Čovek koji je lagao

Prišla sam bankovnom automatu. Stigle smo pre par dana i ostala sam bez keša pa se setila banke na ovoj raskrsnici. Ima niz automata. Spazila sam jednog muškarca iza male pregrade do mene dok sam prilazila, jednu ženu malo dalje, ali nisam obratila pažnju. Dok niisam čula kako govori. Obavljao je svoje bankovne transakcije i pričao u telefon. ‘Nisam bio nigde’, rekao je i nastavio da objašnjava. Žena kojoj je to govorio – nije bilo sumnje da je govorio ženi – kao i ja, je jasno čula laž u njegovom glasu. Verovatno nije čula ništa drugo. Nisam ni ja. Meni nije bilo potrebno, ona je davno prestala da sluša. Iako ga nisam videla, glas ga je naslikao: u kasnim tridesetim, možda je proslavio 40. rođendan nedavno. Laže bar 20 godina. Period tokom koga je neko mogao da stvori sebi život, upropasti ga, ponada se novom početku nekoliko puta… a on je lagao. Nesumnjivo je junak iza pregrade imao drugih ambicija, ali one su vremenom izbledele i pale u drugi plan. Jedino u čemu je on bio postojan bile su laži. Davno su postale rutina, davno je bilo i kad je prestao da razmišlja o drugim opcijama. Ili računa koliki mu profit laži donose. Dovoljno da se živi. Da naiđe na pakovanje svežih, on ih ne bi uzeo. Navikao je na svoje stare, i oni koje je lagao isto tako.  Kad bude umro, napisaće o njemu da je bio sin, muž, otac, voljen, i neprežaljen, ili nešto slično. Ovo je bio čovek koji je lagao, niko neće staviti. A on bi možda voleo. Ali niko mu ne bi verovao.

Advertisements

Summertime

Jamie upravo pušta Meshell i njenu verziju i meni je širok osmeh na licu.  Za mene, leto počinje danas. Hvala Džejmiju i Mešel što su se setili.
Poslednjih nedelja sam hvatala sebe u polju, prilično magičnom, rekla bih, jer skoro na svakom koraku dešavale su se male fotogenične eksplozije sećanja na prethodna putovanja. Vinjete tako lepe i slike čarobne da bih mogla, zaključila sam, samo na njima da živim. Znam, znam, ne bi se reklo po humanistima koji padaju kao pokošeni, vaskrsavajućim Lazarima i sličnim zombi-žderavcima rasutim po razmišljanjima i tekstovima, ali izgleda da u ovoj glavi ima mesta za sve. Povremeno.
Screw them, preporučuje Ana. Imam nenapisane putopise unazad par godina – samo ću njih ubuduće da pišem, obećavam. Bacim pogled na Anu, ona se mršti. Screw them, čuje se i dalje kako mumla. Ohrabrujuće.  I Džejmi uvek pušta dobru muziku. On ima program na BBC2 radiju, pa ako neko nekad naiđe, neka pusti glasno.
Ja se nadam da će sadašnjost tokom sledeće tri nedelje biti lepa i da će se zatim godinama vraćati u obliku magičnih cvetova u vrtovima visoko iznad sveta. Scr.. – krene opet Ana čim čuje i sam pomen sveta. Shhh…
Budite dobro i letnje, svi vi koji ovde navratite.

p.s, nemaju Meshell-inu verziju još na youtube-u, pa evo klasike.

 

 

Lazar

Postoji danas jedna strana samopouzdanja koju nije imalo na početku. Iako nisam prisustvovala početku. Ali danas ne bi postojalo bez jednog solidno, dobro odrađenog početka. Mada, ako ovo i dalje važi: birds do it, bees do it, even educated fleas do it…  početak svakog dana ponudi šansu, svakome. Ne jednako, ali šansu ponudi.

Dok se samopouzdanje sastojalo od svesti da odmeriš da li nešto možeš, ili ćeš se gadno razbiti ako ne možeš, bilo je merilo veština, i sticanja veština.

Danas je drugačije.  Samopouzdanje je merilo razmetljivosti najviše. I kad dolazi u paru sa veštinama, najčešće pokriva nedostatak istih. Samopouzdanje ovih dana vredi najviše u poređenju sa onima koji ga nemaju. It has become bankable.
Bank, bank!
They shot me down.

Smrt sekularnog humaniste

Komedija od jednog završnog čina

Srećem puno ljudi poslednjih meseci. Na poslu sam neprekidno okružena ljudima, pa je ispravnije prvu izjavu prilagoditi pravom stanju stvari – poslednjih godina opstajem u uslovima gde je puno ljudi oko mene, bilo da sa njima komuniciram ili ne. To je bilo neobično u početku. Pre toga sam godinama opstajala u drugačijim uslovima – ljudi su bili retkost, ponekad osveženje i osećaj nov, ponekad ne. I pre dramatične promene znala sam da mi je ona prvobitna situacija ležala.
Promena je bila neizbežna. (Ta-ta-tam!)

Susreti bez komunikacije se uglavnom odvijaju u gradskom prevozu. Uprkos buci (ne samo prevoza), to su nemušti susreti iako ih je teško nazvati susretima -ljudi izbegavaju poglede. Projekcije nemih filmova, likovi ilustruju sami sebe. Mlade devojke koje već imaju bebe zakrče bus kolicima. Muškarci iz radničke klase sa svojim boksovima punim ručka kojima treba celo sedište (muškarci imaju velike apetite). Crnci koji mirišu na gandžu. Srednjoškolci koji prave buku srazmernu broju koliko ih ima. Sredovečni homoseksualac feminiziranih pokreta i obrijane glave na kojoj se vide zalisci godina (njega nema poslednjih meseci). Sitne Filipinke koje već rano izjutra pričaju glasno i brzo. Možda od kafe. Takve su i Indijke i Latinoamerikanke. Čim su u grupi od dve, žene pričaju. I muškarci, ali oni se ređe kreću u grupama. Jedna Jamajkanka svakog jutra zove kući i priča glasno. Kad ne priča, unervozi se, pa prigovara muškarcu koji sedi blizu nje ako je pušač jer oseti miris duvana na njemu i to joj smeta. Smeta joj puno toga, i pošto je velika, ona se buni. Ponekad ode napred do vozača da nešto pita i vrati se. Tako se uoče veliki guzovi i široke butine. Spreda se vidi linija nacrtana između spojenih butina i trougla iznad njih. Na dnu trougla nije tačka. Tesne helanke razdvajaju vaginalne kriške, i linija crta siluetu osobe koja hoda podignutih ruku kao da nosi krošnju na glavi. Iznad te simbolike njišu se teške dojke. Vilendorfska Venera u realnom izdanju. Muškarci verovatno reaguju na seks. Zanimljiva je njena veličina kao glavni motor akcija. Veliki ljudi u velikom svetu se bolje snalaze. La Linea Vilendorf bi bio jedan projekat kad bih umela da crtam.

Kod ljudi sa kojima komuniciram najpre se vidi inteligencija. Ona dominira, i kad je ima puno i u obrnutom slučaju. Skoro svi sa kojima radim imaju univerzitetsko obrazovanje, a dobar broj i nekoliko slojeva više. Šokirala je realizacija da su skoro svi vrlo religiozni. Religije su uglavnom hrišćanska i muslimanska. Kinezi su jedini izuzetak. Sreća da ih ima toliko. Ravnoteža između tri tačke zahteva puno više od linije između dve. Linija je sklona korupciji, bez obzira na levo – desno, gore – dole, i ostale (krive) smernice. Izuzetak religioznoj ljudskoj masi je šačica Evropljanki. One se pretvaraju na račun svog tradicionalnog pripadništva hrišćanstvu. Među religioznima najvažnije je imati religiju, kakvu god. I među nereligioznima dobro posluži. Netrpeljivost zasnovana na principu i jasnim razlikama je cilj svake netrpeljivosti. Kad nema princip, ona postane nešto drugo.

Inteligentni ljudi su zanimljivi. Kad ih ima puno, zanimljivost malo izgubi na intenzitetu. Razblaži se. Kao kap plave boje u velikoj čaši vode. Ili puno plavih kapi koje istisnu druge kapi, neobojene. Tako razblažena, ili gusto upakovana, inteligencija ustupi dominaciju karakteru. Emotivne mape slikaju različite portrete, puno različitih portreta. Prenaseljenost mojih radnih dana je ubrzo postala pretrpani muzej ljudskosti. Među tolikim mnoštvom karaktera, koji i kad ćute uvek pokazuju, privlače pažnju i signališu ka onom što im nedostaje, nađu se pojedinci koji izmame osmeh. Takav predah u maratonu podseti na nešto, što se vrlo brzo zaboravi kad maraton krene dalje.

Zatim sam upoznala Noel. Srela sam je na jednoj predstavi francuskog kabarea iz doba baroka. Noel je egzotična lepotica izmešanih gena, ima IQ oko 150. podeoka, i doktorat sa Prinstona u fizici. Ima i nešto što je blaži oblik ili početak mentalne bolesti. Ludilo nije retkost među genijalnim pojedincima, i kod onih široko poznatih je uvek romantizovano. Nema ničeg romantičnog u mentalnim bolestima izbliza. Sama bolest, ili poremećaj, izaziva sažaljenje, ali i to je teško održivo izbliza. Noel je naporna, snob, skoro svaku običnu situaciju prevrne u nešto čudno i neprijatno, i skoro jednak broj puta uradi upravo suprotno – bljesak savršene lucidnosti i dedukcije se pojavi kao duga na nebu. I jedno i drugo je bez namere ili posledica. Noel sama ima puno namera. Neizbežno i posledica. Nesigurna je. Muka mi je od nesigurnosti oko lepote kod lepih žena, i nesigurnosti oko smisla kod pametnih žena, i nesigurnosti zbog nedovoljno sigurnosti koja bi se podelila na sve žene jer previše nas ima, a ne znam da li se slično dešava i muškarcima i u tom slučaju su stvari još puno gore, jer kad svi grabe za sigurnošću niko nema šanse – ali muku uglavnom progutam. Ponekad prođe sama od sebe kad gledam u drugom pravcu. Naročito u  nebo.

Noel, budući pomalo luda, ili zato što misli da sam joj pomalo slična, ili jer nema nikog drugog – priča otvoreno sa mnom. Kao alumni Ivy League univerziteta, ona sve one koji nisu iz iste lige smatra inferiornim. Pomalo je začuđena da nije sve išlo po planu, arhetipskom bez sumnje, koji bi obezbedio jednako vrhunskog muža i uspeh u karijeri, decu… Ima još vremena, ali čudi je kako je plan spor. Da može da zataji, nadam se da neće saznati. Najbolje je želeti ljudima ono što sami žele. Oslobađa odgovornosti.

Kroz Noel sam upoznala i druge ljude i shvatila da postoji ceo sloj sličnih njoj. Ranije sam ih sretala ređe, i pojedinačno, pa nisam obraćala pažnju. Na vrhu svake hijerarhije, neprikosnoveno vlada usamljenost. Ne zato što ima malo sličnih njima (ničeg nema ‘malo’ u masi od sedam milijardi), već zato što se u ostvarenju velikog broja uspeha pokaže da je uspeh jedino važan u poređenju sa drugima, u takmičenju. Na vrhu ostane malo takmičara, zadovoljstva su neophodna ali rutinska čak i kao perverzije, i ostane samo zavist. Uvek će se naći ljudi kojima se može zavideti, iako nije ostalo mnogo uspeha neosvojenih, ali dobre navike se nikada ne gube kod vrednih ljudi, zavist među njima. Ostati nasamo sa silom koja je pokretala dobar deo decenija ne može biti lako, čak i kad je bolja od ove. U međuvremenu, oni okupiraju svoje vrhove, upravljaju odande svetom ili ne rade ništa, nagriženi dosadom kao i svako drugi ko stigne do nekog samita, kakvog takvog.

Šinobi je sam sebi izabrao ime. Inače ima jedno solidno škotsko gorštačko. Fizički ne asocira na ratnika, na prvi pogled bi se reklo da je običan metroseksualac sa neobičnim dizajnom frizure i tetovažom, ali on je posvećen kultu samuraja, i šamanizmu, i najveći deo vremena živi u džunglama Srednje Amerike. Posećuje i opasne ulice gradova u tim istim predelima. Izaziva smrt, iz svojih razloga, ali voli da priča o iskustvima, ulkjučujući nekoliko smrti iz kojih se vratio. To njega primiče bliže misticizmu, a mene je privuklo njemu. Celo jedne veče sam provela slušajući ga, i bilo je to vrlo zanimljivo veče. Fantastične priče (bolje od Kastanedinih, još iz prve ruke) sve da su i minhauzenske (sve priče jesu minhauzenske), su napravile lep kontrast realnosti. Ovde u gradu, deo je kruga koji isto zauzima jedan od vrhova u planinskom masivu intelektualnih i finansijskih hijerarhija, gde se iste ljudske osobine arogancije, zavisti, sujete, snobizma dobro drže u uslovima retkog vazduha. I ne znaju da se osobine sa istim imenom na svakoj lestvici niže isto jako dobro drže, i vrlo im sliče. Niti ih zanima. Kad sam ja živela na vrhu, iako je to bio vrh jedne kule i iz sasvim druge vrste priče, ni mene nije interesovalo da bacim pogled niže. Razumem i druge stvari, samo ne tako dobro. Visoko inteligentni ljudi i kad izgube finu tananu individualnost u čvrstom stisku svoje klase i kulture, ostaju dovoljno zanimljivi za povremene susrete. Liče pomalo na kompeksnu slagalicu koja u suštini sledi jednostavna pravila, i igra ume da bude zanimljiva. Najbolji deo je da svaki od tih susreta ima svoj kraj. Izaći na kraju večeri, ili na početku, iz kuće, je uvek najbolji deo svakog izlaska.

Šta se desi kad ponestane izlaza?
Isto što i kad nestane kiseonika.

Patrika sam srela jedne večeri pre nekoliko meseci. Martin i ja smo sedeli za barom a on i njegovi prijatelji pored nas, pa čim bi Martin otišao do WC-a, ovi su odmah krenuli da pričaju i pomalo se udvaraju. Bili su vrlo simpatični, godina u rasponu od 70 do 90, ili se tako činilo, dok su se tako nadmetali (i ja znala da ću vrlo skoro otići odatle), navikli da njihove duhovitosti i intelektualni vigor postižu uspehe kod žena, iako oni sada nisu imali velika očekivanja od tog uspeha.  Definicija uspeha u različitim dobima je vrlo različita.

Patrik je puno znao o vinima, a ja ništa, i to mu je zgodno poslužilo kao izgovor da mi kad smo polazili napiše svoju e-mail adresu na papirić, da se javim ako želim preporuke. Javila sam se iz sasvim drugog razloga. Poznajem nekoga ko vešto koristi sledeće pravilo: ljude vredi upoznavati jer se nađu biseri koji bi inače zauvek ćutali u mraku velike praznine. Ja sam pre sklona mišljenju da retkost bisera posluži da jasnije prikaže mulj oko njih nego što ima neku drugu vrednost, ali Patrik je napisao brojne preporuke za vina (koje nisam još pogledala) i kao željan razgovora, naročito ženskog, mladog i zgodnog, on je pisao o različitim intelektualnim temama puno češće nego što sam ja uspevala da odgovorim. Pre nego što je zaćutao, Patrik je rekao jednu stvar o sebi: on je sekularni humanista. To je meni zvučalo dosta pompezno. Jedine etikete koje sam sama izabrala tokom života su ateista i feministkinja. I vegetarijanac se pojavi povremeno, ali tri skupa je previše. Najčešće putujem bez i jedne. Problem sa samodefinisanjem je da je svaka definicija okov i projekcija iz koje svako izađe već trenutak nakon što je stvorio, da bi nešto kasnije shvatio da nikada nije izašao, nigde ne ide, i ništa od toga ništa ne vredi. Ali Patrik je dobar primer građanina ove države i ovog grada, sa liberalnom blagonaklonošću prema ljudskoj prirodi i njenim svetlim i tamnim stranama, i želju da pomogne održava na vrhu sada solidno izgrađene strukture koja se sastoji od dobrog temelja love, nešto dobrih primera, i puno dobrih želja i vibracija. Kao takav, zaslužuje i dobro ime.  I verovatno zna da ceni svoj život na vrhu. U gradu u kome ima ljudi iz svih mogućih (i još nepostojećih) nacija sveta, moguće je živeti u kuli od slonovače, potvrđuje Patrik. Kad ga ne muče starost, drugi vrhovi, emotivne katarze i njihovi blaži oblici, ali to su nagađanja. Za život u takvoj kuli nije uvek neophodan status visoke klase, koju niko i ne vidi jer ona uglavnom živi iza zidova puno debljih od slonovače. Moj nekadašnji život je bio pokušaj neke vrste sa tim ciljem na umu, ali mi nije uspeo. Nonkonformizam teško kada uspe. On sâm bi trebao da predstavlja antonim uspehu. Iako ne verujem da se tako reklamira. Ništa što se reklamira nema za svrhu poraz.

Da sam i sama sekularni humanista, ili sam bila, shvatila sam tek juče. Ja već imam i ime i prezime, i to mi je previše. Ovako dodeljeno stanje, ili zvanje, bih odbila bez oklevanja, ali pošto nije razlog za optimizam, a i istinito je, onda se mora prihvatiti. Tekst koji je dao ime mojoj smrti  je jak, i nežno razoran. Ja, koja sam razorena već duže vreme, umem da cenim nežnost.

Tekst povlači na jednom mestu paralele između traume koju je ljudima donela smrt religije i one koja je neminovna sekularnim humanistima, koji sa svojom verom u progres i da je moguće stvoriti bolji svet praktikuju u suštini samo jedan novi vid religije. To sa religijom je najmanje bitno – njena smrt jeste. Mada je prava religija doživela Renesansu nedugo zatim. Po uzoru na stariju sestru, i naš s. humanista bi trebao da se nada boljim vremenima. Ali čekaj, to je sve što on radi! (Ta-ta-tam!)

U gubitku smisla sekularnog humaniste i njegovom, ili njenom, padu sa vrha koji su sami mukotrpno gradili, ili su mislili da jesu, je nemoguće ne pronaći tragediju. Tragedija zahteva smrt. Ali ne treba žuriti, čak ni kad je kraj dobro znan.
Za svoju smrt ne mogu da krivim nikoga (iako bih volela). Čak ni sebe. Da sam to što jesam ima primesa kulture i vaspitanja, ali u pitanju je moja priroda. Ona ista – ljudska priroda – koja je prepreka svakom stvarnom progresu. Drugim rečima – ujela sam sebe za rep. (Konačno pravi elementi komedije). Repa nema već dugo, nisam ni ja baš tako blesava da ujedam samu sebe, ali ako se mora, radije bih da to obavim sama nego da me drugi ujedaju. Ujedanje ide prilično nekotnrolisano i ko koga, to je teško razlučiti, ali osnovni principi – sama svoj rep – se dosta stabilno drže.

Tragedija obično ima dramatični vrhunac, ili bar dramatične aktere. Ja otvorim usta, i ništa iz njih ne izađe. Nema potrebe. Kraj je tiha afera. Ne i dostojanstven. (Ovo sve više liči na komediju). Moja priroda, kao i svaka druga priroda, teži zadovoljenju svojih poriva i želja. Da su dobrim delom te želje zvučale kao ilustracija principa etabliranih od strane sličnih tipova koji su prošli ovuda davno pre mene (fino opisanih na primerima u tekstu, iako sam nailazila i na fine opise koji su bili sasvim oprečni, bez većih uticaja na ishod) i nisu bili pretnja drugim ljudima, ili ne neka ozbiljnija pretnja, bi možda imalo koju prednost kod krajnjeg suda. Samo što kraj dođe pre suda – kraj dođe sâm. Nije uslovljen ničim osim čestim susretima sa svetom, i sopstvenom prirodom. Neizbežan je. I za sekularne humaniste i za teiste, i za one koji se muče na vrhu, i one koji se udobno valjaju na dnu – pozicije koje se lako mogu obrnuti kao peščani časovnik a da niko stvarno ne primeti ikakvu razliku. Svako se negde slomi. Kosti, mišići, varenje, sve nastavi da funkcioniše, to je epilog (i njega vredi preskočiti). Preživljavanje je skup reket za evoluciju, i naš dug inteligenciji bez ikakve sumnje. Bez nje ne bi sve ovo bilo ovako smešno.
Ispuniću ti jednu želju, viče zlatna ribica.
Za svaku želju daću ti tri, viče druga.
Zar treba nagađati kod koje smo ribice završili.
I to su bili naši počeci.

Svaka tragedija vredna svog imena ne vredi puno bez smeha u publici.

http://nationalinterest.org/bookreview/the-fallacy-human-freedom-8652?page=show