Kulturna (šok) terapija

Petak u 8: Entity by Wayne McGregor.
Contemporary dance. Imamo najbollja sedišta i čekamo da budemo impresionirane.
Ne može da se poredi sa Pinom, složile smo se. Lepo na trenutke, izuzetan performans tehnički, visoka savremena umetnost bez ikakve sumnje, i nekompletna. Osećala sam da me smiruje, rekla je klinka malo kasnije. I ja. Nije imalo smisla, i preglasno ga traži, ali lepota nađe put do nas.
Hrabrost, govorim joj u tramvaju na putu kući. Za život je potrebna hrabrost. Uraditi nešto pošteno zahteva hrabrost. Svi o poštenju a niko nije hrabar. Dobar broj ljudi ne sretne poštenje nigde osim u umetnosti, a tada možda ne znaju da je upravo to. I nije dovoljno, ne treba ni da bude. Samo primer.
Ostavila sam je sa OMD-ijem, i nastavila dalje.
Petak u 10: uvodni bend, u 11: José James.
Great Hall je dobar prostor za njega. Treći put u Torontu, i ja sam ga videla svakog puta. Onog prvog slučajno. Ukrala sam bila poster, on ga je potpisao, zagrlio me. Drugi put i ponovni susret u Nici tri nedelje kasnije. Klinka i ja sedimo na stepeništu Matisove vile, okolo miriše mediteranska flora i on ima tonsku probu na pozornici. Svega se sećam i lepo je da sam došla; prisno je. Kao da ga znam oduvek. U ovom prostoru smo Tijana i ja videle izuzetnu verziju Romea i Julije. Sve(t) oko nas inspiriše, ili oduzima.
Mi samo gostujemo u tuđim životima. I kod najbližih. Treba se ponašati… Gost, ‘ej, samo gost. U bilo čijem životu osim tvog.
Na ulici pada kiša, duva jak vetar, i svi se ponašaju kao što se uvek ponašaju. Jedna devojka lomi srce jednom mladiću. On zvuči kao da će zaplakati, ili će je udariti.
Subota u 3: Blow-up Antonionija u jednoj galeriji nekoliko blokova dalje od mesta na kome sam sinoć završila noć. Kontinuitet nije mala stvar. I nije stvar.
Kako je ovaj film lep, smešim se u mraku. Sve u njemu, i lepo i smešno, sve. Poneko u publici se smeje na pogrešnim mestima, neki tamni likovi izlaze. Mobilni vibrira u tašni naslonjenoj na moj stomak. To je moja klinka. Reći ću joj kasnije da mi se film mnogo dopao zato što je strange. Ima puno smisla ponekad kad su stvari strange. Ona razume o čemu govorim. Glavni junak sledi skript i uputstva režisera, i tako ništa nema smisla da je to veliko uživanje. Vanessa Redgrave tako mlada izgleda kao da nije stvarna. Film zaviruje u prošlost što likovi nisu očekivali. Budućnosti kakva jeste se nisu nadali. Oni više nisu savremena umetnost.
Nikada nije postojala surovija vrsta umetnosti. Verovatno se toga nisu setili oni koji su je stvarali. Sada smo svi savremeni. I prolazni.
Nakon završetka prolaz kroz galeriju. Fotografije umetnice su u crnim ramovima, u sredini crnog papira, crno-bele, tamne, mračne. Još su i mutne. Yes, we get it – it is a dark world out there. U knjizi utisaka jedna žena je napisala kako su jako lepe, te njene fotografije, i ona bi volela da joj bude objekat. Mračno i lepo, crno na belom, rukopisom i karakterom uramljeno. Da je ostavila broj telefona, bilo bi vulgarno. Ovako je malo umetničko delo, tako nespretno očajno i inspirisano. Otvorena vrata i stepenište naniže vode do WC šolje, na zidu pored poster kaže: Citadela. Print iz 1955. košta $7,500.
U japanskom restoranu sam odlučila da probam jegulju. I na engleskom zvuči odvratno: eel.  Nije loše sa dodacima. Na kraju mi je devojka donela odsečeni vrh narandžine kore kao postolje i na njemu krišku narandže fino podeljenu u komade. Voće me uvek učini srećnom. Da je neko ogulio i isekao krišku za mene je lepo.
Kasnije se premeštam u kafe malo dalje niz ulicu. London fog je kombinacija Earl Grey čaja sa penušavim mlekom iz mašine i sirupom od vanile. Tražila puno pene – dobila puno pene. Sedela, gledala na ulicu, malo čitala. Napolju je padao mrak i polako izmenio odnos između prolaznika i posmatrača – sada smo mi bili izloženi i posmatrani. Presvučena predstava. U jednom trenutku su se refleksija i transparentnost prozora izjednačile: tramvaj koji je zastao da primi putnike je na visni svojih prozora dobio sliku pulta iz kafea, kompletno preslikanu sa bojama i likovima koji rade iza njega. Bila je to ubedljiva a magična stvarnost, tramvaj pun želja i lepe svetlosti na redovnoj liniji kroz grad.
Subota u 8: Penny Plain, pozorišna predstava sa marionetama.
Smak sveta u najavi i na javi. Svet lutaka a stvaran i strašan. Veština i performans fascinantni. Povratak u depresiju nikada ne fascinira. Pipam se po rukama i kaputu, izgubila sam negde usput rukavicu. Na izlasku jedna žena govori da je predstava na kraju ipak ostavila otškrinuta vrata nadi. Nije, samo se završila. Ali okrećem se da je vidim. Oko 60 godina i važno joj je da ima nade. Smešim se i želim da čujem gde je ona to videla ali istovremeno navlačim kapuljaču – čula sam dovoljno.
Na putu kući ne radi metro u jednom delu. Ne radi već celog dana. Na zapadnom kraju linije ne radi već par dana. Stvari ne moraju da rade, one rade zato što se neko potrudio. Uočila sam nedavno reklamu u metrou:
Pravi muškarac?
Zaštiti decu.
Na dnu piše website. Poruka je o prostituciji dece, namenjena korisnicima. Stvarnost je svuda oko nas.
Ponosim se ljudima koji umeju da kažu pravu stvar. Reči su jeftine ali njihova primena ne mora da bude.
Dok koračam uz moju ulicu, vidim dvojicu muškaraca koji mi trče u susret. Goli su obojica, u belim čarapama, desnom rukom pokrivaju genitalije i ohrabruju se galamom. Liče na sinhronizovane plivače samo su trkači u noći, belasaju se tela u mraku. Dovikuju Hello i Hi; uzvraćam osmehom.
Subota u 11: kod kuće.
Koštalo je oko $200, i 26 sati. Sada sam dobro.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s