Sve je ovo ekonomija, sve dokle oko dopire

Jedne večeri u septembru zatekla sam se bila u suburbiji. Bila sam na celodnevnom seminaru u jednom od banketnih hall-ova koji služe za venčanja, konferencije i druge intervencije okupljanja grupa osrednje veličine, i zajedničko im je da izgledaju kao makete sklopljene od delova tog jutra. Ti delovi su imitacije stila koji je u nekom trenutku dobio ime italianite i u prilagođavanju ovom tlu je prosto otišao još milion milja iza kitsch-a tj. ružan je jednom teško uhvatljivom bezkarakernošću, što nije slučajno, verujem, i  to što je uglancano čist i instantno sklopljen tog jutra ga čini još ružnijim. Prosto je sve namešteno da bude laž, bez ikakvih drugih pretenzija osim eventualnog poštovanja izvesnih ljudskih sklonosti: laži hoćete, laži i dobijate. Pretpostavljam da je tako nešto u pitanju. Pošto se retko nađem na takvim mestima, ona uvek inspirišu slične misli u mojoj glavi koje su tu spavale od prethodnog puta, inače su najbolja kad se instantno zaborave. Od zaposlenih uglavnom se vidi poslužno osoblje, koje čine imigranti različitih boja. Sve je ovo ekonomija – sve dokle oko dopire, neko od toga živi, i najvećim delom prilično bedno.

Seminar je bio dobar i i bila sam dobro raspoložena dok sam stajala na uglu velikih ulica koje prolaze tim delovima, koje ne liče na ulice jer su previše široke, nema po njihovim ivicama ničega i jedino što rade je povezuju raštrkane industrijske građevine i one opisane iznad. Čekala sam prevoz za povratak u grad, za šta će mi trebati blizu dva sata, ali ne radim ovakve stvari često pa su ovo male podnošljive žrtve. Kako se sve oko industrije kojom se bavim odvija u suburbiji – poslovi, ljudi kupuju kuće u blizini koje isto uvek imitiraju nešto i vrlo se brzo sklapaju, žive bar pola dana u svojim automobilima dok putuju do i od posla sličnim neulicama kao ta na kojoj stojim ili se povezuju sa drugima u vezi posla – ja sam samo marginalni član te industrije. Živim u gradu. Volela bih da budem veliki player u industriji, ne poričem, ali realno se ne trudim puno. Razlog je dosta prost: želim samo izvesne stvari koje ta industrija nudi, i pakovanje u kome dolazi mi se ne sviđa. Plus volim kao i svi ljudi da stvari podesim sebi, u čemu imam vrlo limitirani uspeh, i tako se industrija i ja srećemo samo povremeno. I vrlo je verovatno da se ni kod češćih susreta ne bi promenili, ni industrija ni ja.

Utom je jedan od automobila usporio iako je svetlo na semaforu bilo zeleno (tim neulicama se vozi jako brzo, i u to doba nije ni bilo puno automobila), i stao ispred mene. Kroz otvoreni prozor mi je muškarac unutra ponudio vožnju. Prvo sam registrovala da je to jedna fina ljubaznost. Odmah zatim sam se korigovala u svojoj naivnosti: nigde nije bilo žive duše bar na kolimetar-dva u svakom pravcu, drugi automobili prolaze brzinom koja od njih čini zamagljene mrlje, i mrak je. Odglumila sam nevešto neku verziju samouverene američke žene samo za njegove oči – ne, hvala, moj prevoz uskoro stiže. Da li sam sigurna – daje mi šansu tip unutra, poznavalac ženske prirode – sigurna, sigurna, vrlo sigurna, samo ti kreni dalje. Otišao je i ja sam ostala podeljena između panike i depresije, spremna da kad strah popusti samu sebe zgrabim za grlo. Činjenica je da se previše puta oslanjam na ljubaznost stranaca ili njihovu nezainteresovanost da mi nanesu zlo, i šanse su realne da će mi jednom pilikom ta sreća isteći. Ali to se nije desilo te večeri, jer se posle par minuta pojavila još jedna žena. Prepoznala sam je; služila je bezličnu večeru na seminaru skupa sa još nekolicinom zaposlenih; sitna, latinoameričkih crta, ne gleda ni u šta. Van uniforme, pogurenih leđa, verovatno je bila na nogama celog dana, i još je verovatnije da joj je ovo jedan od nekoliko ne naročito lakih poslova. Ali ima i daleko gorih, je osnovna stvar ekonomije oko nas, i ovde i svuda. Stigao je autobus i ušle smo unutra.

Niko na seminar nije došao gradskim-prigradskim prevozom osim mene. Niko u autobusu nije bio obučen kao ja. Niko na seminaru ne živi u iznajmljenom stanu osim mene; oni svi poseduju kuće i skupa sa njima poveće hipoteke. Planiraju svoje budžete i putuju na Floridu ili Karibe, na nedelju dana, da se odmore. Ja ne posedujem ništa a kad imam nešto para putujem u Evropu, obično na tri nedelje. Volim da hodam u mom kraju, koji je gradska, urbana sredina. U hodanju volim osećaj kretanja. I automobil se kreće ali to nije isto, ni blizu. Automobil bi mi olakšao život na neki način, a možda i ne bi; nije mi neophodan. Osim kad dolazim do ove makete u italianite stilu, u kojoj brišu prašinu i kuvaju imitacije kineske i drugih kuhinja sveži imigranti pa se zatim presvuku u uniforme sa belim košuljama, i prslucima istih boja, a ispod nose crne pantalone, koje im služe i za druge uniforme. U autobusu bi se retko našao neko ko ima kuću, jer uz kuću obično se ima i automobil, ili dva. Osim kad su žene u pitanju; ako i imaju automobil, obično ga vozi muž, njoj posluži gradski prevoz. Ja nemam muža a jednom kad budem imala automobil poslužiće mi za road-trip. Ili to tako zamišljam, ko zna kako će biti u realnosti. Ne bi bilo prvi put da mi se planovi ne ostvare.

Kad sam stigla u grad, otišla sam na gig jedne lokalne džez pijanistkinje. Kolege sa seminara su otišli kući jer ih je sutra čekao dan pun susreta sa drugim kolegama, uvtrđivanje polisa i kupovine, prodaje; ljudi iz autobusa su išli na posao ili kući gde su ih čekale iste stvari kao i one prve, samo su bile daleko jeftinije i najčešće kupljene kao second-hand. Između prvog sveta i drugog sveta ima malo praznog prostora, obično nenaseljenog i ja sam tu zaglavljena. Nisam planirala, više sam slučajno upala. Nije prostor u kome mi je naročito dobro, neću moći tu da čučim zauvek, ali ne ulazi mi se svojevoljno ni u jedan od njih.

Na gigu mi je prišao jedan tip. Predstavio se kao muzičar. I on stanuje u iznajmljenom stanu, tu u kraju, vozi se gradskim prevozom, ili biciklom. Čime se bavim, pita me. I am a chemist, odgovoram. I ne umem da vozim bicikl. Oh, deluje impresionirano i malo zbunjeno. Zar oni ne sede u kućama u suburbiji, krenuo je da kaže, ali se predomislio pa je rekao samo: that is interesting. Sede, odgovorila sam na prvo pitanje, i složila se sa drugom konstatacijom. Interesting indeed.

2 thoughts on “Sve je ovo ekonomija, sve dokle oko dopire

  1. Пре готово четири године провео сам пет радних дана на семинару у Цириху, у једном објекту близу циришког аеродрома хладном као овај који ти описујеш: вероватно је све то клонирано.. Клупице, столичице, само је уместо зелене табле и креде био онај уређај за пројектовање шема и бескрајне, исцрпљујуће радионице у поподневним часовима, са вечерњим учењем у хотелској соби е да би се у петак на испиту обезбедио неопходни сертификат цењених асоцијација авио превозника + савеза аеродрома света: ено га, стоји урамљен и скупља прашину у канцеларији коју одавно не користим (а што је још горе, моји ме мрзе што га имам).
    Ипак, посебно памтим оне оскудне оброке између, остадох веома гладан 🙂
    Приуштен нам је једног поподнева и аутобус до града, уз двосатну шетњу са локалним туристичким водичем. Признајем да ме је толико иритирало њено незнање или незаинтересованост, да сам после 20-так минута почео да је исправљам и допуњујем. На крају, када је већ дошла до суза и рекла ми да кренем ја да говорим, постидео сам се и ућутао, пошто је колеге са индијских и иранских аеродрома почело да занима откуд па ја све то знам.
    Шта сам могао да им кажем? То да ме је отац повео 30 година пре тога на 10 дана у Швајцарску и да сам претходно проучио њихову историју како бих је боље доживео. У Цириху уопште нисмо ни били. Елементарни минимум познавања историје.
    Такозвана стручна усавршавања су очигледно уходана индустрија. Хладна. Чак и говњави Меков помфри буде у почетку топао и мало слан.
    О укусу се не расправља..

  2. To jeste velika industrija. Svakog meseca u svakoj industriji odvija se bar neki seminar, trade show ili nesto slicno. Ja volim da odem na one edukativne jer nesto naucim. I uocila sam da bas volim kad se nadjem u ambijentu ucionice i predavac je dobar – nista mi vise ne treba. Od hrane ne ocekujem nista, mozda pokupim koje zrno cisto da ne skapam od gladi, ali meni to nikad nije problem. Znam vec dugo da organizam malo trazi, narocito kad se nadje u okolnostima gde nema edenskog izobilja vec sve sam buckuris. Dan-dva na tkav nacin – da se preziveti.

    Kad bih radila sve to cesce verovatno bi mi se smucilo, ali ovako je okay.
    Medjutim ta bezlicnost je tako omasovljena na svakom nivou da verovatno uzima ogroman danak na nekom nivou psihologije i nije da ljudi nisu svesni, ali u kombinaciji profitabilnosti i inercije – ljudi gube.

    Izlet u Cirih zvuci bas tragicno. Ovde toga nema. Verujem da vecina ljudi koji nonstop putuju po Severnoj Americi najvecim delom nikada nisu dosli do gradova koje zvanicno posecuju, vec im uvek ostaju na ivicama, blizu aerodroma. Uvek u zurbi, produktivnost i slicne lazi.
    Neverovatna su ova vremena u kojima zivimo. Neverovatno nezanimljiva.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s