Haljina i cipele

Rešila sam bila da kupim cipele. Imam dosta pari, ali trebaju mi nove. Da ne objašnjavam. Rešila sam i da kupim haljinu. Malu crnu, ili neku drugu boju. Imam i haljinâ, ali treba mi nova. Da ne objašnjavam.

Krenula sam prvo od robne kuće. U robnim kućama ima toliko robe da mi se zavrti u glavi. Često se izgubim. Gledam, tragam, naprežem oči, i ništa ne vidim. Kad izađem iz robne kuće, nađem se na pogrešnoj strani ulice. Tu je tržni centar. U njemu ima puno cipela i haljina. Uđem i u tržni centar. Tu postoje mape, da se niko ne izgubi. Posle sat vremena, izađem opet na ulicu. Počinje da pada mrak. Uđem u tramvaj i odvezem se malo dalje niz ulicu. Tu ima radnji koje prodaju cipele i haljine (ima ih svuda niz ulicu). Prvo treba nešto pojesti. Nakon toga uđem u jednu radnju, pa u drugu, treću…

Probala deset haljina i deset pari cipela. Cipele su malo žuljale, haljine nisu dobro stajale. Razmotrila i cipele koje žuljaju i haljinu koja ne pristaje. Negde u tašni sačuvala malo razuma. Vratila se kući bez haljine i bez cipela.

Naučila: videti sebe u ogledalu u robi koja ne pristaje je lični poraz – šta meni fali, zašto su moje dimenzije drugačije, zašto su ovi modeli kao haljinice za devojčice, još su mi i velike, gde odrasle žene kupuju, zašto se žene trude da izgledaju kao devojčice kad ni devojčicama nije dozvoljeno da budu devojčice, devojčice su žene, žene su devojčice, ni jedne ni druge ne znaju šta su, i jedne i druge kupuju, i kupuju, ulaze u kabine, navuku zavese i pojave se u novom ruhu. Ako pristaje – to je najveći uspeh njenog dana. Ako ne pristaje – poraz traje danima. I vratiće se opet, i opet, da pronađe novi uspeh, da ponese novi poraz, i opet. I opet. I opet…

Ja sam samouverena žena, u granicama razumnog. Danas sam shvatila da veliki deo mog samopouzdanja postoji zaslugom odbojnosti prema kupovini. Nervira me i nemam strpljenja – nervira me nagomilana roba, nervira me biranje i zagledanje cene, nerviraju me i drugi ljudi, i ako ne nađem ono što tražim u prvoj radnji, retko kada idem dalje, jer tragati za robom danas je besmisao, šampion u besmislu. Da mi kojim slučajem ništa od toga ne smeta, ne bi bilo razloga da se ne ponašam kao i druge žene, i time utopim svoje pravo na samopoštovanje u moru tkanine loše skrojene i u vrlo prljavim uslovima, moralno i bukvalno, koja nije pravljena za mene, niti za bilo koga osim da promeni ruke i donese profit, i u tom procesu koji se odvija 24/7 širom planete, jedina konstanta – osim profita – je onaj intimni trenutak kad se žena pogleda u ogledalo uokvirena tom krpom, i prepozna devojčicu koja iz nekog razloga veruje da nikada nije bila voljena, sigurno zato što ne zaslužuje, i kako bi zasluživala kad gleda u sebe a radije ne bi, i možda će probati drugu i u njoj naći malo utehe, i ako bolje pristaje, možda, ali možda je baš to njena premija i obećanje da je sve moguće, pa i ljubav, bilo čija, jedino je ona sama nema, jer ne zna, jer ne zna, ali zaista ne zna kako ali možda je prevari trenutak kad dobro izgleda, jer i lažni trijumf je bolji od beskrajnog utapanja u praznini koju mora probušiti nečim, bilo čime, sada, sada! i čim se otvori i mala rupa, napuniti je, napuniti ruke, napuniti kofere, sobe i kuće novom robom… Kako je to dobro. Kad ništa drugo nije.

Vratila se kući bez haljine i bez cipela. Umalo izgubila samopouzdanje. I pronašla svoj bes. U svemu sam bolja kad sam besna. Zar nije svako? Gde je ženama bes? Kakvi su ovo bromidi, sklopljeni od čvrste neprobojne psihologije. Neko od svega ovoga ima koristi. I da nema.  Rat je izgubljen, živeo rat!

Advertisements