Mary Beard je profesor klasične istorije na Kembridžu, vodi istorijske programe o Starom Rimu na BBC-iju, aktivno piše blog, i sve skupa je vrlo vidljiv intelektualac u Britaniji. U kasnim 50-im, neki novinari (muškarci) je kritikuju da je previše ružna za TV, ne farba sedu kosu, i oblači se bez stila. To izgleda tako nepojmljivo i groteskno da je jedino moguće prihvatiti kao samo delić ledenog brega u hladnom moru. I zaista je tako. Prof Beard na tviteru dobija pretnje svakodnevno. One variraju u opisu i sadržaju – od podmetanja bombe do ubistva na različite načine, silovanja… – i obično ih prate pogrdni opisi različitih delova tela. Kad je pisala i govorila o tome, svi su otpisivali na račun neugasive iako danas uglavnom tihe vatre mizoginije koja nastavlja da gori kao plan B – za slučaj da se Sunce ugasi odjednom jednog jutra a Amerika nije još našla rešenje kako da nas greje i obasjava. Jednog dana je sve to postalo valjda još gore nego obično, i ona je objavila pretnje koje je dobila. Reakcija je bila neočekivano široka i podrška je pristigla u velikom broju. Ispostavilo se da brojne žene, uglavnom novinari, koje pišu i objavljuju mišljenja od političkih do društvenih kritika, isto dobijaju pretnje svakodnevno. Društveni mediji i anonimnost su poslednje barikade junaštva, reklo bi se. Ms. Beard, koja komentariše na komentare, i ne usteže se da objasni, ili uzvrati, ima puno šire razumevanje situacije. I same sebe. Kad je bila mlada, nije se usuđivala da ustane protiv seksizma, prosto nije znala kako. Sada i zna i ume, i vrlo joj je jasna razlika između uvrede i pretnje nasiljem, kao i da anonimnost ne znači eterično prisustvo poganog duha već solidnu smrdljivu materiju. Svo to đubre koje nastavlja da pristiže je neko napisao, i nastavlja da piše. Kad su u jednoj od akcija učesnice otkrile identitet jednog od naročito odvratnih napadača, ispostavilo se da je u pitanju 20-godišnji student. Jedna od aktivistkinja ga je prepoznala i obećala da će reći njegovoj majci šta on to radi. Britanski šef Tvitera je ponudio javno izvinjenje, pritisci da se uvede neka kontrola su porasli i postoje obećanja…
Prvo sam pročitala bila o iskustvima Mary Beard. Uprkos godinama na Internetu, nisam očekivala tako nešto. Ne znam zašto. Valjda sam mislila da se to dešava samo uzajamno, između anonimnih učesnika na forumima, gde oni zamišljaju sebe kao avatare junačkih ilustracija, ili nekih gnusnijih. Osim toga, kompjuterske igre nude svakome šansu da bude junak iz širokog raspona muških fantazija, bez veće posledice osim cene softvera. Ovo je nešto drugo. Zatim sam naišla na mlade novinarke kojima su pretnje nasiljem isto svakodnevica. Iskustvo starije žene možda može da pomogne Mary Beard donekle, plus druženje sa takvom raspojasanom družinom kao što su Stari Grci i Rimljani valjda pripremi za ništa novo pod Suncem, ali za mlade žene…
Jednom, tokom ’90-ih, kad sam pisala (pod punim imenom) protiv ratova i apelovala na toleranciju ili neku sličnu give-peace-a-chance fantaziju, dobila sam bila privatan mail od jednog Hrvata iz Zapadne Kanade, napisan velikim slovima i sa listom pretnji, koje sam hvala Gospi zaboravila. Tada su bile traumatične. Uplašila sam se bila u jednakoj meri koliko sam bila šokirana da bi neko, bilo koje ljudsko biće, dopustio sebi tako nešto. Takve misli dok su se mali okret globusa dalje ljudi masovno ubijali su ilustracija još jednog propusta u celokupnoj psihologiji ljudi. Dopustiti slobodnu volju bićima koja ne poseduju bazičnu samokontrolu je očajan propust, i iskreno se nadam da negde Vrhovni Senat Svemira ozbiljno razmatra rešenje. U međuvremenu sam zvala policiju. Oni su mi rekli da ne mogu ništa da urade za sada, ali su zvučali kao da bi učinili sve da me zaštite jednom kad mi se nešto desi. Tako ohrabrena, poslala sam bila odgovor i objasnila da sam mail odštampala, zvala policiju i da ću im svaki sledeći redovno podneti na uvid a oni će odlučiti kad će ga uhapsiti. Više nisam ništa dobila. Dodatno zahvatila iz reke zaborava i napila se do prelivanja. To su one dobre strane psihologije.
Ništa od toga ne može da se poredi sa ovime što se sada dešava. Ide protiv svega pristojnog. (Neobično je da od svega što sam usput izgubila, naklonost ka pristojnosti opstaje.) A nikada, čini mi se, nije bilo tako svežih, elokventnih ženskih glasova. Jedna među njima je sopstveno iskustvo sažela vispreno, moćno i prilično beznadežno – žensko mišljenje je mini-suknja interneta. Visprenost je neretko sakrivala duboki bol tokom istorije svog postojanja, ne treba nasedati. Videti svet kakav jeste ne zahteva intepretaciju već pre ozbiljnu medikaciju.
Ali retki su glasovi koje vredi slušati, bili oni ženski ili muški. Ovaj sam čula danas. Kao u starim dobrim danima, na radiju. Zastala, slušala, odjednom svesna sobe i vazduha kako prenosi zvuk kao pažljivim rukama, prenula se i stigla do kompjutera da pronađem o kome se radi pre nego što glas utope drugi glasovi, reklame, najave, vesti… Zahteva hrabrost reći stvari kakve jesu. Ne činiti ništa lepšim, ili ružnijim, samo reći kako jeste, sa one linije sa koje nema daljeg uzmaka.
Proza neuroza 
Kako li funkcioniše u Can zaštita od on-line maltretiranja? Ima li vajde od vlasti? Mehanizmi? Ovde bi te ver i policija maltretirala ako bi prijavio maltretman…
Nisam sigurna da dobro funkcionise cim ga ima toliko. Ja nemam vise iskustva od gore pomenutog, i to je bilo ruzno ali nista strasno.
Veliki trud se ulaze u zastitu dece od cyber predatora, ili se bar tako predstavlja javnosti, ali ne znam koliko uspesno. Strasna kutija zala je otvorena sa Internetom, a i neka sasvim nova su stvorena, bez sumnje. Da ima dobrih strana nije opravdanje, niti je bilo cemu.
A opet, da li je Internet ili nesto drugo – u pitanju su ljudi. Zasto u uslovima gde misle da nece biti uhvaceni ljudi cine zlo, ne znam. Zaista kompletno ne znam.
Društveni mediji i anonimnost su poslednje barikade junaštva, reklo bi se. – .. Истина велика
Али у наставку овог коментара ћу напустити веома озбиљну тему твог поста и посветити се твојој уобичајеној употреби глагола будем и прошлом времену, дакле: била (смејаћеш се, зацело, али само сам једну чашицу попио пред ручак :-):
– Prvo sam pročitala bila o
– Uplašila sam se bila u jednakoj meri
– poslala sam bila odgovor
Шта ја то покушавам да кажем, рећи ћу одмах:
одавно у твојим текстовима пратим како користиш ово ‘била’ и увек ми буде драго и симпатично, а ево и зашто: током свеопште ерозије свега током последње две деценије и наш језик је поднео жртву и свео се на претходни глагол (причитала, уплашила. послала) тако да је додатак ‘била’ у свакодневном говору и писању, нажалост, постао сувишан.
Пошто сам сигуран да ти не користиш ово ‘била’ као повратни превод са енглеског (have been) на наш језик, на тебе, мада си битно млађа од мене, гледам као на чувара нашег језика (наш човек у Хавани 🙂
и хвала ти на томе
Jesam se nasmejala, Gorane 🙂
Ne znam da mogu da dam dobro objasnjenje. Puno znanja, ukljucujuci gramatiku, je tako duboko pohranjeno da isplivava I bez veceg razmisljanja. A opet, nije sve bas tako. Svakodnevni uticaji igraju ulogu, i opet verovatno bez veceg obracanja paznje.
Ali jedno stoji (odnosno dve stvari): moja nastavnica srpskog od 5. do 8. razreda je bila kao oni ‘drill sergeants’ iz americkih filmova po temperamentu ako ne po izgledu, i hvala joj na tome. Mozda zbog nje, mozda po karakteru… – vazno je govoriti i pisati dobrim jezikom, koji god da je. To je jedno od nasih kolektivnih nasledja, I ona su retka.
Sve to, naravno, uprkos povremenom ubacivanju engleskih reci i izreka, koje su samo mali omaz vremenu i mojoj novoj/trenutnoj zemlji. Pa ako ti kazes da sam cuvar jezika, ja sam odmah porasla, da dosegnem minimum velicine neophodne za takvu ulogu 🙂
Хахаа, то за наставнице одлично капирам, проживео слично – на начин да сам се по доласку у Бгд одмах уписао у први разред Друге БГ гимназије – тада нисам знао да је чувена, али сам зато пре тога сазнао због чега је чувена: матиш је предавала а била писац уџбеника из кога смо учили, ликовно познати академски сликар и есејиста, а енглески – Мица Вешерка, такође чувена – а ружнија од наредника из филмова које помињеш.
Ћелавија је била 🙂 чак и од мене, погрбљена и са тегла наочарима, а толико строга да је мој друг имао само четворку иако му је мајка била такође проф.енглеског у Земунској гимназији и са њиме радила (после је био и дипломата, са положеним највишим курсем енгл.језика који је ССИП тада врло озбиљно на крају тестирао) – али Мица није фермала ништа осим оцене коју ти је дала у првом разреду, вукао је до краја, па му је и на матурском то била једина четворка.
Ја сам се убрзо преселио и прешао у Тринаесту београдску гимназију, те сам са тројком коју ми је својевремено Мица прописала имао одличне оцене, ишао и на градска такмичења из енглеског, па се и касније (бавећи се спољном трговином и живећи неко време у Лондону) дружио са тим, мени лепим језиком, што траје и даље. Последљих година га помало дотерујем у делу терминологије везане за режирање и саму технологију снимања филмова, лепа ми је то забава.
Гледе нашег језика, нисам посебан фанатик (ћирилицом на блогу пишем из штоса а не умем да је пишем руком никако 🙂 , али остајем при томе да ти јеси чувар: лепо ми је и прочитати и чути речи које угодно звуче. Најпоздрав!
Danas su to simpaticne price, a tada… 🙂
Verovatno ima ljudi sa takvim temperamentom, koji mogu uvek malo da odstupe, ili uspore, I vide da je sve sto se desava deo jednog prirodnog toka. Blago njima. Ja najbolje sto mogu da ucinim je budem zahvalna za ono sto imam, sto je lep uspeh I divan osecaj, I uspeva mi samo povremeno.
Da, engleski je zaista lep jezik. I neprestano se moze uciti. Ta tvoja zabava zvuci bas dobro.
Ja nameravam da krenem opet da ucim francuski ali bez stvarnog truda ne ide. Fascinantno je posmatrati, narocito se na stranom jeziku vidi, ili je lakse. kao evolucija tkiva – sta se zadrzalo od davnina, sta je novo, kako se sve to splelo skupa…. Kontinuitet, to je jezik.
I mi svi cinimo svoj deo.
A fanaticima nema mesta. Oni pokvare i najbolju stvar.
Odnosno, svet je tu, I mi u njemu. Bas nas ima 🙂