Zadnja soba

Bilo je to u jednoj prostranoj sobi golih zidova, betonskog poda i vrlo cistoj, gde se na vrlo sinematican nacin odigrala jedna scena koja je sazela izvesne stvari. Soba je bila u zadnjem delu jedne kasapnice – ne bilo koje, ne nikako, ovo je skupa kasapnica koja prodaje najfinije meso sa probranih farmi. Nigde ni traga krvi, sve je cisto ako ne i lepo, i mladi poduzetnik iz velike plasticne kante izvlaci golu govedju kost. On je zgodan, i vise od toga – lep je – stavlja zastitne naocare i pazljivo sece kost na masini za secenje kostiju koja je pretpostavljam evoluirala od neke druge masine za precizno secenje tvrdog materijala. Ja sam se nasla ovde jer sam htela da kupim kosti za supu.  Osoblje u prednjem delu radnje me je ljubazno poslalo pozadi, da kazem koliko zelim i da mi se sve ucini po volji. Sa masivne butne kosti – mora da je butna – pazljivo je skinuto sve sto se moglo prodati kao meso, sto je dobro jer bi u protivnom to bila rasipnost, ali na njoj su mrlje razmazane krvi, koje podsecaju gde se nalazimo. Momak u cistom mantilu me poziva da pridjem blize slobodno, i kazem mu koliki komad zelim, ali meni je i ovo predaleko – nikad u svojoj dugoj karijeri vegetarijanca nisam mogla da zamislim da cu se naci u zadnjoj sobi kasapnice, u kojoj ce mi kasapin-maneken seci kost po narudzbini. Od svih stvari koje sam u zivotu pozelela i nadala se da ce se pojaviti po narudzbini… – moj kasapin koji je tu veliku golu kost polu-osusene krvi drzao vesto i pazljivo je izazvao asocijaciju na cuvenog humanoida iz svemirske opere koji razbija druge kosti i najavljuje dolazak jedne vrste koja ce svoj bes i trijumf jednako deliti i mrtvima i zivima, potpuno bezobzirno bas kao i taj majmun na pocetku svega, ali je poreklo te asocijacije vrlo verovatno u tome da sam ja retko u zivotu vidjala gole kosti, pa nemam druge. Momak u kasapnici je pripadnik kreativne klase, kao i ostali momci i jedna devojka, koji bi vrlo lako mogli da budu iz nekog naucno-fantasticnog filma u kome mladi godina izmedju 25 i 30 vladaju trendovima, ukusima, mozgovima, i kontrolisu  svet. Oni su neobicno ljubazni i lepi za takvu jednu  podmuklu operaciju, ali mozda je to moj problem da ja kontrolu nad svetom smatram losom, ili sam bazirala zakljucak na dosadasnjim kontrolorima. Ako ovakvi preuzimaju svet, ko zna, mozda ce kontrola manje boleti ubuduce.

Bilo je to neobicno iskustvo sresti se licem u lice sa snobizmom ovog drustva i krvavom kosti istovremeno. Meni se dopalo. Iako ne verujem da su zauzeti mladici i devojka u toj organizaciji posvetili jednu jedinu misao tome sta se meni mota po glavi, osim eventualnog premisljanja izmedju kotleta, kobasica i krmenadli u koje sam gledala kroz zakoseno staklo izlozbenog frizidera i divljenja njihovoj efikasnosti i profesionalnosti, moram da priznam da mi nije bilo tako neprijatno u toj sobi kako bi se moglo pomisliti sa mojim dramaticnim pocetkom, ali to je stoga sto sam bila i u gorim situacijama. Snobizam i krvava kost idu jedno uz drugo, i to je bila moja mala osveta za neplanirani dozivljaj u zadnjoj sobi.

Pretplacena sam poslednjih godina na Toronto Life magazin. To sam ucinila u naletu dobre volje da podrzim skolu u koju ide moja klinka, i iz koje od deset meseci koliko traje skolska godina jedino poslednja dva – maj i jun – prodju bez trazenja novcanih priloga, ili pristizanja kataloga iz kojih treba kupovati, kupovati, kupovati, da bi se pomoglo skoli. Poruka koju salju kuci je da je uprkos najboljoj zemlji na svetu skola bedna ali je obrazovanje solidno, jako, bogato – vrhunsko. Skola nije bedna, a i ono drugo je sve suprotno. Ali to se ovde tako radi. Iz tog razloga mi jednom mesecno postom stize novo izdanje magazina. Dok ga nisam citala, o magazinu sam imala lepo misljenje. Ne sasvim neosnovano – s vremena na vreme bih u nekoj cekaonici uzela primerak u ruke i procitala dovoljno za jedan delimicno proizvoljan zakljucak.

Magazin u svom odseku za prodaju reklame pokazuje demografski presek svoje publike, i oni cine trziste koje bi svako pozeleo : minimum fakultetskog obrazovanja se podrazumeva i primanja od $75,000 navise. Neki drugi magazini idu na to da im je citalastvo hip, trendi, zanimljivo. Verovatno ne postoji magazin na zemlji koji svoje citaoce prikazuje kao siromasne, usamljene, depresivne, neobrazovane, bez ukusa i stila. Ne, magazini su ukljuceni u dijalog ravnopravnih sa svojim citaocima. Poznaju se, i oslanjaju jedni na druge.

Ne mogu da kazem da sam zazalila sto sam se pretplatila na magazin (dva puta). U jednom broju, koji cuvam, su naveli 100 vrsta hrane koje se mogu probati u Torontu i okolini i da ne treba umirati pre nego sto se to obavi. To mi se dopalo. Ja imam par malih idiosinkrazija kao citanje restorantskih kritika i kritika filmova, koje su moguce samo prolazna faza, ali kad sam digla ruke od citanja vecine tekstova, ostalo mi je detaljno pracenje restorana – novih, u usponu, uspesnih, i onih stelarnih. Tesim sebe da sam previse platila i za magazin i za podrsku skoli koja laze da je bedna.

Od tekstova u prednjem delu magazina sam odustala zbog stila koji gaje u pisanju. Snobizam je u pitanju, obucen u dobre skole i gramatiku, umocen u sarene boje i pokusaj karizme, i dok je sve ono prethodno legalno, ovo poslednje se ne moze ni ukrasti – prosto ga nema. Bolje je da ne priznajem koliko sam dugo ovde kad sam tek sada postala svesna kolicine snobizma u drustvu. Mozda ipak nije u pitanju neko urodjeno slepilo poput daltonizma vec on nije predvidjen za trljanje na nos imigrantima – daleko je zabavnije sa onim nadobudnim tipovima koji pretenduju na iste stvari i statuse. Ne znam o cemu pricam u stvari, jer se snobizam nikada nije lepio za mene, i kad nisam bila imigrant, ali kad sam pocela da ga citam, tu vise nije bilo nacina da se pobegne. Uspavana lepotica bi bilo moje kodirano ime na nekom internetskom forumu gde anonimci traze savete psihologa i psihijatra, iako bih slobodno mogla da izostavim deo o lepotici, jer kad si uspavana, lepotica moze samo da smeta – pre ili kasnije neko ce pokusati da te probudi. Razloga za ustajanje iz kreveta ima sve manje. A i otvaranje ociju pocinje da lici na torturu. Dakle, uspavana rugoba bi bilo jedno sasvim pristojno opredeljenje – svi bi te ostavili na miru – ali kasno je za to.

U totalnom sam glibu od snobizma. Sve ono sto mi je ranije bilo sarmantno, tolerantno, kreativno i zanimljivo je sada smesteno pred detektor lazi i licemerja. Da stvari budu jos gore, uporno citam magazin. Jedva cekam da se pojavi. Pratim kako okrecu aktuelne teme u mock-fest, kako celo izdanje posvete jeftinim kupovinama kao sto je kauc od 3-4 hiljade dolara, gledam i kako objasnjavaju savremene porodice pa ih i intervjuisu a ja ih posle prepoznajem na ulici, citam kako nadmeno ismevaju one visoko i neiskreno podizu one koji su nisko,i kad se naljutim pa sam onda tmurna i klinka mi se sklanja s puta, pitam se sta mi je to trebalo i zasto mi na kraju uopste i smeta. Svuda je sve isto. Zar nije zivotna mudrost zatvoriti oci i postati uspavana rugoba? A ja idem obrnutim putem – gledam i gledam i gledam, i oci me bole i kad spavam. U nekadasnjim filmovima su tek probudjene lepotice (u realnost celuloida) obicno vristale kad bi dotakle nesto neprijatno, pa se bacale u krajnju histeriju kad bi se neprijatnosti pokazale svuda oko njih, i svuda, i svuda, i svuda – ne razumem zasto ja ne vristim. Mozda samo sebe ne cujem. Ili sam i nema i gluva. Deficiti sistema su sve ocigledniji svakog dana.

Tako sam dosla i do kasapnice sa svezim mladim ljudima i svezim kostima. To je najnoviji trend u gradu – odnosno, sa par godina staza vec zastareva. Mladi poduzetnici se vracaju mesu, krvavom i masnom, seku pred musterijama, koji su poznati kao foodies tj connoisseurs, pricaju o travi koju je govece zvakalo par sati pred smrt, sa velikim dostojanstvom potvrdjuju da je dostojanstveno otislo u veliko nista, i da sve to treba platiti po trziznoj ceni sto znaci papreno, ali je zacinjeno do perfekcije – zar treba sumnjati? Stvar je u tome da i pored naizmenicno najbolje volje i najgore mrzovolje, ne mogu nista da im zamerim. (Ja bih samo da vristim, a i to moguce iz sasvim nevezanog razloga). Oni stvaraju svoju realnost, zato se i zovu kreativna klasa. Dok je nekada snobizam uglavnom isao uz samo jednu klasu, sada je uznapredovao do sopstvene. Amen. Evolucija sistema. A o klasi drugi put.

Advertisements

2 thoughts on “Zadnja soba

  1. Ивана драга, пре свега нисам ласкавац (мада неки тврде супротно 🙂 ) те мирне душе тврдим да овај есеј о снобизму заслужује да га објави управо Toronto Life. Знам да они то не би урадили, али он то заслужује, због уздизања на општи ниво једне фаме која се продаје да би назвала креативном класом некога кога тиме дресира да купи оно што су му лепо упаковали, макар брабоњак, додали етикету о пореклу или потпис аутора, можда уз назнаку да није познат али је у успону. Ту се уклапа и твој контрапункт са сировом коском прекривеном осушеном крвљу и касапином коме још само недостаје стетоскоп. (такви очас убеде купца да је јагње чији котлет нуде толико младо да је до јуче трчало за мајком. а пакосни циник додаје: јесте, трчало је, али не да сиса, него да, fuck):-)
    Пошто не умем да пишем на вишем нивоу који подразумева синтетичка сазнања и изношење општих ставова на основу њих, али ми се веома допадају твоји ставови о снобизму који и на овом простору преовлађује у једној изузетно примитивној форми, поткрепићу их примером који ми некако представља згодну везу између та два.
    Назвао ме јуче бивши колега, да кажем пријатељ који преко 15г живи и ради у Торонту, дошао на одмор – па да се видимо и попијемо пиће као и сваког лета. Сноб јесте, пар екселанс, али знам га и као таквог сам га прихватао. Али одмах ми се врнуше у сећање сви претходни сусрети током којих сам стрпљиво слушао прво о успесима његове деце која јесу веоома успела у животу, па о патњама имигранта кога сада тамо не уважавају као онда када је био директор предстваништва једне велике фирме (ту би ме увек расплакао пошто смо ми из те фирме онда за плату могли да купимо shit -али не онај што се пуши већ онај у који се угази, понекад), те обавезна прича о томе колико је и даље успешан за своје године, старији је 10г од мене, у рекреативном тенису, мени који нисам никада узео у руке тениски рекет, и тако.
    Али добро, налазили се ми, попијемо пиће и испричамо се, док ми прошлог јула није прекипело: ем не волим да прелазим преко Саве у центар али пређох због њега, ем врућина и запара небеска, ем предложих да седнемо у неку кафаницу са хладовином и коцкастим столњацима где имају хладно флаширано пиво, не.
    У бермудама које приличе старијем господину само ако је на сафарију, сео је у елитни кафић у Господар ЈовААновој, ја поред њега. Гледао сам током та два сата келнера у сукњи; за суседним столом маторца мојих година како се цмаче са лепотицом година мојих кћери; пар доконих спонзоруша у меркању почетка дана (ваљда се то зове chill out у односу на јучерашњи дан; презнојио се слушајући опет исте приче о успесима деце, успесима у тенису и донекле у послу, о тегобама боравка у туђини (које су ми познате, био тамо и ја и он то зна али се ја њему нисам жалио); одговарао сам на питања о послу да је ОК и да је плата редовна и добра како је некад било; потом слушао кукњаву на малу пензију која га овде чека, знајући при томе да је троструко већа од пензије мога оца који са својом веома пристојно живи; знајући, такође, да су се овдашњи дедињски снобови које сам некада познавао увек хвалили богатством а избегавали да плаћају рачуне; разишли се, ја платио, уз договор да се догодине обавезно видимо.
    Догодине је дошло, имам слободног времена, али прећи ћу Саву само због једног концерта. Мислим да сам одрадио свој део стрпљивог слушања прича које ми се саопштавају с висине а којом приликом треба да будем срећан што сам присутан.
    У праву си: мрзовољан, глиб је то, мада не вриштим пошто сам на одмору 🙂
    Поздрав

  2. Dragi Gorane, laskavaca ima svakakvih, ali kad su dobri, i naidju u pravi cas, oni su bolji od hladne limunade na vreo dan. A ako ti tvrdis da nisi laskavac – dobro, prihvata se 🙂

    Snobizam zasluzuje mnogo bolje razradjen tekst, i sad kad sam krenula da pisem malo o temama iz svakodnevice, kao kontrapukt temama koje sam jedno vreme pisala pod nazivom ‘ovde’, on ce se verovatno pojavljivati cesce. O realizmu sve najgore, toliko mogu da kazem.
    Ovaj tvoj primer je dobra ilustracija tipicne reakcije, gde nemas reci i ne znas kako da izrazis to sto osecas – a osecas i ostavlja te necistim, u basti kafica, na drugoj obali Save, kraj tih bermuda – pa se skuplja i nakupi jednog dana toliko da shvatis da je bas to – glib. I izadjes na svez vazduh, prosetas uz reku, ne odgovoris na poziv, pa se malo udaljis od svega i bude lakse. Ali nista nije proslo. Naprotiv. I tu smo stali.

    Ali odmor ipak nije mala stvar 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s