Edukacija Ms. Ivane K.

Imala sam 10 godina kad sam pala bila u školskom dvorištu i ogulila koleno poprilično pa otišla kući uz plač. Mislim čak da me je neko gurnuo dok sam sa drugim klincima jurila okolo, ali ne pamtim detalje, i ako je stvarno bilo tako onda sam dodatno bila i besna. Mama nije bila kod kuće, tati se nije dopalo to što je video, nije znao ni šta da radi, ali uvek smo imali bocu apotekarskog alkohola (a i drugačijeg) u kući pa je on započeo time što je prosuo alkohol po rani da je dezinficira. Na to sam ja vrisnula u plač kao što nikada nisam plakala prethodno jer to je bio moj prvi susret sa dezinfekcijom te vrste, on mi je naredio da prestanem i onda je preko kolena zalepio flaster. Skidanje tog flastera koji se zalepio tokom sledećih dan-dva je bilo jednako traumatično, ali dve traume za redom je nemoguće zapamtiti dobro, i kako se ona prva upisala jasno, sve drugo je dosta maglovito. Na kolenu je ostao ožiljak pa je to još jedan od razloga da tu scenu pamtim.

Setila sam se iskustva nedavno na dosta neočekivan način i shvatila da je to bila u suštini edukacija, što sva iskustva tokom detinjstva jesu, nesumnjivo. A i ona kasnija. Neprekidna edukacija. Ovde konkretno se radilo o načinu na koji su se dezinfikovala dečja kolena u to doba i tim krajevima najviše, a bilo je i drugih nauka.

Do podsećanja je došlo dok sam čitala članak u Njujorkeru o trgovini ljudskim organima na Kosovu i upletenosti KLA i kosovskog političkog vrha u celu stvar. Novinar koji je sproveo detaljnu istragu, putovao po tim krajevima, razgovarao sa nebrojenim ljudima, iščitao nebrojene papire i dokumente uključujući one iz Haga, napisao je svoj izveštaj kao članak koji je išao devet Internet strana.

Vrlo se retko dešava da čitam išta što ima veze sa politikom na Balkanu. Kako je sve politizovano a ja ipak čitam, pravim kakve-takve selekcije i uvek zažalim ako je bilo koja druga tema osim o umetnosti ili o kolačima. Ovde sam bila radoznala kako će obraditi temu.

Na početku članka je fotografija koja me je podsetila bila na nešto ali nisam odmah mogla da smestim gde i šta. Kad sam kasnije u tekstu naišla na referencu da premijera ili predsednika Kosova (nisam sigurna oko titule) zovu ‘balkanskim Mik Džegerom’ zato što je zgodan kao holivudski glumac, shvatila sam odakle mi je poznata ona fotografija – ne liči na Džegera već na Kenedija. I slikan je u pozi koja je prepoznatljivo kenedijevska.

Nedugo zatim počeli su da iskaču manji i veći primeri predrasuda. Čitala sam kao Jugoslovenka kojoj su ratovi razorili zemlju porekla, kao delimična Srpkinja, kao neko ko vrlo površno poznaje dešavanja tokom poslednjih par decenija (jer nisam htela i nisam mogla da pratim) ali dosta dobro zna mentalitet i istoriju regiona, i čitala sam kao pisac. Sve to skupa je postavilo težak test za novinara kome će ovaj tekst sigurno pogurati karijeru napred velikim koracima, i nije ga prošao. Kao suptilni paragon postojećih predrasuda sa pretenzijama na visoko novinarstvo tekst je jako uspešan.

Početna fotografija je posle devet strana dala objektu na fotografiji i završnu rečenicu – da je on jedino prekršio Miloševićeve zakone i na to je ponosan.
Ostatak teksta nije bio neophodan. Ne za bilo šta drugo osim za već pomenutu karijeru novinara. Jeste, naveo je puno podataka  – i svaki pokvario. Ne time da se nepravde mogu ispraviti, već lošim novinarstvom. Nesrećni primer gde sam se setila mog kolena i iskustva sa alkoholom je potekao iz priče tajnog svedoka Albanca, koga čuvaju u Srbiji jer mu je život ugrožen pošto je rešio da svedoči protiv KLA i njihovih zločina, i koji opisuje kako je bio svedok i učestvovao u ubistvu mladog Srbina kome su izvukli srce iz grudi sa namerom da to srce prodaju. Pošto je praktično nemoguće sakupiti dokaze protiv bilo koga na Kosovu jer je lakše uvući se u Cosa Nostru, po rečima jednog od istražitelja, ovo svedočenje je svima sumnjivo, naročito što su Srbi toliko željni da dokažu da oni nisu bili jedini ubice, pa se ovaj novinar dao u potragu za načinom da diskredituje priču, ili je potvrdi. Za to je on putovao na jednu od čuvenih američkih klinika i popričao sa njihovim čuvenim hirurgom koji je celu priču odbacio kao kompletnu besmislicu – jer se to tako ne radi. Na nekoj poljani na krvavom Balkanu, ludi od zla ljudi ubijaju čoveka, hoće da mu izvade srce i prodaju ga, pa za to mu poliju grudi alkoholom dok ga živog seku – ne, normalno se mora obaviti prvo sedacija, kaže vrhunski  hirurg sa vrhunske klinike, stručnjak za transplante. Jer to je najbolje za srce. A i humanije je, jer on je čovek human i civilizovan, i stručnjak kad se radi o poljskom pazarenju srca. Bilo bi zanimljivo pratiti da li se nakon intervjua bar zainteresovao odakle dolaze srca koja je transplantovao. Ili se to tako ne radi? Da je alkohol univerzalni dezinfektant ne samo na Balkanu ja znam od 10 godina. Neka je sve drugo laž, taj podatak je tačan.

Kad je jedan od izaslanika poslat da učestvuje u istrazi američki političar, novinar ga prikazuje kao proverenog stručnjaka bez predrasuda.
?
Da on kao Amerikanac, tj. pripadnik države koja je učestvovala u ratu po defoltu jeste pristrasan nije čak bila ni opcija za razmatranje.
Kad neki drugi kažu, iz dubokog ubeđenja, da i pobednici i gubitnici zaslužuju da budu jednaki pred zakonom, niko ni ne pomisli da KLA nisu pobednici već Amerikanci. Oni su dobili rat. I dali državu organizaciji o kojoj je Interpol sigurno mogao puno toga da pokaže, da ih je neko pitao. Ali to nije bilo važno. Kao što to nije bio američki rat.
I tako dalje.
U stvari svih tih devet strana i brojni meseci koje je ambiciozni novinar potrošio (uopšte provodi vreme po raznim krvavim nedođijama sveta, pa mu to sigurno i nije tako strašno) zvuče kao dobar entertainment.  Neko ko nema moje krvne veze je sve to već video u brojnim filmovima. Da su u pitanju realni kriminalci i ubice i njihove žrtve dodaje verovatno thrill. Malo strave malo olakšanja da mi nismo kao oni. Dobitna kombinacija.
Ja sam baš nedavno srela jednog kanadskog intelektualca koji je ekspert za krizne situacije i koji je bio po svim tim istim mestima, po Balkanu naročito, čak je bio i u Skoplju – mom rodnom gradu, obavestila sam ga iznad čaše belog vina – i shvatila dok sam ga slušala kako elokventno elaborira ispraznost postojanja da ta arogancija intelektualaca iz etabliranih država nije neosnovana. Kad pozoveš nekoga da reši problem koji ti ne umeš ili nećeš da rešavaš, osim što će to naplatiti po visokoj ceni, neizbežno je da će te smatrati budalom, najblaže rečeno. Kada to postane jedna krvava poljana masivne veličine, pa i uz lepo more i planine, naročito uz lepe žene, mora da se bar neki među njima zapitaju u nekom trenutku – nema para koje mi mogu platiti gubljenje vremena sa ovim idiotima.

Najupečatljivija stvar za mene je kako se ono što se nekada zvalo Jugoslavija sada zove The Balkans. Svako je dobio svoju državu, ili će uskoro, ali nikome nije važno da ih popamti, niti će, pa ih i dalje vode pod jednim imenom. I dalje svi pod istim krovom, i istim nebom, samo je zemlja drugačija. Nađubrena leševima. Oni preživeli su posvećeni edukaciji novih generaciija. Oh, dear.

http://www.newyorker.com/reporting/2013/05/06/130506fa_fact_schmidle?currentPage=1

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s