se filma Spike Lee-ija, ‘Miracle at St. Anna’ koji je napravio pre par godina. Uglavnom nije dobio sjajne kritike ali on je izuzetan film-maker, i film je strahovito jak. Ne sledi sasvim tu formulu starih filmova, ima i nevoljnih heroja, i humanizma, i svega suprotnog, ali i magije. Baziran je na romanu, znaci ipak sledi put dobrog romana i dobrog flma, sto se ne desava puno puta. I na neki nacin podseca koliko se malo takvih filmova danas pravi.
    Meni se isto jako dopao film ‘Enemy at the Gates’, francuskog rezisera Jean-Jacques Annaud-a. Mozda je sada vec desetak godina star. I on je prosao slicnu sudbinu sa publikom i kritikama, bar ovde. Njih zanimaju njihovi problemi i opsesije i onda to prodaju celom svetu.
    Eto, i ja volim ratne filmove, iako ih je uzasno tesko gledati. Valjda se tu pored zverstva vidi dovoljno humanosti da probudi nadu. Jer u savremenim filmvoima ne fali zverstva, ali je humanosti sve manje ili je uopste i nema.

    Dopada mi se ovo tvoje sa svakodnevicom. Da, te heroje treba slaviti bas svakog dana. U nedostatku vesti o njima, svakakvo djubre prodje.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s