Šta nam se dešava dok ćutimo

Spustila sam se na sedište u metrou kraj jednog mladog Kineza. Ono što je u mahu izgledalo kao poza umornog čoveka koji je zadremao – ranac na krilu, jedna ruka prebačena preko njega, druge povrh nje podržava glavu i pokriva lice – je trenutak kasnije postala svest da on plače. Nije bilo zvuka ridanja, ali šmrcanje odaje i najdiskretnije. Fiziologija plača je katastrofalna poplava organizma i samo periferna poplava lica ali ovo poslednje je ono što vidimo. I kad ne vidimo, nemoguće je ostati indiferentna. Bacila sam pogled ka njemu i brzo ga vratila nazad – on je vrlo vešto prekrio lice. Plač se nastavljao. I prethodna osoba koja je tu sedela je bila svedok. Oni koji su sedeli sa druge strane, verovatno su i oni razumeli. Metro je bio pun, čovek je plakao, i niko nije obraćao pažnju.

Sreda uveče. Da li da ustanem i ostavim ga samog. Neko drugi bi sigurno seo. I bila sam umorna. Ne bih htela da pomisli da bežim od njega. Nije sigurno mislio o ljudima u metrou, ali nije u redu da ustanem. Možda bi neko drugi popričao sa njim, pomogao mu? Ili mu smetao? Ostali smo da sedimo na tesnim sedištima, nevoljan par, blizanci sličnih fiziologija, udaljenost kao i bliskost među ljudima odjednom jasna fikcija. Moram da uradim nešto. Da li da mu kažem koju reč lažne utehe? Ali on plače zato što je neutešan. Ponudim da ga saslušam, iako mi se nije slušalo? Možda sve činim gorim samim prisustvom, sa ili bez reči. To nije možda. Mogla bih da stojim, nisam strašno umorna. Nikada nisam videla muškarca da plače u javnosti. Ni žene koje plaču nisu česti susreti. Svet je ojačao, nema sumnje. U metrou je svet skoro uvek veseo, uviđam. Ili se drži kao da je pun dobrog života. Oni koji popuštaju su retki. Šta ako taj plač koji traje i traje odvede ka nečem drugom kad stigne tamo gde je krenuo? Ako ne kažem ništa, ne pokušam ništa… Neću ni znati. Ali hoću, znam da hoću. Znanja nas sakupljaju kao putnike, redovno staju da pokupe nove. Šta ga je toliko slomilo. ‘It will all pass’, rešila sam da kažem pre nego što izađem. Da li bih ja volela da mi iko išta kaže da mi se desi nešto neizdrživo. Ne bih. ‘Voleti’ je pogrešan glagol u ovoj priči. Skroz pogrešan. Onaj suprotni je bliži, realniji. Istina je da ne znam šta treba uraditi. Kad klinka plače, zagrlim je i tešim. On plače, i plače. I dalje bez zvuka. Šmrcanje daje izveštaj onima koji slušaju. Niko ne obraća pažnju. Niko je i ne traži. Sedim kraj njega pravih leđa. Nije mi svejedno da te nešto boli, rekla bih mu. Ali njemu ne treba konverzacija. Ni meni ne treba konverzacija. Dobro je da nisam ništa rekla. Nisam ga videla, ni on mene, ne bi se nikada prepoznali ako ponovo sednemo jedno kraj drugog. Izlazim. Dobro je da sam se suzdržala. Kome još treba lažna priča. Sve će biti u redu. Ili neće. Biće u redu, i neće. Biće. Neće.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s