Operateri

Jednog popodneva tokom leta, našla sam se bila u kafeu u gradu posle naporne nedelje. Kafe je u lepoj staroj zgradi i enterijeru iz prethodnih decenija dodato je bilo baš koliko treba da bi šarm imao elemente starog i novog. Stajala sam u redu i čekala na svoj iced latte, posmatrala pridošlice iz finansijskog distrikta koji su isto imali napornu nedelju i to višestruko više od mene jer u njihovom slučaju sume pa shodno i gadosti su puno veće, kad mi je pogled pao na eksponat iz istorije građevine iza staklenog zida: lift s početka 20. veka, kad je to bila velika nova tehnologija. Ličio je na kavez od metalnih žica dimenzija proporcionalih ljudima, i kako dolikuje tom vremenu, puno lepši nego što je bilo neophodno. Lepota nikada nije bila neophodna, ni kod tehnlogije ni kod repordukcije, nigde zaista, naročito ne kod funkcionalnosti, ali cela istorija ljudskih poduhvata tokom milenija je postigla nemoguće i podigla opstanak na nivo apstraktne emocije uživanja u lepoti, što samo po sebi zaslužuje granu nauke koje bi istraživala motivacije iza nepotrebnog, da bi poslednje decenije sve to pregazile kao aposlutno nebitno. Dizajn i arhitektura imaju druge prioritete.

Dok je moj pogled lebdeo u pravcu metalnog kaveza, podigla se bila iz sećanja scena od nekoliko godina unazad, u kojoj su jedna druga zgrada s početka 20. veka, Gladstone Hotel, i njen isto tako stari lift bili obnovljeni i javnost je bila pozvana na obilazak, izložbu i provod. Lift je imao svog operatera, jednog od ranijih stanara zgrade, koja je decenijama opstajala kao ’hotel’ za marginalce. Operater je bio sredovečan, potrošen lošim izborima, ali sa jasno naznačenim ’cool’ statusom nekoga ko je preživeo i našao se na sunčanoj strani skupa sa osunčanom klikom tog slavljeničkog dana. Ne znam zašto mi je trebalo pet-šest godina, i lift u kafeu Dineen, da konačno dopustim reakciji na taj susret da pronađe svoj izraz: Ovo je sve što možeš da pokažeš za sve godine svog postojanja?

Kao i svako ko strese sa sebe plašt hipokrizije, pa i na par minuta, moje raspoloženje se u trenutku uzdiglo do čiste euforije, i ja sam se svom silom svog mentalnog borbenog vozila oborila na ilustraciju operatera lifta, koji je verovatno bio zaposlen samo tokom tog jednog davno prošlog vikenda. Operateri širom ekskluzivnih zgrada sveta su bili sigurni, niti je ovo imalo veze sa bilo kim ko radi ma kakav  posao, sve dok je to stvarno posao. Neko ko je bio baraba celog života pa je pod nagovorom dobročinitelja rešio bio da proba posao koji zahteva IQ 60 i nad tim moćnim korakom koji odvaja barabu od poštenog čoveka armije obožavatelja zapevaju u horu, i svi su vrlo zadovoljni sobom – tu sam zakopala bila inicijalnu reakciju i ona se pojavila sasvim neočekivano godinama kasnije, jednog lepog sunčanog popodneva.

Koji mesec kasnije, našla sam sebe u nametnutom gostoprimstvu. Jednom, pa još jednom. Prvo se javila bila Dženis. Poznanstvo iz nekoliko raznorodnih situacija koje je tokom godina ostalo samo poznanstvo. Ali su se nekom prilikom razmenili bili telefoni, i uprkos neočekivanim pozivima u par prilika koji su odolevali objašnjenjima, ništa me nije pripremilo bilo za poziv kada je Dženis zvala iz Engleske i rekla da je vrlo nesrećna u svom životu, da želi da se vrati u Kanadu kao guvernanta, i da li bi mogla da bude kod mene neko vreme dok traži posao. Šok nije opao bio dovoljno do sledećeg poziva kad je Dženis objasnila bila da nije ozbiljno mislila da ostane na neodređeno vreme (dok ne nađe posao), već samo tri dana. Ko su ovi ljudi? – odjekivalo je bilo u prostoru moje glave, koja je mislila da je ne može puno toga iznenaditi. Ali sve je to bilo prekasno, jer ja sam rekla ’da’ već kod prvog poziva.

Kad je Dženis došla, ona je već podelila bila svoje vreme između nekoliko lokacija lokalnog gostoprimstva, što je pokazivalo obzir prema domaćinima iako je bilo teško razlučiti koje su okolnosti vodile taj plan. Zatim se ispostavilo da Dženis, koja je došla da bi našla posao, nije uradila praktično ništa da nalaženje posla približi realnom ostvarenju. Na sajtu koji povezuje ljude koji traže i nude usluge nije bila deset dana. Moj kompjuter, moje vreme i društvo, su bili baš prava stvar za Dženis, koja voli da ćaska, opusti se posle dana tokom koga je obišla ranije poznanike, i dok hramlje od dnevne sobe do kuhinje sa svojim veštačkim kukom, glasno razmišlja kako bi baš volela da se preseli u mali grad i brine o četi minijaturnih dečaka, nakon što je pročitala oglas sa tim opisom. Krajem drugog dana, na putu kući posle posla, pokušala sam da izračunam verovatnoću da li je Dženis delusional do te mere da zaista veruje da može da dobije posao dadilje kao poluinvalid, ili je prosto slagala i mene i ostale domaćine kod kojih je odsela da bi dobila besplatan smeštaj tokom ferija. Jedina stvar u koju nisam posumnjala je da Dženis želi lepšu budućnost za sebe. Verovatno sam zbog toga oprostila, i njoj i sebi (sa namerom da nikad više ne odgovorim na poziv koji dolazi iz 44 zone).

Nedelju dana kasnije, oko 9 uveče, zazvonio je bio telefon pozivom iz 416 zone. Na drugoj strani je bio očajan čovek u očajnoj situaciji. Tokom godina našeg neobičnog poznanstva, on nikada nije bio u manje nego očajnoj situaciji, ali ovo je sada bilo samo dno. I ja sam opet otvorila vrata svog stana, i namestila krevet novom posteljinom (još nisam oprala bila prethodnu od Dženis i njene posete, nisam stigla).

I Dženis i Bob previše pričaju. Njega je praktično nemoguće prekinuti; ona priča i dok su mi leđa okrenuta i pokušavam da odgovorim na važnu prepisku. Oboje su vlasnici promašenih životnih priča. Susreti sa tim pričama su izazvali konfliktne reakcije – instinktivnu želju da ih podignem, otresem i pokažem u pravcu moguće staze, i istovremeni poriv da pobegnem glavom bez obzira, i ostavim im i stan i svet. Iskreno su zahvalni za moje gostoprimstvo. Njoj nisam mogla ali njemu ću reći, odnosno pripremam se da kažem: Ovo je sve što možeš da pokažeš za sve godine svog postojanja?

On to kaže i sam, ali nedovoljno glasno da bi sebe zaista čuo. Možda će mene čuti. Pre više godina,anonimnim putevima Interneta, rekla sam bila nekome nešto slično i kasnije saznala da je to zaista doprlo bilo do nekog bitnog centra, i karakter se zaustavio i preispitao.  Taj anonimni, nezabeleženi uspeh je verovatno jedini koji sam postigla sa ljudima. Možda je broj tako nizak zato što sam uglavnom pokušavala iz drugog ugla: ohrabrenjima, pozitivnim slikama mogučeg happy ishoda, kriškom utehe. Neoprostivo, zaista. Ne znam kako mi niko nije ranije zalepio bio pitu u nos. Zbog takve reputacije, nemam prava da se žalim na ovako grubu povredu mog intimnog prostora. Pored njihovih muka, ni Dženis ni Bob ne mogu da stignu da se zapitaju kako je to kad osoba živi sama, u tihom prostoru svojih misli i obaveza, i najednom se nađe usred invazije i u bujici tuđe mizerije. Ni Flojd se ne snalazi. Ne znam čak da li je u granicama normalnog da mi ovoliko smeta njihova neosetljivost. I sreća i njena suprotnost su superiorno sebična stanja. Osim toga ne bi poverovali. Ja sam i dalje slika zdravog konformizma, rumene prilagođenosti i zdravog razuma. Da ogroman trud ode u to nikoga ne interesuje. Sigurno ne lift operatere.

Advertisements

Mali vojnik

Putovala sam par nedelja i vratila se pre nekoliko dana. Sutra krećem na posao.
Juče sam osetila prve klice straha. Normalna nevoljnost, pokušala sam da ubedim sebe. Danas je bio praznik, bezbojan i tih, i natopljen do mučnine ’nevoljnošću’. Sutra ću ustati pre 6, verovatno će biti mrak, ali sve korake dobro znam i ne treba mi svetlost. Izaći ću na vreme i pojaviti se na poslu među prvima. Dobar mali vojnik.

Jedva dišem od nevoljnosti. Slike ljudi i atmosfere se neprekidno vrte po glavi. Niko me ne bi video ako bih mahala, gurala rukama od sebe, i slike i atmosferu, ali besmislenost te fizike bi samo dodala glup osećaj. Ja ću se voljno vratiti, jer nemam izbora. U toj kombinaciji nema mesta glupom osećaju. Ali imaš izbora, podsetila me je nedavno jedna osoba. U takvim izjavama ima bezbroj soba u koje se može useliti glupost. Poslednjih meseci sam dosta vežbala izbor, pristupila zasukanih rukava. Sve u vezi izborâ puno miriše na glupost, zaključila sam. Ali samoobmana pomaže, naročito kad glupost zavlada. Ovih par dana samoobmana je izneverila, možda zato što situacija nije glupa, već ozbiljna. Za odrasle.

Nema mnogo odraslih među ljudima koje srećem svakodnevno. Vratiti se u te sobe, zasićene glupošću, može samo dobri mali vojnik. Koji mora prvo da savlada i slomi otpor u sebi. Svakog dana.