O suncanom jutru

Prvo suncano jutro posle mnogo oblacnih. Buducnost ce biti puna suncanih jutara, osecam. I oblacnih. Podelice buducnost medju sobom suncana i oblacna jutra. To je romanticno. Buducnost ce biti romanticna. Oduvek je tako. Bilo, jeste, i bice.

Advertisements

Mediteran

Bend svira inspirisanu kompoziciju
o humanisti koga je sacekao kraj na Istoku
Njih petoro na bini veruju u –
Ne znam u sta veruju
Nije vazno
svako u nesto veruje
kao sto svako nosi carape
I carape i vera uvek lice
na druge carape i tudju veru
Obujte veru i carapite bez konca ili petlje
niko nece primetiti
Smejem se od jeftinog vina
Svako ko se nasmeje u sledecih pola sata
konkurise za nagradno putovanje
Pobednici se izvlace iz tegle
u pauzi izmedju dva seta
Cestitamo!

Nemojte na Istok
tamo vam guraju istinu u lice
i ako pitate otkud ona bas njima
uvredice se smrtno
Nemojte ni na Zapad
tamo sluze raw realizam a la Kafka
i ako vam se slosi poslace legalnu pomoc
Na Jugu nema mesta od penzionera, starleta
i podgrejanih varijacija na prastare teme
Po Severu se traze izgubljeni tipovi

Treba mi nova strana sveta
Neka bude
Neka bude
M E D I T E R A N
Ako podseca na nesto
prisijte to kolektivnoj slabosti
i memoriji koja jos prevrce po mitologiji
kao siromasna viktorijanska rodjaka
servis za caj i srebrne kasicice
Isplacite slovenske sentimente
ispraznite burzoaske kredence
ostavite prazne case intelektualcima
Ne!
Nemojte nista od toga
Raspakujte se
Altruizam
Nadobudizam
Budibogsnamizam
Na Mediteran idem sama

Otvoriti bukvar pod ‘a’ za pocetak

Naucila sam novu rec od jednog mog prijatelja veceras: automagically. Mnogo mi se dopada! Neocekivana je. I jos je najbolja kad se izgovori. A i znacenje joj je bas potaman. Treba je i u bajke smestiti. U zivot pod obavezno. Treba nesto sa ovom reci uraditi.

Dosla mi je danas jedna misao. Naime, zlopatim se sa svetskim bolom i svakakvim drugim otkad znam za sebe, duga je to prica. Idem i sebi na nerve svakodnevno.  I to je duga prica. Da skratim (spremam se za izlazak) – pomislim danas kako ja imam second best deal u zivotu.
Najbolji je onaj opisan bezbroj puta obicno sa ‘ever after’ recima jer je tesko nacrtati ga, a o maketi i realizaciji i da ne pocinjem. Ova varijanta je… recimo da je varijanta. Izuzetno retka nakon slova ‘a’.
Najgori je onaj sa dvoje ljudi (i svima ostalima koje su rodili ili usvojili, kao i kucnim ljubimcima) u malom prostoru ali je izmedju njih, i oko njih, jedno ruzno prisustvo sa bezbroj lica. Nacicemo to prisustvo pod ‘p’ – ‘prinuda’. Takvih ima najvise, a najvise na svetu sa sedam milijardi ljudi je zastrasujuce puno.
Moj second best je vrlo prost – ja ne moram nista iz asortimana ovog poslednjeg ‘p’. Ono prvo…pustimo ono prvo – JA NE MORAM NISTA od one bede iz poslednjeg ‘p’. 
Reci da mi je ta misao danas prijala je sasvim omasiti sustinu. Ja sam se osetila tako srecnom, i laksom od pera, i sirom od mora, i visom od visokog vrha, i levitiram vec celo popodne a i vece odmice slicno, i ne mogu da verujem da se ne budim svakog jutra i ljubim sopstveni lik u ogledalu  iz zahvalnosti sto NE MORAM NISTA  od one bede iz poslednjeg ‘p’.  A kakva je to beda,  i ja NE MORAM NISTA!

Ahhhhh, automagically.

Mr. Brooks, Picasso i ruzne gospodjice

U filmu ‘Mr. Brooks’ Kevin Costner glumi psihopatu koji je ujedno i jedini zanimljiv lik, i konverzacije sa njegovim alter-egom su centralna i najbolja stvar. Kevin Costner po default-u mora da bude dopadljiv lik, on drugacije film ne bi radio, takav je moj utisak o Mr. Costner-u. Medjutim, ovde su se svi potrudili oko Mr. Brooks-a i to je u redu. Obrt na temu serijskog ubice koji je dobro obradjen. Fascinantan je (iako nerealan, ipak je film u pitanju) nacin na koji konverzacija sa njegovim Mr. Hyde-om otkriva koliko je on dobar u poznavanju/citanju reakcija, mimike pa i mirisa ljudi, koji su njegov plen, pa stoga kao svaki pravi predator da bi opstao a i dosao do plena on mora da bude jako, jako dobar. Zastrasujuce kad je opsesija ubistvo, ali cenim sto nam nisu servirali scene od kojih se pada u nesvest.
Mr. Brooks je u sustini pristojan covek (mozda) samo ima adikciju kojoj ne sme da da ime. I pokusava da se protiv nje bori, ukljucujuci AA mitinge. Cinjenica je da su serijskom ubici opcije za rehab vrlo limitirane.

Koliko je Mr. Brooks zanimljiv, svi ostali likovi su lose obradjeni. Demi Moore nisam dugo videla u filmu, i podsetila me je koliko je ona losa glumica, i svaka cast da je sebi napravila (finansijski) uspesnu karijeru od lose glume, no nije u tome jedina. Ovde problem nije samo njena gluma. Cerka Mr. Brooks-a, za koju se ispostavlja da je nasledila tatinu slabost ka ubijanju iz zadovoljstva ali je jos uvek diletant, mozda ponajvise jer je razmazeno deriste koje nema veze sa realnoscu, je zanimljiv obrt ali nerazradjen. Cak se i karakter entuzijaste i wannabe ubice u liku ucenjivaca sveo na pateticnog tipa koji umesto da gleda Superbowl otkriva thrill u ubijanju.

Iz nekog razloga zamisljam taj lik amatera kao najblizi stvarnom liku kome je dosla ideja za scenario. Film je timski rad, i obzirom koliko je puno paznje posveceno liku Mr. Brooks-a, a koliko malo drugim protagonistima, jasno je gde lezi naklonost autora. Naravno, smestiti svoje fantazije i spekulacije u umetnicku formu je najbezbedniji nacin po sve za nosenje za fiksacijama i mastarijama.

Nista od toga ne zameram filmu, sve u svemu nije los i Kevin Costner je vrlo fino odradio svoj posao. Ovog puta, i ne po prvi put, odvukle su me misli u umetnost kao alter-ego umetnika, u kome se izrazava sve sto on/ona ne bi mogao drugacije. Ili ne bi smeo. Umetnost kao produzetak psihologije, prirodna potreba manje ili vise ispoljena/zadovoljena, avatar.

Pre nekog vremena gledam na nekomercijalnom TV-u program o Picasso-vom geniju. Odusevljena sam svaki put intenzitetom podjednako kao i dometom interpretacija motiva, pokreta, namera, manirizama, simbolizma, istine, mistike, i svega drugog o cemu ni pomislila ne bih u vezi bilo koga, ukljucujuci sebe. U ovom slucaju radilo se o vrlo detaljnoj analizi ‘Gospodjica iz Avinjona’. U emisiji se preplicu i preslikavaju detalji iz Picasso-vog zivota, prepiske, komentara, svetlo i tama, boje, pozicije razlicitih narecenih gospodjica…fascinanto. Sve vreme ostaje misterija sta je, ili ko, posluzio umetniku kao inspiracija za tu besmrtnu kompoziciju. Niz hipoteza postoji sve od ranog 20-tog veka. U jednom trenutku se pojavi razglednica tipicna za to doba koja pokazuje grupu africkih zena u prakticno identicnoj pozi. I tu usledi komentar – nemoguce je da bi takav kiceraj i petparacka sitnica dostupna na svakom kiosku mogla da inspirise tako genijalan rad! Zar bi Picasso prakticno kopirao motiv!
(Koliko je poznato, Picasso je radio sta je hteo, ziveo izuzetno dug i uspesan zivot, manipulisao koga je hteo, kopirao, stvarao, prepravljao, crtkao ili posveceno slikao, i moze samo da se prevrce od smeha u svom novom boravistu u korenu ljubicica nad celim ovim teatrom.) 
Sada kad je bezazleno upoznavanje sa Mr. Brooks-om iza mene uvidjam da je celokupna manifestacija ljudske delatnosti omaz opsesivnosti. I pravo je olaksanje da se vecina opsesija svodi na dosta benigne stvari, recimo kao gore-opisano traganje za izvorom inspiracije kod obozavanog umetnika. Ili bastovanstvo. U sferi nagadjanja – opsesije su sustinski razlog da je uopste izmisljeno bilo sta vredno izmisljanja, kao i sve drugo manje vredno. To mi je vrlo simpaticno, priznajem. I odmah potom, oblije me jeza. Sve sto vidimo, ili se desilo u istoriji, desice se, i imati efekta na nas je proizvod kolektiva opsesivnih, opsednutih umova, pri cemu vecina njih dela individualno. Udruze se samo kada je zajednicki interes u pitanju – produzenje licne opsesije. Ne postoji istina, vera, nacionalni ponos, dobrobit bilo kakva, jedino, samo, iskljucivo, surovo, opsesija za opsesijom za opsesijom za op…

Revizija poslanice

Ni po koju cenu ljudi ne smeju da prestanu sa trudom oko dopadanja. Ovaj jadni svet bi bio u permanentnom stanju uzasa pred ljudima onakvim kakvi stvarno jesu. Jos kad ne bi prali zube. O drugoj higijeni da ne pricam. Ne, nikako! Taj deo obrisati. Uvek je bolja mirisljava hipokrizija od necije smrdljive istine. Ionako je opste znanje da ljudi lazu, a kad se vec rese da kazu istinu…pa, svako ima svoju verziju, zar ne?

I dilema oko duzine ili kratkoce zivota je dobila vrlo blisku analizu. Zivot je dug, ali se od njega zapamti vrlo malo. Nekih 30% recimo, u najboljem slucaju. Ostatak vecim delom nije bio vredan pamcenja. Negovanje sopstvene fiziologije je glavna okupacija zivota. Kad se sve to podmiri svakodnevno, ostaje citanje novina, ili Interneta, ljubav, seks, druzenje i politika.
I tako pomenutu dilemu treba sve skupa izbaciti iz zivota.  Voleti svoje pranje zuba, i poziveti do tamo nekog pristojnog doba je odlican deal.

Poslanica

Kako vidim po blogovima koje posecujem ili slucajno otkrivam, vecini entuzijazam opadne posle prvih sest meseci. Oko navrsene godine su pravi veterani, i vise ih nista ne moze prenuti iz stanja kome svi putujemo a zove se ‘penzija’. Koliko blogovi i penzija imaju zajednickog? Puno, rekla bih. Jedni bi da budu cool a drugi su to permanentno.
Aha, iz ove perspektive, cini se da je penzija jedno neistrazeno polje umetnicke avangarde kada je moguce reci sve sto ti je na umu i da ti od toga ne strada buducnost, ni zubi, ne trudis se vise da se ikome dopadnes, koeficijent sopstvenog dopadanja ostaje nepoznanica koja prosto nije bitna i ulagati u psiho-terapiju je bacanje para. Konacno odahnes od seksa, kad ti preti dosadno drustvo pravis se senilnom ili gluvom i oni te ostave samu, a kad si sama imas celi zivot za sobom da iz njega izvlacis karaktere, i jos ih prekrojis kako volis.
Zivot za sobom ili zivot pred sobom?  Pitanje je od vece vaznosti nego sto bi iko voleo da prizna. Nije ni do priznavanja, vec nepoznavanja. Jer kad se nadas zivotu pred sobom, a on se sve vise skracuje, mizerija raste, raste, i toliko naraste da ne ostavi mesta za bilo sta drugo. Niko tu nije kriv, prosto – zivot je kratak jer se skracuje.
Kad se nadas zivotu za sobom, a on postaje sve veci i duzi, pa se u njemu pojave umazane uspomene iz detinjstva, fantasticne godine mladosti, karijera, deca i sva ta gungula, krize i paralize, muzika, mrak i nepotrebna znanja…bogatstvo, jednom recju, kao da ga je nakupio jedan vredni mrav. Onda ti se ucini da si bolja nego sto jesi, da ti je zivot ispao sasvim pristojno, cak bolje nego sto se ocekivalo, jer kako se vreme skracivalo a ti nisi postajala bolja vec naprotiv trapavija, smetenija i nestrpljivija, zamisli da si gledala u zivot kako se skracuje umesto u zivot kako raste? Dobitak na lutriji zivota, ja bih rekla.
Zivot je dug jer se produzuje – to je sva mudrost.

Kad se vratim u sopstvenu arhivu za godinu dana, na ovom mestu cu, predvidjam, pasti na kolena. Amen.

Bez price

Procitam nedavno jednu pricu Raymonda Carver-a (evo linka nize) u kojoj pricaju o ljubavi dva para uz obilnu pomoc dzina, leda i tonika, i zavrsim duboko dirnuta pricom u prici, koju je pisac uveo sasvim jednostavno, nepretenciozno, i zbog koje jedino i vredi pricu procitati. Naravno, sve je u ovoj prici majstorski izvedeno, i izgleda lako, ali to nema veze. Meni ce zauvek ostati u glavi taj obicni par dvoje ljudi, zavejan snegom tokom dugih zima, kako svake veceri ide na ples. Kao da ih poznajem, kao da mi je neko o njima ispricao jer ih je poznavao, kao da cu ih upoznati ako vec nisam, kao…

Ljudi previse pricaju, i ja sa njima. U pricanju prica, dobro pripovedanje znaci odmeriti tacno koliko treba. I onda stati.

http://www.newyorker.com/fiction/features/2007/12/24/071224fi_fiction_carver