Suvenir No. 2

Prvo sam spazila Japanca, zatim Japančevu ženu.  Delikatna, lepa, smešila se toplo iza svojih rukotvorina raspoređenih na štandu. Japanac je bio sasvim drugačiji. Mrzovoljan, sedeo je zavaljen i gledao mimo likova koji su zastajali i razgledali ponudu. Bilo je nepodnošljivo koliko on nije želeo da bude tu, i taj teret ih je prikovao, i mene sa njima, slučajni plen u mreži paloj po strani iz nemarne ruke. Nije bilo ni traga onom lepom prisustvu na uglu Brodveja. Vratila sam pogled na Japanku. Lepi osmeh je radio prekovremeno. I ruke zabole posle celodnevnog podizanja takvih osmeha, a ona izgleda tako nežno. Nisam ni uočila šta su prodavali. Ništa što je iko želeo. Krenula dalje. Kod jednog štanda sam zastala, ispustila mali usklik – male likovne ponude su bile poznate, samo ovo nije bio Njujork. Suvenir sa Queen Street-a, i ide u paru sa onim koji sam kupila od Japanca na Brodveju.  Preko puta Japanke i njenog muža. Bacila pogled preko ramena na njih. Štandovi su bili postavljeni u krug i sve više ljudi je punilo salu. Umetnik sa motivima mog grada je bio androgin, i rasa je bila teško odrediva, ali imao je lepo prisustvo, jasno, i osmeh je bio direktan, svež, ne bez erotskog preliva. Kupujem suvenire od ljudi koji mi se dopadnu, priznala sam sebi i spustila pogled. I umetnici prodaju više od svoje umetnosti, pogledala ga opet. Duga neprekinuta razmena, kupoprodaja. Kao dodir.

Happening je imao dobar bend, i ljudi u publici su bili raznovrsni, program se odvijao bučno i uz veliku podršku, i negde među tim velikim konceptima iscurila mi je iznenada volja. Ružan osećaj praznine i gubitka, stida da sam tu gde nikoga ne poznajem, nikome ne trebam i niko me neće zapamtiti. Savladao me je bio iznenadni lom dobrog koncepta i dobrog raspoloženja, iako uvek stojim čvrsto, i malo podignute brade da bolje vidim šta se dešava. Previše sama, ja sam previše sama, optuživao je unutrašnji glas usred zaglušne buke. Shut up. Previše ljudi. I ja među njima suvišna. Izašla brzo, pokupila kaput i uzela svoj suvenir. Na ulici povratila dah. Dolazio je tramvaj, ali nisam nigde žurila. Prošao je i ja zastala da sačekam sledeći.

Advertisements

José, mon amour

Klinka ima druga koji se teško razboleo. Juče je imao operaciju. Bolest se ponekad uspešno kontroliše kod sredovečnih; kod mladih ljudi su bolesti agresivne i mnogostruko opasnije. Najedu se mladosti, nesite. Preplašen je. Svaki minut boravka u bolnici težak od teskobe i straha, beznađa. Ne zna kad će izaći. Da li će. Juče, rekao joj je kad je zvao usred noći, plače, rida, jauče od bolova koji ne prestaju, njegovi nisu došli da ga vide. Operacija je trajala pet sati i on je otišao sâm, niko da ga isprati. Omamljen od lekova i bolova plače jer se tako oseća manje sâm, ne zna šta govori. Boli kao da ga noževima seku. U sobi na drugim krevetima leže muškarci. Zastrašuju ga. Jedan je zao, drugi je atletski šampion sa tumorom na mozgu. Boji se, umreće, ili neće živeti, ni dečak, ni pola čoveka. Dan pre toga jedna devojčica je pristala da mu bude devojka. Posetila ga je bila u bolnici, šetali su i poljubili se.
On je tako dobar dečak, mama, rekla je klinka. Wonderful boy.
Učini nešto! govore njene oči dok odlaze sa mog lica i gledaju u dan i svetlost običnu, letnju. Učini nešto, da ne boli više, da ljubav pobedi…
Učini da bude bolje. Obećaj.  

Mean Old World

U Chinatown-u, uočila sam odjednom da ulične tezge ispred kineskih radnji drže crnci. To neočekivano i šareno razmeštanje kapitala je je napravilo prevrat u mom raspoloženju, nasmejalo me, i zastala sam po strani od gužve u jednom praznom betonskom džepu da bolje vidim. Boje Njujorka i Novog Sveta, i šire, se mešaju fluidno kad ima dovoljno profita. Da neko proba da ih ubedi da vole jedan drugog iz humanosti recimo, odbili bi ideju kao nesnosnu muvu na repu – ko za to ima vremena – ali mogućnost trgovine se nikad ne propušta. Kako je ovo dobro i kad je nesnosno, razmišljala sam, i krenula dalje.

Čekajući na prelazu,  preko puta na velikom zidu sačekala me je poruka napisana velikim slovima. Video je svako. Ona je zato bila tu.
LOVE ME.
Nije bila reklama. Razlikovala se i od ostalih grafita. Precizna, čistih linija – ovo je bila prava poruka. I svako ko je video, reagovao je. Morao je. Na trenutak. Dovoljno.
Love me, Dorothy.
Love me, World.
Love me. You!
Nastavila ulicom puna energije – ne, srećna, kad sam spazila izlog jedne radnje. Ušla unutra. U radnji probala par stvari, flertovala sa prodavcem, kupila klinki poklon. Izašla iz radnje sa crnim jeans pantalonama (klinka me je poslala bila u Njujork sa svrhom: da kupim sebi crne jeans pantalone, i njoj majicu I (heart) NY. Prvi zadatak sam odbila bila ležernim pokretom ruke. Vrisnuće od zadovoljstva kad čuje). Nastavila dalje ulicom. Sve se više punila ljudima; jedva se prolazilo od ljudi. Kao da ih je neko sipao. Ulica je jedva držala ljude, korpe za otpatke su se prelivale – ključalo je od ljudi.  Ali bila je to dinamična, elastična, dobroćudna gomila. Činilo mi se sasvim izvesnim da ćemo svi na signal početi da pevamo i plešemo jednu od onih veselih svima poznatih brodvej rutina.

Znala sam da idem u dobrom pravcu, samo nikako nisam uspevala da vidim ime ulice. Poprečne koje sam prelazila su bile označene, ali ova kojom sam hodala nije. Javila se Sanda. Ona i Sheldon su na putu  – gde se nalaziš? Nisam se ni zapitala kako će me pronaći u takvoj gužvi (ako oni veruju da mogu, uzdam se da hoće). Naišla na dvojicu velikih momaka u uniformama. NYPD.
Izvinite, koja je ovo ulica?
You are on Broadway,
nasmešili su se široko. Uzvratila glasnim smehom. Savršen serendipity trenutak za turiste, ali se ne može slikati. Moraću da ispričam nekome. Skrenula u Prince Street da sačekam prijatelje. Traži crvenu Hondu, poručila je Sanda. Jedan mladi Japanac drži tezgu sa suvenirima. Baš je zgodan, zanimljivo obučen i ima otvoren osmeh. Njegova roba su rukom naslikane razglednice sa motivima Njujorka, uokvirene finim belim kartonom, poneke su uramljene. Fina prezentacija. Razgledam složene komade, naiđem na sličicu tapira. Mama i beba, ruralni motiv, i poučna poruka. Smešim se, i komentarišem, više za sebe, Tapir. Ne nailazi se na njega često.
T-ej-pir, odgovara Japanac. Nosi neku simboliku na Istoku, čuva dobre snove.
Ja sam mislila da je južnoamerička životinja, uzvraćam. Nisam znala da ih ima u Aziji.
On ne zna mnogo. Razglednice slika njegova žena, i njoj je ta simbolika važna. Smeši se još toplije, kao da se izvinjava i pomalo stidi što otkriva nešto intimno.
Puno ljudi uopšte ne zna koja je to životinja, nastavlja.
Ne bih ni ja znala ali naučila sam iz stripova, smejem se. Nastavljam da prebirem. Ne mogu da uzmem tapira kad na njemu ne piše ‘Njujork’. I otkud tapir u Njujorku. Ili bih možda mogla, glasno razmišljam. On okreće razglednicu i pokazuje mi poleđinu. Tapir bi mogao da čuva snove i sa te druge strane. Bio je mitološko biće u stripu, ako se dobro sećam. Ni benevolentno, ni maliciozno – indiferentno. Luksuzna uloga. Nadam se da nije ugrožena vrsta. Amazon je kao poslednje veliko srce sveta – sve će nas ubiti kad sa njim završe.
Ovo su limitirana izdanja, kaže dalje Japanac. Možda je prevejani tip; u ovom gradu svako je hustler neke vrste. Ništa mi ne smeta. On izgleda tako dobrodušan, bez želje da me pevari – mene, kupca suvenira na ulici, par koraka off Broadway. Ne znam šta da radim sa tapirom. Ne mogu sad da ga ostavim. Mama i beba, u nekom zaostalom kraju… niko ovde ni ne zna za njih. Zagledam ponovo; tapir je vodena životinja, koliko pamtim. Ni autor razglednica ne zna puno, rekla bih. Tražim dalje, odlučna da nađem dobar njujorški motiv. Odlučujem se za jednu sličicu konačno – ima moto napisan na zidu kraj pijaniste u džez klubu: mean old world.
Indeed.
Ali ne uvek.

Slobodan pad

Mi živimo u neurednom, prljavom stanu. Dok sam živela sama, moja neurednost je bila podnošljiva. Bitne stvari su bile održavane u čistom stanju, iako je prašina uvek bila prisutna. Nisam ni imala puno stvari i povremeno kad bi me uhvatio bes pri pogledu na gomilu odeće ili sitnica kojima nisam mogla ni porekla da se setim, pobacala bih nešto od toga, olakšala sebi i vratila se u svoje normalno stanje. Računala sam da će jedan od simbola mog uspeha (koji mi je tada predstojao, nadala sam se bila svim srcem) biti i spremačica ili spremač koji će održavati stvari daleko bolje. Ne volim neurednost. Samo nemam dovoljno jak impuls da sopstvenu prevaziđem.

Od tada su stvari postajale samo gore. Deo mog posla je uvek bio stacioniran kod kuće što je zahtevalo organizaciju prostora. A prostor se, gle čudne fizike, smanjivao. Klinka je kao beba dobijala poklone u takvim količinama da je pogled na njih izazivao paniku. One igračke koje sakupljaju prašinu nisu mogle da budu zdrave a ona ih je imala bar 50. Druge stvari su bile naslagane i predstavljale opasnost od pada i lavine kutija na svakoga ko se našao ispod, što je bila ona kao mala osoba. Zatim je počela da ide na rođendane. Imala je 4 godine kada sam se susrela sa fenomenom zvanim ‘loot bags’. Igra reči je duhovita, ali od koncepta se nisam još oporavila. Naime, deca krenu na rođendan, ponesu poklon za slavljenika, igraju se skupa uz organizovan entertainment, i na polasku dobiju vrećicu punu stinica, kao ‘hvala što ste došli’. U tim vrećicama ume da bude i po 10 komada plastike manje ili više prepoznatljive, kupljene u imperijama zvanim ‘dollar stores’ koje su nikle oko takvih i sličnih koncepcija potrošačkog mentaliteta gde je ideja potrošiti što manje samo uvertira u potrošnju bez granica. Deca bi uzbuđena otvorila svoje kesice i pre nego što bi stigla kući – jer naučiti ih da je lepo davati i ne treba nužno odmah dobiti nešto za uzvrat je ne kontraproduktivan slobodnom ekonomskom tržištu već subverzivno opasan i za well-being pojedinca i za ekomoniju, bilo mi je objašnjeno – i dva minuta kasnije na njih zaboravila. Ali ne pre nego što bi te sitnice bile razbacane okolo.

Već oko 7. godine bilo je jasno da je sve oko mene samo jedan pejsaž propasti i rasula. Nisam još uvek pristajala da je to refleksija mog unutrašnjeg stanja, ali sada i pristajem i priznajem i dala bih svoje unutrašnje stanje bilo kome bez ikakve naknade. U međuvremenu sam pokušavala da naučim klinku nekim osnovnim stvarima održavanja domaćinstva. Onoliko koliko sam ih se ja pridržavala. To nije išlo lako ali je do negde 12. godine imalo kakav takav uspon (vrlo blag). Do 13-14 godina je i opstajao na nekoj ravni, da bi se zatim sunovratio, skupa sa ostalim miskoncepcijama o materinstvu kojih sam, ispostavilo se, bila puna.

U tom padu je mnogo toga bilo izgubljeno. Kad se već padalo, palo je sve što je bilo sklono padu. Dobar deo moje volje za bilo čime je sklon padu. Neki veliki sunovrat će se desiti, razmišljala sam puno puta gledajući sa ivice u pravcu dna, ali nije neophodan, ispostavilo se. Neprekidni pad malih delova postiže sav efekat koji se može očekivati od pada.

Kako su stvari postajale gore, i ja sam sve manje čistila. Nekoliko godina sam pokušavala da primerom pokažem klinki i pomognem oko njene sobe. To nije dalo nikakve rezultate. Jednom godišnje bi napravila malo ozbiljniju akciju raščišćavanja i sva bi se zapalila idejama kako da okreči svoju sobu i šta će sve uraditi, i lepo je posmatrati je dok ima ideja i entuzijazam. Ali nikada za spremanje i čišćenje sobe. Tako je sa svim tinejdžerima, čujem od drugih majki. One se bune tiše ili glasnije, zavisno od karaktera, ali na kraju sve počiste za njih. Ja ne čistim dovoljno ni ostatak stana pa kad bih preuzela i njenu sobu, na koju bi i neko vrlo efikasan potrošio minimum dva dana u samo prvom preliminarnom poduhvatu, nešto bi se loše desilo.
Gore nego obično.

Imam posao koji ispuni dugi niz sati pet dana u nedelji. Imam i još jedan posao koji uglavnom odradim vikendom. Imam i treći ali on se samo povremeno pojavi i uglavnom ne zahteva više od par sati. Svi ti poslovi su tu da bih zaradila lovu koju zatim potrošim najvećim delom na troškove života koji rastu nesrazmerno mojim prihodima i trudu. Slobodno vreme potrošim najbrže i uvek mi bude žao. Kao visoko produktivna osoba, što sam postala silom prilika poslednjih godina, volela bih da primenim te iste prinicpe na zadovoljstvo. Ali zadovoljstvo radi po drugačijim principima. Pa sam tako uglavnom nezadovoljna svojim slobodnim vremenom. Jedno od nezadovoljstava je vrlo ambivalentno (taj problem se ne javlja kod drugih nezadovoljstava – ona su jasno ne(za)dovoljna). Osećam se istovremeno krivom što ne ulažem više vremena i truda u spremanje stana i krivom što uložim bilo kakvo vreme jer to što sam uložila nije postiglo ništa što nekoliko sati ili samo dan kasnije nije već u istom stanju. A na sve sam potrošila svoje slobodno vreme.

Uočila sam da niko u literaturi i istoriji ne sabira sate koji odu na samo održavanje čistoće oko ljudi. Nered se uvek naglasi, i njegova svrha je da bez većeg truda naslika karakter koji u njemu živi jer red je uvek bio cilj, bilo održavanje postojećeg ili uvođenje novog, ali osim čvrste engleske staleške kulture u kojoj svako zna svoje mesto i posluga provede svoje celokupne živote u potpaljublju bogatih života iznad, retko kada se posvetila veća pažnja zatupljujućoj praznini koja proizilazi iz čestog, redovnog, svakodnevnog ribanja kupatila, pločica, premeštanja prašine (jer ona ne nestaje ni uz najbolji trud, niti bilo šta drugo nestaje, samo se premesti u kanalizaciju i dalje u reke, jezera i mora – to su bazične prirodne nauke), i ostalih domaćinskih poslova. Kada se razvila industrija, nadničarenje se proširilo, a i broj ljudi je neprekidno rastao uprkos pošastima raznih vrsta, i mada je prethodni vek učinio čuda za porast želja (i nezasitosti) u apsolutno svakom ljudskom biću na planeti, i uprkos tome što su standardi borbe protiv prljavštine i nereda znanto opali, i dalje svaka kutija na zemlji ili iznad nje u kojoj ljudi spavaju, podriguju, plaču ili se smeju, zahteva sate, sate, neprekidne sate aktivnosti oko cilja kome više ne mogu da se setim imena.

Sa onoliko poslova pomenutih iznad i većim prilivom prihoda, rešila sam bila da se raspitam i pronađem nekoga ko bi došao na nekoliko sati svake druge subote da produktivno počisti naš nered i prljavštinu. Ako previše košta, naći ću još jedan posao, obećala sam sebi velikodušno. Međutim, ispalo je nisam dobro razumela kompleksnost tog rešenja. Prvo je neophodno da neko preporuči osobu, jer sve i da nemaš ništa od vrednosti što bi neko poželeo da ukrade, prosto se ne pušta tek neko sa ulice u tvoj privatni prostor, bio on prljav ili čist. Ako neko zaslužuje preporuke, već je prebukiran. Ili im se više ne radi tako puno a naročito ne vikendom. Ako se uskladite, moraš da osmisliš kako će i šta čistiti. To je predstavljalo veliki problem. Ja sama ne znam odakle da počnem, naročito sa neredom. U stvari, spremačice se ne bave neredom, bilo mi je objašnjeno – one samo čiste. Ili drugim rečima, one su idealne za uredne ljude.  Da bih uposlila jednu, mi bi prvo morale da raščistimo nered u kome živimo.
Zatim je došao Flojd.

Sa Flojdom, loša situacija je postala višestruko gora. ‘Kućni ljubimac’ nosi subliminalno jake poruke, gde je kuća dom – fundament i norma za koji eon unazad nomadska bića – a ljubimac predstavlja lepšu stranu ljubavi. Klinku već godinama zovem ‘ljubimac’. Ona je moja omiljena osoba, i ljubav iznad ljubavi je suština. Sada kad stvarno imamo kućnog ljubimca razumem da je apstraktna primena reči ljubimac na klinku uzela sve najbolje osobine koje taj pojam može da ponese.

Dok smo živele same, ulazak u našu kuću nikada nije mirisao loše. Osnove čistoće su bile održavane, veš opran, kupatilo ako ne fotogenično bar prihvatljivo čisto i prašina nije mirisala. Sada je sve drugačije. Ako se kutija sa peskom ne čisti, dobro oriba i pesak zameni svakog dana, ili svakog drugog maksimalno, kad se uđe u stan oseti se zadah mačjeg urina. Ili još gore. Flojdu to još daleko snažnije zaudara nego nama. On sam je čist kao i sve mačke i miriše lepo, ali sada Flojd živi na 14. spratu i mora da čeka na nas da čistimo za njega. Klinka je to uradila dva puta za poslednjih 8 meseci, ja ostatak vremena. Flojd prođe i za njim lelujaju u vazduhu tanke vlati otpale dlake. Ako je prašina bila debela 1cm pre Flojda, sada je 4-5. Flojd žvaće cipele, cepa hartiju, igra se sa svime što nađe (sopstvene igračke izgubi u roku od 5 minuta) a kad ne nađe popne se na sto ili površine u kuhinji i kupatilu pa skida odatle i razbaca na sve strane.

U ovom stanu živim dugo. Za mene nikada nije poneo naziv doma. Za to ima puno razloga, nijedan od njih važan, ali za klinku ovo jeste dom. I za Flojda je dom. Privremena rešenja i njihove posledice. Kad dođem kući, već na vratima poželim da sam negde drugo. Ponekad vrata ne mogu ni da otvorim, jer iza njih leži Flojd koji zna da iza vrata nestajemo pa nas nema celi dan i redovno dežura kraj njih, ili je klinka spustila svoj ruksak čim je ušla i na njega zaboravila i blokirala prolaz. Kad sam negde drugo, ide mi se kući. Zato što bih volela da budem malo sama, da oko mene bude tiho, ili da gledam u klinku i njeno milo lice. Kad dođem kući…

Sećam se utiska kad sam prvi put videla onu čuvenu belu fotografiju Džnona Lenona i Joko Ono. Nisu mi oni bili toliko zanimljivi već soba. Onako bela, praktično bez nameštaja, svetlost ulazi kroz velike prozore… moj organizam voli minimalizam takve vrste. Verovatno bi moj kapacitet za čišćenje domaćinstva bio taman dovoljan da podmiri prostor u kome ima svega malo ali je svetlost velika i prostor širok.
Ako sam sve to znala o sebi još kao klinka, kako sam došla do ovde?- pitam se povremeno (ne odviše često). Pogrešnim padom, verovatno.
Svaki pad je slobodan pad. I uvek završi na dnu.

Dve strane ulice

Postoje ljudi koji žele da promene druge ljude.
Postoje i oni koji žele da ih iskoriste.
Teško je reći koja je grupa gora.
Daleko najteže je naći nekoga ko im ne pripada.

Ne skidaj šešir, Glorija

’Ne nosiš šešir večeras’ rekao je Piter
To su prve reči koje mi je uputio

Piter i ja smo više puta
pričali neverbalno
Srećemo se jednom mesečno
ili ređe
Kad sam blizu njega
on dotakne moj struk
ja se naslonim na njegovo rame
on spusti ruke i okrene me
i ja uvek izađem iz tog preokreta nasmešena
iako promiskuitet plesa
od tri minuta ne zasiti
i euforija plesa
ostavi sve gladnijim
rane
ranjivim
dodir razjaren
dok parovi u uskim krugovima
vrebaju socijalnu priliku

Zbog toga
Piter i ja ne znamo
kako preći na reči
On je prvi loš pokušaj
ispratio drugim
’Nosi šešir sledeći put’
rekao je
Piter se udvara
i ja uspešno sakrijem iza osmeha
razočaranje
svoje i njegovo
Sa Piterom je ples više od poznanstva
Sa rečima smo već stari par

Prošli su meseci
ja sam nosila šešir
sada smo Piter i ja pričali
kao stari znanci
On je mogao da dopusti sebi
pogrešne korake
Ja sam se popela
na njegova stopala
držala ga za ruke
i upravljala
nespretnim pokušajem dvoje
veštih plesača

Piter i ja imamo teorije
i iskustva
Imamo i druge stvari
koje se vide na fotografijama
u albumima
smeštenim u našim kućama
Osveženje je reći pogrešnu stvar
u tako dobrim okolnostima

U plesu stojimo
jedno nasuprot drugom
Hrabro je prići nekome tako blizu
i ne tražiti ništa osim malo sklada
Sada sedimo jedno kraj drugog
gledamo u istom pravcu
i vidimo istu stvar

Razočarani smo
Piter i ja
ali sačekaćemo još par susreta
pre nego što pustimo prirodu stvari
da poravna
mali nabor uzbuđenja
koji se gužvao između nas
mesecima

Zaboravili smo kako da plešemo
Piter i ja
u prvoj pravoj prilici
za ples

Nobody’s Business, Show Business

Pročitala danas pregled filma ‘Liberače’, usput dok sam radila druge stvari. U stvari nemamo puno posla. Možda će biti otpuštanja, možda neće, videćemo. Ne znam da li drugi o tome razmišljaju, ja ne puno. Nema veze sa mnom, ni sa procenom mojih zasluga, talenata, vrednosti… roba kao i svaka. Ja sam roba, mislim da sam se pomirila sa konceptom. Valjda sam ranije mislila da sam nešto više, sada mi je dovoljno da sam nešto.

Pregled je bio koliko o filmu toliko o njegovom režiseru koji već godinama najavljuje penzionisanje. Meni se puno više dopada recimo Robert Altman – on je radio do kraja života. I radio je i kada mu industrija ne bi dopustila da radi, kada je bio rizik sa svojim tajnim transplantom srca (ko zna kako nabavljenog) i producenti i osiguravajuća društva bi ga smestiti u udobnu penziju da odbroji svoje poslednje dane. Ovaj režiser je daleko od toga, on svoju penziju koristi kao stejtment, uglavnom drugim ljudima u istoj industriji, što je sve samo pregovaranje oko veće love i uticaja, koliko ja razumem industrije. U tekstu se stavlja do znanja da je ta predstojeća (sada već dugo najavljivana) ‘penzija’ dobrim delom i zbog prezira prema industriji zabave. Ja sam mislila da će se penzionisati dva-tri filma unazad, ali nije još. Ovaj bombastičan, prezasićen film i njegov neukusni protagonist predstavljaju ovo i ono što me jednako ostavlja ravnodušnom ali svi nagađaju da ovo sada jeste njegov poslednji film, i tekst je dobro napisan, kao što je i film dobar, ne sumnjam, ali odmah sam uočila jedno odsustvo. I to mi je zasmetalo.
Izvesni ljudi jako vole da pričaju o kulturi (najviše ljudi kojima je to industrija). I oni ne pričaju o tome šta njima znači umtntost – ne, osim ako je svrha price da istakne šta bi ona trebala da znači drugim ljudima. Svaki takav potencijalni tiranin dalje presuđuje kao poznavaoc da su stvari jako loše. (Po njih). Teško da postoji priča toliko puta ponovljena kao ona o umetnosti kao hrani za duše koje se tiskaju oko hranilišta a ne umeju da posegnu, ili se ne usuđuju, i time gube svoje fundamentalne vrednosti.
Umetnost hrani duše nesumnjivo, ali entertainment je provereni hranitelj na koga se uvek može računati. Nekad nudi fast food nekad rafiniranu gozbu, ali ono što ta duševna klopa znači onome ko je prima kao zalog eskapizma iz realnosti u koju niko ne želi da zaviri čak i kad je pozvan, is nobody’s business.
Ima duša okorelih, i onih vrlo delikatnih, i zabava ima u širokom rasponu, ali ako se širina limitira na zabave koje ne povređuju nikoga osim eventualnog tuđeg ukusa u muzici ili performansu, valjanje lošeg entertainmenta je mali greh u odnosu na poganštinu koja se javlja u obliku prezira prema ovom ili onom segmentu publike na kojoj zarađuju. Iako pretpostavljam da i najokoreliji performer ima koju uspomenu ili trenutak koji je zapamtio kao čudo, kada je shvatio da je nekome popravio dan, ili ga inspirisao na nešto važno, bilo šta (ovde se prisećam priče Colette u kojoj jedan dobrodušan stariji čovek savetuje mladog uzrujanog muškarca koga sreće na ulici i koji na osnovu tog mudrog prisustva donosi odluku da ubije svoju ženu – afterthought: žene umetnici umeju da budu vrlo subverzivne). Ili se samo nadao da je prišao blizu tako nečemu. Da je to delo projekcije koja nema veze sa njime možda njemu smeta, jer bi on voleo da se ugura u i opogani i tuđe iluzije, ali zato postoji pozornica i telohranitelji između njih i nas, da zaštite publiku.
Teško za poverovati u industriji u kojoj je centar pažnje neko ko sa više ili manje talenta voli pažnju, ali svako voli pažnju. Šta će iz tog paketa još jedne fermentacije ambicije i profita publika poneti sa sobom – to niko ne zna. Naći će se uvek neko ko voli Z dok neko voli A. I onda postoji onaj deo neočekivanog.
River Envy teče kroz sve. Zapljuskuje jednako branitelje kulture, hranitelje kulture, umetnike, i dok nekoga na horizontu čeka brdo uspeha a neko u podnožju gradi hramove porazu, jedina umetnost, koliko vidim iz ove tačke, je u toj ravnoj liniji do srca.
Nadam se da će se onaj tip stvarno penzionisati ovog puta pa će se intervjui sa njim prorediti. I da ću imati više posla.