L’Afrika, ili prica o zlatnoj grivi

Ovo je redovan program – uci ljude o neobicnostima iz zivotinjskog sveta. Pojedinci koji gledaju ovaj televizijski kanal su dovoljno neobicni. Ne privlaci ih realan svet ljudi, sada odvise verno naslikan na TV ekranima, i stoga izvestan segment stanovnistva radije gleda realan svet zivotinja.

Ali, ne lezi vraze sa kobilom i magarcem, i ‘made for TV’ svet zivotinja je hibridna vrsta, jalova ako je verovati Darvinu, i brojnim eksperimentima nevernih Tomasa. Medjutim, nije poenta nikada ni bila u plodnoj istini koja ce se razmnozavati, vec inventivnosti i entertainment-u. Ima toga jos odakle je sve poteklo. Ljudski um kad ne bi izmisljao ne bi bio cudo koje jeste. Osim toga, od namnozenih istina do propasti sveta nije daleko, opao bi moral svima od previse istine.

Iz razloga ne mnogo drugacijih od gore ispricanih, sela sam na moj udoban kauc da gledam zivotinje koje brze trce, dlakavije su, i manje pricaju od ljudi.

Danasnja prica je o jednoj lavici. Pocetak obecava. Reporter, naucnica, ili koji je vec hibrid i sama, se vozi okolo u otvorenom dzipu, ne ispusta kameru iz ruku (dok nju snima druga kamera, ili njih pet-sest, tesko je prosuditi ko sta i koga snima, ali ona se pojavljuje na ekranu vise od lavice), i objasnjava sve sto se tokom programa odvija. Ima britanski naglasak, od onih koje su Britanci patentirali, i potice od specijalnog komada gume (za te prilike uvezenog iz kolonija, koje su bas zbog toga i bile porobljene) koji se ugradi u prostor izmedju usne duplje i nosa, i kad govore, engleski zvuci toliko naduvano da je prosto neverovatno kako im se ne razbiju zubi, ispadnu oci i otpadnu usi i nos, i oni se prosto udave od navale gasova, odnosno glasova. Ali britanski humor ne zaostaje za britanskom inventivnoscu, pa tako postoji par izraza koji to savrseno opisuju: ‘you are full of air’ ili kratko ‘gas-bag’.

Sta je tu je, prica me zanima i slike su dovoljne, cak i ako ne pohvatam ono sto Britanka razduva po savani.

Lavica je usamljena, i gledamo je kako lovi. Nije lepo, ni posle stotog puta kad vidis kako se kandze i zubi zabijaju u zivo tkivo antilope i ona umire. Neka je i osnovni zakon prirode, glad, prezivljavanje, drz-ne daj, nije lepo. Ali stosta nije lepo. Pod usijanim nebom, pojela je koliko joj treba, lezi i odjednom primecuje nejako lane na nekoliko metara od sebe. Staro tek koju nedelju, na mrsavim nogicama, preplaseno, bleji sitnim glasom.

U savani se jedino ubistva desavaju brzo. Neophodna je velika vestina, i ona tako usavrsena ponekad izgleda kao koreografija, ili je to mozda efekat usporenog snimka, i antilope u trku su prekrasne, uprkos strahu koji se moze namirisati i kroz ekran. Sve ostalo, van te nuznosti, ide vrlo sporo.

Lavica nije vise gladna, prilazi lanetu tromim korakom, spusta se na par koraka i posmatra ga. Britanska intonacija sve vreme sipa informacije, pitanja i zagonetke – napetost je tolika da ocekujem da clanovi posade ugase kamere, ili bar zvuk, da bi se opkladili kad ce ga lavica pojesti, za pola sata ili ce preziveti do veceri. Mi, gledaoci, nista necemo propustiti, montaza i editovanje ce sve srediti.

Vrlo je neobicno, saznajemo, da je lavica sama. Usamljeni muzjaci nisu retkost, njih izbace iz porodice kad dovoljno porastu, narocito ako su jogunasti, pa usamljeni i izolovani nauce se pameti i kad su spremni, prihvati ih neka grupa. Iako je najopasnija zver u kraju, i na nju vrebaju opasnosti. Neka i ulovi dovoljno, ali zdravoj lavici nije vazno samo da se prehrani. Ona se oslanja na majku, sestre i tetke unutar lavlje familije. Ova se pojavila niotkuda.

Vrucina je nesnosna, prosto se cuje kako przi. Lane jedva stoji. Jos je sisance, ne ume niti moze da jede bilo sta, osim mleka. Stomak mu nije dovoljno razvijen da prihvati hranu. Lavica prilazi, lize ga, nezno dotice sapom, i spusta se odmah kraj njega. Ono se saplice, gura je, pokusava da pronadje njene bradavice i sisa. Ode do nekog suvonjavog siblja, zvace kako je videlo druge antilope, i nista.

Britanska ekstaza doseze nivo histerije, sada jedva svaku petu rec razumem. Ovo je cudo nevidjeno, narocito u surovoj Africi, gde se zakoni evolucije strogo slede. Lavica ih sve krsi. Zasto ga ne ubije? Njen instinkt reaguje na sam miris antilopa, ovo bi trebala da bude obicna uzina, ko sad potresa osnove sveta?

Zavrsio se dan, snimaju i po noci, i dalje lavica i lane ostaju zajedno. Kad idu do vode, najopasnijeg mesta u savani, da se malo osveze, lane je sigurno uz nju.

Sledeceg jutra, pa jos jednog, i mnogih za redom, sve je i dalje isto. Osim sto je lane sve slabije. Lavica je prestala da lovi, nije jela nista jos od onog prvog ulova, i ona postepeno gubi snagu. Jedino kosa naucnice blista. Raspustena do sredine ledja, svaka vlas se sjaji, prava i mekana, negovana, kao da je ovog casa izasla iz najboljeg salona u svetskoj metropoli. Nikada nisam bila u savani, ali sve knjige i filmovi o njoj kazu dve proste cinjenice – pakleno je vruce i sve je prasnjavo, od drveca do lavova.

Pocinjem da se pitam da li je foto-montaza na delu, pa ili sve snimaju iza frizeraja, na parkingu, ili njen ugovor zahteva dva-tri frizera, koji se voze okolo u specijalnom dzipu sa baterijama za fen i vuku prikolicu sa zalihom proizvoda, pa kad se kamera konacno okrene lavici i njenom novom mladuncetu, pritrce da na brzaka isfeniraju i zaglade kosu kao svila. Da odnekud iskoci King Kong, zamlata kakav je bio i paljevina na sve sto sija, i otme lepoticu, sve bi to bilo pribelezeno (sto objasnjava onolike kamere), i dobili bi ne jednog nego tri Pulicera. Dali bi im i Oskara pride. A kad bi joj za par dana puk’o nokat, taj urlik bi se cuo i do Aljaske, a uzgred bi pukli i gorilin sex drive, pa i Mt. Kenya, hladna rupetina.

A mozda je nesrecna Ms. Britannia dobila posao bas zbog kose. Producenti su ubacili u ugovor da kosa mora da se vijori u svakom drugom kadru, i ne sme dlaka da joj zafali. U njemu jos stoji da nabedjena glumica, uprkos godinama skolovanja, mora da sapuce dramaticnim glasom, koji i pored gore opisanog snobizma mnogo vise odgovara kibicovanju komsijskih seksualnih orgija preko ograde u predgradju nego Africi, u kojoj svako gleda svoja posla, i sva golotinja je svedena na pridev uz prezivljavanje. Ona jos gleda sa strane, kroz providne slapove kose, iz onog narocitog ugla kada su sve zene sveta spremne samo za jednu stvar, pa bile i naucnice, i vrlo, vrlo lose glumi da bi docarala istinsku dramu kojoj ne treba ni rec. Cak ni naduvanog engleskog.

Intenzitet naracije ne samo da ne jenjava, vec eskalira. Ovo cemu prisustvujemo je pravo cudo (i ne radi se o njenoj kosi, koja je bar podjednako cudo – insistiram). Odlazi u obliznje selo i pokazuje snimke mudrim starcima. Na licu mesta se pisu nove legende. I opet ona ispuni kadar i znacajno nam prevede ociglednu nevericu domorodaca. Mozda im je ustupila kadar na kratko zato sto su oni inace priznati autoritet po pitanju bihejviorizma lavova, i ako i njima nista nije jasno, ona ima nesto veliko na kaseti u svojoj kameri, i svetlu buducnost pred sobom, i… – sada je jasno otkud njeno uzbudjenje.

Niko nikad za tako nesto nije cuo, puknuce Mt. Kenya sigurno, krste se ljudi (a ako jos nisu hriscani, bice uskoro, zavisi samo koji ce Prorok do njih pre stici).

Lavica sada nije jela vec vise od nedelju dana. Polako posustaje. Ona vise nema snage da lovi, niti pokusava. Nepojmljivo je kako je lane jos uvek zivo. Lavica ga, jasno je sada, nece ubiti, ali tako mlado i bez mleka? Uglavnom leze jedno pored drugog, povremeno se odteturaju do pojilista. Naislo je jednom krdo antilopa, da li ono kome lane pripada, mozda su ga i trazili, prateci ih iz daleka, po mirisu, sa nadom da ce ga povratiti, ko zna, ali ih je lavica oterala.

U selu, Britanka saznaje od drugog evropskog naucnika za najnoviji razvoj u savani. Kako se ljudi teritorijalno sire, trazeci obradivu zemlju i ispasu za stoku, borba za prostor i hranu postaje intenzivnija, i lavovi sve cesce napadaju domace zivotinje. Za uzvrat, domacini ih truju. Rezultat toga je da cele porodice lavova nestaju preko noci, i njihov broj drasticno opada. On pokusava da to spreci, zaustavi, ili je prosto optimista, i objasnjava da je cuo bas za takav slucaj, i da je lavica najverovatnije jedina prezivela iz vece grupe lavova koji su nedavno bili otrovani. Drugim recima, lavica pati od post-traumaticnog sindroma. Iako nedovoljno istrazen i kod ljudi, zoolozi ga sada identifikuju kod razlicitih sisara, od kitova do slonova. Implikacije emotivne traume kod zivotinja cija se inteligencija smatra ogranicenom na sledeci obrok su kataklizmicne za naucnike, profitabilne za televizijske programe i National Geographic, sve ostale zanima koliko i nacionalni dohodak u Botswani.

Uzrok trauma kod divljih zivotinja su skoro iskljucivo ljudi. Kad im preotmu i poslednji hektar divljine, i pobiju one koje ne umru od gladi, ljudima ce ostati da otimaju iskljucivo od drugih ljudi, a cime ce se oni hraniti – to neka ostane nepoznanica za buducnost.

Lavice su strahovito lojalne, i veze koje postoje medju njima u grupi su kompleksne i duboke. Kao jedina socijalna vrsta macaka, one svojim sestrinskim vezama odrzavaju svoju vrstu, uce jedna od druge, pomazu se, i prenose znanje na potomke. Trauma koju je prezivela gubitkom svoje porodice poremetila je cak i bazicne instinkte ovoj lavici. Ona ne samo sto je prisvojila mladunce, vec je prestala da se hrani i jedino sto zeli je njegova blizina.

Ljudi u selu, skupa sa naucnikom, se dogovaraju sta da urade. Vecinom se zalazu da se umesaju, i nahrane ih, pomognu im nekako. Zlatokosa je principijelna, ona je protiv mesanja u prirodan tok stvari. (Od toga se izuzima njena kosa). Ipak su naucnik i seljaci prevagnuli – sledeceg dana donose komade mesa i bacaju lavici. Ona ih ignorise i povlaci se dalje sa svojim mladuncetom.

Proslo je nekoliko nedelja. Agonija je duga i beskrajno tragicna. Zivot drugih stanovnika africkog predela se odvija nezavisno od ove drame, ali u tih nekoliko desetina kvadratnih metara gde se njihov nemusti ocaj sudara, zrtva je izabrala sebi drugu zrtvu i ubija je svojom potrebom da voli.

Dok njih dvoje umiru pred kamerama sporom smrcu, a osetljivi u publici placu, Britanka i dalje prica istim tempom. Emocije u njenom glasu ne bi zagrejale ni apsolutnu nulu. Pre svake reklame i pocetka sledeceg segmenta, najava je u stilu Vegasa – ukljucite se da vidite sta ce se desiti – ljudi moji, da li je moguce, lavica usvojila lane – drama u savani – L’Oreal Extraordinaire…

Otisli su opet na vodu. Pojavljuje se jedan lav, dobro uhranjen, agilan, jak. Lavica se povlaci i krije, lane ide za njom i pada usput u zbunic. Ona lezi malo dalje i ceka. Vetar duva u pogresnom pravcu. Cuo se mali jauk, i glasno mumlanje zveri, i to je bilo sve. Lavica se vratila malo kasnije, njusila, vrtila u krug i otisla.

Sutradan je opet pocela da lovi.

Tokom te godine prisvojila je jos tri laneta. Jedno je umrlo od gladi, drugo je uspelo da pobegne, trece je nastradalo slicno prvom. Potom je netragom nestala.

2 thoughts on “L’Afrika, ili prica o zlatnoj grivi

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s