Magija odseda ovde ponekad

Taksi je zastao ispred zgrade i ja sam istrčala napolje. Dok sam letela niz stepenice do automobila, iz njega je izašao taksista i krenuo ka mojoj strani. Zašto, pitala sam se. Možda nije video da nemam prtljag pa namerava da otvori gepek, iako ne znam kako me je uopšte video jer se krećem brže od… – oboje smo stigli do zadnjih vrata u isto vreme.
I onda ih je on otvorio za mene.
Stajala sam zbunjena, ozarena… ‘Oh,’ izjavila sam i skliznula na zadnje sedište sa takvom finesom, kao da imam šofera svakog dana svog života.
Hvala, smešila sam se odjednom jako važna, dok je on zatvarao vrata.
Pokušavala sam da se setim koliko puta mi je taksista otvorio vrata, i zatvorio ih pažljivo. Oni koji voze do aerodroma i zovu svoje Linkolne limuzinama to čine, ali oni uvek pomognu oko prtljaga i tu su već, na ulici, to je standardno međutim ne znači da će svaki otvoriti vrata. Cabbies u gradu su drugačija sorta. Oni su nekad simpatični, nekad puštaju dobru muziku, nekad voze prebrzo, nekad im nije do zaustavljanja, i ja razumem – nije lako živeti svoj život u taksiju, ali da baš izađe i otvori mi vrata…. ne, to se nije desilo. Možda je u neka druga vremena to bio deo kodeksa, ali vremena se neprekidno menjaju, dovoljno je samo baciti pogleda na kalendar.

U ovom gradu su taksisti većim delom Pakistanci, to je trend poslednjih godina, ali ima ljudi svih vrsta pa i pokoja žena. Ova profesija ne diskriminiše, iako u njoj ima diskriminacije, kao i svuda. O tome se retko priča. Ono što se zna – jer svaki esej pa i fiktivni tekst koji uključuje taksiste to istakne – je da dobar broj tih taksista su inženjeri i doktori koje sistem i društvo ne dočekaju širom otvorenih vrata kad pristignu kao sveži imigranti. Niko ne mašta o tome da postane taksista, hoće da kažu. To možda i nije sasvim tako, jer deca treba i maštaju o svemu i svačemu i snove treba ostaviti na miru; oni sami znaju svoj rok. Međutim priče – one imaju težnju da junake oboje crno-belo, i pri tom ne dodiruju četkicom onu drugu boju. Valjda se tako jasnije vidi poenta.

To sam sve smislila u vrlo kratkom intervalu vremena jer nisam htela da dopustim da mi išta zamagli tako divan početak dana. A dan je bio dobar i samo po tome što se razlikovao od rutine. Našla sam se u taksiju zato što sam išla na seminar, poslata od strane mog menadžera, i još je ona istakla da će mi kompanija platiti taksi u oba smera. To se ne dešava često. Iako će me sledećeg dana dočekati sve što nisam odradila tog dana, uspešno sam isključila taj deo programa i zavalila se na zadnjem sedištu Ševroleta.

Moj taksista- džentlmen je bio i pričljiv. Kako se seminar odvijao u hotelu blizu aerodroma, imali smo oko pola sata vožnje do destinacije. Reč po reč (dok je vrlo pažljivo vozio), protekla je vožnja. Njemu to ispuni dane, za mene je bilo sveže.
Zima je bila blaga, nismo ni videli sneg. Kad su najavili bili jedne večeri da će sledećeg dana napadati bar 30cm snega (surova šala za brojne stanovnike ovog grada), on je obećao bio svojoj deci – dečak i devojčica uzrasta baš tako nekog pogodnog za bajke – da će napraviti Sneška Belića. Dan je došao i prošao, i ne samo da nije pao sneg već je popodne padala kiša. Hej, kiša usred zime! Surova, surova šala.
Kad se dan završio bez traga belog, deca su snušdeno prišla tati i iskalila svoje nezodavoljstvo zbog neodržanog obećanja.
Šta je na to tata uradio?
Da li je slegao ramenima i pogledao put neba i viših sila?
Ili im je možda objasnio fluktuacije u meteorologiji i naročito meteorološkim predviđanjima?
Da li im je obećao da im kupi nešto i time izgladi osećaj razočarenja?
Ne.
Tata je seo sa decom i nacrtao Sneška Belića.

Nije neophodno reći da sam trenutak pre nego što je objavio svoj pristup razrešenju problema jedva disala od napetosti – ovaj taksista ume da pripoveda – a kad sam čula šta je uradio, istovremeno sam prasnula u smeh i uzviknula od neverice: How wonderful!
Sledeće smo pričali o kriketu. Sticajem okolnosti znam da je on najpopularniji sport u Pakistanu i Indiji. U kompaniji gde radim ima puno ljudi iz tog dela sveta, i tokom Svetskog prvenstva prošle godine, osim što su svi ustali usred noći da prate finale, bar pola ih nije došlo na posao jer – kako mi je objasnio moj taksista – igra se 6-8 sati. Odnosno, utakmica traje danima, ali na dan se igra samo toliko sati. Kad su u pitanju taksisti, dispečeri su usijali linije moleći ljude da se pojave na poslu jer je grad bio bez taksista! Nisam znala da smo prošli kroz takvu krizu.

Dok je kraj prozora prolazio grad, prvo poznat a zatim ne više, ja sam počela da uviđam da je moj taksi tog jutra bio jedan neobičan slučaj urbane magične kočije. Drugog objašnjenja nije bilo.

Zatim smo pričali o TV programu. Gilmore Girls je bio serijal u kategoriji programa za porodice. Trajao je 7 godina, najveći deo toga kad je klinka bila previše mala da bi pratila kako treba, ali sam zato ja kupila ceo komplet i unapred se radovala kad ćemo zajedno gledati epizode, ušuškane skupa ispred TV-a. Nisam omašila, i klinka je bila oduševljena kad je vreme došlo. A meni je bilo drago iz više razloga – zato što je kreator serije bila pametna mlada žena, odličan pisac, likovi su bili sjajni, duhoviti, situacije dovoljno životne, i sve bez psovanja, ubijanja, diskriminacije, malteritranja… Te i takve devojke su oduševile i mog taksistu. On je naišao bio na DVD komplet svih sezona negde slučajem, i odgledao sa uživanjem.
Dalje mi je preporučio par serija, pa koji film… i tako smo se približili mojoj destinaciji. Kako  on nije poznavao dobro taj kraj, i uprkos tome što je GPS navigacija tvrdila da nas je dovela na pravo mesto, kad smo stali ispred hotela, on je izašao iz auta, ušao unutra i tek kad je proverio da smo na pravom mestu, došao i otvorio mi vrata. Sada sam mogla da izađem u svet i njegovu realnost.

Tako obojen, dan je nastavio da se ponaša pomalo blesavo, simpatično, kao da je znao da je svaka ovakva prilika zgoditak.
Kod izvlačenja nagrade na kraju seminara – ne znam koja je svrha takvih poteza, osim da možda zadrže ljude da ne pobegnu sa časa, tj. predavanja kad su već izostali sa posla – dobila sam glavnu nagradu: iPad.
Mnogo lepa igračka, dizajnirana vrhunski. Kad je klinka dobila tekst, odgovorila je velikim slovima: OMG!
Kod kuće je uzbuđenje oko igračke trajalo kratko, ali ne i moje. Da sam tako neočekivano dobila divan dan me je dirnulo, naelektrisalo, probudilo, što nije trajalo dugo (sledeći dan nije izneverio), ali ovo nije bila priča o meni.  Ja sam samo bila svedok: magic still lives here.

Sledećeg dana sam pomenula Džefriju da sam dobila glavnu nagradu; znala sam da će čuti od drugih koji su bili prisutni. Ostalima nisam pominjala jer sam računala da će on proširiti vest. Celog dana sam se susretala sa čestitkama i malim izlivima zavisti.
Džefri je ostatak nedelje, kad god se našao na ivici od stresa i nerealnih pritisaka bacao sitne nelomljive stvari okolo i krunisao svaki izliv glasnim negodovanjem: I can’t believe Ivana won an iPad!

Advertisements