Putevi, staze i okuke koji vode ka pesnicima, preko Atlantika, do Berlina, pa na jug

Bio je pocetak oktobra, a u Torontu temperatura jedva oko 5-og stepena. Zima ce trajati sest meseci i nekim drugim danom to bi bio dovoljan razlog da zaplace neko ko ima previse razloga, ali je izlazak u zimskom kaputu resio problem za to vece. D je opet u gradu. Sledeceg dana se vraca za Berlin. Pricale smo svakog dana za protekle dve nedelje, i nije nam bilo dosta. Nisu nam teme nove, samo neiscrpne.

Srecemo se na uglu College i Bathurst ulica, Little Italy pocinje blok zapadno odatle. D dolazi sa opela jednom pesniku. Bilo je mnogo bolje nego sto je ocekivala. Mrtvi pesnik nije izlazio iz kuce za poslednjih 10 godina, dok je jos bio ziv, ali mozda i nije, jer je tokom tih godina usavrsio bezbrojne kombinacije pilula, i razlicitih opijata, uglavnom rastvorenih u alkoholu, pa ili je ubijao sebe na jako spor nacin ili je to radio nekome ko mu se nastanio u glavi i bio nepodnosljivo nepozeljan. Na kraju je, sve sedeci u kuci, uspeo da se kocka na kreditnim karticama svoje zene, koja je iz kuce izlazila da bi zaradjivala pare, i udahnula malo zivota, i ostavi joj u nasledstvo $80 000 duga. Kad je ona za to saznala, pa ga izbacila iz kuce, pesnik se kajao, njoj ga je svakim danom bivalo sve vise zao i…on se ubi.

D sa opela stize puna utisaka. Izmedju katolickog svestenika u jeans-u, koji je isto pesnik, i gaji neortodoksne poglede na svet i dogmu koja ga hrani, do razlicitih ljudi koji su svi zaglavljeni u razlicitim stadijumima zivota i koji su o mrtvom pesniku imali da kazu koju dobru stvar, iz vremena kada je jos uvek umeo da se smeje i zasmejava i one oko sebe, zakljucila je da je druzenje sa ljudima u trenutku kada cene zivote koje imaju neprocenjivo za mentalno zdravlje.

Izabrale smo jedan od bezbroj restorana u tom kraju, „Kalendar“ sa K. Unutra dekor podseca na Evropu. Zasto, nisam sigurna. Mozda zbog velikih ogledala i lustera razlicitih oblika, toplo-crvenih zidova, ili to meni uvek dolazi sa dobrim raspolozenjem. Nije mi zao pesnika, nisam ga ni poznavala, ali mi je zao njegove zene, ona mi se dopada. Vrlo me raduje da sam ziva.

U restoranu se sedi za tesnim malim stolovima; zamor glasova prigusuje nase susede, inace bi svi znali sve o svima. Zasto bi to bilo lose? Bilo bi. Pored nas sede dvojica homoseksualaca, sa druge strane par verovatnih lezbejki. Hrana je vrlo dobra. D. bira spansko vino iz Rioje, oblasti u severnoj Spaniji, koju je posetila prosle godine. Ljudi oko nas se smenjuju. Sa desne strane sedaju dvojica starijih muskaraca. Vece odmice, nas dve se bavimo ozbiljnim temama, ali pre svakog gutljaja vina zakljucujemo da treba uzivati u zivotu, uvek i u svakoj prilici. I nazdravljamo svojoj resenosti, ili bar dobrim namerama. Ne znamo gde cemo nakon tog mesta, ali noc je daleko od svog kraja. Pre polaska, ja odlazim da se pocesljam. To je ostavilo jednu usamljenu zenu i dvojicu 60-godisnjaka, koji su naucili stvar ili dve u zivotu. Kad sam se vratila par minuta kasnije, svo troje su bili u zivoj konverzaciji. Radost ove dvojice je bila tako ocigledna (kasnije su nam rekli da su mislili da smo dve opake lezbejke, jer se nismo nasmejale nijednom, za celo vece, ali smo im se svejedno dopale?!), pa smo resile da ostanemo jos malo.

Jedan je Holandjanin, drugi Britanac, svi smo Evropljani, rod najrodjeniji. Nas dve razmenjujemo poglede i osmehe, zacudjene njihovim entuzijazmom. Njih dvojica nas gledaju netremice, dele nam komplimente, udvaraju se ali umereno. Puni su zanimljivih prica. Ko zna, mozda ce nas njima zadrzati do zore i mi cemo zaboraviti da uhvatimo poslednju kociju na liniji 504. Neke davne 1976-te godine, oni su sa malom ekipom slicnih sebi ucestvovali u trci preko Atlantika u jedrilici Holandjanina, i stigli drugi. Trebalo im je 19 dana. Kad se konacno docepao kopna, ovaj je prodao brod i ozenio se u roku od 3 dana, prvom devojkom koju je sreo. Ono sto mu je ostalo od tog iskustva je da svaki put kad leti preko okeana, udobno zavaljen u sedistu prve klase i sa konjakom u ruci, ima neodoljivu zelju da pljune u beskrajnu sivu vodu. I razvod, sa dva sina, koje je sam podigao. Ovaj drugi je filozofski nastrojen. Nikada se nije zenio.

Holandjanin sedi pored mene. Deli mi savete o braku, i deci. Vlasnik je jedne lokalne pivare, ali nista ne zna o pravljenju istog; on pravi pare, a i vise voli vino. I pita me „How often do you meet somebody who owns a brothel, a bank or a brewery these days?“ Priznajem da nije lose, nista bez te kombinacije evropske dekadencije i umisljenosti koju donosi solidan bankovni racun. Imala bih sta da odgovorim, ali ovde se radi o kocopernom plesu pauna, pa neka mu bude. Pun prica od Drugog svetskog rata pa na ovamo, nisam mogla da se pozalim na drustvo. Kaze da su Schiller i Goethe sve rekli o Nemcima sto se imalo reci. Svaki put kad je u Njujorku, poseti German-American Bar na Trecoj aveniji, u kome sam i ja bila pre nekoliko godina slucajno, a za koji upuceni znaju mnogo sire van Menhetna.

Nesrecnog mladog Vertera pominje sve cesce kako zavrsava jos jednu casu vina, izrazava zelju da vodi ljubav sa Nemicom, i izleci je od preterane ozbiljnosti, dok mene Britanac zagleda sa sve vecim osmehom i sve sjajnijim ocima. D i ja zakljucujemo bez reci da je vreme da se zahvalimo na zanimljivom drustvu.

Na ulici puno sveta, negde je oko ponoci. D je potrebna cigareta posle dana koji jos ima neodredjenu distancu do zavrsetka. Ja pitam prvog prolaznika, nema problema, pripaljuje joj jednu, i kaze da je ziveo u Berlinu neko vreme. Yeah, Love Parade i cela ta evropska scena. D mu u par reci saopsti sta ona misli o tom happening-u medjunarodnog renomea. Njen izraz lica je aristokratski i kad je pijana ali veceras je neverovatan dah Evrope i drugog vremena. Sasvim sam opustena, ocarana nasim uzajamnim savetima od ranije koji daju rezultata. Polako idemo ulicom, nailazimo na jedan mesano latino-gay-disco klub, Il Convento Rico. Unutra vlada zaglusna buka, losi zvucnici tresu sve membrane organizma, niska tavanica podrumskog prostora skracuje prostor za razmisljanje. Hvala Bogu. D dobija jos jednu cigaretu, ja vec odskacem od ritma. Ljudi svih oblika i boja na sredisnjem prostoru za ples. Medju telima u pokretu vidim jednog momka u invalidskim kolicima, vrti se u krug, razdragan, sa osmehom na licu. Alkohol, neunistiv duh? Nije narocito vazno, ili nije narocito tesko, ne mogu da se setim.

Prilazi mi jedan tip koji izgleda Latino, ali se ispostavlja da je Egipcanin. Raspitao se kod D o meni prethodno. Ona mu je rekla da sam njena mladja sestra, neudata, 27 godina. Gleda me kao da sam taman po njegovoj meri. Spaja nas Mediteran, opet rod najrodjeniji. Pita me da li umem da igram trbusni ples? Gledam ga sazaljivo. Ne, ali improvizujem. Kao i zivot, uostalom.

Pored mene omamljen stoji momak sa licem Inka Indijanca. Kao da je isklesan. Natopljen meksickim pivom ozivi u ovo doba noci. Juznoamericki ritmovi se smenjuju sa disco muzikom. Sve pocinje da se vrti pomalo, i krivi pomalo i pretapa jedno u drugo i D po ko zna koji put pokusava da rezimira kako je taj dan zapoceo i kojim je sve stazama prosao dok pripaljuje jos jednu cigaretu, koju joj sami nude muskarci oko nje. Ja ponavljam da je jasniji od onog juce i ostalih pre njega, to je sve cega se secam.

Iz buke i haosa uputile smo se u dugu setnju do Yonge Street-a. Iza nas su ostali egzoticni likovi, kristalni lusteri i duvanski dim. Massimo’s je i dalje otvoren, unutra je puno sveta. Oni prave dobru pizzu, ili se cini da je dobra u to doba noci. Cujemo svoje korake po betonu, pricamo napuklim glasovima i ne zurimo. Neumitnost sledeceg jutra nam tek predstoji, a ovo su ostaci pene iz capuccino masine. Sakupljamo je srebrnom kasicicom, gustiramo poslednju kap, mi koji nemamo dovoljno prijatelja, para, i sunca. Sve ce stici onako kako je bilo planirano.