Glasovi iz pristojnosti

Mary Beard je profesor klasične istorije na Kembridžu, vodi istorijske programe o Starom Rimu na BBC-iju, aktivno piše blog, i sve skupa je vrlo vidljiv intelektualac u Britaniji. U kasnim 50-im, neki novinari (muškarci) je kritikuju da je previše ružna za TV, ne farba sedu kosu, i oblači se bez stila. To izgleda tako nepojmljivo i groteskno da je jedino moguće prihvatiti kao samo delić ledenog brega u hladnom moru. I zaista je tako. Prof Beard na tviteru dobija pretnje svakodnevno. One variraju u opisu i sadržaju – od podmetanja bombe do ubistva na različite načine, silovanja… – i obično ih prate pogrdni opisi različitih delova tela. Kad je pisala i govorila o tome, svi su otpisivali na račun neugasive iako danas uglavnom tihe vatre mizoginije koja nastavlja da gori kao plan B – za slučaj da se Sunce ugasi odjednom jednog jutra a Amerika nije još našla rešenje kako da nas greje i obasjava. Jednog dana je sve to postalo valjda još gore nego obično, i ona je objavila pretnje koje je dobila. Reakcija je bila neočekivano široka i podrška je pristigla u velikom broju. Ispostavilo se da brojne žene, uglavnom novinari, koje pišu i objavljuju mišljenja od političkih do društvenih kritika, isto dobijaju pretnje svakodnevno. Društveni mediji i anonimnost su poslednje barikade junaštva, reklo bi se. Ms. Beard, koja komentariše na komentare, i ne usteže se da objasni, ili uzvrati, ima puno šire razumevanje situacije. I same sebe. Kad je bila mlada, nije se usuđivala da ustane protiv seksizma, prosto nije znala kako. Sada i zna i ume, i vrlo joj je jasna razlika između uvrede i pretnje nasiljem, kao i da anonimnost ne znači eterično prisustvo poganog duha već solidnu smrdljivu materiju. Svo to đubre koje nastavlja da pristiže je neko napisao, i nastavlja da piše. Kad su u jednoj od akcija učesnice otkrile identitet jednog od naročito odvratnih napadača, ispostavilo se da je u pitanju 20-godišnji student. Jedna od aktivistkinja ga je prepoznala i obećala da će reći njegovoj majci šta on to radi. Britanski šef Tvitera je ponudio javno izvinjenje, pritisci da se uvede neka kontrola su porasli i postoje obećanja…

Prvo sam pročitala bila o iskustvima Mary Beard. Uprkos godinama na Internetu, nisam očekivala tako nešto. Ne znam zašto. Valjda sam mislila da se to dešava samo uzajamno, između anonimnih učesnika na forumima, gde oni zamišljaju sebe kao avatare junačkih ilustracija, ili nekih gnusnijih. Osim toga, kompjuterske igre nude svakome šansu da bude junak iz širokog raspona muških fantazija, bez veće posledice osim cene softvera. Ovo je nešto drugo. Zatim sam naišla na mlade novinarke kojima su pretnje nasiljem isto svakodnevica. Iskustvo starije žene možda može da pomogne Mary Beard donekle, plus druženje sa takvom raspojasanom družinom kao što su Stari Grci i Rimljani valjda pripremi za ništa novo pod Suncem, ali za mlade žene…

Jednom, tokom ’90-ih, kad sam pisala (pod punim imenom) protiv ratova i apelovala na toleranciju ili neku sličnu give-peace-a-chance fantaziju, dobila sam bila privatan mail od jednog Hrvata iz Zapadne Kanade, napisan velikim slovima i sa listom pretnji, koje sam hvala Gospi zaboravila. Tada su bile traumatične. Uplašila sam se bila u jednakoj meri koliko sam bila šokirana da bi neko, bilo koje ljudsko biće, dopustio sebi tako nešto. Takve misli dok su se mali okret globusa dalje ljudi masovno ubijali su ilustracija još jednog propusta u celokupnoj psihologiji ljudi. Dopustiti slobodnu volju bićima koja ne poseduju bazičnu samokontrolu je očajan propust, i iskreno se nadam da negde Vrhovni Senat Svemira ozbiljno razmatra rešenje. U međuvremenu sam zvala policiju. Oni su mi rekli da ne mogu ništa da urade za sada, ali su zvučali kao da bi učinili sve da me zaštite jednom kad mi se nešto desi. Tako ohrabrena, poslala sam bila odgovor i objasnila da sam mail odštampala, zvala policiju i da ću im svaki sledeći redovno podneti na uvid a oni će odlučiti kad će ga uhapsiti. Više nisam ništa dobila. Dodatno zahvatila iz reke zaborava i napila se do prelivanja. To su one dobre strane psihologije.

Ništa od toga ne može da se poredi sa ovime što se sada dešava. Ide protiv svega pristojnog. (Neobično je da od svega što sam usput izgubila, naklonost ka pristojnosti opstaje.) A nikada, čini mi se, nije bilo tako svežih, elokventnih ženskih glasova. Jedna među njima je sopstveno iskustvo sažela vispreno, moćno i prilično beznadežno – žensko mišljenje je mini-suknja interneta. Visprenost je neretko sakrivala duboki bol tokom istorije svog postojanja, ne treba nasedati. Videti svet kakav jeste ne zahteva intepretaciju već pre ozbiljnu medikaciju.

Ali retki su glasovi koje vredi slušati, bili oni ženski ili muški. Ovaj sam čula danas. Kao u starim dobrim danima, na radiju. Zastala, slušala, odjednom svesna sobe i vazduha kako prenosi zvuk kao pažljivim rukama, prenula se i stigla do kompjutera da pronađem o kome se radi pre nego što glas utope drugi glasovi, reklame, najave, vesti… Zahteva hrabrost reći stvari kakve jesu. Ne činiti ništa lepšim, ili ružnijim, samo reći kako jeste, sa one linije sa koje nema daljeg uzmaka.

 

Advertisements